Осма­трач­ни­ца

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ У ИН­ТЕР­ВЈУУ ЗА БЕ­О­ГРАД­СКУ „ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИ­КУ”

Прва и последња одбрана европске Европе

На­ше вр­ли­не нај­са­же­ти­је је при­ка­зао је­дан фран­цу­ски при­ја­тељ, ука­зав­ши ми, у Па­ри­зу, по­чет­ком де­ве­де­се­тих, на три основ­на раз­ло­га ср­бо­фо­би­је гла­во­ња с оне стра­не Атлан­ти­ка. Пр­ви је што смо ми ве­ко­ви­ма на бра­ни­ку Евро­пе, нај­бо­љи Евро­пља­ни. Ка­да Ма­длен Ол­брајт и слич­ни ка­жу Ср­би — они за­пра­во ми­сле Евро­пља­ни. Дру­ги је што су Ср­би на­ци­о­на­ли­сти, да­кле вер­ни свом на­сле­ђу, не­спрем­ни да по­ста­ну мон­ди­ја­ли­стич­ка сто­ка. Тре­ћи по­чи­ва у пра­во­сла­вљу, да­кле у цр­кви ко­ју не­при­ја­тељ хри­шћан­ства ни­је ус­пео да ко­оп­ти­ра (као про­те­стант­ску) или ко­рум­пи­ра (као ка­то­лич­ку, ве­ли­ким де­лом)

У да­на­шњем све­ту људ­ска пра­ва су из­диг­ну­та до вр­хов­не вред­но­сти, што је са­мо по се­би иде­ал­но. Али љу­ди су све ви­ше раз­о­ча­ра­ни па и бе­сни јер осе­ћа­ју да се, од Ује­ди­ње­них на­ци­ја до не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, тим уз­ви­ше­ним по­слом ба­ве углав­ном амо­рал­не и без­ду­шне аген­ту­ре ра­зно­ра­зних со­ро­ша, од­но­сно фон­да­ци­ја или фо­ру­ма за­сно­ва­них на нај­пр­ља­ви­јем нов­цу. Шта Ви о то­ме ми­сли­те?

Жао ми је што Вам мо­рам про­ти­ву­ре­чи­ти: уз­ди­за­ње не­ка­квих „људ­ских пра­ва” до ран­га вр­хов­не вред­но­сти не сма­трам не­чим иде­ал­ним већ упра­во по­губ­ним, што до­ка­зу­је и Ва­ше опа­жа­ње ра­сту­ћег на­за­до­вољ­ства. Иде­ал­но ста­ње је оно где су бо­жан­ска а не људ­ска пра­ва уз­диг­ну­та до вр­ха вред­но­сног си­сте­ма, јер је све нај­бо­ље у чо­ве­ку бо­жан­ског по­ре­кла, ка­ко нас уче сви ве­ли­ка­ни европ­ске ми­сли, од Пла­то­на до Мај­сте­ра Ек­хар­та. Та­мо где „људ­ско” има сва пра­ва а бо­жан­ско у чо­ве­ку ни­ка­ква — та­мо за­пра­во под­људ­ско, од­но­сно про­ти­вљуд­ско не­ми­нов­но пре­о­вла­ђу­је као сти­хи­ја ни­ско­сти ко­ју је нај­је­згро­ви­ти­је опи­сао Пла­тон у Ти­ма­ју.

Ре­че­не „не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је” су за­пра­во но­ви тро­јан­ски ко­њи у већ ве­ков­ном, нео­бја­вље­ном ра­ту атлант­ских цен­та­ра цр­не еко­но­ми­је про­тив Евро­пе, европ­ских на­ци­ја и др­жа­ва, европ­ске и хри­шћан­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је. У пи­та­њу је под­ла из­ми­шљо­ти­на ко­ја ци­ља да са по­ли­тич­ке сце­не ева­ку­и­ше по­след­ње, бед­не остат­ке пар­ла­мен­тар­не де­мо­кра­ти­је. Не­при­ја­тељ ци­ља да до­ма­ће по­ли­тич­ке пар­ти­је и по­кре­те за­ме­ни сво­јим „гру­па­ма за при­ти­сак”, са­чи­ње­ним од по­слу­шних ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­ста, ре­гру­то­ва­них из дру­штве­ног та­ло­га. Та так­ти­ка на­сто­ји да са по­ли­тич­ке сце­не из­ба­ци све ствар­не по­тре­бе и во­ље на­ро­да у ко­рист из­вр­ши­о­ца ин­те­ре­са и на­ло­га атлант­ских цен­та­ра мо­ћи.

До­вољ­но је освр­ну­ти се око се­бе, да­нас и ов­де, па опа­зи­ти да се ни­јед­на од до­тич­них „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја” не за­ла­же чак ни за она основ­на људ­ска пра­ва, по­пут пра­ва на рад, на здра­ву сре­ди­ну и ег­зи­стен­ци­јал­ну без­бед­ност, а ка­мо­ли за пра­во ве­ћин­ске на­ци­је да бу­де сло­бод­на и не­за­ви­сна, да чу­ва и раз­ви­ја сво­ја свој­ства и вред­но­сти, да по­се­ду­је су­ве­ре­ну др­жа­ву. Не! Не­при­ја­тељ с оне стра­не Атлан­ти­ка фи­нан­си­ра та­кве „не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је” пре­ко ко­јих ци­ља да љу­де упра­во ли­ши свих тих пра­ва, да ху­шка­њем на­ци­о­нал­них ма­њи­на на се­па­ра­ти­зам и под­сти­ца­њем ра­зно­ра­зних из­о­па­че­ња на ми­ли­тант­ни амо­ра­ли­зам под­ри­ва и раз­би­ја за­јед­ни­цу и ње­ну др­жа­ву.

Шта би тре­ба­ло да чи­не па­три­от­ске сна­ге ка­ко би се су­прот­ста­ви­ле та­квој осва­јач­кој стра­те­ги­ји?

