ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Лекција о Стражилову

Ства­ра­ла­штво Ми­ло­ша Цр­њан­ског из­и­ску­је спо­знај­ну оп­ти­ку спо­соб­ну да де­ло са­гле­да са свим ње­го­вим бит­ним осно­ва­ма и око­ли­на­ма, из ко­јих оно, на по­сред­ни или не­по­сред­ни на­чин, цр­пи сво­ја зна­че­ња: од жи­вот­не пу­та­ње ства­ра­о­ца до то­ко­ва све­та и по­ве­сти. За при­мер из­ло­же­ног спо­знај­ног на­че­ла, узми­мо у раз­ма­тра­ње пр­ву об­ја­ву пе­сни­ка Стра­жи­ло­ва:

„Лу­там, још, ви­так, са сре­бр­ним лу­ком…”

За­ми­сли­мо сад да тај стих по пр­ви пут чи­та­мо и да га ни­је ис­пи­сао Ми­лош Цр­њан­ски већ на­ма не­ки пот­пу­но не­по­зна­ти, при­ме­ри­це са­вре­ме­ни ау­тор. У та­квом слу­ча­ју, ли­шив­ши об­ја­ву ње­не основ­не око­ли­не – пре све­га до­та­да­шњег и по­то­њег жи­вот­ног пу­та Цр­њан­ског – наш увид ће сте­ћи са­свим бе­зна­чај­на са­зна­ња и мла­ка осе­ћа­ња, уз мо­гу­ћи под­смех чи­та­лач­ке зло­во­ље спрам уми­шље­но­сти ано­ним­ног пе­сни­ка ко­ји, без ика­квог по­кри­ћа, ето, сма­тра сво­је лу­та­ње и чак сво­ју вит­кост ве­о­ма до­стој­ним на­ше па­жње.

То „лу­там, још, ви­так” иза­зи­ва у мрач­ној ко­мо­ри на­ших си­нап­си све­тла ви­со­ких ми­сли и то­пли­не са­о­се­ћа­ња тек кад об­ја­ву са­гле­да­ва­мо у пер­спек­ти­ви суд­би­не лич­но­сти ко­ја се зо­ве Ми­лош Цр­њан­ски. Реч је о лу­та­њу ко­је је нај­са­же­ти­ји из­раз ста­ња европ­ског чо­ве­ка у ру­ше­ви­на­ма Евро­пе, об­у­зе­тог пси­хич­ком, ег­зи­стен­ци­јал­ном и дру­штве­ном анар­хи­јом. Реч је о лу­та­њу по­врат­ни­ка из Пр­вог свет­ског ра­та, ко­ји са де­ло­твор­ним пе­си­ми­змом тра­га за сво­јом Ита­ком, да­кле за Сре­ди­штем ко­је кри­ста­ли­ше и осми­шља­ва жи­вот чо­ве­ка и за­јед­ни­це.

Увр­шћу­ју­ћи Стра­жи­ло­во у збир­ку Ита­ка и ко­мен­та­ри, Цр­њан­ски нас је упу­тио да и ту пе­сму чи­та­мо под све­тлом ис­по­ве­сти осе­ћа­ња ко­је је на­дах­ну­ло пе­сме из ци­клу­са Ли­ри­ка Ита­ке:

„Пе­сник сма­тра, и да­нас, Оди­се­ју за нај­ве­ћу по­е­му чо­ве­чан­ства, а ПО­ВРА­ТАК ИЗ РА­ТА за нај­ту­жни­ји до­жи­вљај чо­ве­ка. Иа­ко ње­го­ве пе­сме да­ле­ко за­о­ста­ју за тим мо­ну­мен­тал­ним тво­ре­ви­на­ма у сти­хо­ви­ма, ТАЈ ОСЕ­ЋАЈ је био њи­хо­ва глав­на са­др­жи­на. Сем то­га и по­бу­на вој­ни­ка, а све су ре­во­лу­ци­је у то вре­ме би­ле са­мо по­бу­не вој­ни­ка.” (Цр­њан­ски, 1959)

