Ви­ди­ци

ЕКС­КЛУ­ЗИВ­НО: ПО­СЛЕД­ЊИ ИН­ТЕР­ВЈУ ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Званична против стварне Европе

„Ис­хо­ди ре­фе­рен­ду­ма у Фран­цу­ској и Хо­лан­ди­ји ули­ва­ју на­ду у про­ме­не. То је јед­но ве­ли­ко НЕ гло­ба­ли­за­ци­ји, ан­гло­а­ме­рич­ком без­ду­шном ли­бе­рал­ном ка­пи­та­ли­зму и ими­гра­ци­ји, а јед­но ве­ли­ко по­сред­но ДА за од­бра­ну европ­ских вред­но­сти и оби­ча­ја, за од­бра­ну европ­ске отаџ­би­не од ин­ва­зи­је и про­па­сти, за очу­ва­ње и раз­вој европ­ског сти­ла жи­во­та”

НА­ЦИ­ЈА ПРЕС

За са­мо не­ко­ли­ко про­те­клих го­ди­на об­ја­вио је сту­ди­је Европ­ска иде­о­ло­ги­ја и дру­го из­да­ње књи­ге Ру­си­ја уста­је, до­пу­ње­но це­лом јед­ном „књи­гом у књи­зи”, као и ро­ма­не иде­ја По­след­њи Евро­пља­ни и Срп­ска де­ца цар­ства. Срп­ска иде(оло­ги)ја и срп­ско по­и­ма­ње Евро­пе до­би­ли су тим књи­га­ма ва­жне но­ве пу­то­ка­зе, као и осна­же­ња за кре­а­тив­на су­о­ча­ва­ња са но­вим ис­ку­ше­њи­ма епо­хе.

Удру­же­ње кра­ји­шких Ср­ба сво­ју на­гра­ду за жи­вот­но де­ло — пре­ле­пи пр­стен по узо­ру на сред­њо­ве­ков­не, укра­шен мо­ти­вом ро­зе­те ма­на­сти­ра Кр­ка — ове го­ди­не до­де­ли­ло је ње­му. Уру­че­ње је на Ви­дов­дан.

Уо­ста­лом, по­во­да и раз­ло­га за раз­го­вор са Дра­го­шем Ка­ла­ји­ћем ни­ка­да ни­је мањ­ка­ло, баш као ни сим­бо­ли­ке у чи­ње­ни­ци да је ово пр­ви ин­тер­вју на­шег ме­сеч­ни­ка.

Ва­ше књи­ге об­ја­вље­не то­ком пр­вих го­ди­на но­вог ми­ле­ни­ју­ма пред­ста­вља­ју кру­ну ду­го­го­ди­шњег кри­тич­ког са­гле­да­ва­ња би­ро­крат­ске струк­ту­ре зва­не Европ­ска Уни­ја. Сма­тра­те да је ЕУ пре­тво­ре­на у опа­сни ин­стру­мент у ру­ка­ма нај­ве­ћих не­при­ја­те­ља Евро­пе?

Ни­је по­треб­на ве­ли­ка па­мет да би се схва­ти­ло ка­ко је ује­ди­ње­ње европ­ских на­ци­ја и др­жа­ва је­ди­ни пут уз­ди­за­ња Евро­пља­на из ове не­мо­ћи, пут сти­ца­ња мо­ћи нео­п­ход­них за ва­ља­не од­го­во­ре на све ве­ће иза­зо­ве и прет­ње, пла­не­та­ра­них раз­ме­ра. Ис­ти­чем ту чи­ње­ни­цу за­то што зло­на­мер­ни или за­бле­са­вље­ни по­бор­ни­ци ова­кве Европ­ске уни­је сва­ко по­ри­ца­ње па и нај­ма­њу сум­њу у ње­ну ва­ља­ност нео­сно­ва­но про­гла­ша­ва­ју про­ти­вље­њем ује­ди­ње­њу, на­ци­о­на­ли­стич­ком уско­гру­до­шћу, по­пу­ли­стич­ком се­бич­но­шћу или, у нај­бо­љем слу­ча­ју, евро­скеп­ти­ци­змом. Су­шти­на пи­та­ња пред ко­јим сто­ји Европ­ска уни­ја је да ли она уоп­ште за­слу­жу­је свој при­дев. То пи­та­ње би­ло је пр­ви по­кре­тач тра­га­ња за по­ли­тич­ким осо­бе­но­сти­ма европ­ског чо­ве­ка у аре­ни све­та, чи­је сам на­ла­зе из­ло­жио у сту­ди­ји Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, за­кљу­чив­ши да је Европ­ска уни­ја су­шта су­прот­ност.