Пр­ви нео­п­ход­ни ко­рак су­прот­ста­вља­ња је осве­шће­ње. Ва­ља уме­ти пре­по­зна­ти не­при­ја­те­ља те ње­го­ве ци­ље­ве, што је основ­ни за­да­так по­ли­тич­ког ми­шље­ња, ка­ко нас учи ка­те­дра Кар­ла Шми­та. По­ли­тич­ке ели­те па­три­от­ских сна­га ко­је су би­ле на вла­сти пре пе­то­ок­то­бар­ског пре­вра­та то ни­су уме­ле, па­те­ћи од не­до­стат­ка по­ли­тич­ког обра­зо­ва­ња и ви­зи­је те мо­рал­не сна­ге на ви­си­ни огром­них иза­зо­ва. Уме­сто да не­при­ја­те­љу за­хва­ле на санк­ци­ја­ма те да их ис­ко­ри­сте за по­кре­та­ње при­вред­ног пре­про­да — по­ли­тич­ке ели­те на вла­сти су све чи­ни­ле да за­до­во­ље не­при­ја­те­ља, у за­луд­ној на­ди да ће та­ко из­ну­ди­ти ми­лост. Оне ни­су схва­та­ле да има­мо по­сла са не­при­ја­те­љем ко­ји хо­ће да нам узме све, и оста­так. С та­квим не­при­ја­те­љем ни­је мо­гу­ће скло­пи­ти ни­ка­кав ком­про­мис. Увек ва­ља има­ти у ви­ду опа­жа­ње Хен­ри­ја Ки­син­џе­ра, из­ре­че­но у јед­ном тре­нут­ку искре­но­сти: „Би­ти не­при­ја­тељ САД је опа­сно, али би­ти при­ја­тељ САД је коб­но!”

Ко­ри­сте­ћи те сла­бо­сти а и ко­рум­пи­ра­ност де­ло­ва по­ли­тич­ких ели­та на вла­сти, не­при­ја­тељ је ус­пео да ши­ром Ср­би­је и Цр­не Го­ре ус­по­ста­ви гу­сту мре­жу сво­јих аген­ту­ра, „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја” и ме­ди­ја, ко­ји су би­ли опре­мље­ни­ји и број­ни­ји од про­вла­ди­них.

Због де­це­ни­ја­ма ве­штач­ки одр­жа­ва­не по­ли­тич­ке нео­бра­зо­ва­но­сти, мно­ги Ср­би су на­се­ли на ла­жну ан­ти­ко­му­ни­стич­ку про­па­ган­ду не­при­ја­те­ља, не схва­та­ју­ћи да је упра­во мон­ди­ја­ли­зам но­ви и мно­го опа­сни­ји об­лик оног нај­го­рег што је са­др­жао марк­си­стич­ко-ле­њи­ни­стич­ки про­је­кат ве­ли­ке пре­ва­ре. У огле­ду на­сло­вље­ном Маркс иде на За­пад, об­ја­вље­ном пре три го­ди­не на стра­ни­ца­ма ме­сеч­ни­ка Ареа, те­о­риј­ског гла­си­ла ита­ли­јан­ског по­кре­та На­ци­о­нал­на али­јан­са, са­же­то сам осве­тлио марк­си­стич­ко по­ре­кло основ­них свој­ста­ва мон­ди­ја­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је, те Вам га то­пло пре­по­ру­чу­јем за пре­во­ђе­ње на стра­ни­це Ге­о­по­ли­ти­ке. Сва бит­на свој­ства мон­ди­ја­ли­стич­ке или гло­ба­ли­за­циј­ске иде­о­ло­ги­је су са­др­жа­на у Ко­му­ни­стич­ком ма­ни­фе­сту Марк­са и Ен­гел­са: од сво­ђе­ња чо­ве­ка на еко­ном­ску жи­во­ти­њу и ни­хи­ли­стич­ке мр­жње пре­ма вр­ли­на­ма и вред­но­сти­ма европ­ске те хри­шћан­ске тра­ди­ци­је и ети­ке до про­јек­та ни­ште­ња др­жав­них су­ве­ре­ни­те­та, ис­ко­ре­ња­ва­ња на­ци­ја те ус­по­ста­вља­ња гло­бал­ног тр­жи­шта за про­ле­та­ри­зо­ва­но чо­ве­чан­ство. Уо­ста­лом, од иде­о­ло­ги­је ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма марк­си­зам се бит­но раз­ли­ку­је је­ди­но у до­ме­ну иде­ја о то­ме ка­ко рас­по­де­љи­ва­ти ви­шко­ве ма­те­ри­јал­них вред­но­сти.

Уо­ста­лом, и реч­ник мон­ди­ја­ли­ста ода­је марк­си­стич­ко по­ре­кло. Уме­сто „про­ле­тер­ског ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма” сад се на­ме­ће при­нуд­ни мо­дел „мул­ти­кул­тур­ног дру­штва”, од­но­сно уса­мље­не го­ми­ле без ика­кве ве­ро­до­стој­не кул­ту­ре. По­но­во се уво­ди „де­ликт ми­шље­ња” ко­ји би­ва про­ка­зан на осно­ву кри­те­ри­ју­ма „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти”, што је упра­во Ле­њи­но­ва син­таг­ма. Исте су и ети­ке­те за жи­го­са­ње по­ли­тич­ки не­по­доб­них: од „фа­ши­зма”, „ре­ак­ци­је” и „на­ци­о­на­ли­зма” до „по­пу­ли­зма” и „ре­ви­зи­о­ни­зма”. И мон­ди­ја­ли­сти, по­пут марк­си­ста, за­бра­њу­ју сва­ки по­глед у про­шлост, од­но­сно у тре­зо­ре на­сле­ђа вр­ли­на и вред­но­сти, ка­ко би се та­ко ис­ко­ре­њен чо­век по­да­вао, без ика­квог от­по­ра, сва­ком усло­вља­ва­њу.

Марк­си­сти су сво­ја­та­ли „исто­ри­ју”, про­ка­зу­ју­ћи про­тив­ни­ке као не­ка­кве без­ум­ни­ке ко­ји се опи­ру „исто­риј­ским про­це­си­ма”, док мон­ди­ја­ли­сти сво­ја­та­ју „свет”, твр­де­ћи за про­тив­ни­ке да су „про­тив све­та”. За раз­ли­ку од марк­си­ста, ко­ји­ма је „крај исто­ри­је” био ко­нач­ни циљ, иде­о­ло­зи мон­ди­ја­ли­зма се уби­ше до­ка­зу­ју­ћи ка­ко је тај „крај исто­ри­је” до­шао си­лом ко­нач­не по­бе­де ан­гло­а­ме­рич­ког, ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма те да је сва­ки от­пор уза­лу­дан и бе­сми­слен. По­пут сво­јих из­рав­них пре­да­ка, ни­хи­ли­стич­ких марк­си­ста, и мон­ди­ја­ли­сти пре­те „чист­ка­ма”, од­но­сно „пур­га­ма”, али то са­да озна­ча­ва­ју из­ра­зом узе­тим из ла­тин­ског је­зи­ка Ин­кви­зи­ци­је: „лу­стра­ци­ја”.