На овом ме­сту из­ла­га­ња ва­ља нам за­ста­ти и ис­та­ћи да су и тај Пр­ви, као и Дру­ги свет­ски рат, са­мо нај­ве­ћи при­зо­ри јед­ног „ве­ли­ког, ду­хов­ног Свет­ског ра­та, у ко­ме се од­лу­чу­је да ли ће чо­век би­ти не­што ви­ше од чо­ве­ка или ма­њи од мра­ва”, ка­ко је пр­ви, пре не­ко­ли­ко сто­ле­ћа, опа­зио Џон Дан, ве­ли­ки пе­сник келт­ског ро­да ко­га је Цр­њан­ски с по­себ­ном па­жњом и на­дах­ну­то­шћу про­у­ча­вао у вре­ме­ну свог из­гнан­ства.

Од­ре­ђе­ње ро­ман­ти­зма

Ка­кво зна­че­ње и зна­чај, у кру­гу европ­ске књи­жев­но­сти има­ју лу­та­ње и тра­га­ње на­шег пе­сни­ка за за­ви­ча­јем? Да би од­го­во­ри­ли на из­ло­же­ну за­пи­та­ност – што по­кре­ће на­ше из­ла­га­ње – ва­ља нам, пре све­га, од­ре­ди­ти при­ро­ду ко­јој при­па­да де­ло о ко­ме је реч. И по­кре­ти ми­сли те осе­ћа­ња срп­ског пе­сни­ка, као и њи­хов иде­ал­ни циљ – при­па­да­ју по­рет­ку основ­них обе­леж­ја ро­ман­ти­чар­ског ду­ха. Чи­ње­ни­ца да су сти­хо­ви Цр­њан­ског ко­ва­ни „мо­дер­ним” сред­стви­ма не по­ри­че њи­хо­ву при­пад­ност ро­ман­ти­чар­ском по­кре­ту, ко­ји је сво­је са­др­жа­је из­ли­вао и из­ли­ва у ра­зно­вр­сне стил­ске ка­лу­пе. Чи­ње­ни­ца да је Стра­жи­ло­во и ван­ред­на по­част ис­ка­за­на Бран­ку Ра­ди­че­ви­ћу, пред­вод­ни­ку срп­ског ро­ма­ни­зма – пру­жа нам по­себ­ну пре­по­ру­ку да зна­че­ње и зна­чај до­при­но­са Цр­њан­ског са­гле­да­мо у од­го­ва­ра­ју­ћем до­ме­ну европ­ске књи­жев­но­сти, ми­сли и осе­ћај­но­сти.

Да би­смо спо­зна­ли зна­че­ње и зна­чај де­ла Ми­ло­ша Цр­њан­ског уну­тар ро­ман­ти­зма, нео­п­ход­но нам је све­о­бу­хват­но од­ре­ђе­ње при­ро­де тог по­кре­та. Скло­ни смо оном од­ре­ђе­њу ко­је је пру­жио мла­ди Карл Шмит сво­јом сту­ди­јом о по­ли­тич­ком ро­ман­ти­зму. Карл Шмит ис­хо­ди­шно на­че­ло ро­ман­ти­зма уо­ча­ва у „по­себ­ном и осо­би­том кон­цеп­ту ocas­sio; мо­гли би­смо га опи­са­ти као по­вод, при­ли­ку, или слу­чај, али ње­го­во зна­че­ње пру­жа упра­во јед­на су­прот­ност: ocas­sio је су­прот­ност кон­цеп­ту ca­u­sa, што ће ре­ћи сва­кој ну­жној и ја­сно са­гле­ди­вој узроч­но­сти, као и свим чвр­стим ве­за­ма и утвр­ђе­ним нор­ма­ма узроч­но­сти… Ро­ман­ти­зам је су­бјек­ти­ви­зи­ра­ни ока­си­о­на­ли­зам; ње­му је су­штин­ски свој­ствен ока­си­о­нал­ни од­нос са све­том, али на ме­сту Бо­га – сам ро­ман­ти­чар­ски су­бјект за­у­зи­ма сре­ди­шњи по­ло­жај; по­ла­зе­ћи од тог по­ло­жа­ја, по­том, пре­о­бра­жа­ва свет, са свим оним што се до­га­ђа, у пу­ки по­вод.” (Schmitt, 1968)

