Вр­хо­ви

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ, СРП­СКИ ПИ­САЦ И СЛИ­КАР, КОН­ЗЕР­ВА­ТИВ­НИ РЕ­ВО­ЛУ­ЦИ­О­НАР И ПРА­ВО­СЛАВ­НИ ЕВО­ЛИ­ЈА­НАЦ

Успомене и наде правих Европљана

„Ни­је стра­шно ако чо­век оста­не сам про­тив свих. Тач­но је да исто­ри­ју пи­шу по­бед­ни­ци, али исто­ри­ју ства­ра­ју иде­је по­ра­же­них: нај­зна­чај­ни­ја уче­ња и ми­сли у тре­зо­ру Евро­пља­на ис­пи­са­ли су ве­ли­ки гу­бит­ни­ци, од Пла­то­на и Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра, пре­ко Дан­теа, Де Ме­стра, До­но­со Кор­те­са, Ни­чеа и До­сто­јев­ског, до Ево­ле, Кар­ла Шми­та, Јин­ге­ра, Хај­де­ге­ра и Цр­њан­ског. Спи­си ми­сли­ла­ца и пи­са­ца по­бед­ни­ка су без­на­де­жно плит­ки, бе­зна­чај­ни и до­сад­ни”

„Пут у Евро­пу” је лајт-мо­тив по­ли­тич­ког го­во­ра на Бал­ка­ну да­нас. Ваш не­по­сред­ни су­срет са Евро­пом збио се пре око че­ти­ри де­це­ни­је. Ка­ква Вас се­ћа­ња ве­зу­ју за то вре­ме?

Мо­жда ни­сам по­го­дан за та­кву за­пи­та­ност јер сам та­да био из­ним­ка од пра­ви­ла за­ра­же­но­сти мог по­ко­ле­ња про­за­пад­ним илу­зи­ја­ма, хра­ње­ним, по за­ко­ну су­прот­но­сти, оп­штом зга­ђе­но­шћу мо­рал­ном бе­дом и си­ви­лом ре­ал­ног со­ци­ја­ли­зма. За­хва­љу­ју­ћи ин­стинк­ту и шко­ли бе­о­град­ске Ки­но­те­ке — фил­мо­ви­ма по­пут Ра­ђа­ња јед­не на­ци­је Гри­фи­та, Тре­ћег чо­ве­ка Ри­да, Слат­ког жи­во­та Фе­ли­ни­ја, Хе­ро­ји су умо­р­ни Си­ам­пиа, те на­да­све Псе­ћег жи­во­та Ја­ко­пе­ти­ја — схва­тио сам да је за­пад­на Евро­па та­ко­ђе под оку­па­ци­јом, прем­да при­јат­ни­јом, али упра­во за­то опа­сни­јом и по­губ­ни­јом, јер успа­вљу­је и ане­сте­зи­ра све­сти. За мој пу­сто­лов­ни дух жи­вот на За­па­ду био је мно­го иза­зов­ни­ји и за­ни­мљи­ви­ји. Уо­ста­лом, ни­сам хтео да мо­ју жи­вот­ну пу­та­њу од­ре­ђу­је члан­ство у Са­ве­зу ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, па сам га од­био и по по­врат­ку, кра­јем се­дам­де­се­тих, кад је та „пу­ка фор­мал­ност” би­ла је­ди­ни услов по­ну­ђе­не ди­пло­мат­ске слу­жбе, у свој­ству кул­тур­ног ата­шеа, где же­лим.

Раз­ли­ке из­ме­ђу тих мла­до­сти и да­на­шњих су ве­ли­ке и ни­су са­мо „ге­не­ра­циј­ске”?

Су­штин­ска раз­ли­ка из­ме­ђу мла­дих Евро­пља­на пре че­ти­ри де­це­ни­је и да­нас по­чи­ва у мо­згу и ср­цу. Ни­ко та­да ни­је бле­нуо у те­ле­ви­зи­ју. Ми смо са­ми се­би ор­га­ни­зо­ва­ли лу­де за­ба­ве, а глад за обра­зо­ва­њем би­ла је оп­шта. На де­сни­ци, као и на ле­ви­ци, жи­ве­ли смо за иде­а­ле, спрем­ни да за њих и ги­не­мо.