Узми­мо за при­мер хи­је­рар­хи­ју вр­ли­на и вред­но­сти ко­ју Жорж Ди­ме­зил зо­ве иде­о­ло­ги­ја тро­дел­но­сти а ка­кву европ­ски чо­век но­си у се­би хи­ља­да­ма го­ди­на, од пра­и­сто­ри­је. На вр­ху су ду­хов­не и етич­ке вр­ли­не те од­го­ва­ра­ју­ће уста­но­ве и уло­ге, од су­ве­ре­на и др­жа­ве, до ре­ли­ги­је и све­штен­ства. Сле­ди функ­ци­ја од­бра­не, да­кле из­вор­но плем­ство, вој­не и без­бед­но­сне сна­ге, те ко­нач­но свет плод­но­сти и про­из­вод­ње, еко­но­ми­ја у нај­ши­рем сми­слу тог пој­ма, у слу­жби по­тре­ба за­јед­ни­це. Та хи­је­рар­хи­ја ука­зу­је и на нај­у­пут­ни­ји ре­до­след чи­но­ва ства­ра­ња др­жа­ве или са­ве­за др­жа­ва, ка­кав нам по­твр­ђу­је и исто­риј­ско ис­ку­ство. Европ­ска уни­ја је пак за­по­че­ла да се об­ра­зу­је не од вр­ха, већ са дна, по­све на­о­па­ко, од еко­но­ми­је и за­јед­нич­ког тр­жи­шта, уз­диг­ну­тог, па­то­ло­шки, не са­мо на ра­зи­ну бит­ног ци­ља Европ­ске уни­је већ и вр­хун­ске свр­хе по­сто­ја­ња чо­ве­ка и за­јед­ни­це. С та­квом на­о­па­ко­шћу ни­је се мо­гло оти­ћи да­ле­ко а по­го­то­во не уз­ди­ћи са дна еко­ном­ских усло­вља­ва­ња. То је као брак из ра­чу­на, ко­ји по­сто­ји све док се не су­да­ри с пр­вим сво­ђе­њем ра­чу­на и кри­зом ме­ђу­соб­них се­бич­но­сти те по­хле­па.

ЕУ­РО­И­СЛАМ” ИЛИ „ШЕ­РИ­ЈАТ­СКА ЕВРО­ПА”

Нео­п­ход­но је та­ко­ђе ис­та­ћи да је та­кав на­о­па­ки по­крет на­ло­жио и на­мет­нуо — си­лом отво­ре­них уце­на, прет­њи, али и пот­ку­пљи­ва­ња — атлант­ски оку­па­тор Евро­пе, ка­ко би европ­ске на­ци­је и др­жа­ве ли­шио су­ве­ре­ни­те­та те их пре­тво­рио у сво­је не­моћ­не су­жње. Ми се да­нас на­ла­зи­мо ско­ро на кра­ју про­це­са гу­бит­ка не са­мо су­ве­ре­ни­те­та већ и основ­них сред­ста­ва по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња за до­бро­бит на­ци­о­нал­них за­јед­ни­ца и од­го­ва­ра­ју­ћих др­жа­ва. Ско­ро све је пре­да­то Европ­ској ко­ми­си­ји, вла­ди Европ­ске уни­је без ика­кве де­мо­крат­ске осно­ве, ко­ја de fac­to са­ма се­бе би­ра. Ипак, та­кве жр­тве ни­су уро­ди­ле уве­ћа­њем и ја­ча­њем оп­штег, европ­ског су­ве­ре­ни­те­та и по­ли­тич­ких мо­ћи, већ све не­ста­је у не­ком без­да­ну. Европ­ска уни­ја не­ма ни су­ве­ре­ни­тет, ни спољ­ну по­ли­ти­ку, ни од­брам­бе­не сна­ге, ни сред­ства те мо­ћи истин­ске еко­ном­ске по­ли­ти­ке за до­бро­бит европ­ских на­ци­ја. Под­ре­ђе­на чла­ни­ца Свет­ске тр­го­вин­ске ор­га­ни­за­ци­је, Европ­ска уни­ја је при­ну­ђе­на да се од­ри­че не са­мо пра­ва да суб­вен­ци­ја­ма по­ма­же сво­је ра­та­ре, без ко­јих би њи­хо­ви про­из­во­ди мо­ра­ли би­ти ску­пљи од уво­же­них из Тре­ћег све­та — пра­ва оспо­ра­ва­ног као об­лик не­ло­јал­не кон­ку­рен­ци­је — већ и пра­ва да шти­ти сво­је тр­жи­ште.

За­уз­врат, бри­сел­ска евро­кра­ти­ја про­из­во­ди на де­се­ти­не хи­ља­да нај­че­шће ха­лу­ци­нант­но бе­сми­сле­них про­пи­са и де­кре­та, што ци­ља­ју да уни­ште огром­но бо­гат­ство европ­ских кул­тур­них, оби­чај­них па и пре­храм­бе­них раз­ли­ка. Ту је и за­кон ко­ји про­го­ни „де­ликт ми­шље­ња”, на на­чи­не мно­го го­ре од оних ко­је смо упо­зна­ли под псе­у­до­со­ци­ја­ли­стич­ким си­сте­мом.

Ита­ли­јан­ски днев­ник Ри­на­ши­та не­дав­но је об­ја­вио Ваш обим­ни оглед, на­сло­вљен Глу­па Евро­па, у ко­ме оп­ту­жу­је­те „евро­кра­ти­ју” за про­ти­ве­вроп­ски ра­си­зам. На осно­ву ка­квих уви­да сте то за­кљу­чи­ли?

На осно­ву мно­гих, по­чев­ши од про­ти­ву­реч­ја ими­гра­ци­о­не по­ли­ти­ке. Под из­го­во­ром да Евро­пу тре­ба под­мла­ди­ти, да су због вер­ти­кал­ног па­да на­та­ли­те­та угро­же­ни пен­зи­о­ни фон­до­ви те на­да­све да европ­ској про­из­вод­њи не­до­ста­је рад­на сна­га — прем­да Европ­ска уни­ја па­ти од хро­нич­не не­за­по­сле­но­сти око два­на­ест од­сто рад­но спо­соб­ног ста­нов­ни­штва — евро­кра­ти­ја све чи­ни да под­сти­че ими­гра­ци­ју тре­ће­свет­ских ма­са очај­ни­ка. Ју­жне гра­ни­це Евро­пе су de fac­to отво­ре­не. У ма­ју ме­се­цу ко­ми­си­ја Европ­ског пар­ла­мен­та је бе­сно на­ло­жи­ла Ита­ли­ји да вра­ти јед­ну гру­пу из­ба­че­них, иле­гал­них ими­гра­на­та из Афри­ке, те да их чак и обе­ште­ти. С дру­ге стра­не, др­жа­вља­ни­ма но­вих чла­ни­ца из Ис­точ­не Евро­пе за­бра­ње­но је, то­ком се­дам го­ди­на од да­на при­је­ма, да тра­же по­сао у Европ­ској уни­ји. Да­кле, са­мо за бле­до­ли­ке Евро­пља­не не ва­же чак ни основ­на људ­ска пра­ва.

