ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ: НА­ЦРТ ОД­ГО­ВО­РА НО­ВЕ СРП­СКЕ ПО­ЛИ­ТИ­КЕ НА ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИЧ­КЕ ИЗА­ЗО­ВЕ ДА­НА­ШЊИ­ЦЕ

Покрет за преокрет

За­хва­љу­ју­ћи осни­ва­чи­ма Срп­ског на­род­ног по­кре­та на пре­те­шком за­дат­ку ко­ји нам је по­ве­рен, мо­ра­мо ис­та­ћи да ће­мо због при­ро­де овог ску­па и вре­мен­ског огра­ни­че­ња из­ло­жи­ти са­мо основ­не на­зна­ке од­го­во­ра. На­ше из­ла­га­ње по­све­ти­ће­мо са­же­том пре­до­ча­ва­њу ге­о­по­ли­тич­ког по­ло­жа­ја срп­ског на­ро­да и иза­зо­ва ко­је су­о­ча­ва, те пред­ла­га­њу основ­них смер­ни­ца од­брам­бе­них и пре­по­ро­ди­лач­ких од­го­во­ра.

Ми жи­ви­мо у усло­ви­ма ве­ли­ког свет­ског ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног ра­та у ко­ме се — ка­ко је то одав­но опа­зио келт­ски пе­сник Џон Дан — од­лу­чу­је да ли ће чо­век по­ста­ти ма­њи од мра­ва или не­што ви­ше од чо­ве­ка. Фран­цу­ски ад­ми­рал и вој­ни исто­ри­чар Ра­ул Ка­стекс уо­чио је да се у том ве­ков­ном и ми­ле­нар­ном ра­ту бо­ре за пре­власт или оп­ста­нак по­мор­ске и коп­не­не си­ле: Ати­на про­тив Спар­те, Кар­та­ги­на про­тив Ри­ма, не­кад Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја а да­нас Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве про­тив Евро­пе. Реч је о јед­ном са­мо по­вре­ме­но об­ја­вљи­ва­ном а углав­ном нео­бја­вље­ном ра­ту ко­ји атлант­ски Ле­ви­ја­тан во­ди про­тив Евро­пе, на­да­све Не­мач­ке и Ру­си­је, ко­ри­сте­ћи сва сред­ства, од по­ли­ти­ке di­vi­de et im­pe­ra до вој­них ин­тер­вен­ци­ја Атлант­ског са­ве­за. Тај рат тра­је већ ско­ро сто пе­де­сет го­ди­на, по­чев­ши од Крим­ског. На евро­а­зиј­ском по­при­шту тог ра­та срп­ски на­род за­у­зи­ма упра­во сре­ди­шњи по­ло­жај. Кроз срп­ске про­сто­ре про­ла­зе глав­не или ну­жне, реч­не и коп­не­не са­о­бра­ћај­ни­це што по­тен­ци­јал­но или ствар­но по­ве­зу­ју Се­вер­но и Цр­но Мо­ре, Сре­ди­шњу Евро­пу и европ­ски Ју­го­и­сток те Бли­ски ис­ток, Евро­пу и Цен­трал­ну Ази­ју, од­но­сно ње­ну кав­ка­ско-ка­спиј­ску зо­ну. Та круп­на ге­о­по­ли­тич­ка чи­ње­ни­ца је бит­но од­ре­ђи­ва­ла, од­ре­ђу­је и од­ре­ђи­ва­ће суд­би­ну на­шег на­ро­да, из­и­ску­ју­ћи стал­ну бор­бе­ну го­то­вост и ван­ред­не мо­рал­не, ин­те­лек­ту­ал­не и ма­те­ри­јал­не сна­ге за од­бра­ну сло­бо­де, су­ве­ре­ни­те­та и це­ло­ви­то­сти на­ше др­жа­ве.