Да­нас, пак, де­ша­ва ми се да од­ра­слој де­ци мо­јих по­зна­ни­ка го­во­рим о нај­о­бич­ни­јим ства­ри­ма а ви­дим да ме не раз­у­ме­ју, па кад то ис­пи­там утвр­ђу­јем да они чак не зна­ју ни зна­че­ња обич­них ре­чи ко­је ко­ри­стим. Ни­шта не чи­та­ју, у шко­ли не од­го­ва­ра­ју на пи­та­ња већ за­о­кру­жу­ју је­дан од три од­го­во­ра на тест, те су им гла­ве пу­сти­ње не­раз­ви­је­но­сти а ср­ца ки­ла­ва и тру­ла. Ми смо би­ли срећ­ни и ра­до­сни чак и с трај­ним пе­си­ми­змом, а ови клин­ци да­нас су не­срећ­ни и мр­зо­вољ­ни, уна­пред диг­ну­тих ру­ку у знак пре­да­је пред сва­ком прет­њом жи­во­та, за­ва­ра­ни те­ле­ви­зиј­ским об­ма­на­ма да ће се све не­ка­ко сре­ди­ти а они по­ста­ти бо­га­ти без тру­да и ра­да.

У по­ли­тич­ком сми­слу за­пад­но­е­вроп­ске др­жа­ве би­ле су та­да мно­го сло­бод­ни­је не­го да­нас, кад су ли­ше­не су­ве­ре­ни­те­та и мо­ћи де­ло­ва­ња. „Европ­ска уни­ја” је су­шта су­прот­ност на­ших евро­пе­и­стич­ких иде­а­ла, ка­кве сам, по­чет­ком се­дам­де­се­тих, из­ло­жио јед­ним ма­ни­фе­стом за ује­ди­ње­ње Евро­пе, на Ве­не­ци­јан­ском би­је­на­лу, са Сло­бо­да­ном Ма­ши­ћем. Та­да је по­сто­јао и сме­ло де­ло­вао узор­ни др­жав­ник, ге­не­рал Де Гол, чи­ја нам ве­ли­чи­на да­је пра­ву ме­ру са­вре­ме­них: све са­ми ин­те­лек­ту­ал­ни и мо­рал­ни па­туљ­ци.

Ва­ши ве­ли­ки учи­те­љи ми­шље­ња би­ли су исто­вре­ме­но и Ва­ши по­зна­ни­ци, и при­ја­те­љи, по­пут Ево­ле, Па­ун­да, Де Ки­ри­ка… Ка­ква су то ис­ку­ства, ка­кви љу­ди?

По­не­кад је бо­ље оста­ти код де­ла, јер та­кви су­сре­ти мо­гу би­ти раз­о­ча­ра­ва­ју­ћи. Не­кад ни то ни­је до­вољ­но. Не­дав­но сам про­чи­тао ме­мо­а­ре Мир­чеа Ели­ја­деа, твор­ца нај­пот­пу­ни­је, пла­не­та­ра­не ма­пе тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и од­го­ва­ра­ју­ћих ре­ли­гиј­ских пу­те­ва уз­ди­за­ња чо­ве­ка од жи­во­тињ­ског ка бо­жан­ском. Ту не­ма ни јед­ног тра­га ма­кар по­ку­ша­ја да он сам сту­пи на не­ки од тих пу­те­ва. О из­о­ста­лом ду­хов­ном пре­о­бра­жа­ју све­до­чи без­мер­на та­шти­на, ис­пу­ња­ва­ју­ћи ско­ро сва­ку стра­ни­цу бе­стид­ним жа­ло­пој­ка­ма због не­да­ћа и не­ста­ши­ца, те пам­ће­њем сва­ке, па и нај­бе­зна­чај­ни­је, про­то­ко­лар­не по­хва­ле ко­ју је до­био, од гим­на­зиј­ских да­на до по­зне ста­ро­сти. Са­зна­је­мо да је срео без­број зна­ме­ни­тих љу­ди — од Ди­ме­зи­ла, Јун­га и Кар­ла Шми­та до Ко­дре­а­нуа, Чо­ра­на и Ево­ле — а не пре­но­си нам шта је од њих чуо, осим оног што га се не­по­сред­но ти­че.