По­ли­тич­ко ис­хо­ди­ште ро­ман­ти­зма Шмит пре­по­зна­је у бур­жо­а­ским пре­вра­ти­ма тра­ди­ци­о­нал­ног по­рет­ка и по­сле­дич­ним из­о­па­че­њи­ма: „Са­мо у јед­ном дру­штву ко­је је под­ри­ве­но ин­ди­ви­ду­а­ли­змом естет­ска про­из­вод­ња су­бјек­та мо­гла је да се по­ста­ви као ду­хов­но сре­ди­ште ствар­но­сти; са­мо се у бур­жо­а­ском све­ту мо­гла при­ну­ди­ти је­дин­ка – ду­хов­но оса­мље­на и пре­пу­ште­на­на са­мој се­би – да по­не­се све оне те­ре­те ко­ји су не­ка­да би­ли по­де­ље­ни из­ме­ђу раз­ли­чи­тих хи­је­рар­хиј­ских функ­ци­ја дру­штве­ног по­рет­ка.”

Мо­дер­ни Оди­сеј

Оста­ви­ће­мо сад по стра­ни на­ше опа­жа­ње Шми­то­вог пре­ви­ђа­ња чи­ње­ни­це европ­ског исто­риј­ског ис­ку­ства да сва­љи­ва­ње (или пре­у­зи­ма­ње) раз­ли­чи­тих хи­је­рар­хиј­ских функ­ци­ја дру­штве­ног по­рет­ка на је­дин­ку ка­рак­те­ри­ше не са­мо до­ба за­по­че­то бур­жо­а­ским пре­вра­ти­ма већ и све ве­ли­ке по­ли­тич­ке и ре­ли­гиј­ске кри­зе – ка­ко све­до­че ви­ше­бој­не де­ло­твор­но­сти ни­за њи­хо­вих слав­них про­та­го­ни­ста, од бо­га Оди­на и Оди­се­ја до Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра, Фри­дри­ха II Хо­хен­шта­у­фе­на или де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа. Упр­кос те су­же­но­сти, све­тло на­ве­де­ног од­ре­ђе­ња до­бро нам по­ка­зу­је да Стра­жи­ло­во до крај­њих до­се­га из­ра­жа­ва из­ло­же­ну при­ро­ду ро­ман­ти­зма, по­чев­ши упра­во од ве­о­ма ис­так­ну­те су­бјек­тив­но­сти. Уз спек­та­ку­лар­не пре­о­бра­жа­је, пе­сник за­у­зи­ма раз­ли­чи­та осмо­три­шта и пре­у­зи­ма раз­ли­чи­те, људ­ске и ван­људ­ске уло­ге, прем­да ви­ше под си­лом рат­не не­го бур­жо­а­ске анар­хи­је. Пе­сник го­во­ри у пр­вом ли­цу јед­ни­не, да­кле у свој­ству Ми­ло­ша Цр­њан­ског, али уме и да се то­ли­ко ужи­ви у сен Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа да и кроз њу те ње­но ис­ку­ство смр­то­но­сне бо­ле­сти про­го­ва­ра као да је сам сно­си:

„И, ме­сто да се кла­њам Ме­се­цу, то­скан­ском, што у ре­ци, рас­цве­тан као крин, бли­ста, знам да ћу, овог про­ле­ћа, за­ка­шља­ти ру­жно… Знам, по­ла­ко идем у јед­ну пат­њу, ду­гу, и, знам, по­гну­ћу гла­ву, кад ли­шће бу­де жу­то.”