Че­ти­ри век­то­ра де­ло­ва­ња

Ми смо ве­ко­ви­ма би­ли пр­ва од­бра­на иде­ал­не и хри­шћан­ске Евро­пе и то мо­ра­мо оста­ти ако хо­ће­мо да бу­де­мо вер­ни свом срп­ском, да­кле европ­ском би­ћу. Та­кав из­бор од­ре­ђу­је и све оста­ле из­бо­ре на по­при­шти­ма ра­та, по­чев­ши од оних у до­ме­ну спољ­не по­ли­ти­ке ко­ја мо­ра де­ло­ва­ти дуж че­ти­ри ди­мен­зи­је. На­ша др­жа­ва има уде­ла у цен­трал­но-европ­ском, бал­кан­ском и сре­до­зем­ном про­сто­ру а ње­ну че­твр­ту, глав­ну и вер­ти­кал­ну ди­мен­зи­ју чи­не ет­нич­ке, вер­ске и исто­риј­ске спре­ге за­јед­ни­штва са сло­вен­ским и пра­во­слав­ним на­ро­ди­ма, у пр­вом ре­ду са Ру­си­јом. Ис­под је до­сто­јан­ства а и ин­те­ре­са на­ше др­жа­ве да њен по­крет ка Европ­ској уни­ји оста­не ка­кав да­нас је­сте, да­кле про­сјач­ки, па­си­ван и без­у­сло­ван. На гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је још ни­је од­лу­че­но да ли ће то би­ти са­мо про­ла­зна ета­па у раз­град­њи европ­ских др­жа­ва те рас­тва­ра­ња европ­ских на­ци­ја, под упра­вом атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, у „но­ви свет­ски по­ре­дак” — или пак моћ­ни, су­ве­ре­ни са­вез европ­ских др­жа­ва и на­ци­ја за до­бро­бит Евро­пља­на и све­та. На­ша де­ло­твор­ност мо­ра би­ти усме­ре­на ка са­ве­зу с оним по­ли­тич­ким и еко­ном­ским сна­га­ма ко­је се на гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је бо­ре за од­бра­ну и раз­вој Евро­пе од Реј­ка­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка.

Ва­ља ис­та­ћи да у са­вре­ме­ном све­ту — где и не­ке над-на­ци­о­нал­не кор­по­ра­ци­је и ор­га­ни­за­ци­је рас­по­ла­жу ве­ћом си­лом и ути­ца­јем не­го мно­ге ве­ли­ке др­жа­ве — ли­ни­је су­ко­ба ин­те­ре­са ни­су са­о­бра­зне др­жав­ним гра­ни­ца­ма већ про­ла­зе тран­свер­зал­но кроз њи­хо­ве пре­сто­ни­це па и цен­тре мо­ћи. Оту­да ов­де ни­је то­ли­ко реч о тра­же­њу са­ве­зни­ка ме­ђу др­жа­ва­ма већ ме­ђу ствар­ним или по­тен­ци­јал­ним по­ли­тич­ким и еко­ном­ским си­ла­ма. С об­зи­ром на пре­суд­ни зна­чај об­но­ве Ру­си­је за осло­ба­ђа­ње за­пад­не Евро­пе од оку­па­тор­ске сен­ке атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, бит­ни до­при­нос на­ше по­ли­ти­ке би­ће оства­рен ако се она исто­вре­ме­но за­ла­же за са­вез са Ру­си­јом и Бе­ло­ру­си­јом, ко­ји нам пре­по­ру­чу­ју не са­мо ет­нич­ки, ду­хов­ни те исто­риј­ски већ и еко­ном­ски раз­ло­зи. У бал­кан­ској ди­мен­зи­ји за­да­так ове спољ­не по­ли­ти­ке је ства­ра­ње бал­кан­ске, не­за­ви­сне зо­не ко­про­спе­ри­те­та, на по­у­зда­ној дис­тан­ци спрам Тур­ске, ко­ју атлант­ски Ле­ви­ја­тан зло­у­по­тре­бља­ва, на­сто­је­ћи да по­но­во на­мет­не ње­ну хе­ге­мо­ни­ју над Бал­ка­ном као нај­кра­ћим пу­тем ула­ска у Европ­ску уни­ју, ра­ди ра­за­ра­ња де­мо­граф­ске, кул­тур­не и ре­ли­гиј­ске сли­ке Евро­пе. По­себ­но од­луч­не на­по­ре на­ша др­жа­ва мо­ра пред­у­зе­ти ра­ди ства­ра­ња сна­жних по­ли­тич­ких и еко­ном­ских ве­за са ислам­ским све­том ши­рег Сре­до­зе­мља, у пр­вом ре­ду са истин­ски су­ве­ре­ним др­жа­ва­ма по­пут Ира­на, Ира­ка и Ли­би­је.