И пре­ва­рант­ска зло­у­по­тре­ба је­зи­ка чи­ни део те ни­хи­ли­стич­ке, ан­ти­е­вроп­ске стра­те­ги­је. Ка­да не­при­ја­тељ ка­же „људ­ска пра­ва” или „отво­ре­но дру­штво” — он та­квим син­таг­ма­ма за­пра­во озна­ча­ва про­ти­вљуд­ска пра­ва те ру­ше­ње свих од­бра­на дру­штва од уну­тра­шњих и спољ­них прет­њи. Ка­да се за­ла­же за „тран­спа­рент­ност” — ми­сли за­пра­во на ра­бо­те под окри­љем то­тал­ног мра­ка. Ка­да про­по­ве­да „ли­бе­ра­ли­за­ци­ју ра­да”, не­при­ја­тељ не ми­сли на осло­ба­ђа­ње ра­да и ства­ра­ла­штва, ка­ко то ла­ко­вер­на ве­ћи­на схва­та, већ на си­стем у ко­ме го­спо­да­ри има­ју сва­ку сло­бо­ду а рад­ни­ци ни­ка­ква пра­ва.

Ни­је слу­чај­но да су да­нас и ов­де нај­гор­љи­ви­ји по­бор­ни­ци мон­ди­ја­ли­зма или гло­ба­ли­за­ци­је упра­во де­ца Бро­зо­ве но­мен­кла­ту­ре, ко­ја се с освет­нич­ким жа­ром око­мљу­ју на све срп­ско јер су уве­ре­ни да их је срп­ска бор­ба за оп­ста­нак и сло­бо­ду ли­ши­ла оче­ки­ва­них при­ви­ле­ги­ја. Они жу­де да, као и њи­хо­ви оче­ви, па­ра­зит­ски или го­то­ван­ски жи­ве на гр­ба­чи срп­ског на­ро­да, не зна­ју­ћи ни­шта дру­го до да као са­мо­зва­не су­ди­је де­ле свет на зле „фа­ши­сте” и до­бре „ан­ти­фа­ши­сте”. Они са­ми, но­ћу, ис­пи­су­ју ан­ти­се­мит­ске гра­фи­те по зи­до­ви­ма „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја” ка­ко би оп­ту­жи­ли Ср­бе и тра­жи­ли до­дат­ну фи­нан­сиј­ску по­моћ од аме­рич­ких цен­тра­ла, што им их ус­кра­ћу­ју или ута­њу­ју, јер су „оба­ви­ли по­сао”.

Ина­че, ја не де­лим гну­ша­ње ко­је Ср­би осе­ћа­ју пред де­ло­ва­њем та­квих из­ро­да у слу­жби не­при­ја­тељ­ских „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја”. На­про­тив, кад их ко­јим слу­ча­јем ви­дим и чу­јем, ја се у ср­цу ве­се­лим те се осе­ћам по­но­сним што при­па­дам срп­ском на­ро­ду јер ја­сно опа­жам да је у ње­му не­при­ја­тељ ус­пео да пот­ку­пи са­мо мо­рал­не на­ка­зе и ин­те­лек­ту­ал­не ни­шта­ри­је. Све што но­ви ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­сти чи­не је кон­тра­про­дук­тив­но са ста­но­ви­шта стра­те­ги­је ко­јој слу­же. Они по­сред­но али ја­сно, до­и­ста са­свим тран­спа­рент­но, осве­до­ча­ва­ју ни­скост не­при­ја­те­ља и од­го­ва­ра­ју­ћих ци­ље­ва. Да се ко­јом не­сре­ћом зо­вем Џорџ и пре­зи­вам Со­рош — ја им не бих дао ни пре­би­је­ног до­ла­ра.

Не­прав­да и при­ти­сци — то је оно што љу­де до­во­ди до оча­ја­ња. Ве­ћи­на Ср­ба мр­зи НА­ТО и САД, уве­ре­на да наш на­род ни­је за­слу­жио санк­ци­је и бом­бар­до­ва­ња…

Ето, упра­во та­кав, ве­ћин­ски став, осве­до­ча­ва по­ли­тич­ку нео­све­шће­ност на­шег на­ро­да. Ве­ћи­на Ср­ба из­гле­да још ни­је схва­ти­ла да су нам „исто­риј­ски са­ве­зни­ци” би­ли мно­го го­ри и по­губ­ни­ји не­при­ја­те­љи од Не­ма­ца у оба свет­ска ра­та. Уо­ста­лом, Нем­ци су бом­бар­до­ва­ли Бе­о­град са­мо пар да­на а ре­че­ни „са­ве­зни­ци” од Ус­кр­са до кра­ја сеп­тем­бра 1944. го­ди­не, по­бив­ши око два­де­сет хи­ља­да не­ду­жних ци­ви­ла. Ја не при­па­дам та­квим Ср­би­ма. Од атлант­ских „са­ве­зни­ка” оче­ку­јем све нај­го­ре, јер они још од Крим­ског ра­та во­де нео­бја­вље­ни и не­пре­кид­ни рат про­тив Евро­пља­на. За­то ме­не но­ви та­лас не­при­ја­тељ­ства атлант­ских „са­ве­зни­ка” уоп­ште ни­је из­не­на­дио ни иза­звао ни­ка­кво раз­о­ча­ра­ње…