Ево­ла?

Ево­ли ме је до­ве­ла, си­лом ње­го­ве ра­до­зна­ло­сти, јед­на мла­да де­сна анар­хист­ки­ња, лум­пен­про­ле­тер­ка, не­ка Кри­сти­на, од­бе­гла од ку­ће и до­слов­но бо­со­но­га, ко­јој сам из са­жа­ље­ња пру­жио тра­же­ни кров над гла­вом у свом ате­љеу. Ви­дев­ши мо­ју пот­пу­ну рав­но­ду­шност за ње­не уми­шље­не дра­жи, да би ме ваљ­да учи­ни­ла љу­бо­мор­ним, при­ча­ла ми је ка­ко с Ево­лом одр­жа­ва тан­тра сек­су­ал­не ри­ту­а­ле, „флу­ид­ним пу­тем”, јер је чо­век био пот­пу­но од­у­зет од удар­ца ге­ле­ра у кич­му то­ком бом­бар­до­ва­ња Бе­ча, кра­јем Дру­гог свет­ског ра­та. Ви­дев­ши ме дрч­ног, пре­пла­ну­лог и у па­рад­ној бе­лој дво­ред­ној уни­фор­ми play-boy-a, Ево­ла је у ме­ни ви­део иде­ал­ног са­го­вор­ни­ка ко­ме ће се хва­ли­ти о сво­јим осва­ја­њи­ма леп­ше по­ло­ви­не чо­ве­чан­ства, уз уве­ра­ва­ња ка­ко су ма­ло­лет­ни­це, осо­би­то оне ода­не џе­па­ре­њу и про­сја­че­њу, мно­го бо­ље у по­сте­љи од гро­фи­ца и прин­це­за, чак и од јед­не фон Хо­хен­цо­лер. Ипак, био је то­ли­ко џен­тлмен да не из­го­во­ри ње­но име.

Де Ки­рик?

Ње­га сам упо­знао као по­де­ти­ње­ног ро­ба го­ро­пад­не и не­за­ја­жљи­во по­хлеп­не су­пру­ге, ру­ске Је­вреј­ке Иза­бе­ле Фар, ко­ја је ор­га­ни­зо­ва­ла ма­сов­ну про­из­вод­њу фал­си­фи­ка­та ње­го­вих де­ла, а ни­је му да­ва­ла ни за џе­па­рац. Ис­по­ма­гао се та­ко што би сео за сто ка­феа „Гре­ко”, на по­чет­ку Виа Кон­до­ти, на­ру­чио ка­пу­ћи­но и ма­ли блок хар­ти­је с олов­ка­ма у бо­ји, на ве­ре­си­ју, из обли­жње па­пир­ни­це, те би на­пра­вио не­ки цр­теж и по­слао ко­но­ба­ра да га од­не­се у га­ле­ри­ју „Ру­со”, сто­ти­нак ме­та­ра да­ље, уз мол­бу да му од­мах да­ју акон­та­ци­ју. Ти­ме би пла­тио ра­чун и сте­као тај­ни џе­па­рац.

Не мо­гу да ве­ру­јем да чак и о Езри Па­ун­ду има­те та­ква се­ћа­ња и ути­ске?