Кул­ту­ра, еко­но­ми­ја, по­љо­при­вре­да, ин­фра­струк­ту­ра

Из­ло­же­на спољ­на по­ли­ти­ка из­и­ску­је и од­го­ва­ра­ју­ћа пред­у­зе­ћа у до­ме­ну кул­ту­ре, обра­зо­ва­ња и еко­но­ми­је. Већ 1942. го­ди­не, Ни­ко­лас Спај­ксмен, во­де­ћи ге­о­по­ли­тич­ки ум ва­шинг­тон­ске по­ли­ти­ке, ука­зи­вао је да свет­ска пред­ност те пре­власт Евро­пе по­чи­ва у ње­ној „си­вој ма­те­ри­ји”, од­но­сно у кла­сич­ном, вер­ти­кал­ном си­сте­му обра­зо­ва­ња. За­то не­при­ја­те­љи Евро­пља­на од 1945. го­ди­не во­де рат про­тив та­квог си­сте­ма, нај­по­доб­ни­јег за обра­зо­ва­ње сло­бо­до­ум­не, це­ло­ви­то раз­ви­је­не и не­у­сло­вљи­ве лич­но­сти. За­да­так на­ше по­ли­ти­ке је да од­ба­ци све што за­то­мља­ва чо­ве­ка у ко­стре­ти под­људ­ске суд­би­не те да у пот­пу­но­сти об­но­ви и раз­ви­је кла­сич­ни европ­ски си­стем вас­пи­та­ња и обра­зо­ва­ња. То је пред­у­слов и по­зи­тив­на осно­ва за од­ба­ци­ва­ње сме­ћа аме­рич­ке пот­кул­ту­ре обез­ду­ше­ња и по­жи­во­ти­ње­ња људ­ског, ко­је се већ де­це­ни­ја­ма сру­чу­је са елек­трон­ског не­ба на све Евро­пља­не.

У до­ме­ну еко­но­ми­је, нео­п­ход­но је учи­ни­ти ко­пер­ни­кан­ски пре­о­крет у од­но­су на да­нас вла­да­ју­ћи про­цес ко­ји нам на­ме­ће ту­ђи, ан­гло­сак­сон­ски си­стем ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, у ње­го­вом пр­во­бит­ном, ди­вљач­ком и ко­ло­ни­јал­ном об­ли­ку. До­вољ­но је са­мо освр­ну­ти се око се­бе и уве­ри­ти се да је тај си­стем у свим зе­мља­ма Ис­точ­не Евро­пе ра­зо­рио на­ци­о­нал­не еко­но­ми­је и отео на­ро­ди­ма не са­мо њи­хо­ва при­вред­на и при­род­на бла­га већ и бу­дућ­ност, пре­тва­ра­ју­ћи их у су­жње нај­го­рег, па и ли­хвар­ског ис­ко­ри­шћа­ва­ња. Ка­сно је али ни­је пре­ка­сно да се на­ша еко­ном­ска по­ли­ти­ка за­сну­је на на­че­ли­ма ре­ал-исто­риј­ске шко­ле еко­но­ми­је, ко­ја при­ви­ле­гу­је по­тре­бе за­јед­ни­це над са­мо­жи­во­шћу по­је­ди­на­ца. Уо­ста­лом, упра­во нас по­вест еко­ном­ске аре­не све­та учи да је та шко­ла ре­дов­но од­но­си­ла и од­но­си по­бе­ду над ли­бе­рал­ним ка­пи­та­ли­змом, узро­ку­ју­ћи низ пре­по­ро­да, од Не­мач­ке до Ја­па­на и Ки­не. Пре­ма до­бром опа­жа­њу Фри­дри­ха Ли­ста, јед­ног од ро­до­на­чел­ни­ка шко­ле о ко­јој је реч — и чи­ја су на­че­ла срод­на сло­вен­ским и пра­во­слав­ним иде­а­ли­ма дру­штве­не прав­де — бо­гат­ство на­ро­да не са­сто­ји се то­ли­ко од ма­те­ри­јал­ног има­ња већ од мо­ћи ства­ра­ња бо­гат­ства.