Ва­ља ко­нач­но схва­ти­ти да смо ми „за­слу­жи­ли” санк­ци­је и бом­бар­до­ва­ња због сво­јих ван­ред­них ма­те­ри­јал­них има­ња и ду­хов­них вр­ли­на. Нај­зна­чај­ни­је ма­те­ри­јал­но има­ње је ван­ред­ни ге­о­по­ли­тич­ки зна­чај про­сто­ра где жи­ви срп­ски на­род, кроз ко­ји про­ла­зе нај­кра­ће, ствар­не и по­тен­ци­јал­не, реч­не и коп­не­не ве­зе из­ме­ђу Евро­пе и Бли­ског ис­то­ка те цен­трал­не Ази­је. На­ше вр­ли­не нај­са­же­ти­је је при­ка­зао је­дан фран­цу­ски при­ја­тељ, ука­зав­ши ми, у Па­ри­зу, по­чет­ком де­ве­де­се­тих, на три основ­на раз­ло­га ср­бо­фо­би­је гла­во­ња с оне стра­не Атлан­ти­ка. Пр­ви је што смо ми ве­ко­ви­ма на бра­ни­ку Евро­пе, нај­бо­љи Евро­пља­ни. Ка­да Ма­длен Ол­брајт и слич­ни ка­жу Ср­би — они за­пра­во ми­сле Евро­пља­ни. Дру­ги је што су Ср­би на­ци­о­на­ли­сти, да­кле вер­ни свом на­сле­ђу, не­спрем­ни да по­ста­ну мон­ди­ја­ли­стич­ка сто­ка. Тре­ћи по­чи­ва у пра­во­сла­вљу, да­кле у цр­кви ко­ју не­при­ја­тељ хри­шћан­ства ни­је ус­пео да ко­оп­ти­ра (као про­те­стант­ску) или ко­рум­пи­ра (као ка­то­лич­ку, ве­ли­ким де­лом).

По све­му су­де­ћи от­пор се ши­ри. Па­ле­стин­ци и огром­на ве­ћи­на Ара­па уста­ју про­тив ва­шинг­тон­ске по­ли­ти­ке јер она др­жи стра­ну Изра­е­лу. Не са­мо у Тре­ћем већ и Пр­вом, бо­га­том све­ту, ши­ри се по­крет про­тив гло­ба­ли­за­ци­је као но­вог и нај­го­рег си­сте­ма ис­ко­ри­шћа­ва­ња. Сол­же­њи­цин је по­бе­гао из ко­му­ни­стич­ког СССР али је по­том по­бе­гао и из за­пад­њач­ког, “ка­пи­та­ли­стич­ког ра­ја”. Шта Вас нај­ви­ше ири­ти­ра у са­вре­ме­ном све­ту?

Пре не­го што Вам од­го­во­рим на Ва­шу дир­љи­ву зна­ти­же­љу, мо­рам Вас ис­пра­ви­ти у јед­ном: Сол­же­њи­цин ни­је по­бе­гао већ је нај­у­рен из СССР. И он би, да­нас, мо­гао да се сло­жи с Алек­сан­дром Зи­но­вје­вим ка­да је овај при­знао коб­ну гре­шку ко­ју су по­чи­ни­ли ру­ски ди­си­ден­ти: „Ци­ља­ли смо ко­му­ни­зам а по­го­ди­ли Ру­си­ју!” Ге­на­диј Зју­га­нов је са­свим у пра­ву ка­да нас на по­чет­ку свог огле­да о др­жа­ви упо­зо­ра­ва да је по­вест ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је СССР ка­рак­те­ри­са­ла стал­на бор­ба из­ме­ђу две вр­сте ко­му­ни­ста. На јед­ној стра­ни би­ли су ни­хи­ли­стич­ки ру­со­фо­би, ко­ји су на­сто­ја­ли да уни­ште ру­ску др­жа­ву и цр­кву те да за­тру ру­ску ели­ту и под­јар­ме ру­ски на­род. На су­прот­ној су би­ли кон­струк­тив­ни, до­бро­на­мер­ни ру­ски ко­му­ни­сти, ко­ји су у ко­му­ни­зму ви­де­ли си­стем оства­ре­ња иде­а­ла дру­штве­не прав­де, има­нен­тан сло­вен­ском чо­ве­ку и пра­во­сла­вљу. Они су се бо­ри­ли про­тив ру­со­фо­ба да би об­но­ви­ли др­жа­ву из ру­ше­ви­на и да би спа­сли на­род те кул­ту­ру. Ру­со­фо­би су се уз по­моћ Гор­ба­чо­ва до­ко­па­ли вла­сти, пред­у­зев­ши оства­ре­ње осу­је­ће­ног про­јек­та ни­хи­ли­стич­ког ко­му­ни­зма Ле­њи­на, Троц­ког и њи­хо­вих њу­јор­шких фи­нан­си­је­ра.

Ина­че, ме­не баш ни­шта у овом све­ту не ири­ти­ра јер ме ни­шта не чу­ди. За­хва­љу­ју­ћи упу­ћи­ва­њи­ма пи­са­не или жи­ве ре­чи не­ких древ­них али и са­вре­ме­них му­дра­ца, ја сам одав­но схва­тио да ми жи­ви­мо при кра­ју нај­го­рег, „мрач­ног до­ба”, од­но­сно на кра­ју за­пад­ног ци­ви­ли­за­циј­ског ци­клу­са. И не­ма ни­ка­кве сум­ње да се пре­суд­на бит­ка во­ди и на срп­ским про­сто­ри­ма. Већ сад мо­же­мо сло­бод­но за­кљу­чи­ти да је срп­ска осло­бо­ди­лач­ка и отаџ­бин­ска бор­ба за­у­ста­ви­ла осва­јач­ки по­ход атлант­ског Ле­ви­ја­та­на ка евро­а­зиј­ском „ср­цу све­та”, бра­не­ћи га не­ко­ли­ко го­ди­на. Да­кле, Ср­би су да­ли вре­ме­на Ру­си­ји да се по­вра­ти од из­да­је и кре­не пу­тем уз­ди­за­ња ко­је ће пре­о­кре­ну­ти про­це­се и пре­суд­но до­при­не­ти осло­ба­ђа­њу Евро­пља­на од атлант­ске оку­па­ци­је.