Па­унд је из­у­зе­так, али мо­жда и за­то што је су­срет с њим био пре­кра­так. Упо­зо­ри­ли су ме да му се не обра­ћам јер се од осло­ба­ђа­ња из њу­јор­шке луд­ни­це за­тво­рио у твр­ђа­ву ћу­та­ња. Ипак, на­кон руч­ка у ви­ли за­јед­нич­ког при­ја­те­ља, опа­зив­ши ка­ко сам се­ди у тро­се­ду на те­ра­си, за­гле­дан у злат­на бр­да Ум­бри­је, ни­сам одо­лео а да му не при­ђем и ка­жем, сав дрх­те­ћи од тре­ме: „Ма­е­стро, Ваш жи­вот и Ва­ше де­ло да­ју ми сна­гу да жи­вим и де­лам.” Он се осмех­нуо, дао ми је знак ру­ком да сед­нем до ње­га, по­ло­жио је сво­ју огром­ну, чвор­но­ва­ту ир­ску ша­ку на мо­је ко­ле­но и уз­вра­тио: „Мла­ди­ћу, то што сте Ви сад ме­ни ре­кли — ме­ни да­је сна­гу да жи­вим и де­лам… То се зо­ве Тра­ди­ци­ја.”

Из­ме­ђу да­на­шње нај­ра­зви­је­ни­је Евро­пе, оне за­пад­не, и Бал­ка­на, као „пр­ве Евро­пе”, по­сто­ји, из­гле­да, не­ка чуд­на на­пе­тост, или не­ви­дљи­ва ба­ри­је­ра, не­ка не­до­вољ­ност у раз­у­ме­ва­њу?

На­ши ро­ђа­ци под сен­ком атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, ко­ји је на са­мр­ти, про­да­ли су ду­шу де­мо­ни­ји ан­гло­сак­сон­ског и про­те­стант­ског ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, што у чо­ве­ку рас­па­љу­је зве­ри се­бич­но­сти и по­хле­пе. Та­ко су из­гу­би­ли осе­ћај при­пад­но­сти ду­хов­ном за­јед­ни­штву, а њи­хо­ве на­ци­је су се рас­па­ле у ме­ха­нич­ка дру­штва уса­мље­ни­ка ко­ји при­ја­те­ље тра­же и на­ла­зе је­ди­но у мач­ка­ма и пси­ма. За­то њих по­тре­се сце­на ка­да ма­чор че­ре­чи го­лу­ба и сто­га тра­же за­бра­ну Ку­сту­ри­чи­ног фил­ма Жи­вот је чу­до, а ни­је их по­тре­сао по­кољ на­ро­да под бом­ба­ма НА­ТО-агре­си­је 1996. и 1999. го­ди­не.

За њих ја не­мам на­де, осим оне у чу­до. За нас имам, ако не под­лег­не­мо де­мо­ни­ји ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма

Вр­сни сте га­стро­ном, с ве­ли­ким ис­ку­ством, пи­са­ли сте чак и „ме­мо­а­ре јед­ног чу­ла уку­са”. Шта Вас нај­ви­ше оп­чи­ња­ва у ку­хи­ња­ма За­пад­них Евро­пља­на, а шта на Бал­ка­ну?

Код на­ших за­пад­них ро­ђа­ка је­ди­но осо­бе­но и вред­но су пло­до­ви ита­ли­јан­ске, на­ро­чи­то то­скан­ске куј­не. И фран­цу­ска ку­хи­ња је за­пра­во увоз из То­ска­не, ко­ји се у вре­ме ги­љо­ти­ни­ра­ња ра­ши­рио и на во­ђе ре­во­лу­ци­је. Они су у јед­ној за­тво­ре­ној дво­ра­ни Ти­ље­ри­ја ку­ша­ли „по­след­ње же­ље” плем­ства, на­ру­чи­ва­не од пре­ђа­шњих ку­ва­ра. Што се на­ше куј­не ти­че — не оп­чи­ња­ва ме ни­шта! По­ра­зом ели­та на Ко­со­ву, у 14. ве­ку, из­гу­бље­но је и дво­р­ско ку­ли­нар­ство те од­го­ва­ра­ју­ћи ре­цеп­ти, а до­би­је­ни су мле­ве­ни от­па­ци од ла­ко квар­љи­вог и усмр­дљи­вог ме­са, сто­га пу­ње­ни ја­ким за­чи­ни­ма, за арап­ске ма­се. По­сле ра­та, вра­ћа­ју­ћи је­дан дуг Иго­ру Ман­ди­ћу, упи­тао сам га­зду ска­дар­лиј­ског ре­сто­ра­на „Злат­ни бо­кал” шта ну­ди; он се по­но­сно ис­пр­сио пред слав­ним го­стом те од­го­во­рио ка­ко има­ју „до­ма­ће спе­ци­ја­ли­те­те”, на­бра­ја­ју­ћи ре­че­ни от­пад, од ра­жњи­ћа, шкем­би­ћа и бу­бре­га, до ће­вап­чи­ћа и пље­ска­ви­ца. На то је Ман­дић мр­зо­вољ­но али са­вр­ше­но тач­но уз­вра­тио: „Ни­шта ту ни­је до­ма­ће већ је све са­мо арап­ско ђу­бре. Ни­ти су то спе­ци­ја­ли­те­ти јер их ну­де у сва­кој крч­ми, од Са­ра­је­ва до Ка­бу­ла.”