То­ме тре­ба при­до­да­ти и отво­ре­ну мр­жњу евро­кра­та спрам хри­шћан­ства ко­ју осве­до­ча­ва и чи­ње­ни­ца да ни­су хте­ли уне­ти чак ни пу­ки по­мен ве­ро­и­спо­ве­сти огром­не ве­ћи­не Евро­пља­на у Пре­ам­бу­лу Уста­ва про­па­лог на ре­фе­рен­ду­ми­ма у Фран­цу­ској и Хо­лан­ди­ји. По­жу­ри­ли су с тим про­тив­хри­шћан­ским Уста­вом ка­ко би отво­ри­ли пут при­је­му Тур­ске, с по­сле­ди­цом пре­о­кре­та де­мо­граф­ске сли­ке и сво­ђе­ња Евро­пља­на на ма­њи­ну. Глав­ни ме­ди­ји евро­кра­та, од Welt und Son­tang до Cor­ri­e­re del­la Se­ra, већ отво­ре­но пре­до­ча­ва­ју чи­та­о­ци­ма ка­ко не тре­ба ви­ше да бри­ну да ли ће Евро­па би­ти хри­шћан­ска или ислам­ска: то­ком овог ве­ка по­ста­ће ислам­ска, „са­мо је пи­та­ње да ли ће то би­ти ше­ри­јат­ски ислам, или еу­ро­и­слам”.

ИСТО­РИЈ­СКО „НЕ” БЛЕ­ДО­ЛИ­КИХ

Ка­ко гле­да­те на ис­хо­де ре­фе­рен­ду­ма о европ­ском Уста­ву у Фран­цу­ској и Хо­лан­ди­ји?

Они нам тач­но ода­ју огром­ни рас­кол из­ме­ђу зва­нич­не, ле­гал­не, и оне ствар­не, је­ди­не ле­ги­тим­не Евро­пе, из­ме­ђу оту­ђе­них, оси­о­них псе­у­до­е­ли­та, у слу­жби ту­ђин­ских те и про­ти­ве­вроп­ских цен­та­ра мо­ћи, с јед­не стра­не — и европ­ских на­ци­ја, с дру­ге. Сва­ки пут кад се евро­кра­ти усу­де да рас­пи­шу ре­фе­рен­дум о не­кој од­лу­ци — из­гу­бе га. За­то и ус­кра­ћу­ју та­кав об­лик из­вор­не, не­по­сред­не де­мо­кра­ти­је. Уо­ста­лом, већ је Жак Де­лор при­знао да Европ­ска уни­ја па­ти од мањ­ка де­мо­кра­ти­је. Ко­ли­ко су се евро­кра­ти уз­о­хо­ли­ли све­до­чи и јав­но хва­ли­са­ње јед­ног ка­ко сви ко­ји уђу у Европ­ску уни­ју — по­ста­ју њи­хо­ви ро­бо­ви. У сва­ком слу­ча­ју, ис­хо­ди ре­фе­рен­ду­ма ули­ва­ју на­ду у про­ме­не. То је јед­но ве­ли­ко не гло­ба­ли­за­ци­ји, ан­гло­а­ме­рич­ком, без­ду­шном ли­бе­рал­ном ка­пи­та­ли­зму те ими­гра­ци­ји, јед­но ве­ли­ко, по­сред­но да за од­бра­ну европ­ских вред­но­сти и оби­ча­ја, за од­бра­ну европ­ске отаџ­би­не од ин­ва­зи­је и про­па­сти, за очу­ва­ње и раз­вој европ­ског сти­ла жи­во­та.

Ка­ко Вам сад у том кон­тек­сту из­гле­да за­ла­га­ње ов­да­шњих по­ли­тич­ких ели­та за ула­зак Ср­би­је и Цр­не Го­ре Европ­ску уни­ју?

Оно је би­ло и оста­ло ве­ли­ка увре­да срп­ској па­ме­ти и ча­сти. Реч је о про­зир­ном на­сто­ја­њу да се ма­ха­њем та­квим обе­ћа­њем скре­не па­жња на­ро­да с ка­та­стро­фе ко­ју су по­чи­ни­ли спре­гом ве­ле­и­зда­је, ло­по­влу­ка и не­зна­ња те упу­ти ка но­вом ла­жном обе­ћа­њу и лу­дом ра­до­ва­њу. Го­во­ре о ула­ску на­ше рас­ту­ре­не и по­ни­же­не вој­ске, на ко­ле­ни­ма, у НА­ТО — ко­ји ни­је ус­пео да осво­ји ни­је­дан пе­даљ срп­ске зе­мље — а не ка­жу ко­ли­ко ми­ли­јар­ди до­ла­ра но­вог за­ду­жи­ва­ња ће наш на­род мо­ра­ти да под­не­се да би пла­тио це­ну, од пот­пу­не про­ме­не на­о­ру­жа­ња до из­др­жа­ва­ња соп­стве­них вој­ни­ка, но­вих ја­њи­ча­ра, на ту­ђим ра­ти­шти­ма, у бор­би про­тив ислам­ског све­та ко­ју би тре­ба­ло по сва­ку це­ну да из­бег­не­мо и да тра­жи­мо с њим пу­те­ве са­рад­ње.