Ипак, те­шко је отрг­ну­ти по­глед од ове све го­ре сва­ко­дне­ви­це, па ви­де­ти та­кве хо­ри­зон­те бу­дућ­но­сти и де­ли­ти Ваш оп­ти­ми­зам. Да­нас и ов­де љу­ди је­два са­ста­вља­ју крај с кра­јем. Има и са­мо­у­би­ста­ва због гу­би­та­ка рад­ног ме­ста по­сле два­де­сет или три­де­сет го­ди­на при­ље­жног ра­да. До­сов­ска власт за­тва­ра фа­бри­ке, рас­про­да­је дру­штве­ну имо­ви­ну у бес­це­ње до­ма­ћим и стра­ним ком­пра­до­ри­ма. Да ли ће још не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да љу­ди у Ср­би­ји ове го­ди­не оста­ти без по­сла, уз по­сто­је­ћи ми­ли­он не­за­по­сле­них? Да ли је на по­мо­лу со­ци­јал­не екс­пло­зи­ја? Да ли је до­сов­ско спро­во­ђе­ње на­ло­га из ММФ и Ва­шинг­то­на је­ди­ни из­лаз или пут у про­паст?

Нај­са­же­ти­ји од­го­вор на Ва­ше пи­та­ње пру­жа на­слов јед­ног еко­ном­ског огле­да ко­ји сам об­ја­вио на стра­ни­ца­ма Ду­ге, у но­вем­бру 1996: По­зо­ви ММФ ра­ди са­мо­у­би­ства. Би­ла је то цр­но­ху­мор­на па­ра­фра­за на­сло­ва чу­ве­ног кри­ми­ћа Фри­ца Лан­га: По­зо­ви М ра­ди уби­ства. Све зе­мље ко­је су при­ме­ни­ле ре­цеп­те ММФ до­жи­ве­ле су еко­ном­ску и дру­штве­ну ка­та­стро­фу. Сло­ве­ни­ја је је­ди­на од ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља ко­ја је из­бе­гла ту ка­та­стро­фу и до­жи­ве­ла успон јер је не са­мо од­би­ла пре­по­ру­ке ММФ већ је уз не­ко­ли­ко ко­рек­тив­них аманд­ма­на чак за­др­жа­ла и са­мо­у­прав­ни об­лик вла­сни­штва те од­лу­чи­ва­ња. Сло­ве­нач­ко ис­ку­ство по­ка­зу­је да не­ма ни­ка­кве бит­не раз­ли­ке у ефи­ка­сно­сти из­ме­ђу пред­у­зе­ћа из при­ват­ног и дру­штве­ног сек­то­ра, ако се ова по­след­ња осло­бо­де од­ре­ђе­них со­ци­јал­них на­ме­та или оба­ве­за.

На­рав­но, до­сман­ли­је во­де отво­ре­но про­тив­на­род­ну и про­тив­др­жав­ну по­ли­ти­ку ко­ја ци­ља да рас­ту­ри др­жа­ву на низ не­моћ­них псе­у­до­др­жа­ви­ца те да ра­зо­ри на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју. По све­му су­де­ћи, оча­ја­ње о ко­ме го­во­ри­те је ци­ља­но ка­ко би њи­ме на­те­ра­ли ма­се до­мо­ро­да­ца на ми­гра­ци­је тр­бу­хом за кру­хом. Ка­да пре­ва­ре­ни срп­ски на­род да­нас на­зи­ва вла­сто­др­шце „до­сман­ли­ја­ма”, он је мно­го бли­жи исти­ни не­го што се обич­но прет­по­ста­вља јер атлант­ски не­при­ја­тељ до­и­ста на­ме­ра­ва да об­но­ви осман­лиј­ску псе­у­до­им­пе­ри­ју у пре­ђа­шњим гра­ни­ца­ма те у об­ли­ку ко­ји је за­цр­тао ва­шинг­тон­ски про­јект Се­ки. Ва­ља рас­те­ра­ти Ср­бе и оста­ле Евро­пља­не те хри­шћа­не с ових про­сто­ра ка­ко би се пру­жи­ло го­сто­прим­ство на­ва­ла­ма глад­них ими­гра­на­та из Тре­ћег све­та. На тај циљ ука­зу­је и онај члан до­сман­лиј­ског за­ко­на про­тив ра­да ко­ји да­је пра­во по­сло­дав­ци­ма да за­по­шља­ва­ју не са­мо стра­не др­жа­вља­не већ и „ли­ца без др­жа­вљан­ства”. Реч је о ми­ли­он­ским ма­са­ма иле­гал­них ими­гра­на­та у Европ­ској уни­ји, до­слов­но без др­жа­вљан­ства, јер они ута­ју­ју основ­не по­дат­ке о се­би те зе­мљу по­ре­кла ка­ко би из­бе­гли екс­тра­ди­ци­ју. И то је део нео­бја­вље­ног ра­та про­тив Евро­пе, што ци­ља да си­лом та­ла­са ма­сов­них ими­гра­ци­ја пот­пу­но про­ме­ни ње­ну де­мо­граф­ску и ет­нич­ку, ци­ви­ли­за­циј­ску и ре­ли­гиј­ску сли­ку.

По­сто­ји ли не­ка­ква ал­тер­на­ти­ва оп­стан­ка?

На­рав­но. При­ме­ри­це, упра­во у по­ме­ну­том еко­ном­ском огле­ду, По­зо­ви ММФ ра­ди са­мо­у­би­ства, из­ло­жио сам план по­кре­та­ња про­из­вод­ног ци­клу­са без ика­квих стра­них кре­ди­та, да­кле уз осла­ња­ње ис­кљу­чи­во на соп­стве­не ре­сур­се и мо­ћи, те на од­го­ва­ра­ју­ћу мо­не­тар­ну и фи­скал­ну по­ли­ти­ку. Због тог огле­да та­да­шњи гу­вер­нер На­род­не бан­ке, го­спо­дин Авра­мо­вић, упу­тио ми је „љу­бав­но пи­смо”, об­ја­вље­но на стра­ни­ца­ма Ду­ге, уз по­зив да узмем уче­шћа у ње­го­вом са­ве­ту. Ка­да смо се тим по­во­дом сре­ли, ре­као ми је ка­ко за мој план не­до­ста­је са­мо је­дан али основ­ни услов: здрав бан­кар­ски си­стем, ко­ји је за при­вре­ду исто што и кр­во­ток за жи­во би­ће. И био је у пра­ву, прем­да сам сма­трао да се тај про­блем мо­же ла­ко ре­ши­ти, до­ду­ше нео­р­то­док­сним, од­но­сно тај­ним ак­ци­ја­ма.

