ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
Лекција о Стражилову
Стваралаштво Милоша Црњанског изискује спознајну оптику способну да дело сагледа са свим његовим битним основама и околинама, из којих оно, на посредни или непосредни начин, црпи своја значења: од животне путање ствараоца до токова света и повести. За пример изложеног спознајног начела, узмимо у разматрање прву објаву песника Стражилова:
„Лутам, још, витак, са сребрним луком…”
Замислимо сад да тај стих по први пут читамо и да га није исписао Милош Црњански већ нама неки потпуно непознати, примерице савремени аутор. У таквом случају, лишивши објаву њене основне околине – пре свега дотадашњег и потоњег животног пута Црњанског – наш увид ће стећи сасвим безначајна сазнања и млака осећања, уз могући подсмех читалачке зловоље спрам умишљености анонимног песника који, без икаквог покрића, ето, сматра своје лутање и чак своју виткост веома достојним наше пажње.
То „лутам, још, витак” изазива у мрачној комори наших синапси светла високих мисли и топлине саосећања тек кад објаву сагледавамо у перспективи судбине личности која се зове Милош Црњански. Реч је о лутању које је најсажетији израз стања европског човека у рушевинама Европе, обузетог психичком, егзистенцијалном и друштвеном анархијом. Реч је о лутању повратника из Првог светског рата, који са делотворним песимизмом трага за својом Итаком, дакле за Средиштем које кристалише и осмишљава живот човека и заједнице.
Увршћујући Стражилово у збирку Итака и коментари, Црњански нас је упутио да и ту песму читамо под светлом исповести осећања које је надахнуло песме из циклуса Лирика Итаке:
„Песник сматра, и данас, Одисеју за највећу поему човечанства, а ПОВРАТАК ИЗ РАТА за најтужнији доживљај човека. Иако његове песме далеко заостају за тим монументалним творевинама у стиховима, ТАЈ ОСЕЋАЈ је био њихова главна садржина. Сем тога и побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника.” (Црњански, 1959)
На овом месту излагања ваља нам застати и истаћи да су и тај Први, као и Други светски рат, само највећи призори једног „великог, духовног Светског рата, у коме се одлучује да ли ће човек бити нешто више од човека или мањи од мрава”, како је први, пре неколико столећа, опазио Џон Дан, велики песник келтског рода кога је Црњански с посебном пажњом и надахнутошћу проучавао у времену свог изгнанства.
Одређење романтизма
Какво значење и значај, у кругу европске књижевности имају лутање и трагање нашег песника за завичајем? Да би одговорили на изложену запитаност – што покреће наше излагање – ваља нам, пре свега, одредити природу којој припада дело о коме је реч. И покрети мисли те осећања српског песника, као и њихов идеални циљ – припадају поретку основних обележја романтичарског духа. Чињеница да су стихови Црњанског ковани „модерним” средствима не пориче њихову припадност романтичарском покрету, који је своје садржаје изливао и излива у разноврсне стилске калупе. Чињеница да је Стражилово и ванредна почаст исказана Бранку Радичевићу, предводнику српског романизма – пружа нам посебну препоруку да значење и значај доприноса Црњанског сагледамо у одговарајућем домену европске књижевности, мисли и осећајности.
Да бисмо спознали значење и значај дела Милоша Црњанског унутар романтизма, неопходно нам је свеобухватно одређење природе тог покрета. Склони смо оном одређењу које је пружио млади Карл Шмит својом студијом о политичком романтизму. Карл Шмит исходишно начело романтизма уочава у „посебном и особитом концепту ocassio; могли бисмо га описати као повод, прилику, или случај, али његово значење пружа управо једна супротност: ocassio је супротност концепту causa, што ће рећи свакој нужној и јасно сагледивој узрочности, као и свим чврстим везама и утврђеним нормама узрочности… Романтизам је субјективизирани окасионализам; њему је суштински својствен окасионални однос са светом, али на месту Бога – сам романтичарски субјект заузима средишњи положај; полазећи од тог положаја, потом, преображава свет, са свим оним што се догађа, у пуки повод.” (Schmitt, 1968)
Политичко исходиште романтизма Шмит препознаје у буржоаским превратима традиционалног поретка и последичним изопачењима: „Само у једном друштву које је подривено индивидуализмом естетска производња субјекта могла је да се постави као духовно средиште стварности; само се у буржоаском свету могла принудити јединка – духовно осамљена и препуштенана самој себи – да понесе све оне терете који су некада били подељени између различитих хијерархијских функција друштвеног поретка.”