Го­во­ре о ула­ску у Европ­ску уни­ју као да је то пи­та­ње да­на, а и пре по­ме­ну­тих ре­фе­рен­ду­ма зва­нич­ни­ци Бри­се­ла су отво­ре­но пре­до­ча­ва­ли да ће­мо би­ти при­мље­ни око 2020. го­ди­не. Шта да ра­ди­мо пет­на­ест го­ди­на? Да се­ди­мо скр­ште­них ру­ку и да бе­стид­но, про­сјач­ки или па­ра­зит­ски са­ња­мо жи­вот од со­ци­јал­не по­мо­ћи, од­но­сно од фон­до­ва ко­ји су већ ис­та­ње­ни и ко­јих кроз не­ку го­ди­ну ви­ше не­ће ни би­ти? Сад, по­сле ре­фе­рен­ду­ма, по­ста­вља се пи­та­ње не са­мо да ли ће би­ти но­вих при­је­ма већ уоп­ште да ли ће Европ­ска уни­ја по­сто­ја­ти, бар у овом, на­о­па­ком об­ли­ку.

НА­ЦИ­О­НАЛ­НО И ДР­ЖАВ­НО СА­МО­У­БИ­СТВО

Ко­нач­но, ов­да­шњи са­мо­зва­ни евро­пе­и­сти не пру­жа­ју од­го­вор на бит­но пи­та­ње: ако за­јед­ни­ца Ср­би­је и Цр­не Го­ре бу­де при­мље­на у Европ­ску уни­ју — где ће већ сад, на пра­гу Европ­ске уни­је, нео­б­у­зда­но агре­сив­на и без­об­зир­на, уце­њи­вач­ка и пре­те­ћа Тур­ска би­ти нај­ве­ћа де­мо­граф­ска, по­ли­тич­ка и вој­на си­ла — ка­ко ће­мо од­бра­ни­ти зе­мљу од ин­ва­зи­је ми­ли­о­на Ту­ра­ка жељ­них плод­не зе­мље, шум­ског хла­да, чи­стих из­во­ра во­де а и ле­пих же­на? Пре­ма про­це­на­ма Жан Пјер Руа, из­ло­же­ним на стра­ни­ца­ма па­ри­ског L’Ex­press од 12. фе­бру­а­ра 2002. го­ди­не, од­мах по при­је­му Тур­ске око пет­на­ест ми­ли­о­на тур­ских ими­гра­на­та ће про­ва­ли­ти у европ­ске про­сто­ре да их на­се­ља­ва­ју. Пр­ви су на уда­ру Бу­гар­ска и Ср­би­ја, где већ по­сто­је и вер­ски усло­ви, џа­ми­је и на­кло­ње­но, му­сли­ман­ско ста­нов­ни­штво. Да­кле, ка­ко ће­мо спре­чи­ти по­ни­ште­ње пло­до­ва срп­ских уста­на­ка, кад то по­сред­но зах­те­ва­ју про­пи­си Европ­ске уни­је о сло­бод­ном кре­та­њу ро­ба, ка­пи­та­ла, услу­га… и љу­ди?

Са­мо не­ка те­шка бу­да­ла или ма­зо­хи­ста од др­жав­ни­ка мо­же при­жељ­ки­ва­ти да бу­де члан та­квог дру­штва и из­вр­ши на­ци­о­нал­но и др­жав­но са­мо­у­би­ство. За­то сма­трам да је­дан од усло­ва да не­ко бу­де пред­сед­ник др­жа­ве мо­ра би­ти и ма­кар про­сеч­на ин­те­ли­ген­ци­ја, с од­го­ва­ра­ју­ћим те­сти­ра­њем, да нам се не до­го­ди да пред­се­да­ва­ју мо­зго­ви у зо­ни де­би­ли­те­та. Кад би на­ро­ди у Европ­ској уни­ји до­би­ли сло­бо­ду од­лу­чи­ва­ња — сви би из ње гла­вач­ки иза­шли. На­ма би нај­ви­ше од­го­ва­рао при­ви­ле­го­ва­ни ста­тус у роб­ној раз­ме­ни.

Да ли нај­бо­љи умо­ви и нај­ви­ши ду­хо­ви у на­ро­ди­ма За­пад­не Евро­пе уви­ђа­ју опа­сно­сти од ка­та­стро­фал­них ис­хо­да свих тих про­це­са и шта пред­у­зи­ма­ју да не­што про­ме­не?

И у том до­ме­ну ви­ди­мо огром­ни рас­кол из­ме­ђу ла­жне ели­те, ко­ју на вла­сти одр­жа­ва атлант­ски Ле­ви­ја­тан (да упо­тре­бим јед­ну успе­лу але­го­ри­ју Кар­ла Шми­та) — и ствар­не ели­те Евро­пља­на, ко­ја је гур­ну­та на мар­ги­не и ли­ше­на при­сту­па ме­ди­ји­ма ма­сов­них ко­му­ни­ка­ци­ја те де­мо­ни­зо­ва­на и кри­ми­на­ли­зо­ва­на сва­ки пут кад успе да про­би­је за­ве­ру ћу­та­ња. Ипак, та ели­та не­у­мор­но де­ла и при­пре­ма оно што је бит­но, идеј­не и кул­тур­не осно­ве за пре­по­род Евро­пе и Евро­пља­на, на­кон пред­сто­је­ћег еко­ном­ског сло­ма.