Су­де­ћи под све­тлом на­ла­за ет­но­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња Кло­да Ле­ви­ја Стро­са, то је и опа­сна хра­на: ко се на­ви­ка­ва на та­кве мле­ве­не от­пат­ке по­ста­је јед­на­ко бе­дан, мо­рал­но амор­фан и гње­цав, по­пут ми­ли­јар­ди по­тро­ша­ча још го­рег сме­ћа: „хам­бур­ге­ра” мар­ке „Мек­до­налдс”.

А ви­на? Сла­же­те ли се са по­де­лом Бе­ле Хам­ва­ша на ра­киј­ске и вин­ске на­ро­де, и ка­ко би­сте, пре­ма то­ме, раз­вр­ста­ли Ју­жне Сло­ве­не?

Уста­ље­не гра­ни­це до­ме­та исла­мо­крат­ске оку­па­ци­је тач­но раз­два­ја­ју ра­киј­ске од вин­ских на­ци­ја Ју­жних Сло­ве­на. За­то се убе­дљи­во нај­бо­ља ви­на про­из­во­де код Хр­ва­та, Сло­ве­на­ца, не­кад Ср­ба из Кра­ји­не, те Цр­но­го­ра­ца (ми­слим на „црм­нич­ко”, а и на ви­на про­из­ве­де­на под над­зо­ром Ин­сти­ту­та „13. јул”). Они што су тр­пе­ли те­рет тур­ског па­ра­зи­ти­зма и на­си­ља тра­жи­ли су и на­ла­зи­ли у ра­ки­ји бр­зи пут из­вла­че­ња из хро­нич­не по­ти­ште­но­сти и те­ско­бе, ка не­ка­квом раз­га­ље­њу и рас­по­ло­же­њу.

О то­ме зор­но све­до­чи „двој­ство” ју­на­ка „ре­во­лу­ци­о­нар­но-кон­зер­ва­тив­не” стра­те­ги­је от­по­ра оку­па­то­ру, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа: као не­су­ђе­ни краљ он пи­је са­мо руј­но ви­но, али не да би ужи­вао у ње­го­вом уку­су већ да би се под­на­пи­јао, по­пут плеб­са. У том по­гле­ду ве­о­ма је ка­рак­те­ри­стич­на ма­ке­дон­ска пе­сма „Мар­ко Кра­ље­вић и ће­ла­ви Ћи­фу­тин” — на са­вет мај­ке Мар­ко ко­ри­сти жеђ и ал­ко­хол да би отео три­ста то­ва­ра зла­та ко­је ре­че­ни „ће­ла­ви Ћи­фу­тин” ша­ље сул­та­ну ка­ко би от­ку­пио Све­ту го­ру, по­ру­шио ма­на­сти­ре, раз­ју­рио мо­на­хе и са­гра­дио си­на­го­ге.