Модерни Одисеј
Оставићемо сад по страни наше опажање Шмитовог превиђања чињенице европског историјског искуства да сваљивање (или преузимање) различитих хијерархијских функција друштвеног поретка на јединку карактерише не само доба започето буржоаским превратима већ и све велике политичке и религијске кризе – како сведоче вишебојне делотворности низа њихових славних протагониста, од бога Одина и Одисеја до Јулијана Императора, Фридриха II Хохенштауфена или деспота Стефана Лазаревића. Упркос те сужености, светло наведеног одређења добро нам показује да Стражилово до крајњих досега изражава изложену природу романтизма, почевши управо од веома истакнуте субјективности. Уз спектакуларне преображаје, песник заузима различита осмотришта и преузима различите, људске и ванљудске улоге, премда више под силом ратне него буржоаске анархије. Песник говори у првом лицу једнине, дакле у својству Милоша Црњанског, али уме и да се толико уживи у сен Бранка Радичевића да и кроз њу те њено искуство смртоносне болести проговара као да је сам сноси:
„И, место да се клањам Месецу, тосканском, што у реци, расцветан као крин, блиста, знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно… Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.”
На другом месту песник нам скоро програмском јасноћом даје до знања да свесно преузима наслеђе романтизма, премда је оно тада чак и по културним провинцијама било напуштено:
„А, место свог живота, давно живим, буре и сенке грозних винограда. Настављам судбу, већ и код нас прошлу, болесну неку младост, без престанка; тек рођењем дошлу, са расутим лишћем, што, са гроба Бранка, на мој живот пада.”
Млади Месец, „сребрни лук”, пратилац песника, метафорично исказује његово лутање, сталне мене и преображаје његовог лица што одражава сени и сенке других бића и појава: „И, тако, без лица, на лику ми је сенка јарца, трешње, тица. И, тако, без станка, тетурам се видиком, без престанка… И, тако, без врења, за мном ће живот у трешње да се мења.”
У видокругу песниковог искуства и доживљаја света владају само силе пролазности и нестајања: „Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брда зидам, из вода и облака…” Стога бит завичаја ка коме песник жудно упућује своје погледе почива не само у одређеном простору већ и у времену, које је прошло и стога неповратно:
„Милујем ваздух, последњом снагом и надом, али, свиснућу, то и овде слутим, за гомилом оном, једном, давно, младом, под сремским виноградом.”
Сад можемо суочити питање особености Милошевог преузимања одисејске улоге на пољу склоности човека модерног доба да праузоре своје судбине препознаје у галерији хеленских ликова, од бунтовног Прометеја (на почетку модерног доба), преко славног Одисеја (у његовој средишњици) до неславног Сизифа (при крају).
У старогрчком језику, име Хомеровог јунака, које значи Шаролики, указује на његове вишестране обдарености и моћи преображаја ради преживљавања, у складу са ванредним изазовима и претњама. Џојсова фигура је гротескна карикатура Одисеја, која осведочава беду осредњости модерног човека: Блум је Јеврејин, дакле без отаџбине и државе, који доконо и бесциљно лута Даблином, док му се супруга, заправо сушта супротност Пенелопе, одаје еротским маштаријама.