Не тре­ба рас­по­ла­га­ти ве­ли­ком ви­до­ви­то­шћу па ви­де­ти где се на­ла­зе на­ше нај­ве­ће мо­гућ­но­сти за бр­зо ства­ра­ње бо­гат­ста­ва и ве­ли­ку мо­би­ли­за­ци­ју свих рас­по­ло­жи­вих ства­ра­лач­ких сна­га: то је сфе­ра по­љо­при­вре­де и гра­ђе­ви­нар­ства, од ства­ра­ња ци­клич­ног си­сте­ма про­из­вод­ње здра­ве хра­не до ве­ли­ких јав­них ра­до­ва на из­град­њи са­о­бра­ћај­ни­ца и ин­фра­струк­ту­ра. За бу­ђе­ње и по­кре­та­ње те мо­ћи ства­ра­ња бо­гат­ства ни­су по­треб­ни а ка­мо­ли нео­п­ход­ни стра­ни кре­ди­ти, ко­ји до­но­се про­фит са­мо оном ко­ји их да­је. Нео­п­ход­но је рас­пр­ши­ти ту илу­зи­ју о нов­цу као не­ка­квом кон­крет­ном до­бру: но­вац је са­мо пу­ка кон­вен­ци­ја ко­ја не­ма ни­ка­кву уну­тра­шњу вред­ност по се­би и ко­ја упра­во као об­лик фор­мал­ног до­го­во­ра слу­жи да под­сти­че раз­ме­ну до­ба­ра и про­из­вод­њу. Уну­тра­шњи но­вац или ње­го­ви су­ро­га­ти су са­вр­ше­но до­вољ­ни ако по­сто­ји спо­соб­на озбиљ­на др­жав­на упра­ва у ко­ју има­ју по­ве­ре­ња при­вред­ни су­бјек­ти те на­род. Мно­го је лак­ше и јеф­ти­ни­је ство­ри­ти та­кву вла­ду и та­кво по­ве­ре­ње не­го и да­ље про­па­да­ти у ду­жнич­ки ам­бис.