Сад ви­дим ка­ко до­сман­ли­је осу­је­ћу­ју или чак за­тва­ра­ју до­ма­ће бан­ке, чи­ји су де­ви­зни де­по­зи­ти још увек бло­ки­ра­ни у аме­рич­ким бан­ка­ма. Куп­ци та­ко ли­кви­ди­ра­них ба­на­ка, сте­ћи ће, за ба­га­те­лу, и њи­хо­ве ба­сно­слов­не де­по­зи­те у ино­стран­ству. С дру­ге стра­не, ши­ром су отво­ре­на вра­та стра­ним бан­ка­ма. А ка­да ана­ли­зи­ра­те струк­ту­ру њи­хо­вог по­сло­ва­ња, ла­ко опа­жа­те да оне слу­же за иси­са­ва­ње до­ма­ћег ка­пи­та­ла, од­но­сно за ли­ша­ва­ње до­ма­ће при­вре­де нео­п­ход­них сред­ста­ва. Да­кле, не­при­ја­тељ на­сто­ји да нас ли­ши сва­ке мо­гућ­но­сти за ус­пра­вља­ње ка­ко би­смо веч­но би­ли на шта­ка­ма про­сјач­ке по­мо­ћи, под ра­сту­ћим те­ре­том ли­хвар­ских за­ду­жи­ва­ња.

Ипак, по­сто­је још увек мо­гућ­но­сти за пре­по­род. Бит­ни услов је од­ла­зак до­сман­ли­ја с вла­сти ко­ју су осво­ји­ли ве­ле­пре­ва­ром, зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи на­ив­но­сти, ма­ло­ду­шно­сти и раз­о­ча­ра­ност на­ро­да. За са­да ва­ља обес­хра­бри­ва­ти стра­не и до­ма­ће пљач­ка­ше. У том по­гле­ду ме­не је ве­о­ма об­ра­до­ва­ло све­ча­но и јав­но обе­ћа­ње из­вр­шног пред­сед­ни­ка Со­ци­ја­ли­стич­ке пар­ти­је Ср­би­је да ће по до­ла­ску па­три­от­ских сна­га на власт сви про­тив­у­став­ни за­ко­ни до­сман­ли­ја би­ти уки­ну­ти и да ће сви из­ба­че­ни на ули­цу до­би­ти по­сао у Ср­би­ји пре­тво­ре­ној у ве­ли­ко гра­ди­ли­ште. Сви ре­че­ни за­ко­ни о при­ва­ти­за­ци­ји и ра­ду су про­тив­у­став­ни. Наш Устав при­зна­је низ об­ли­ка вла­сни­штва, уо­ста­лом као и уста­ви чла­ни­ца Европ­ске уни­је. До­сман­ли­је су пак на­мет­ну­ле са­мо је­дан об­лик вла­сни­штва, де­кре­том про­гла­сив­ши дру­штве­но вла­сни­штво др­жав­ним, од­но­сно соп­стве­ном сво­ји­ном, ка­ко би сте­кли псе­у­до­прав­но по­кри­ће за рас­про­да­ју имо­ви­не та­ко оте­те од на­ро­да. Они ко­ји зло­у­по­тре­бља­ва­ју те про­тив­у­став­не за­ко­не мо­ра­ју зна­ти да ће на­ро­ду би­ти вра­ће­но све што му је оте­то и да је власт до­сман­ли­ја на крат­ком лан­цу.

По­себ­но ме је об­ра­до­вао и по­зив из­вр­шног пред­сед­ни­ка Со­ци­ја­ли­стич­ке пар­ти­је Ср­би­је на оку­пља­ње свих па­три­от­ских сна­га у др­жа­во­твор­ни са­вез и по­крет. Ви­део сам на том ску­пу, на бе­о­град­ском Тр­гу ре­пу­бли­ке, ка­ко се ве­зу­ју у чвор за­ста­ве со­ци­ја­ли­ста и ра­ди­ка­ла у сим­бол ује­ди­ње­ња па­три­от­ске ле­ви­це и де­сни­це ра­ди оства­ре­ња бит­них, за­јед­нич­ких ци­ље­ва: од од­бра­не др­жа­ве и на­ро­да до пре­по­ро­да при­вре­де те кул­ту­ре. Ипак, мо­рам ис­та­ћи да обе стран­ке мо­ра­ју из­вр­ши­ти ко­ре­ни­те ква­ли­та­тив­не пре­о­бра­жа­је ка­ко би сте­кле не са­мо ин­те­лек­ту­ал­ни те мо­рал­ни ау­то­ри­тет за оку­пља­ње и мо­би­ли­за­ци­ју свих па­три­от­ских сна­га, већ на­да­све од­го­ва­ра­ју­ћу моћ за пост­ва­ре­ње др­жа­во­твор­не во­ље. Не­при­ја­тељ то до­бро зна те се за­то тру­ди да осу­је­ти та­кве пре­о­бра­жа­је дра­же­ћи его­цен­три­зам пред­сед­ни­ка стал­но де­мо­ни­зо­ва­них ра­ди­ка­ла и се­ју­ћи за­бу­ну те раз­дор ме­ђу со­ци­ја­ли­сти­ма по­сред­ством ла­жне ди­ле­ме из­ме­ђу то­бо­жњих „ре­фор­ми­ста” и на­вод­них „чвр­сто­ру­ка­ша”.

Они ко­ји по­ми­шља­ју на бек­ство, на исе­ље­ње или чак на са­мо­у­би­ство — мо­ра­ју зна­ти да та­квим од­лу­ка­ма чи­не упра­во оно што при­жељ­ку­ју на­ло­го­дав­ци до­сман­ли­ја. Не сме­ју да им пру­жа­ју то бес­плат­но за­до­вољ­ство. Мо­ра­ју оста­ти и бо­ри­ти се не са­мо за се­бе већ на­да­све за по­том­ство, ка­ко би они­ма ко­јих још не­ма оста­ви­ли у на­сле­ђе сло­бод­ну зе­мљу. Уо­ста­лом, не­ма ви­ше у овом све­ту ни­ка­кве оа­зе бла­го­ста­ња, ми­ра и спо­кој­ства. Цео свет је об­у­хва­ћен вр­тло­гом кри­зе. Кад год се да­нас обрем у том „све­ту”, од Лон­до­на, пре­ко Па­ри­за, до Ри­ма, пад­не ми на па­мет основ­на, ви­ше­го­ди­шња ис­при­ка из­да­је ов­да­шњих пла­ће­ни­ка не­при­ја­те­ља Евро­пе — „хо­ће­мо да жи­ви­мо као сав нор­ма­лан свет!” — и до­ђе ми да се гро­хо­том сме­јем, али од му­ке, јер у овом све­ту ни­ко и ниг­де ви­ше, већ одав­но, не жи­ви нор­мал­но.

