АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Беседа у Британском парламенту

 

 

До­њи дом Бри­тан­ског пар­ла­мен­та,
Ко­ми­тет за мир на Бал­ка­ну,
уто­рак, 23. ок­то­бар 2001. го­ди­не

 

 

По­што­ва­не да­ме и го­спо­до,

 

Же­лео бих да се за­хва­лим Ко­ми­те­ту за мир на Бал­ка­ну на по­зи­ву у зда­ње Бри­тан­ског пар­ла­мен­та и на при­ли­ци да Вам се об­ра­тим на те­му Ју­го­сла­ви­је и ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це. Пре­до­чи­ћу вам ви­ђе­ње тре­нут­не си­ту­а­ци­је у мо­јој отаџ­би­ни и ње­ну по­зи­ци­ју уну­тар ши­рег европ­ског кон­тек­ста, са срп­ске тач­ке гле­ди­шта.

Ја сво­ју до­мо­ви­ну, и до­мо­ви­ну свог на­ро­да, сма­трам ве­ћом и ши­ром не­го што је ова са­да­шња Ју­го­сла­ви­ја, сма­ње­на на са­мо две ре­пу­бли­ке. Ко­му­ни­стич­ка власт мар­ша­ла Ти­та је на по­чет­ку од­лу­чи­ла да раз­би­је срп­ску те­ри­то­ри­ју на не­ко­ли­ко де­ло­ва и та­ко по­де­ли срп­ски на­род у ви­ше раз­ли­чи­тих ад­ми­ни­стра­тив­них је­ди­ни­ца, ко­је на­зи­ва­мо ре­пу­бли­ка­ма. Циљ је био да се оне­мо­гу­ћи по­ди­за­ње на­ро­да ко­ји је у про­шло­сти ви­ше пу­та де­мон­стри­рао ко­ли­ко ви­со­ку це­ну је спре­ман да пла­ти за сво­ју сло­бо­ду и не­за­ви­сност од ино­стра­не вла­да­ви­не. Ка­да су де­ве­де­се­тих го­ди­на из­би­ле се­це­си­о­ни­стич­ке кри­зе, Европ­ска Уни­ја је по­жу­ри­ла да по­ну­ди сво­је ме­ди­ја­тор­ске услу­ге, али је убр­зо и она са­ма по­ста­ла ва­жан уче­сник ко­ји се ста­вљао на стра­не у ју­го­сло­вен­ском кон­флик­ту. Ле­те­ћи у су­срет ва­жног Ак­та из Хел­син­ки­ја, Европ­ска Уни­ја је отво­ре­но про­мо­ви­са­ла и оза­ко­ни­ла се­це­си­је оства­ре­не на­си­љем. Уз то је и на­гра­ди­ла стра­не ко­је су де­ло­ва­ле про­тив ју­го­сло­вен­ског уста­ва же­ле­ћи да се од­во­је од за­јед­нич­ке ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве и да то­ком тог про­це­са при­сво­је те­ри­то­ри­је на­се­ље­не Ср­би­ма. У исто вре­ме, ка­жња­ва­ла је све оне гра­ђа­не и чи­та­ве по­пу­ла­ци­је ко­је су же­ле­ле да оста­ну уну­тар др­жа­ве ко­јој су се за­кле­ли на вер­ност.

По­сле­ди­ца ова­квог при­сту­па, про­мо­ви­са­ног од стра­не Европ­ске Уни­је на по­чет­ку, а ка­сни­је чак и си­лом по­др­жа­ног од стра­не Сје­ди­ње­них Др­жа­ва, био је ду­го­тра­јан рат са зна­чај­ним бро­јем жр­та­ва. Ви­ше од 400.000 Ср­ба је из Хр­ват­ске, ко­ја је има­ла по­др­шку За­па­да, про­те­ра­но у санк­ци­ја­ма ра­зо­ре­ну Ју­го­сла­ви­ју, са­да сма­ње­ну на две ре­пу­бли­ке, Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру. До да­на да­на­шњег Ре­пу­бли­ка Срп­ска је под ко­ло­ни­јал­ном упра­вом та­ко­зва­не „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” (што је за­пра­во псе­у­до­ним за у су­шти­ни ан­ти-европ­ску по­ли­ти­ку Ва­шинг­то­на). Сва­ког да­на се срп­ском ста­нов­ни­штву од­у­зи­ма­ју власт и пра­ва до­би­је­на пот­пи­си­ва­њем Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма. Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, ин­те­грал­ни део Ср­би­је, да­нас је под оку­па­ци­јом те исте „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”. Ње­ни пред­став­ни­ци отво­ре­но по­др­жа­ва­ју про­гон и сва­ко­днев­но уби­ја­ње ет­нич­ких Ср­ба у по­кра­ји­ни. Они про­мо­ви­шу и ле­ги­ти­ми­шу ства­ра­ње дру­ге ал­бан­ске др­жа­ве у ре­ги­о­ну, су­прот­но пра­ви­ли­ма ре­зо­лу­ци­је Са­ве­та без­бед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја. Да­нас је ова но­ва ал­бан­ска па­ра­др­жа­ва по­ста­ла глав­на ста­ни­ца на хе­ро­ин­ском пу­ту ко­ји во­ди од Сред­њег Ис­то­ка ка Евро­пи. Го­спо­дин То­ни Блер са­да от­кри­ва да 98 од­сто хе­ро­и­на у Евро­пу до­ла­зи из Ав­га­ни­ста­на. Тре­ба­ло би та­ко­ђе да зна да тај исти хе­ро­ин у Евро­пи ди­стри­бу­и­ра­ју ал­бан­ски се­це­си­о­ни­сти и те­ро­ри­сти, уз пре­ћут­ни при­ста­нак та­ко­зва­них ми­ров­них сна­га „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”.