Пре­по­зна­ти не­при­ја­те­ље, рас­крин­ка­ти из­дај­ни­ке

Ми да­нас жи­ви­мо под уда­ри­ма јед­не про­тив­на­род­не и про­ти­ве­вроп­ске, из­дај­нич­ке по­ли­ти­ке у слу­жби ве­ков­них не­при­ја­те­ља Евро­пе ко­ји ци­ља­ју да нас ли­ше не са­мо мо­ћи ства­ра­ња бо­гат­ства већ и на­ше зе­мље, на­ше др­жа­ве, на­ше бу­дућ­но­сти. Тај не­при­ја­тељ ни­ма­ло не кри­је сво­је на­ме­ре и стра­те­шке ци­ље­ве. При­ме­ри­це, већ 1992. го­ди­не, др­жав­ни се­кре­тар САД Џејмс Беј­кер из­ја­вио је на стра­ни­ца­ма New York Ti­mes (од 18. апри­ла) да Ју­го­сла­ви­ју тре­ба све­сти у раз­ме­ре Ср­би­је пре бал­кан­ских ра­то­ва, до­да­ју­ћи да ће се про­тив ње пред­у­зе­ти ме­ре по мо­де­лу „рат­не ко­а­ли­ци­је у За­лив­ском ра­ту”. Прет­ход­не 1991, 24. ма­ја, исти гла­сно­го­вор­ник сна­га мон­ди­ја­ли­зма из­ја­вио је у Ли­са­бо­ну ка­ко у Ис­точ­ној Евро­пи тре­ба по­спе­ши­ти ства­ра­ње но­вих, „не­за­ви­сних др­жа­ва” и: „Оно што же­ли­мо да до­стиг­не­мо су не­за­ви­сне др­жа­ве, не са­мо Ру­си­је већ и у Ру­си­ји, не са­мо Мо­скве и Санкт Пе­терс­бур­га, не­го и Ура­ла, Си­би­ра, Да­ле­ког Ис­то­ка.”

Ни­је по­треб­но рас­по­ла­га­ти ве­ли­ком па­ме­ћу па про­зре­ти за­што је не­при­ја­те­љи­ма по­треб­но да хри­шћан­ске др­жа­ве бу­ду усит­ње­не у низ све сит­ни­јих, сла­би­јих и по­дат­ни­јих др­жа­ви­ца. Та­ко би не­при­ја­тељ лак­ше осво­јио ци­ља­ни пред­мет сво­је не­за­ја­жљи­ве и пљач­ка­шке по­хле­пе те под­људ­ске, про­ти­ве­вроп­ске и про­тив­хри­шћан­ске мр­жње. И о та­квим, пљач­ка­шким на­ме­ра­ма др­жав­ни се­кре­тар САД нас је ско­ро отво­ре­но оба­ве­стио у зва­нич­ном по­гле­ду на Ис­точ­ну Евро­пу, од 16. де­цем­бра 1991. го­ди­не: „Уло­га САД је да тим зе­мља­ма до­не­су де­мо­кра­ти­ју о ко­јој оне ма­ло зна­ју и да пред­во­ди ис­ко­ри­шћа­ва­ње бо­га­тих људ­ских и ма­те­ри­јал­них ре­сур­са тих огром­них зе­ма­ља за ствар сло­бо­де уме­сто то­та­ли­та­ри­зма, ра­ди не­из­мер­ног оја­ча­ња без­бед­но­сти, про­спе­ри­те­та и сло­бо­де САД и све­та.” Из­ли­шно је ис­ти­ца­ти да у на­ве­де­ној из­ја­ви на­ме­ра, по­след­ња све­за и реч слу­же са­мо као ре­то­рич­ки до­да­так, без ика­квог ствар­ног са­др­жа­ја, јер се та си­ла устре­мљу­је упра­во на цео свет да би га осво­ји­ла и опу­сто­ши­ла.

Јед­на ствар је из­ве­сна: ду­бо­ко се и коб­но ва­ра сва­ко ко ми­сли да се са та­квим не­при­ја­те­љем мо­же на­пра­ви­ти не­ка­ква на­год­ба, не­ка­кав ком­про­мис ин­те­ре­са. Јед­но­став­но, ви­тал­ни ин­те­рес тог нај­ве­ћег па­ра­зи­та у по­ве­сти чо­ве­чан­ства је да узме све — и оста­так. Крај­ње је вре­ме да се из ужа­сних по­ве­сних ис­ку­ста­ва на­шег на­ро­да у XX ве­ку из­ву­ку по­у­ке за овај у ко­ји сту­па­мо, да по­ли­тич­ке ели­те на­у­че да по­ли­тич­ки ми­сле, од­но­сно да уме­ју пре­по­зна­ти не­при­ја­те­ља и ње­го­ве ци­ље­ве.