Милош Црњански, носећи маску Одисеја, не долази из буржоаског света већ из рушевина последњег остатка Свете римско-германске империје. Узгред речено, у свом коментару Стражилова, он нам дирљиво исповеда како се мучио да одбаци аустроугарске и научи српске војне прописе и команде: „Зној ме пробија при помисли да ћу се, по навици, пред стројем, продерати немачки, викнути аустријску команду… Зној ме пробија при помисли да сабљу и капу држим, по аустријском обичају, непрописно.” (Црњански, 1959)
За разлику од романтизма што према Шмитовом одређењу потиче из буржоаског „друштва које је подривено индивидуализмом” – романтизам Црњанског надасве потиче из искуства Првог светског рата и одговарајућег слома последњих остатака традиционалног поретка али и буржоаских илузија. Одисеј у интерпретацији Милоша Црњанског је много ближи праузору него Џојсов Блум, јер и он, попут јунака Хомеровог спева, свет осматра погледом ратника-повратника. Отуда преузимање првог лица једнине, у стваралаштву Милоша Црњанског, није симптом уобичајене самољубивости, својствене буржоаском индивидуализму те и одговарајућем романтизму већ је израз осећања темељне усамљености у рушевинама европског света врлина и вредности. Стога најзначајнији писци из генерације Милоша Црњанског, који су искусили Први светски рат на његовим ватреним линијама, често, међу ликовима својих дела, узимају главну улогу, под пуним својим именом и презименом: од Фердинана Селина и Дрије ла Рошела до Ернста Јингера, Ернста фон Саломона и Курција Малапартеа. И нико од тих славних ратника-повратника, уз сва сведочења ужаса које су искусили на ратиштима, никада није „клеветао рат”, који се, по свему судећи, продужио, без прекида, не само до 1945. године, како сматра историчар Ернст Нолте, већ до наших дана. То је сад већ отворени рат америчке плутократије против Европљана па и целог човечанства и човечности.
Данас, под искошеним, сабласним севовима ватри тог рата против човечанства и човечности, бол што га исповеда песник Стражилова изгледа нам као нека далека, само тиштећа најава неупоредиво већих те ужасних патњи које ће Европљани суочити на потоњим испитима XX века. Други достојни наследник Одисеја и Милошев сабрат, Езра Паунд, исказао је тај ужас пред новим киклопом – који себе данас назива „новим светским поретком”, уз одговарајуће, планетарне размере свог канибализма – лативши се управо Одисејеве формуле самопредстављања и самоспасавања: „Нико мени је име!” (Cantos LXXIV). Осматрајући свет победника са оне стране бодљикаве жице концентрационог логора у Пизи, Паунд је изрекао најсажетије одређење његове природе: „С оне стране ограде су хаос и ништа” (Cantos LXXX). Дакле, у овом свету врли ред и истинско бивство су ограђени и заточени. Најпотпуније одређење тог света пружио је Милош Црњански, суочавајући сличне испите, кроз Роман о Лондону.
Ка Хипербореји
Ми смо се веома удаљили од Стражилова само зато да би одмерили перспективе које је та песма потенцијално отварала и које је животна те духовна пустоловина песника потом постварила. Свој пуни смисао Стражилово нам показује тек у поретку потоњих плодова Милошевих мисли и осећања. И управо перспектива коју је Стражилово отворило је она особност стваралаштва Црњанског која га чини без премца у повести романтичарског покрета, искупљујући сва његова бесциљна или залудна лутања.
Реч је о перспективи трајног трагања за завичајем, која дубоко осмишљава сва песникова романтичарска лутања и сврстава их у један веома логичан, смисаони и надасве узлазни поредак. На тај поредак – што као окосница прожима и повезује сва битна дела Црњанског – давно смо указали у огледу посвећеном роману Код Хиперборејаца. (Калајић, 1978) На овом месту* допустите да само најкраћим цртама опишем тај пут Милошевог трагања за завичајем.
Милошево трагање за завичајем почиње повратком из рата у нову државу, масонску Југославију, коју он са горком иронијом назива Итаком: „… и вратих се, блед, и сам, на Итаки и ја бих да убијам, ал кад се не сме, бар да запевам мало нове песме.” (Пролог)
Завичај Стражилова је у прошлости, као и Србија из Сербиа, на следећој станици Милошевог трагања. У Сеобама та Сербиа се проширује у митску Русију а она, потом, кроз поглед принца Рјепнина, јунака Романа о Лондону, у племениташку Европу којој се више није могуће вратити: „Па и кад би могао да се врати, она не би, никог, више могла да закрили својим крилима, јер је мртва, на леду. То крило је скрхано.”