Да, да­нас, у овом све­ту, ни­ко ви­ше не­ма ту сре­ћу да се осе­ћа пот­пу­но без­бе­дан, чак ни у САД, по­сле 11. сеп­тем­бра. Не­ки ми­сле да ће та­ко оста­ти све док се про­ду­бљу­је јаз из­ме­ђу бо­га­тих и си­ро­ма­шних. Дру­ги сма­тра­ју да је у осно­ви све­га за­о­штра­ва­ње кон­ку­рен­ци­је на свет­ском тр­жи­шту… Ка­ко Ви ви­ди­те ста­ње све­та кроз сво­је ге­о­по­ли­тич­ке ви­зу­ре?

Мо­рам ис­та­ћи, пре све­га, да је ста­нов­ни­штво САД би­ло до са­да без­бед­но са­мо од спољ­не али не и уну­тра­шње агре­си­је. Пр­ве, ма­сов­не жр­тве аван­гар­де „но­вог свет­ског по­рет­ка” би­ли су аме­рич­ки до­мо­ро­ци. По­том су на ред до­шли ју­жња­ци, чи­ји от­пор још увек тра­је… По­сто­ји мно­штво узро­ка та­квог ста­ња. По­себ­но упа­дљив узрок је па­ра­зит­ска при­ро­да САД и стал­ни раст од­го­ва­ра­ју­ће ха­ла­пљи­во­сти. САД тро­ше тре­ћи­ну свет­ских бо­гат­ста­ва и про­из­во­де тре­ћи­ну сме­ћа, отро­ва и оста­лих за­га­ђе­ња, а њи­хо­во ста­нов­ни­штво чи­ни је­два пет од­сто свет­ске по­пу­ла­ци­је. При­вре­ду САД ка­рак­те­ри­ше стал­ни раст спољ­но­тр­го­вин­ског де­фи­ци­та и укуп­ног ду­га, ко­ји је по­чет­ком де­ве­де­се­тих из­но­сио око хи­ља­ду и две сто­ти­не ми­ли­јар­ди до­ла­ра а да­нас око де­сет хи­ља­да ми­ли­јар­ди до­ла­ра. САД ку­пу­ју од остат­ка све­та по­треб­на до­бра, ро­бе, услу­ге и мо­зго­ве, пла­ћа­ју­ћи то до­ла­ри­ма ко­ји су за­пра­во че­ко­ви без ика­квог по­кри­ћа. Да би се та­кав па­то­ло­шки од­нос пре­ма остат­ку све­та одр­жао, бар крат­ко­роч­но — јер је ду­го­роч­но нео­др­жив — нео­п­ход­но је стал­но при­ме­њи­ва­ње бру­тал­не си­ле ши­ром све­та про­гла­ше­ног за сфе­ру „аме­рич­ких ин­те­ре­са”. Аме­рич­ки ин­тер­вен­ци­о­ни­зам је ну­жно сред­ство би­о­ло­шког оп­стан­ка тог је­дин­стве­ног мон­стру­ма у по­ве­сти чо­ве­чан­ства, јер је ал­тер­на­ти­ва ње­го­ва пот­пу­на про­паст.

Уо­ста­лом, стра­те­зи тог но­вог, нај­го­рег ко­ло­ни­ја­ли­зма и не кри­ју сво­је ци­ље­ве. При­ме­ри­це, још де­цем­бра 1991. др­жав­ни се­кре­тар САД Џејмс Беј­кер је отво­ре­но по­ру­чио ис­точ­но­е­вроп­ским на­ро­ди­ма да им САД „до­но­се де­мо­кра­ти­за­ци­ју о ко­јој они вр­ло ма­ло зна­ју” а да за­уз­врат тра­же во­де­ћу уло­гу у „ис­ко­ри­шћа­ва­њу бо­га­тих ма­те­ри­јал­них и људ­ских из­во­ра тих огром­них зе­ма­ља”, то­бо­же „за ствар сло­бо­де уме­сто то­та­ли­та­ри­зма”, ка­ко би се на тај на­чин „не­из­мер­но оја­ча­ли без­бед­ност, про­спе­ри­тет и сло­бо­да Аме­ри­ке и све­та”. Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да је у на­ве­де­ној из­ја­ви до­да­так „и све­та” са­мо ре­то­рич­ки украс, без ика­кве осно­ве.

Што се ти­че „на­па­да на Аме­ри­ку” од 11. сеп­тем­бра, пар да­на ка­сни­је, на стра­ни­ца­ма Ју­тар­њих но­ви­на, из­ло­жио сам низ сум­њи спрам зва­нич­не вер­зи­је, а вре­ме је те сум­ње са­мо уве­ћа­ва­ло и про­ду­бљи­ва­ло. Ап­со­лут­но је не­мо­гу­ће да та­кве уда­ре из­ве­ду осо­бе ко­је су на­вод­но по­ха­ђа­ле ама­тер­ске кур­се­ве за упра­вља­ње спорт­ским ле­те­ли­ца­ма. Та­кве уда­ре мо­гли су из­ве­сти са­мо ве­о­ма ис­ку­сни пи­ло­ти, об­у­че­ни за ни­ша­ње­ње и на вој­ним ави­о­ни­ма. При бр­зи­на­ма од нај­ма­ње пет-шест сто­ти­на ки­ло­ме­та­ра на час, гре­шка од са­мо јед­не се­кун­де иза­зи­ва про­ма­шај ци­ља ка­кве су би­ле ку­ле Свет­ског тр­го­вин­ског цен­тра. Про­фе­си­о­нал­но гле­да­но, пре­ци­зност и еле­ган­ци­ја с ко­јим су би­ли из­ве­де­ни ти уда­ри про­сто за­ди­вљу­ју.