До­ду­ше, има у том ра­киј­ском све­ту и ду­бљих ко­ре­на, из нај­ста­ри­јих, не­гро­ид­них или му­лат­ских сло­је­ва та­ко­зва­ног „ме­ди­те­ран­ског, гра­цил­ног ти­па” чо­ве­ка, осве­до­че­них и кул­том Ди­о­ни­зи­ја а не­при­ја­тељ­ством спрам Апо­ло­на, бо­га ели­та ин­до­е­вроп­ских, од­но­сно евро­а­риј­ских осва­ја­ча Бал­ка­на и Пе­ло­по­не­за кра­јем дру­гог ми­ле­ни­ју­ма пре но­ве ере.

Ка­ко раз­ли­ку­је­те оне ко­ји пи­ју с ра­фин­ма­ном, ра­ди ужи­ва­ња, од оних дру­гих?

Онај ко пи­је да би ужи­вао у ви­ну пре­по­зна­је се по то­ме што га ни­кад не ку­ша без је­ла, „на пра­зан сто­мак”. У Ита­ли­ји ни­ка­да ни­сам за тр­пе­зом срео пи­ја­ног чо­ве­ка: они зна­ју да крат­ки гу­тљај ви­на из­и­ску­је од­го­ва­ра­ју­ћи за­ло­гај хра­не и гу­тљај во­де. За­то су увек тре­зни и лу­цид­ни. При­пит чо­век гу­би осе­тљи­во­сти чу­ла уку­са, а и по­што­ва­ње, ба­рем мо­је, јед­на­ко као и пре­го­ја­зни. Јер, ако ни­су у ста­њу да об­у­зда­ва­ју у се­би те нај­про­сти­је по­ри­ве, ка­ко би се одр­жа­ли пред мно­го ви­шим и те­жим ис­ку­ше­њи­ма?

Јед­ном при­ли­ком, од­би­ја­ју­ћи да од­го­во­ри­те на не­ке „по­ли­тич­ки ко­рект­не” оп­ту­жбе, ре­кли сте: „Не за­ни­ма ме шта ће о ме­ни ре­ћи љу­ди, не­го је­ди­но да ли оно што чи­ним ва­ља­ним сма­тра­ју мо­ји бо­го­ви.” Та­ко је и да­нас?

Зар би мо­гло би­ти дру­га­чи­је? Мо­ји пр­ви бо­го­ви зо­ву се Све­то­вид, Пе­рун и Ве­сна. Сле­де­ћи евро­а­риј­ску хи­је­рар­хи­ју „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — ко­ју су бур­жо­а­ске ре­во­лу­ци­је пре­о­кре­ну­ле, у ко­рист па­ра­зит­ског и из­о­па­че­ног де­ла „тре­ћег ста­ле­жа”, што сво­јим про­гре­сом, већ ви­ше од два сто­ле­ћа, све нас во­ди у су­но­врат — Све­то­вид је бог су­ве­ре­ни­те­та и ма­ги­је. Дру­ги оте­ло­тво­ра­ва на­че­ло од­брам­бе­не си­ле и за­штит­ник је бор­бе­ног плем­ства. Ве­сна је бо­ги­ња све­ко­ли­ке плод­но­сти и про­ле­ћа. Да сам Хе­лен, зва­ли би се Зевс, Арес и Хе­ра, а да сам Ри­мља­нин: Ју­пи­тер, Марс и Кви­ри­нус. Баш сам по­ме­ну­тог Бе­лу Хам­ва­ша од­ре­дио као нај­бо­љег ми­сли­о­ца те „тре­ће функ­ци­је”, у по­го­во­ру за ита­ли­јан­ско из­да­ње ње­го­вих огле­да о по­е­зи­ји и ра­ту.

С го­ди­на­ма, ме­ђу­тим, чи­ни се да сте су­штин­ски све бли­же пра­во­сла­вљу. Ва­ра ли ути­сак да се те две тра­ди­ци­је, сло­вен­ско-па­ган­ска и пра­во­слав­на, ипак сје­ди­њу­ју не­где у ду­би­ни Ва­шег ср­ца?

