ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
Беседа у Британском парламенту
Доњи дом Британског парламента,
Комитет за мир на Балкану,
уторак, 23. октобар 2001. године
Поштоване даме и господо,
Желео бих да се захвалим Комитету за мир на Балкану на позиву у здање Британског парламента и на прилици да Вам се обратим на тему Југославије и међународне заједнице. Предочићу вам виђење тренутне ситуације у мојој отаџбини и њену позицију унутар ширег европског контекста, са српске тачке гледишта.
Ја своју домовину, и домовину свог народа, сматрам већом и широм него што је ова садашња Југославија, смањена на само две републике. Комунистичка власт маршала Тита је на почетку одлучила да разбије српску територију на неколико делова и тако подели српски народ у више различитих административних јединица, које називамо републикама. Циљ је био да се онемогући подизање народа који је у прошлости више пута демонстрирао колико високу цену је спреман да плати за своју слободу и независност од иностране владавине. Када су деведесетих година избиле сецесионистичке кризе, Европска Унија је пожурила да понуди своје медијаторске услуге, али је убрзо и она сама постала важан учесник који се стављао на стране у југословенском конфликту. Летећи у сусрет важног Акта из Хелсинкија, Европска Унија је отворено промовисала и озаконила сецесије остварене насиљем. Уз то је и наградила стране које су деловале против југословенског устава желећи да се одвоје од заједничке југословенске државе и да током тог процеса присвоје територије насељене Србима. У исто време, кажњавала је све оне грађане и читаве популације које су желеле да остану унутар државе којој су се заклели на верност.
Последица оваквог приступа, промовисаног од стране Европске Уније на почетку, а касније чак и силом подржаног од стране Сједињених Држава, био је дуготрајан рат са значајним бројем жртава. Више од 400.000 Срба је из Хрватске, која је имала подршку Запада, протерано у санкцијама разорену Југославију, сада смањену на две републике, Србију и Црну Гору. До дана данашњег Република Српска је под колонијалном управом такозване „међународне заједнице” (што је заправо псеудоним за у суштини анти-европску политику Вашингтона). Сваког дана се српском становништву одузимају власт и права добијена потписивањем Дејтонског споразума. Косово и Метохија, интегрални део Србије, данас је под окупацијом те исте „међународне заједнице”. Њени представници отворено подржавају прогон и свакодневно убијање етничких Срба у покрајини. Они промовишу и легитимишу стварање друге албанске државе у региону, супротно правилима резолуције Савета безбедности Уједињених нација. Данас је ова нова албанска парадржава постала главна станица на хероинском путу који води од Средњег Истока ка Европи. Господин Тони Блер сада открива да 98 одсто хероина у Европу долази из Авганистана. Требало би такође да зна да тај исти хероин у Европи дистрибуирају албански сецесионисти и терористи, уз прећутни пристанак такозваних мировних снага „међународне заједнице”.
Пре годину дана, такозвана демократска опозиција прогласила је победу на изборима у Србији, пошто је политика коју је спроводио господин Слободан Милошевић доживела пораз. Постоје три главна разлога за овај пораз. Први је моралне природе. Политичку елиту није красио високи морални интегритет. Други разлог је психолошки: након десет година санкција, драматичних падова у животном стандарду, агресије и отпора несразмерно снажнијем страном противнику, народ је био обузет осећајем резигнације. Трећи разлог је политички: опозиција је успела да убеди већину народа да је рушење са власти Слободана Милошевића једини начин да се непријатељство „међународне заједнице” према Србији заврши. Опозиција је из Вашингтона донела серију обећања да ће промене на врху бити награђене не само вечним пријатељством, него и неопходним инвестицијама у реконструкцију земље чија је инфраструктура била уништена НАТО бомбама. Такође, убедила је људе да ће албански сецесионизам и тероризам нестати заједно са нестанком једине препреке на путу — Слободана Милошевића.
Данас, годину дана после, ситуација је много гора по свим питањима. Све негативне тенденције јачају. Парламентарна демократија је постала нонсенс са појавом нових рестриктивних закона. Дискусије које се односе на увођење нових закона сада су ограничене на трајање од највише пет сати! Председавајући парламента има дискреционо право да казни сваки политички некоректан говор.
Међународни монетарни фонд форсира ритам реформи које су се широм света показале као одлично и ефектно оруђе у уништавању националних економија. Следећа ствар која је на реду је усвајање закона о раду који ће укинути сва радничка права. Уместо да иде напред, Југославија упада у дивљачки и брутални капитализам из XIX века. Марксистичка теорија је постала актуелнија него икада раније. На реду је, такође, насилна приватизација, да се тачније изразим — отуђивање најуспешнијих фабрика, индустрија и предузећа од њихових стварних власника, то јест њихових радника. Сва јавна својина, стечена и увећавана тешким радом неколико генерација радника, проглашена је државном имовином. И сада се нова политичка елита припрема да све то распрода.
Међутим, промотер непријатељстава међу центрима моћи је још увек ту. Југославија је и даље главна комуникациона регија између Европе, Средњег Истока и Централне Азије. Да укратко изложим: стратегија Сједињених Држава има за циљ да стави територије под ефективну америчку контролу, како би биле коришћене за контролисање директног приступа Европе њеним најважнијим енергетским ресурсима. Ова контрола је остварена кроз дуги низ конфликата, или, да употребим очигледно много прихватљивији израз, кроз „управљање кризама”. Захваљујући писменом признању Мајкла Линда и Џејкоба Хејлбруна објављеном у часопису International Herald Tribune од 4. јануара 1996. године, ми сада знамо да Вашингтон ствара „треће америчко царство” на територији некадашњег Отоманског Царства. Треће америчко царство треба да послужи као једини пут ка трајној инвазији гладних и очајних имигрантских маса трећег света у Европску Унију, и треба да буде остварено демократским променама, дестабилизацијом и слабљењем Европе. Југославија је најважније бојно поље у необјављеном рату америчких финансијских центара моћи против Европе.
Шта може учинити Европска Унија како би заштитила своје интересе? У светлу еманципације Европе у односу на атлантског левијатана, европске државе треба да организују мировну конференцију за Балкан. Први циљ би требало да буде реафирмација принципа из Хелсиншке повеље, да будем тачнији, принципа неповредивости постојећих граница. Други циљ је афирмација принципа немешања у односе између земаља Балкана. Историјска искуства су нам без сваке сумње показала да су мешања страних сила у односе земаља Балкана била главни узрок нестабилности и оружаних сукоба у региону.
Хвала Вам на пажњи. Стојим Вам на располагању за Ваша питања. <