Гле­да­ју­ћи ства­ри са­мо ге­о­ме­триј­ски, про­ду­жа­ва­ју­ћи по­сто­је­ће ли­ни­је кроз не­ку иде­ал­ну, ни­чим оме­та­ну пер­спек­ти­ву ка хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти, не­ма на­де. Ипак, на­ша нај­ве­ћа на­да и узда­ни­ца се зо­ве упра­во ка­та­стро­фа о ко­јој го­во­ри­те. У тој пр­вен­стве­но еко­ном­ској ка­та­стро­фи ко­ја не­ми­нов­но пред­сто­ји, Евро­пља­ни ће се про­бу­ди­ти из ане­сте­зи­је, на­да­све из об­ма­на Ма­мо­на, и мо­ра­ће по­тра­жи­ти сво­је, на­пу­ште­не или из­да­не, ве­ро­до­стој­не осно­ве жи­во­та. Мо­ра­ће по­но­во от­кри­ти да сми­сао жи­во­та не по­чи­ва у дем­бе­лиј­ској по­тро­шњи, где вла­да оча­ја­ње, већ у ми­си­ји и жр­тви, тру­ду и бор­би, ко­ји су из­во­ри жи­вот­не ра­до­сти, ка­ко је ум­но уо­чио и до­ка­зао но­бе­ло­вац Кон­рад Ло­ренц у Осам смрт­них гре­хо­ва ци­ви­ли­зо­ва­ног чо­ве­чан­ства. Тад ће нај­бо­љи умо­ви и нај­ви­ши ду­хо­ви сво­јим ми­сли­ма и де­ли­ма из­вр­ши­ти уло­ге ко­ји­ма су по­све­ће­ни.

ВЕ­ЛИ­КА ЕВРОП­СКА АЛ­ТЕР­НА­ТИ­ВА

Ипак, ути­сак са (ју­го)ис­то­ка Евро­пе је да се За­пад­на Евро­па већ пре­да­ла. Шта је у та­квој си­ту­а­ци­ји на­ша ду­жност пре­ма сво­јим на­ро­ди­ма и отаџ­би­на­ма, као и пре­ма Евро­пи као на­шој за­јед­нич­кој отаџ­би­ни?

Ви сте пот­пу­но у пра­ву: За­пад­на Евро­па се одав­но пре­да­ла на ми­лост и не­ми­лост атлант­ском Ле­ви­ја­та­ну и ње­го­вој су­штин­ски ста­ро­за­вет­ној иде­о­ло­ги­ји сла­вље­ња ма­те­ри­јал­ног бо­га­ће­ња као бит­ног сми­сла жи­во­та те по­хле­пе и пљач­ке, се­бич­но­сти и не­сло­бо­де. Ипак, у сва­ком за­пад­но­е­вроп­ском на­ро­ду има­мо је­дан за­ма­шан део сна­жне на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти и во­ље от­по­ра — ве­ли­чи­не око јед­не пе­ти­не — пред­ста­вљен је­ди­ним жи­вим по­ли­тич­ким по­кре­ти­ма, од су­штин­ски нео­де­го­ли­стич­ког На­ци­о­нал­ног фрон­та, до ре­ги­о­на­ли­стич­ких, по­пут Фла­ман­ског бло­ка или Ли­ге Норд, што да­нас, у ко­а­ли­ци­о­ној вла­ди, па­ра­док­сал­но, је­ди­на бра­ни Ита­ли­ју од гло­ба­ли­за­ци­је, та­ла­са ими­гра­ци­је и са­мо­во­ље евро­кра­та.

Европ­ским ро­ђа­ци­ма под сен­ком на­ка­зне, ли­хвар­ске и тро­вач­ке ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да мо­же­мо нај­бо­ље по­мо­ћи за­ла­жу­ћи се за ве­ли­ку европ­ску ал­тер­на­ти­ву, за све­ко­ли­ки са­вез са Ру­си­јом и оста­лим пра­во­слав­ним зе­мља­ма. Уо­ста­лом, сад је до­шао на нас ред да пре­у­зме­мо вођ­ство на ве­ли­ком мар­шу Евро­пља­на, од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји.

Су­де­ћи и по Ва­шим но­вим де­ли­ма, очи на­де у ве­ли­ки пре­о­крет и европ­ски про­тив­по­крет усме­ре­не су ка Ру­си­ји?

Ви­ди­те, да би Европ­ска уни­ја за­слу­жи­ла свој при­дев она се мо­ра, по­ред оста­лог али пр­вен­стве­но осло­бо­ди­ти су­жањ­ства атлант­ском Ле­ви­ја­та­ну и Ма­мо­ну, мо­ра по­ста­ти до­и­ста су­ве­ре­на и не­за­ви­сна, не­у­сло­вљи­ва и у сва­ком по­гле­ду са­мо­до­вољ­на, сил­на и моћ­на. Та­кав циљ она мо­же по­сти­ћи са­мо у ви­ше­стра­ној сим­би­о­зи са Ру­си­јом, ко­ја би пру­жи­ла све оно што да­нас не­до­ста­је, од ван­ред­них кул­тур­них, ин­те­лек­ту­ал­них и ду­шев­них сна­га, пре­ко пот­пу­не вој­не без­бед­но­сти, до енер­гет­ске и си­ро­вин­ске не­за­ви­сно­сти те огром­ног тр­жи­шта евро­а­зиј­ских раз­ме­ра. Та­да би Европ­ска уни­ја и Ру­си­ја, та­ко удру­же­ни, мо­гли по­мо­ћи оста­лом све­ту и спа­сти га од нај­го­рег, ли­хвар­ског ко­ло­ни­ја­ли­зма, еу­фе­ми­стич­ки зва­ног ду­жнич­ка еко­но­ми­ја, што сву­да про­из­во­ди бе­ду и глад, по­кре­ћу­ћи ма­се очај­ни­ка ка европ­ским оба­ла­ма илу­зи­ја.