Пре го­ди­ну да­на, та­ко­зва­на де­мо­крат­ска опо­зи­ци­ја про­гла­си­ла је по­бе­ду на из­бо­ри­ма у Ср­би­ји, по­што је по­ли­ти­ка ко­ју је спро­во­дио го­спо­дин Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић до­жи­ве­ла по­раз. По­сто­је три глав­на раз­ло­га за овај по­раз. Пр­ви је мо­рал­не при­ро­де. По­ли­тич­ку ели­ту ни­је кра­сио ви­со­ки мо­рал­ни ин­те­гри­тет. Дру­ги раз­лог је пси­хо­ло­шки: на­кон де­сет го­ди­на санк­ци­ја, дра­ма­тич­них па­до­ва у жи­вот­ном стан­дар­ду, агре­си­је и от­по­ра не­сра­змер­но сна­жни­јем стра­ном про­тив­ни­ку, на­род је био об­у­зет осе­ћа­јем ре­зиг­на­ци­је. Тре­ћи раз­лог је по­ли­тич­ки: опо­зи­ци­ја је ус­пе­ла да убе­ди ве­ћи­ну на­ро­да да је ру­ше­ње са вла­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа је­ди­ни на­чин да се не­при­ја­тељ­ство „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” пре­ма Ср­би­ји за­вр­ши. Опо­зи­ци­ја је из Ва­шинг­то­на до­не­ла се­ри­ју обе­ћа­ња да ће про­ме­не на вр­ху би­ти на­гра­ђе­не не са­мо веч­ним при­ја­тељ­ством, не­го и нео­п­ход­ним ин­ве­сти­ци­ја­ма у ре­кон­струк­ци­ју зе­мље чи­ја је ин­фра­струк­ту­ра би­ла уни­ште­на НА­ТО бом­ба­ма. Та­ко­ђе, убе­ди­ла је љу­де да ће ал­бан­ски се­це­си­о­ни­зам и те­ро­ри­зам не­ста­ти за­јед­но са не­стан­ком је­ди­не пре­пре­ке на пу­ту — Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.

Да­нас, го­ди­ну да­на по­сле, си­ту­а­ци­ја је мно­го го­ра по свим пи­та­њи­ма. Све не­га­тив­не тен­ден­ци­је ја­ча­ју. Пар­ла­мен­тар­на де­мо­кра­ти­ја је по­ста­ла нон­сенс са по­ја­вом но­вих ре­стрик­тив­них за­ко­на. Ди­ску­си­је ко­је се од­но­се на уво­ђе­ње но­вих за­ко­на са­да су огра­ни­че­не на тра­ја­ње од нај­ви­ше пет са­ти! Пред­се­да­ва­ју­ћи пар­ла­мен­та има дис­кре­ци­о­но пра­во да ка­зни сва­ки по­ли­тич­ки не­ко­рек­тан го­вор.

Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд фор­си­ра ри­там ре­фор­ми ко­је су се ши­ром све­та по­ка­за­ле као од­лич­но и ефект­но ору­ђе у уни­шта­ва­њу на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја. Сле­де­ћа ствар ко­ја је на ре­ду је усва­ја­ње за­ко­на о ра­ду ко­ји ће уки­ну­ти сва рад­нич­ка пра­ва. Уме­сто да иде на­пред, Ју­го­сла­ви­ја упа­да у ди­вљач­ки и бру­тал­ни ка­пи­та­ли­зам из XIX ве­ка. Марк­си­стич­ка те­о­ри­ја је по­ста­ла ак­ту­ел­ни­ја не­го ика­да ра­ни­је. На ре­ду је, та­ко­ђе, на­сил­на при­ва­ти­за­ци­ја, да се тач­ни­је из­ра­зим — оту­ђи­ва­ње нај­у­спе­шни­јих фа­бри­ка, ин­ду­стри­ја и пред­у­зе­ћа од њи­хо­вих ствар­них вла­сни­ка, то јест њи­хо­вих рад­ни­ка. Сва јав­на сво­ји­на, сте­че­на и уве­ћа­ва­на те­шким ра­дом не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја рад­ни­ка, про­гла­ше­на је др­жав­ном имо­ви­ном. И са­да се но­ва по­ли­тич­ка ели­та при­пре­ма да све то рас­про­да.

Ме­ђу­тим, про­мо­тер не­при­ја­тељ­ста­ва ме­ђу цен­три­ма мо­ћи је још увек ту. Ју­го­сла­ви­ја је и да­ље глав­на ко­му­ни­ка­ци­о­на ре­ги­ја из­ме­ђу Евро­пе, Сред­њег Ис­то­ка и Цен­трал­не Ази­је. Да украт­ко из­ло­жим: стра­те­ги­ја Сје­ди­ње­них Др­жа­ва има за циљ да ста­ви те­ри­то­ри­је под ефек­тив­ну аме­рич­ку кон­тро­лу, ка­ко би би­ле ко­ри­шће­не за кон­тро­ли­са­ње ди­рект­ног при­сту­па Евро­пе ње­ним нај­ва­жни­јим енер­гет­ским ре­сур­си­ма. Ова кон­тро­ла је оства­ре­на кроз ду­ги низ кон­фли­ка­та, или, да упо­тре­бим очи­глед­но мно­го при­хва­тљи­ви­ји из­раз, кроз „упра­вља­ње кри­за­ма”. За­хва­љу­ју­ћи пи­сме­ном при­зна­њу Мај­кла Лин­да и Џеј­ко­ба Хеј­лбру­на об­ја­вље­ном у ча­со­пи­су In­ter­na­ti­o­nal He­rald Tri­bu­ne од 4. ја­ну­а­ра 1996. го­ди­не, ми са­да зна­мо да Ва­шинг­тон ства­ра „тре­ће аме­рич­ко цар­ство” на те­ри­то­ри­ји не­ка­да­шњег Ото­ман­ског Цар­ства. Тре­ће аме­рич­ко цар­ство тре­ба да по­слу­жи као је­ди­ни пут ка трај­ној ин­ва­зи­ји глад­них и очај­них ими­грант­ских ма­са тре­ћег све­та у Европ­ску Уни­ју, и тре­ба да бу­де оства­ре­но де­мо­крат­ским про­ме­на­ма, де­ста­би­ли­за­ци­јом и сла­бље­њем Евро­пе. Ју­го­сла­ви­ја је нај­ва­жни­је бој­но по­ље у нео­бја­вље­ном ра­ту аме­рич­ких фи­нан­сиј­ских цен­та­ра мо­ћи про­тив Евро­пе.

Шта мо­же учи­ни­ти Европ­ска Уни­ја ка­ко би за­шти­ти­ла сво­је ин­те­ре­се? У све­тлу еман­ци­па­ци­је Евро­пе у од­но­су на атлант­ског ле­ви­ја­та­на, европ­ске др­жа­ве тре­ба да ор­га­ни­зу­ју ми­ров­ну кон­фе­рен­ци­ју за Бал­кан. Пр­ви циљ би тре­ба­ло да бу­де ре­а­фир­ма­ци­ја прин­ци­па из Хел­син­шке по­ве­ље, да бу­дем тач­ни­ји, прин­ци­па не­по­вре­ди­во­сти по­сто­је­ћих гра­ни­ца. Дру­ги циљ је афир­ма­ци­ја прин­ци­па не­ме­ша­ња у од­но­се из­ме­ђу зе­ма­ља Бал­ка­на. Исто­риј­ска ис­ку­ства су нам без сва­ке сум­ње по­ка­за­ла да су ме­ша­ња стра­них си­ла у од­но­се зе­ма­ља Бал­ка­на би­ла глав­ни узрок не­ста­бил­но­сти и ору­жа­них су­ко­ба у ре­ги­о­ну.

Хва­ла Вам на па­жњи. Сто­јим Вам на рас­по­ла­га­њу за Ва­ша пи­та­ња. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

ПУТ

СЛИКАРСТВО

GENIUS LOCI

Мејлинг листа