На дру­гом ме­сту пе­сник нам ско­ро про­грам­ском ја­сно­ћом да­је до зна­ња да све­сно пре­у­зи­ма на­сле­ђе ро­ман­ти­зма, прем­да је оно та­да чак и по кул­тур­ним про­вин­ци­ја­ма би­ло на­пу­ште­но:

„А, ме­сто свог жи­во­та, дав­но жи­вим, бу­ре и сен­ке гро­зних ви­но­гра­да. На­ста­вљам суд­бу, већ и код нас про­шлу, бо­ле­сну не­ку мла­дост, без пре­стан­ка; тек ро­ђе­њем до­шлу, са ра­су­тим ли­шћем, што, са гро­ба Бран­ка, на мој жи­вот па­да.”

Мла­ди Ме­сец, „сре­бр­ни лук”, пра­ти­лац пе­сни­ка, ме­та­фо­рич­но ис­ка­зу­је ње­го­во лу­та­ње, стал­не ме­не и пре­о­бра­жа­је ње­го­вог ли­ца што од­ра­жа­ва се­ни и сен­ке дру­гих би­ћа и по­ја­ва: „И, та­ко, без ли­ца, на ли­ку ми је сен­ка јар­ца, тре­шње, ти­ца. И, та­ко, без стан­ка, те­ту­рам се ви­ди­ком, без пре­стан­ка… И, та­ко, без вре­ња, за мном ће жи­вот у тре­шње да се ме­ња.”

У ви­до­кру­гу пе­сни­ко­вог ис­ку­ства и до­жи­вља­ја све­та вла­да­ју са­мо си­ле про­ла­зно­сти и не­ста­ја­ња: „Већ дав­но при­ме­тих да се, све, раз­ли­ва, што на бр­да зи­дам, из во­да и обла­ка…” Сто­га бит за­ви­ча­ја ка ко­ме пе­сник жуд­но упу­ћу­је сво­је по­гле­де по­чи­ва не са­мо у од­ре­ђе­ном про­сто­ру већ и у вре­ме­ну, ко­је је про­шло и сто­га не­по­врат­но:

„Ми­лу­јем ва­здух, по­след­њом сна­гом и на­дом, али, сви­сну­ћу, то и ов­де слу­тим, за го­ми­лом оном, јед­ном, дав­но, мла­дом, под срем­ским ви­но­гра­дом.”

Сад мо­же­мо су­о­чи­ти пи­та­ње осо­бе­но­сти Ми­ло­ше­вог пре­у­зи­ма­ња оди­сеј­ске уло­ге на по­љу скло­но­сти чо­ве­ка мо­дер­ног до­ба да пра­у­зо­ре сво­је суд­би­не пре­по­зна­је у га­ле­ри­ји хе­лен­ских ли­ко­ва, од бун­тов­ног Про­ме­те­ја (на по­чет­ку мо­дер­ног до­ба), пре­ко слав­ног Оди­се­ја (у ње­го­вој сре­ди­шњи­ци) до не­слав­ног Си­зи­фа (при кра­ју).

У ста­ро­грч­ком је­зи­ку, име Хо­ме­ро­вог ју­на­ка, ко­је зна­чи Ша­ро­ли­ки, ука­зу­је на ње­го­ве ви­ше­стра­не об­да­ре­но­сти и мо­ћи пре­о­бра­жа­ја ра­ди пре­жи­вља­ва­ња, у скла­ду са ван­ред­ним иза­зо­ви­ма и прет­ња­ма. Џој­со­ва фи­гу­ра је гро­теск­на ка­ри­ка­ту­ра Оди­се­ја, ко­ја осве­до­ча­ва бе­ду осред­њо­сти мо­дер­ног чо­ве­ка: Блум је Је­вре­јин, да­кле без отаџ­би­не и др­жа­ве, ко­ји до­ко­но и бес­циљ­но лу­та Да­бли­ном, док му се су­пру­га, за­пра­во су­шта су­прот­ност Пе­не­ло­пе, ода­је ерот­ским ма­шта­ри­ја­ма.