Са­да­шња срп­ска по­ли­тич­ка кла­са као да је пот­пу­но глу­ва и сле­па за ове епо­хал­не иза­зо­ве и из­ло­же­не ар­гу­мен­те. Шта је узрок: не­зна­ње, не­до­ра­слост, ком­плекс ни­же вред­но­сти пре­ма стран­ци­ма, на­ка­рад­на се­лек­ци­ја, или пак све­сна зло­на­мер­ност, те­шки об­ли­ци ква­ре­жи, из­да­ја?

Све што сте на­бро­ја­ли. Ду­жност је па­три­от­ских сна­га да сме­ло спо­зна­ју раз­ме­ре ка­та­стро­фе у ко­јој се на­ла­зи­мо те да при­сту­пе ве­ли­ком оку­пља­њу ствар­них ели­та из отаџ­би­не и ра­се­ја­ња, ра­ди ства­ра­ња про­гра­ма на­ци­о­нал­ног спа­са и пред­у­зи­ма­ња оп­штег уз­ди­за­ња. Ка­сно је али ни­је пре­ка­сно за ве­ли­ко ус­пра­вља­ње из ру­ше­ви­на. У том до­ме­ну по­себ­ну од­го­вор­ност упра­во сво­јом ве­ли­чи­ном и ор­га­ни­зо­ва­но­шћу има Срп­ска ра­ди­кал­на стран­ка.

На­жа­лост, уме­сто да при­ре­ђу­је на­уч­не ску­по­ве по­све­ће­не спа­су Ср­би­је, она их при­ре­ђу­је у знак ин­фан­тил­но тра­ги­ко­мич­них из­ра­за вер­но­сти свом ха­шком оп­ту­же­ни­ку, ко­га би нај­лак­ше и нај­бр­же осло­бо­дио осно­ва­ни зах­тев бра­ни­те­ља да бу­де под­врг­нут пси­хи­ја­триј­ском ис­пи­ти­ва­њу, што би из­ве­сно утвр­ди­ло ње­го­ву не­у­ра­чун­љи­вост, од ко­је, уо­ста­лом, па­те и не­ки ов­да­шњи зва­нич­ни­ци, по­чев­ши од ку­ма по­ме­ну­тог.

Уме­сто да се сва ба­ци по­гле­ди­ма и де­ло­ва­њи­ма ка оче­ки­ва­ном и не та­ко да­ле­ком хо­ри­зон­ту бу­дућ­но­сти пре­у­зи­ма­ња вођ­ства, пред­во­де­ћи ве­ли­ки по­крет пре­по­ро­да, Срп­ска ра­ди­кал­на стран­ка се ја­ло­во ис­цр­пљу­је у сми­ца­ли­ца­ма јед­ног ду­бо­ко ком­про­ми­то­ва­ног ква­зи­по­ли­тич­ког, псе­у­до­пар­ла­мен­тар­ног и из­ве­сно про­тив­де­мо­крат­ског си­сте­ма, по­кла­ња­ју­ћи му та­ко нео­прав­да­ни ле­ги­ти­ми­тет. Зар чел­ни­ци Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке не ви­де да на тај на­чин не­по­треб­но пре­у­зи­ма­ју део бар мо­рал­не од­го­вор­но­сти за из­да­ју и слом, уме­сто да се отрг­ну из тог бр­ло­га и пре­у­зму вођ­ство ве­ли­ког на­род­ног гне­ва про­тив не­до­стој­них пред­став­ни­ка?

ОД­БРА­НА КУЛ­ТУ­РЕ, ОД­БРА­НА КУЛ­ТУ­РОМ

Из­ве­сно је да се јед­на од нај­ва­жни­јих европ­ских би­та­ка во­ди на по­љу кул­ту­ре, об­ра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња мла­дих на­ра­шта­ја?

То је нај­ва­жни­ја европ­ска бит­ка. Већ то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, аме­рич­ки ге­о­по­ли­ти­чар Ни­ко­лас Спајк­мен утвр­дио је да се огром­на, свет­ска пре­моћ Евро­пља­на са­сто­ји у њи­хо­вој па­ме­ти, у си­сте­му вас­пи­та­ња и об­ра­зо­ва­ња. Био је то знак оку­па­то­ру да Евро­пља­не ли­ши те пред­но­сти и од 1945. го­ди­не за­по­чео је про­цес ра­за­ра­ња европ­ског об­ра­зов­ног си­сте­ма — што је ства­рао сло­бод­не и са­мо­ми­сле­ће лич­но­сти, уме­сто мај­му­не — по­чев­ши од про­го­на ла­тин­ског и ста­ро­грч­ког је­зи­ка, фи­ло­со­фи­је и ети­ке те кла­сич­не му­зи­ке и истин­ског, та­ко­ђе кла­сич­ног ли­ков­ног вас­пи­та­ња, за­ме­ње­ног идо­ла­три­јом де­чи­јег цр­те­жа, од­но­сно на­сил­ним про­ду­же­њем ин­фан­тил­не не­у­ко­сти. Глав­ни циљ атлант­ских по­кре­та­ча сту­дент­ске ре­во­лу­ци­је 1968. би­ли су упра­во оста­ци европ­ског ви­со­ко­школ­ског си­сте­ма.