Тех­ни­ке ра­за­ра­ња и моћ от­по­ра

Пр­ви и нај­ве­ћи не­при­ја­тељ на­шег на­ро­да, као и свих Евро­пља­на, би­ли су и оста­ли то­бо­жњи „исто­риј­ски са­ве­зни­ци”, ан­гло­а­ме­рич­ка си­ла у слу­жби бо­га Ма­мо­на и ње­го­вих ли­хва­ра. Очи­то је да се тај не­при­ја­тељ не­ће за­у­ста­ви­ти у на­сто­ја­њу да да­ље ко­ма­да на­шу зе­мљу, слу­же­ћи се ра­зно­ра­зним се­па­ра­ти­зми­ма ко­је ху­шка и хра­ни, од ал­бан­ског и му­сли­ман­ског до ма­ђар­ског и оног ко­ји пред­во­де ње­го­ви срп­ски или псе­у­до­срп­ски „ко­ри­сни иди­о­ти” у Вој­во­ди­ни.

У пра­ву је мој прет­ход­ник на овом ме­сту, ака­де­мик Ек­ме­џић, ка­да ка­же да они ко­ји се да­нас за­ла­жу за ре­ги­о­на­ли­за­ци­ју Ср­би­је не зна­ју шта то зна­чи. Они на­ив­но уо­бра­жа­ва­ју да ће се ре­ги­о­на­ли­за­ци­јом до­ско­чи­ти се­па­ра­ти­зму. На­про­тив, ре­ги­о­на­ли­за­ци­ја Ср­би­је во­ди по­ступ­ном рас­ту­ра­њу на­ше др­жа­ве. Ре­ги­о­на­ли­зо­ва­на Не­мач­ка ни­је ва­љан узор за нас јер ми не рас­по­ла­же­мо оста­лим бит­ним еле­мен­ти­ма за успе­шно опо­на­ша­ње та­квог мо­де­ла: не­ма­мо ет­нич­ку хо­мо­ге­ност као Не­мач­ка, ни­ти ве­о­ма раз­ви­јен и сна­жан те ду­бо­ко уса­ђен и цен­три­пе­та­лан на­ци­о­на­ли­зам као Нем­ци. Уо­ста­лом, њи­хо­ве ре­ги­је по­чи­ва­ју на исто­риј­ским те­ме­љи­ма, на од­го­ва­ра­ју­ћим др­жа­ва­ма, кне­же­ви­на­ма и мар­ка­ма ко­је је на­ци­о­на­ли­зам об­је­ди­нио, док би код нас ре­ги­о­на­ли­за­ци­ја се­кла жи­во те­ло Ср­би­је, абор­ти­ра­ју­ћи цен­три­фу­гал­не по­кре­те, те се­па­ра­ти­зме и та­мо где их ни­ка­да ни­је би­ло, по­го­то­ву у усло­ви­ма ве­ли­ке и по­сву­да­шње кри­зе, што сла­би­је људ­ске ма­те­ри­ја­ле на­го­ни да се по­на­ша­ју као ми­ше­ви пред бро­до­ло­мом.

Ми по­се­ду­је­мо је­дан жа­ло­сни, исто­риј­ски при­мер ре­ги­о­на­ли­зо­ва­не Ср­би­је: то је би­ла Ср­би­ја под осман­ском оку­па­ци­јом, по­де­ље­на у на­хи­је, где је ско­ро сва­ки тур­ски опу­но­мо­ће­ник, кнез-по­слу­шник, ми­слио се­бич­но са­мо на се­бе и сво­је а не за до­бро­бит свих Ср­ба.