Ми­лош Цр­њан­ски, но­се­ћи ма­ску Оди­се­ја, не до­ла­зи из бур­жо­а­ског све­та већ из ру­ше­ви­на по­след­њег остат­ка Све­те рим­ско-гер­ман­ске им­пе­ри­је. Уз­гред ре­че­но, у свом ко­мен­та­ру Стра­жи­ло­ва, он нам дир­љи­во ис­по­ве­да ка­ко се му­чио да од­ба­ци ау­стро­у­гар­ске и на­у­чи срп­ске вој­не про­пи­се и ко­ман­де: „Зној ме про­би­ја при по­ми­сли да ћу се, по на­ви­ци, пред стро­јем, про­де­ра­ти не­мач­ки, вик­ну­ти ау­стриј­ску ко­ман­ду… Зној ме про­би­ја при по­ми­сли да са­бљу и ка­пу др­жим, по ау­стриј­ском оби­ча­ју, не­про­пи­сно.” (Цр­њан­ски, 1959)

За раз­ли­ку од ро­ман­ти­зма што пре­ма Шми­то­вом од­ре­ђе­њу по­ти­че из бур­жо­а­ског „дру­штва ко­је је под­ри­ве­но ин­ди­ви­ду­а­ли­змом” – ро­ман­ти­зам Цр­њан­ског на­да­све по­ти­че из ис­ку­ства Пр­вог свет­ског ра­та и од­го­ва­ра­ју­ћег сло­ма по­след­њих оста­та­ка тра­ди­ци­о­нал­ног по­рет­ка али и бур­жо­а­ских илу­зи­ја. Оди­сеј у ин­тер­пре­та­ци­ји Ми­ло­ша Цр­њан­ског је мно­го бли­жи пра­у­зо­ру не­го Џој­сов Блум, јер и он, по­пут ју­на­ка Хо­ме­ро­вог спе­ва, свет осма­тра по­гле­дом рат­ни­ка-по­врат­ни­ка. Оту­да пре­у­зи­ма­ње пр­вог ли­ца јед­ни­не, у ства­ра­ла­штву Ми­ло­ша Цр­њан­ског, ни­је симп­том уо­би­ча­је­не са­мо­љу­би­во­сти, свој­стве­не бур­жо­а­ском ин­ди­ви­ду­а­ли­зму те и од­го­ва­ра­ју­ћем ро­ман­ти­зму већ је из­раз осе­ћа­ња те­мељ­не уса­мље­но­сти у ру­ше­ви­на­ма европ­ског све­та вр­ли­на и вред­но­сти. Сто­га нај­зна­чај­ни­ји пи­сци из ге­не­ра­ци­је Ми­ло­ша Цр­њан­ског, ко­ји су ис­ку­си­ли Пр­ви свет­ски рат на ње­го­вим ва­тре­ним ли­ни­ја­ма, че­сто, ме­ђу ли­ко­ви­ма сво­јих де­ла, узи­ма­ју глав­ну уло­гу, под пу­ним сво­јим име­ном и пре­зи­ме­ном: од Фер­ди­на­на Се­ли­на и Дри­је ла Ро­ше­ла до Ерн­ста Јин­ге­ра, Ерн­ста фон Са­ло­мо­на и Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа. И ни­ко од тих слав­них рат­ни­ка-по­врат­ни­ка, уз сва све­до­че­ња ужа­са ко­је су ис­ку­си­ли на ра­ти­шти­ма, ни­ка­да ни­је „кле­ве­тао рат”, ко­ји се, по све­му су­де­ћи, про­ду­жио, без пре­ки­да, не са­мо до 1945. го­ди­не, ка­ко сма­тра исто­ри­чар Ернст Нол­те, већ до на­ших да­на. То је сад већ отво­ре­ни рат аме­рич­ке плу­то­кра­ти­је про­тив Евро­пља­на па и це­лог чо­ве­чан­ства и чо­веч­но­сти.