За­па­њен сам Ва­шим опа­жа­њем… То до са­да ни­ко ни­је уо­чио и по­твр­ђу­је мо­је ис­ку­ством сте­че­но уве­ре­ње да же­не уме­ју рас­по­ла­га­ти нај­да­ле­ко­се­жни­јим спо­знај­ним мо­ћи­ма, са­чи­ње­ним од ин­ту­и­ци­је, ко­ја је из­над ра­зу­ма. Под под­сти­ца­ји­ма јед­не ру­ске шко­ле ис­тра­жи­ва­ња са­др­жа­ја Но­вог за­ве­та, те на­кон соп­стве­них мно­го ши­рих и да­љих ис­тра­жи­ва­ња, до­спео сам до не­по­бит­них са­зна­ња да је хри­шћан­ство огра­нак иран­ске ре­ли­ги­о­зно­сти те да је Исус Хри­стос по­след­ња по­ја­ва ариј­ског Са­о­ша­јан­та, од­но­сно Спа­си­о­ца, ко­ји је та­ко­ђе ро­ђен „без­гре­шним за­че­ћем” и до­ла­зи на кра­ју ци­клу­са од три хи­ља­де го­ди­на да вас­кр­сне мр­тве и по­ве­де од­луч­ну бит­ку про­тив зла. У све­тој књи­зи иран­ских Ари­ја, Аве­сти, сто­ји обе­ћа­ње: „Ка­да мр­тви бу­ду вас­кр­сли, жи­ви Спа­си­лац ће до­ћи без окле­ва­ња. По во­љи жи­вот ће би­ти пре­о­бра­жен” (Јашт, XIX, 11 и 89). За­то упра­во иран­ски све­ште­ни­ци пр­ви до­ла­зе на по­кло­ње­ње Ису­су Хри­сто­су, у знак по­све­ће­ња ње­го­ве уло­ге. Уо­ста­лом, и плаш­тaница из То­ри­на, ко­ју су кр­ста­ши оте­ли у пљач­ки Кон­стан­ти­но­по­ља, по­чет­ком 13. ве­ка, све­до­чи ста­сом, ли­ком, ко­сом и крв­ном гру­пом да је Исус Хри­стос био кав­ка­ског, од­но­сно ариј­ског по­ре­кла.

Сло­ви­те као ве­ли­ки шар­мер и ми­ље­ник ле­пих же­на. У јед­ном ин­тер­вјуу 2004. го­ди­не ка­же­те: „За­хва­лан сам же­на­ма ко­је су ме во­ле­ле. Да ни­је њих, одав­но бих на­пу­стио ову на­ка­зну, тро­вач­ку и ли­хвар­ску ци­ви­ли­за­ци­ју”?

Нај­ра­ди­је бих се ода­звао по­зи­ви­ма при­ја­те­ља да им се при­дру­жим и ужи­вам на јед­ном ка­рип­ском остр­ву, или у ар­ген­тин­ској ха­ци­јен­ди, или у на­ми­биј­ској оа­зи не­мач­ких ко­ло­ни­ста, што ме упор­но че­ка­ју и стал­но зо­ву, да­кле да­ле­ко од ов­да­шњих стра­хо­та. Др­жи ме ов­де на­да­све по­ми­сао на стид од жен­ског пре­зи­ра ако бих на­пу­стио сво­је ду­жно­сти и од­го­вор­но­сти. Ме­не у жи­во­ту одр­жа­ва­ју пре­вас­ход­но оба­ве­зе пре­ма два жен­ска би­ћа ко­ји­ма је по­треб­на мо­ја љу­бав и ду­го­ви спрам две име­ни­це жен­ског ро­да: пре­ма мо­јој су­пру­зи и кће­ри, те спрам Ср­би­је и Евро­пе.

Бал­кан­ци су уве­ре­ни, сви од­ре­да, да је ре­пу­та­ци­ја њи­хо­вих му­шка­ра­ца у Евро­пи из­ван­ред­на. Да ли је то плод та­шти­не и пре­те­ри­ва­ња, или има уте­ме­ље­ње у ствар­но­сти?