Не би­смо же­ле­ли да се ова на­чел­на осу­да сва­ког про­јек­та ре­ги­о­на­ли­за­ци­је ов­де схва­ти као од­бра­на не­ка­квог бе­о­град­ског цен­тра­ли­зма. На­про­тив, нео­п­ход­но је из­вр­ши­ти де­цен­тра­ли­за­ци­ју др­жав­не упра­ве у скла­ду са ге­о­по­ли­тич­ким, ге­о­е­ко­ном­ским и ге­о­кул­тур­ним сил­ни­ци­ма. У усло­ви­ма ван­ред­ног раз­ма­ха не­при­ја­тељ­ства на­ма је по­треб­но да има­мо не јед­ну већ де­се­ти­не пре­сто­ни­ца, по­пут ви­ше­гла­ве хи­дре. Та­ко би, при­ме­ри­це, ге­не­рал­штаб ва­ља­ло ус­по­ста­ви­ти у Ни­шу а ми­ни­стар­ство од­бра­не у Су­бо­ти­ци. Па­три­јар­ши­ја тре­ба да се из­ме­сти из Бе­о­гра­да у Пећ, ми­ни­стар­ства про­све­те и кул­ту­ре те по­љо­при­вре­де у Но­ви Сад, док би у Бе­о­гра­ду из­ве­сно тре­ба­ло да оста­не Ми­ни­стар­ство за спољ­не по­сло­ве.

Ка­сно је али не и пре­ка­сно за про­тив­по­крет, на­су­прот стру­је про­па­да­ња на­ро­да и др­жа­ве. За та­кав про­тив­по­крет нео­п­ход­на је мо­би­ли­за­ци­ја свих рас­по­ло­жи­вих сна­га, пр­во у прав­цу са­бор­но­сти а по­том и пре­по­ро­ди­лач­ке де­ло­твор­но­сти. По­треб­но је об­је­ди­ни­ти све рас­по­ло­жи­ве сна­ге за од­бра­ну на­ро­да и др­жа­ве, из­над свих по­ли­тич­ких де­о­ба и раз­ли­ка, од по­ли­тич­ких ор­га­ни­за­ци­ја и по­кре­та до син­ди­ка­та и стру­ков­них удру­же­ња те кул­тур­них дру­шта­ва и ин­те­ре­сних за­јед­ни­ца. Би­ло би при­род­но и нео­п­ход­но да нај­ве­ће пар­ла­мен­тар­не стран­ке па­три­от­ског усме­ре­ња пре­у­зму глав­ни по­сао ор­га­ни­зо­ва­ња тог по­кре­та. На жа­лост, оне још увек ни­су на ви­си­ни иза­зо­ва а њи­хо­ве во­ђе пре­че­сто из­гле­да­ју из­гу­бље­не у про­сто­ру и вре­ме­ну, не са­мо ин­те­лек­ту­ал­но већ и мо­рал­но те и пси­хо­ло­шки не­до­ра­сло чак и про­сеч­ним по­сло­ви­ма, се­нил­но-ин­фан­тил­но за­љу­бље­не у соп­стве­не ме­диј­ске сли­ке. То са­мо по­твр­ђу­је дав­но из­ре­че­на опа­жа­ња стра­них на­мер­ни­ка да су Ср­би на­род пле­ми­ћа а да су им ин­те­лек­ту­ал­не ели­те са­зда­не од нај­го­рег људ­ског ма­те­ри­ја­ла.

Упра­во за­то по­крет ко­ји се да­нас осни­ва мо­же би­ти знак по­чет­ка ве­ли­ке про­ме­не, исту­па­ња ве­ро­до­стој­не ели­те на по­ли­тич­ку сце­ну. Ако се по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је не ода­зо­ву сво­јим ду­жно­сти­ма и за­да­ци­ма, он­да ће по­кре­ти по­пут овог мо­ра­ти ве­о­ма бр­зо да се ства­ра­ју те да уси­ље­ним мар­шем кре­ну ка сре­ди­шту по­ли­тич­ке сце­не ра­ди пре­у­зи­ма­ња од­го­вор­но­сти за по­ста­вља­ње ви­тал­них по­тре­ба на­шег на­ро­да и на­ше др­жа­ве. <

(Из­ла­га­ње на Осни­вач­кој скуп­шти­ни Срп­ског на­род­ног по­кре­та, Но­ви Сад, 27. јун 2001)