Да­нас, под ис­ко­ше­ним, са­бла­сним се­во­ви­ма ва­три тог ра­та про­тив чо­ве­чан­ства и чо­веч­но­сти, бол што га ис­по­ве­да пе­сник Стра­жи­ло­ва из­гле­да нам као не­ка да­ле­ка, са­мо ти­ште­ћа на­ја­ва не­у­по­ре­ди­во ве­ћих те ужа­сних пат­њи ко­је ће Евро­пља­ни су­о­чи­ти на по­то­њим ис­пи­ти­ма XX ве­ка. Дру­ги до­стој­ни на­след­ник Оди­се­ја и Ми­ло­шев са­брат, Езра Па­унд, ис­ка­зао је тај ужас пред но­вим ки­кло­пом – ко­ји се­бе да­нас на­зи­ва „но­вим свет­ским по­рет­ком”, уз од­го­ва­ра­ју­ће, пла­не­тар­не раз­ме­ре свог ка­ни­ба­ли­зма – ла­тив­ши се упра­во Оди­се­је­ве фор­му­ле са­мо­пред­ста­вља­ња и са­мо­спа­са­ва­ња: „Ни­ко ме­ни је име!” (Can­tos LXXIV). Осма­тра­ју­ћи свет по­бед­ни­ка са оне стра­не бо­дљи­ка­ве жи­це кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра у Пи­зи, Па­унд је из­ре­као нај­са­же­ти­је од­ре­ђе­ње ње­го­ве при­ро­де: „С оне стра­не огра­де су ха­ос и ни­шта” (Can­tos LXXX). Да­кле, у овом све­ту вр­ли ред и истин­ско бив­ство су огра­ђе­ни и за­то­че­ни. Нај­пот­пу­ни­је од­ре­ђе­ње тог све­та пру­жио је Ми­лош Цр­њан­ски, су­о­ча­ва­ју­ћи слич­не ис­пи­те, кроз Ро­ман о Лон­до­ну.

Ка Хи­пер­бо­ре­ји

Ми смо се ве­о­ма уда­љи­ли од Стра­жи­ло­ва са­мо за­то да би од­ме­ри­ли пер­спек­ти­ве ко­је је та пе­сма по­тен­ци­јал­но отва­ра­ла и ко­је је жи­вот­на те ду­хов­на пу­сто­ло­ви­на пе­сни­ка по­том пост­ва­ри­ла. Свој пу­ни сми­сао Стра­жи­ло­во нам по­ка­зу­је тек у по­рет­ку по­то­њих пло­до­ва Ми­ло­ше­вих ми­сли и осе­ћа­ња. И упра­во пер­спек­ти­ва ко­ју је Стра­жи­ло­во отво­ри­ло је она особ­ност ства­ра­ла­штва Цр­њан­ског ко­ја га чи­ни без прем­ца у по­ве­сти ро­ман­ти­чар­ског по­кре­та, ис­ку­пљу­ју­ћи сва ње­го­ва бес­циљ­на или за­луд­на лу­та­ња.

Реч је о пер­спек­ти­ви трај­ног тра­га­ња за за­ви­ча­јем, ко­ја ду­бо­ко осми­шља­ва сва пе­сни­ко­ва ро­ман­ти­чар­ска лу­та­ња и свр­ста­ва их у је­дан ве­о­ма ло­ги­чан, сми­са­о­ни и на­да­све уз­ла­зни по­ре­дак. На тај по­ре­дак – што као око­сни­ца про­жи­ма и по­ве­зу­је сва бит­на де­ла Цр­њан­ског – дав­но смо ука­за­ли у огле­ду по­све­ће­ном ро­ма­ну Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца. (Ка­ла­јић, 1978) На овом ме­сту* до­пу­сти­те да са­мо нај­кра­ћим цр­та­ма опи­шем тај пут Ми­ло­ше­вог тра­га­ња за за­ви­ча­јем.