Сад ви­ди­мо учин­ке: ма­се мла­дих под­љу­ди, ко­ји не зна­ју ни­шта, ни­ти раз­у­ме­ју ишта, и чи­ји је је­зик то­ли­ко оси­ро­ма­шен и из­о­па­чен да су им по­сле­дич­но и осе­ћа­ња те ми­сли јед­на­ко за­кр­жља­ли. Уме­сто да на пи­та­ња од­го­ва­ра­ју, усме­но или пи­сме­но, јав­но и ис­црп­но, као не­кад, они ћут­ке за­о­кру­жу­ју је­дан од три мо­гу­ћа од­го­во­ра, као на тв-кви­зо­ви­ма, обич­но се узда­ју­ћи у сре­ћу. У та­квим усло­ви­ма ду­жност ро­ди­те­ља је да за­ме­не на­о­па­ко шко­ло­ва­ње а ду­жност ио­ле са­мо­све­сних уче­ни­ка је да пре­ду­зму са­мо­о­бра­зо­ва­ње, као што је то чи­ни­ло мо­је по­ко­ле­ње, од­би­ја­ју­ћи ко­му­ни­стич­ку ин­док­три­на­ци­ју, што осве­до­ча­ва­ју и мно­ге стра­ни­це ро­ма­на Срп­ска де­ца цар­ства.

Ва­ља пре све­га зна­ти да не­ма истин­ског об­ра­зо­ва­ња без зна­ња не­ког од ве­ли­ких је­зи­ка — по­пут не­мач­ког или фран­цу­ског, ита­ли­јан­ског или шпан­ског — ко­ји рас­по­ла­жу и пре­во­ди­ма бит­них де­ла.

Суд­би­на је на­шем срп­ском по­ко­ле­њу на­ме­ни­ла да кра­јем дру­гог ми­ле­ни­ју­ма бу­де­мо по­след­њи хе­рој­ски бра­ни­о­ци Евро­пе, са­ми и окле­ве­та­ни, а за­тим да сво­јим при­вре­ме­ним по­ра­зом из­ме­ри­мо ду­би­ну па­да ла­жне Евро­пе. Ка­кве ка­пи­та­ле и по­у­ке би тре­ба­ло да из­не­се­мо из тог стра­шног ка­ље­ња, за бор­бе ко­је тек пред­сто­је или су у то­ку?

Нео­п­ход­но је, пре све­га, ис­та­ћи ка­ко срп­ски на­род ни­је до­жи­вео при­вре­ме­ни по­раз од сво­јих не­при­ја­те­ља већ од спре­ге соп­стве­не ма­ло­ду­шно­сти, раз­о­ча­ра­но­сти и ла­ко­вер­но­сти, ис­по­ље­не коб­ног 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не. То ука­зу­је да је на­ша на­ци­о­нал­на свест са­чи­ње­на од осе­ћа­ња, ко­ја су, као и сва, по­во­дљи­ва и про­мен­љи­ва. Не­до­ста­је нам уну­тра­шња, иде­о­ло­шка кич­ма и гра­ђа, спо­соб­на да нас одр­жи по­сто­ја­ним чак и ка­да осе­ћа­ња спла­сну. И за­то сам на­пи­сао Европ­ску иде­о­ло­ги­ју. На­жа­лост, на по­љу по­ли­тич­ких из­бо­ра ван­ред­но су рет­ке при­ли­ке оних из­ме­ђу до­бра и зла. Углав­ном се пру­жа­ју из­бо­ри из­ме­ђу ве­ћег и ма­њег зла. Си­стем пре 5. ок­то­бра био је не­у­по­ре­ди­во ма­ње зло од оног ко­је је по­том за­вла­да­ло.

То­ком хе­рој­ских де­ве­де­се­тих, ми смо сте­кли ван­ред­не ка­пи­та­ле зна­ња, са­мо­спо­зна­је и са­мо­по­што­ва­ња. Они ко­ји су има­ли не­ке илу­зи­је о мо­дер­ној ци­ви­ли­за­ци­ји За­па­да — са­го­ре­ли су их. Ми сад зна­мо да смо спо­соб­ни за нај­ве­ће под­ви­ге. Вра­ти­ли смо ду­го­ве они­ма ко­јих не­ма и пру­жи­ли огром­ни ка­пи­тал по­но­са они­ма ко­јих још не­ма. Ус­пе­ли смо да одо­ли­мо оп­са­ди и на­па­ду си­ла не­мер­љи­вих, од­но­сно нај­ве­ће си­ле све­та. Упра­во не­при­ја­тељ­ство те си­ле се­нил­ног вар­вар­ства от­кри­ва нам, по­сред­но, да у се­би но­си­мо вр­ли­не и вред­но­сти ко­је ће би­ти осно­ва европ­ског пре­по­ро­да, из­град­ње истин­ског са­ве­за Евро­пља­на, од Реј­кја­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка.

По­зна­то је да у свом „де­ло­твор­ном пе­си­ми­зму” и „хе­рој­ском ре­а­ли­зму ак­ци­је” ни­ка­да не оча­ја­ва­те већ се хра­бро бо­ри­те за ре­ше­ња. Ка­ква ре­ше­ња за Ср­би­ју и Евро­пу пред­ви­ђа­те?

Онај ко­ји оча­ја­ва по­ма­же не­при­ја­те­љу да га по­бе­ди. А ре­ше­ње је са­мо јед­но и зо­ве се Ру­си­ја. <

***

СРЕ­БРЕ­НИ­ЦА

Бан­де и про­ду­цен­ти

Ка­ко сте до­жи­ве­ли при­ка­зи­ва­ње ви­део-за­пи­са стре­ља­ња му­сли­ман­ских за­ро­бље­ни­ка у Сре­бре­ни­ци?