Осма­тра­ју­ћи њу­јор­шко ви­со­ко дру­штво, је­дан од ју­на­ка мог по­след­њег ро­ма­на, Срп­ска де­ца цар­ства, ина­че је­ди­ни пре­жи­ве­ли уче­сник афе­ре „Де­лон­–Пом­пи­ду­–Мар­ко­вић”, да­кле из по­ко­ле­ња бе­о­град­ских „злат­них де­ча­ка” ко­ји су еми­гри­ра­ли на За­пад то­ком ше­зде­се­тих, „сек­сом за кру­хом”, гла­сно опа­жа: „Ов­де је сва­ки труд удва­ра­ња не­по­тре­бан, бар за нас, Ср­бе, јер смо без кон­ку­рен­ци­је. Же­на ко­ја ов­де хо­ће да има до­бар секс мо­ра да се по­да­је смр­дљи­вим Пор­то­ри­кан­ци­ма, уз опа­сност да је мај­мун по­сле уби­је ра­ди про­да­је ње­них уну­тра­шњих ор­га­на. Ако пак же­ли ин­те­лек­ту­ал­не раз­го­во­ре — мо­ра да се дру­жи с пе­де­ри­ма. Код Ср­ба има и јед­но, и дру­го… Њи­хов пр­ви про­блем је што то још не зна­ју, а сле­де­ћи и ве­ћи је што су Ср­би из­бир­љи­ви.”

То је тра­ја­ло је­два до мог по­ко­ле­ња, усло­вље­но Бро­зо­вом кла­сном урав­ни­лов­ком, ко­ја је кри­те­ри­јум жен­ског из­бо­ра ли­ши­ла нов­ча­ног еле­мен­та. Би­ло је мно­го ви­ше на­о­чи­тих мо­ма­ка не­го де­во­ја­ка те смо се бо­ри­ли за њи­хо­ва ср­ца свим сред­стви­ма. Ту­че око де­во­ја­ка би­ле су на­ша сва­ко­дне­ви­ца. Ипак, то су би­ле ви­те­шке ту­че, је­дан про­тив јед­ног, ни­кад линч, ни­кад ни­је сев­нуо нож, ка­мо­ли пи­штољ. Мо­ра­ли смо да бу­де­мо „де­се­то­бој­ци”, об­да­ре­ни не са­мо му­жев­но­шћу, хра­бро­шћу, еле­гант­ним оде­ва­њем и ка­ва­љер­ским по­на­ша­њем, већ и ви­со­ким зна­њи­ма. На­ше ве­чер­ње се­дељ­ке би­ле су ис­пу­ње­не слу­ша­њем кла­сич­не му­зи­ке, пле­со­ви­ма, удва­ра­њи­ма, по­љуп­ци­ма, али и ин­те­лек­ту­ал­ним тур­ни­ри­ма, ра­ди осва­ја­ња жен­ске па­жње и на­кло­но­сти, за ко­је смо се пом­но при­пре­ма­ли. Да ми је та­да не­ко ре­као да ће до­ћи вре­ме да жен­ске ју­ре му­шке, да ће „нај­по­жељ­ни­ји” би­ти они но­во­о­бо­га­ће­ни, па ма­кар и ис­пра­зне мо­рал­не и фи­зич­ке на­ка­зе — ми­слио бих да му је по­зли­ло па бу­ла­зни. Ако мит о бал­кан­ској по­тен­ци­ји има не­ке осно­ве, то ни­је за­слу­га Бал­ка­на­ца већ оп­штег су­но­вра­та му­шко­сти под сен­ком За­па­да, под отро­ви­ма идо­ла­три­је нов­ца, што ши­ре страх, ис­цр­пљу­ју му­шкост и од­у­зи­ма­ју моћ ра­до­ва­ња жи­во­ту. <

Ја­сми­на Кан­тар­џи­је­ва

(Ма­га­зин ВИП Га­ла, Ско­пље, 2005)