Коначно, како непосредно сведочи роман Код Хиперборејаца а посредно радови о келтско-словенским те индоевропским везама, трагање Црњанског нас доводи до митске Хипербореје. Ако правилно тумачимо Херодотово предање, по коме су Хиперборејци Хеленима слали – посредством низа народа, од крајњег севера ка југу, као штафету – заветне дарове, тај мит садржи сећање на околоарктичку праотаџбину, из које су, судећи по многим налазима, почевши од Тилакових (Тилак, 1987), потекли сви европски народи.
Чињеница да Црњански трага за Хиперборејом у бившем Средишту света, уочи Другог светског те братоубилачког рата европских народа, указује нам на метаполитичко значење тог топоса. Хипербореја у Црњанског је и исконски позив Европљанима да обуставе своје грађанске и међунационалне ратове те да се поново уједине, по узору на исконско, хиперборејско јединство.
Одгонетка загонетке Плинија Старијег
Стражилово ваља осматрати и под светлом мудрог сазнања Рене Димала да „од последњег корака зависи први” (Daumal, 1952). Управо тај последњи корак Црњанског, што излази пред Хипербореју, одређује битно значење Стражилова, где је песник само несвесно слути. Песник несвесно наслућује Хипербореју – и њен небеско плави, ледени и снежни, вечни мир – управо на оном месту где нагло одступа од свог лутања, од месечарског праћења токова пролазности и нестајања те где се уздиже над противуречјима свих збивања: „И, место да водим, погледом зеленим, као пре, реку што се слива, да скачем, као Месец, по горама пустим, и зажарене шуме да потпирим, сад, плавим и густим, снегом и ледом, смешећи се, мирим све што се збива.”
Та слутња поново израња при крају песме, где је велики мир својство „снегова и леда” али и Стражилова из песниковог памћења, где се два завичаја, метафизички и онтолошки, додирују: „И, тако, без реда, младост увијам миром, снегова и леда… А мир, свуд је мир, кад распем што је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.”
Стражилово садржи и исијава битну окосницу животне судбине песника. Једну димензију те окоснице чини осећање бола човека који у овом свету, где владају силе пролазности и нестајања, не препознаје свој дом, свој завичај, своју Итаку. Супротну димензију чини противпокрет жудње за изгубљеним завичајем, за Средиштем које све мири и осмишљава кроз вечност. Тај дуализам најпотпуније и скоро дидактички је изразио Ламент над Београдом, чији леви стихови, што своде животне рачуне песника, садрже не само многе кључне речи већ и дух меланхолије из Стражилова.
Саздавши, у Стражилову, мислима и осећањима, мост што повезује реку Арно са завичајном Фрушком гором, Црњански је наслутио одгонетку загонетног опажања Плинија Старијег да пут до Хипербореје не води ни копном, ни водом, ни ваздухом. Слободни смо закључити, данас, пред тамним хоризонтима будућности Европљана, да су за одазив хиперборејском позиву неопходни не само велика воља и моћ већ и висока надахнутост, ради уздизања мостова који ће повезати оно што нам само због наших слабости изгледа немогуће ујединити. На путевима тог задатка, Црњански је био и остао наш велики учитељ и водич. <
(Предавање одржано у Гимназији у Сремским Карловцима, на „Бранковом колу”, октобра године 2000)
Литература
Црњански, М., Итака и коментари, Београд, 1959.
Daumal, R., Le Mont Analogue, Париз, 1952.
Калајић, Д., „Значења Хипербореје”, „Дело” бр. 5/XXIV, Београд, 1978.
Schmitt, C., Politische Romantik, Берлин, 1968.
Тилак, Б. Г., Арктичка прадомовина Веда, Београд, 1987.