Те­шко, муч­но, ужа­сно, као и сва­ки при­зор вр­хун­ског не­чо­ве­штва. Те­шко ми је би­ло ви­де­ти и злу­ра­ду еу­фо­ри­ју вла­да­ју­ће кла­се, ко­ја је у то­ме ви­де­ла крун­ски до­каз свог ру­же­ња и кле­ве­та­ња срп­ске бор­бе. Као да је ико ика­да по­ри­цао да су не­ке па­ра­вој­не је­ди­ни­це или бан­де чи­ни­ле рат­не зло­чи­не, ка­квих је имао и има, на­жа­лост, не­из­бе­жно, сва­ки па и наш рат. Још је бе­срам­ни­је што је у то­ме чак зва­нич­но и злу­ра­до ви­ђен не­ка­кав до­каз про­тив пред­сед­ни­ка Ка­ра­џи­ћа и ге­не­ра­ла Мла­ди­ћа. Не­до­стој­ни пред­сед­ник др­жа­ве чак је ука­зао пу­но по­ве­ре­ње јед­но­стра­ном, не­при­ја­тељ­ском, да­кле при­стра­сном из­ве­шта­ју о Сре­бре­ни­ци, као да ми не зна­мо да га је вла­да Ре­пу­бли­ке Срп­ске при­хва­ти­ла под сил­ним при­ти­сци­ма, уце­на­ма и прет­ња­ма, као што се под истом си­лом, прет­ход­но, сво­је­руч­ним пот­пи­си­ма, ли­ши­ла шест од де­вет еле­ме­на­та су­ве­ре­ни­те­та, сте­че­них не­чу­ве­ним рат­ним жр­тва­ма и по­твр­ђе­них Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом.

За ме­не је тај ви­део-за­пис, a pri­ma vi­sta, упра­во су­шта су­прот­ност оног што твр­де ср­бо­фо­би на вла­сти. То је крун­ски до­каз да су на­ло­го­дав­ци зло­чи­на па­ра­вој­них фор­ма­ци­ја у Сре­бре­ни­ци оба­ве­штај­не слу­жбе НА­ТО-а, ко­ји­ма је су би­ли пре­ко по­треб­ни та­кви по­во­ди за вој­ну, бом­бар­дер­ску ин­тер­вен­ци­ју, ко­ја је од­мах усле­ди­ла. Очи­глед­но је да бит­ни циљ тог зло­чи­на ни­је то­ли­ко ма­са­кр за­ро­бље­ни­ка већ сни­ма­ње ма­са­кра, да­кле до­ку­мен­то­ва­ње зло­чи­на. На то ука­зу­је и ди­ја­лог из­ме­ђу сни­ма­те­ља и ко­ман­дан­та бан­де, у ко­јем га пр­ви по­жу­ру­је, јер су му ба­те­ри­је при кра­ју, док га зли­ко­вац уве­ра­ва да ће све би­ти по­чи­ње­но на вре­ме. Да има у овом све­ту не­ког лу­да­ка спо­соб­ног да та­ко не­што по­чи­ни са­мо да би то сни­мио због свог хи­ра и ужит­ка — то је мо­гу­ће, али да их то­ли­ко бу­де на јед­ном ме­сту и у јед­ном ча­су, вољ­ни да са­ми при­ба­ве и не­ком пре­да­ју до­ка­зе свог зло­чин­ства те та­ко пот­пи­шу оп­ту­жни­цу про­тив се­бе — то је не­мо­гу­ће. Чи­ње­ни­ца да уби­це не кри­ју сво­ја ли­ца већ их спо­кој­но по­ка­зу­ју тв-об­јек­ти­ву све­до­чи да су има­ли ап­со­лут­но по­ве­ре­ње у обе­ћа­ња стра­них на­ло­го­да­ва­ца и пла­ти­ша тог ви­део-за­пи­са да ће би­ти „по­кри­ве­ни” и за­шти­ће­ни од сва­ке ис­тра­ге.

Уо­ста­лом, већ је пр­ви осу­ђе­ни пред Ха­шким псе­у­до­три­бу­на­лом за зло­чи­не у Сре­бре­ни­ци, Хр­ват Дра­жен Ер­де­мо­вић, при­пад­ник јед­не па­ра­вој­не је­ди­ни­це, под за­кле­твом из­ја­вио ка­ко су од Вр­хов­не ко­ман­де Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске би­ли до­би­ли на­ред­бу да се пре­ма за­ро­бље­ни­ци­ма оп­хо­де пре­ма пра­ви­ли­ма Же­нев­ске кон­вен­ци­је, док се њи­хов ко­ман­дант — за ко­га се по­том ис­по­ста­ви­ло да је агент јед­не не­при­ја­тељ­ске оба­ве­штај­не слу­жбе — на то ни­је оба­зи­рао.

Не мо­гу да схва­тим ка­ко ни пр­ва­ци па­три­от­ских сна­га не ви­де да тај ви­део-за­пис оп­ту­жу­је стра­не оба­ве­штај­не слу­жбе. Где им је па­мет? Зар су то­ли­ко за­глу­пе­ли и об­не­ви­де­ли?

Сре­бре­ни­ца из­и­ску­је не­при­стра­сно ис­тра­жи­ва­ње ме­ђу­на­род­ног ску­па струч­ња­ка, у ко­ме би тре­ба­ло да бу­ду и му­сли­ман­ски те срп­ски. То ис­тра­жи­ва­ње ва­ља да об­у­хва­ти не са­мо је­дан, коб­ни дан, већ три кр­ва­ве го­ди­не те ен­кла­ве, ко­ја ни­је би­ла раз­о­ру­жа­на, ка­ко је на­ла­гао спо­ра­зум. Мир и су­жи­вот мо­ра­ју по­чи­ва­ти на исти­ни, а све што се чи­ни око Сре­бре­ни­це ме­ни ли­чи на на­сто­ја­ње да се ве­штач­ки и зло­на­мер­но хра­ни му­сли­ман­ско зло­пам­ће­ње и осве­то­љу­бље те ства­ра­ју усло­ви за об­но­ву су­ко­ба. <

www.e-na­ci­ja.co­m

(Јун 2005)