Ми­ло­ше­во тра­га­ње за за­ви­ча­јем по­чи­ње по­врат­ком из ра­та у но­ву др­жа­ву, ма­сон­ску Ју­го­сла­ви­ју, ко­ју он са гор­ком иро­ни­јом на­зи­ва Ита­ком: „… и вра­тих се, блед, и сам, на Ита­ки и ја бих да уби­јам, ал кад се не сме, бар да за­пе­вам ма­ло но­ве пе­сме.” (Про­лог)

За­ви­чај Стра­жи­ло­ва је у про­шло­сти, као и Ср­би­ја из Сер­биа, на сле­де­ћој ста­ни­ци Ми­ло­ше­вог тра­га­ња. У Се­о­ба­ма та Сер­биа се про­ши­ру­је у мит­ску Ру­си­ју а она, по­том, кроз по­глед прин­ца Рјеп­ни­на, ју­на­ка Ро­ма­на о Лон­до­ну, у пле­ме­ни­та­шку Евро­пу ко­јој се ви­ше ни­је мо­гу­ће вра­ти­ти: „Па и кад би мо­гао да се вра­ти, она не би, ни­ког, ви­ше мо­гла да за­кри­ли сво­јим кри­ли­ма, јер је мр­тва, на ле­ду. То кри­ло је скр­ха­но.”

Ко­нач­но, ка­ко не­по­сред­но све­до­чи ро­ман Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца а по­сред­но ра­до­ви о келт­ско-сло­вен­ским те ин­до­е­вроп­ским ве­за­ма, тра­га­ње Цр­њан­ског нас до­во­ди до мит­ске Хи­пер­бо­ре­је. Ако пра­вил­но ту­ма­чи­мо Хе­ро­до­то­во пре­да­ње, по ко­ме су Хи­пер­бо­реј­ци Хе­ле­ни­ма сла­ли – по­сред­ством ни­за на­ро­да, од крај­њег се­ве­ра ка ју­гу, као шта­фе­ту – за­вет­не да­ро­ве, тај мит са­др­жи се­ћа­ње на око­ло­арк­тич­ку пра­о­таџ­би­ну, из ко­је су, су­де­ћи по мно­гим на­ла­зи­ма, по­чев­ши од Ти­ла­ко­вих (Ти­лак, 1987), по­те­кли сви европ­ски на­ро­ди.

Чи­ње­ни­ца да Цр­њан­ски тра­га за Хи­пер­бо­ре­јом у бив­шем Сре­ди­шту све­та, уо­чи Дру­гог свет­ског те бра­то­у­би­лач­ког ра­та европ­ских на­ро­да, ука­зу­је нам на ме­та­по­ли­тич­ко зна­че­ње тог то­по­са. Хи­пер­бо­ре­ја у Цр­њан­ског је и искон­ски по­зив Евро­пља­ни­ма да об­у­ста­ве сво­је гра­ђан­ске и ме­ђу­на­ци­о­нал­не ра­то­ве те да се по­но­во ује­ди­не, по узо­ру на искон­ско, хи­пер­бо­реј­ско је­дин­ство.

Од­го­нет­ка за­го­нет­ке Пли­ни­ја Ста­ри­јег

Стра­жи­ло­во ва­ља осма­тра­ти и под све­тлом му­дрог са­зна­ња Ре­не Ди­ма­ла да „од по­след­њег ко­ра­ка за­ви­си пр­ви” (Da­u­mal, 1952). Упра­во тај по­след­њи ко­рак Цр­њан­ског, што из­ла­зи пред Хи­пер­бо­ре­ју, од­ре­ђу­је бит­но зна­че­ње Стра­жи­ло­ва, где је пе­сник са­мо не­све­сно слу­ти. Пе­сник не­све­сно на­слу­ћу­је Хи­пер­бо­ре­ју – и њен не­бе­ско пла­ви, ле­де­ни и сне­жни, веч­ни мир – упра­во на оном ме­сту где на­гло од­сту­па од свог лу­та­ња, од ме­се­чар­ског пра­ће­ња то­ко­ва про­ла­зно­сти и не­ста­ја­ња те где се уз­ди­же над про­ти­ву­реч­ји­ма свих зби­ва­ња: „И, ме­сто да во­дим, по­гле­дом зе­ле­ним, као пре, ре­ку што се сли­ва, да ска­чем, као Ме­сец, по го­ра­ма пу­стим, и за­жа­ре­не шу­ме да пот­пи­рим, сад, пла­вим и гу­стим, сне­гом и ле­дом, сме­ше­ћи се, ми­рим све што се зби­ва.”

Та слут­ња по­но­во из­ра­ња при кра­ју пе­сме, где је ве­ли­ки мир свој­ство „сне­го­ва и ле­да” али и Стра­жи­ло­ва из пе­сни­ко­вог пам­ће­ња, где се два за­ви­ча­ја, ме­та­фи­зич­ки и он­то­ло­шки, до­ди­ру­ју: „И, та­ко, без ре­да, мла­дост уви­јам ми­ром, сне­го­ва и ле­да… А мир, свуд је мир, кад ра­спем што је би­ло и при­кло­ним гла­ву на оно што ме че­ка; на цео је­дан крај са ког се ви­но сли­ло и смех, и див­на бе­стид­ност, да­ле­ка.”

Стра­жи­ло­во са­др­жи и иси­ја­ва бит­ну око­сни­цу жи­вот­не суд­би­не пе­сни­ка. Јед­ну ди­мен­зи­ју те око­сни­це чи­ни осе­ћа­ње бо­ла чо­ве­ка ко­ји у овом све­ту, где вла­да­ју си­ле про­ла­зно­сти и не­ста­ја­ња, не пре­по­зна­је свој дом, свој за­ви­чај, сво­ју Ита­ку. Су­прот­ну ди­мен­зи­ју чи­ни про­тив­по­крет жуд­ње за из­гу­бље­ним за­ви­ча­јем, за Сре­ди­штем ко­је све ми­ри и осми­шља­ва кроз веч­ност. Тај ду­а­ли­зам нај­пот­пу­ни­је и ско­ро ди­дак­тич­ки је из­ра­зио Ла­мент над Бе­о­гра­дом, чи­ји ле­ви сти­хо­ви, што сво­де жи­вот­не ра­чу­не пе­сни­ка, са­др­же не са­мо мно­ге кључ­не ре­чи већ и дух ме­лан­хо­ли­је из Стра­жи­ло­ва.

Са­здав­ши, у Стра­жи­ло­ву, ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма, мост што по­ве­зу­је ре­ку Ар­но са за­ви­чај­ном Фру­шком го­ром, Цр­њан­ски је на­слу­тио од­го­нет­ку за­го­нет­ног опа­жа­ња Пли­ни­ја Ста­ри­јег да пут до Хи­пер­бо­ре­је не во­ди ни коп­ном, ни во­дом, ни ва­зду­хом. Сло­бод­ни смо за­кљу­чи­ти, да­нас, пред там­ним хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти Евро­пља­на, да су за ода­зив хи­пер­бо­реј­ском по­зи­ву нео­п­ход­ни не са­мо ве­ли­ка во­ља и моћ већ и ви­со­ка на­дах­ну­тост, ра­ди уз­ди­за­ња мо­сто­ва ко­ји ће по­ве­за­ти оно што нам са­мо због на­ших сла­бо­сти из­гле­да не­мо­гу­ће ује­ди­ни­ти. На пу­те­ви­ма тог за­дат­ка, Цр­њан­ски је био и остао наш ве­ли­ки учи­тељ и во­дич. <

(Пре­да­ва­ње одр­жа­но у Гим­на­зи­ји у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, на „Бран­ко­вом ко­лу”, ок­то­бра го­ди­не 2000)

Ли­те­ра­ту­ра

Цр­њан­ски, М., Ита­ка и ко­мен­та­ри, Бе­о­град, 1959.

Da­u­mal, R., Le Mont Ana­lo­gue, Па­риз, 1952.

Ка­ла­јић, Д., „Зна­че­ња Хи­пер­бо­ре­је”, „Де­ло” бр. 5/XXIV, Бе­о­град, 1978.

Schmitt, C., Po­li­tische Ro­man­tik, Бер­лин, 1968.

Ти­лак, Б. Г., Арк­тич­ка пра­до­мо­ви­на Ве­да, Бе­о­град, 1987.