Да­кле, био је то до­бро ин­сце­ни­ра­ни по­вод за на­пад на Ав­га­ни­стан, од­но­сно за из­ме­шта­ње ба­за НА­ТО-а до гра­ни­ца Ру­си­је и Ки­не. Пред­сто­ји осва­јач­ки и пљач­ка­шки по­ход на ки­не­ска, кав­ка­ска и на­да­све си­бир­ска бо­гат­ства. У су­шти­ни, то је стра­те­ги­ја ко­ју је за­цр­тао, по­чет­ком два­де­се­тог сто­ле­ћа, глав­ни ге­о­по­ли­ти­чар бри­тан­ског им­пе­ри­ја­ли­зма, Ма­кин­дер. И ка­ко је до­бро уо­чио за­ни­мљи­во сме­ли по­ли­тич­ки ко­мен­та­тор лон­дон­ског Ti­mes, Сај­мон Џен­кинс, у освр­ту на­сло­вље­ном „По­ре­дак ко­ји дро­би свет”, „но­ви свет­ски по­ре­дак” је нај­го­ра ко­пи­ја бри­тан­ске им­пе­ри­је, али из до­ба ње­не аго­ни­је.

Да ли је и ши­ре­ње НА­ТО део те стра­те­ги­је?

На­рав­но. Ис­точ­но­е­вроп­ске псе­у­до­др­жа­ве тра­же ула­зни­цу за НА­ТО под прет­њом при­ме­не сце­на­ри­ја опро­ба­ног за ра­за­ра­ње Ју­го­сла­ви­је. Да­кле, у пи­та­њу је не­ка вр­ста ре­ке­та. Ула­зак у НА­ТО под­ра­зу­ме­ва пот­пу­ну про­ме­ну на­о­ру­жа­ња и си­сте­ма ко­ман­ди што из­и­ску­је но­ва, ап­со­лут­но не­из­др­жљи­ва за­ду­жи­ва­ња, у ко­рист аме­рич­ке ин­ду­стри­је и ан­ти­е­вроп­ске по­ли­ти­ке Ва­шинг­то­на. Осим то­га, не тре­ба има­ти ве­ли­ку па­мет па схва­ти­ти да ће су­тра мла­дост тих зе­ма­ља, Пољ­ске, Ма­ђар­ске и Че­шке, би­ти сла­та на ра­ти­шта Цен­трал­не Ази­је да кр­ва­ри за ин­те­ре­се атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, као што су не­кад Фран­цу­зи кр­ва­ри­ли на Кри­му за ра­чун бри­тан­ског им­пе­ри­ја­ли­зма. Или је исто­ри­ја ло­ша учи­те­љи­ца, или су Евро­пља­ни по­ста­ли то­ли­ко ло­ши уче­ни­ци да им она мо­ра стал­но по­на­вља­ти нај­го­ре лек­ци­је, по це­ну без­мер­них стра­да­ња.

Не­ка­да се сма­тра­ло и го­во­ри­ло да свет­ском по­ли­ти­ком углав­ном упра­вља­ју „ве­ли­ке си­ле”: САД, СССР, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Фран­цу­ска. Да­нас се пак го­во­ри о „цен­три­ма мо­ћи” круп­ног ка­пи­та­ла. Сти­че се ути­сак да су пар­ти­је и пар­ла­мен­ти, по­ли­ти­ча­ри и др­жав­ни­ци по­ста­ли пу­ки из­вр­шни ор­га­ни тих „цен­та­ра мо­ћи”. Ка­ко су ство­ре­ни ти „цен­три мо­ћи”? И ода­кле се упра­вља Европ­ском уни­јом: из Бри­се­ла, Бер­ли­на или Ва­шинг­то­на?

Ми­слим да је онај дав­ни го­вор о „ве­ли­ким си­ла­ма” ода­вао при­лич­но на­ив­ну, да не ка­жем де­ти­ња­сту пред­ста­ву о ста­њу у свет­ској аре­ни, где су већ та­да уве­ли­ко пре­о­вла­ђи­ва­ли над­др­жав­ни, ин­те­р­на­ци­о­нал­ни „цен­три мо­ћи”, ли­ше­ни сва­ког ствар­ног де­мо­крат­ског ле­ги­ти­ми­те­та или по­кри­ћа. О то­ме је ве­о­ма ја­сно го­во­рио ге­не­рал Де Гол, кра­јем пе­де­се­тих и по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, уста­ју­ћи про­тив за­ку­ли­сних ра­бо­та Мо­неа, твор­ца „Европ­ске за­јед­ни­це” у функ­ци­ји атлант­ских ин­те­ре­са. О то­ме је отво­ре­но го­во­рио и Се­мју­ел Хан­тинг­тон, у огле­ду на­сло­вље­ном Еро­зи­ја на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са, об­ја­вље­ног на стра­ни­ца­ма ча­со­пи­са For­re­ign af­fe­irs. Хан­тинг­тон ука­зу­је да спољ­на по­ли­ти­ка САД не из­ра­жа­ва ин­те­ре­се аме­рич­ке на­ци­је већ од­ре­ђе­них кор­по­ра­ци­ја и ет­нич­ких ло­би­ја, ме­ђу ко­ји­ма по­себ­но ис­ти­че ку­бан­ски и је­вреј­ски.

Јед­но је из­ве­сно: у пи­та­њу је по­след­ња фа­за ви­ше­ве­ков­ног про­це­са узур­пи­ра­ња уста­но­ва по­ли­ти­ке од стра­не сна­га све цр­ње и цр­ње еко­но­ми­је. Реч је о про­це­су ко­ји је пре­о­вла­дао си­лом бур­жо­а­ских ре­во­лу­ци­ја, ко­је су пре­о­кре­ну­ле тра­ди­ци­о­нал­ну, тро­дел­ну и хи­је­рар­хиј­ску струк­ту­ру за­јед­ни­це, из­вев­ши на врх нај­го­ре, па­ра­зит­ске де­ло­ве тре­ћег ста­ле­жа. Ипак, то ни­је не­ка но­ва по­ја­ва већ ве­о­ма ста­ра, ко­ја као симп­том ско­ро ре­дов­но обе­ле­жа­ва су­мрак и по­че­так сло­ма свих ци­ви­ли­за­циј­ских ци­клу­са. И при кра­ју Рим­ске им­пе­ри­је Се­нат је био пот­пу­но обе­сми­шљен, док је це­зар­ска власт по­ста­ла пред­мет ли­ци­та­ци­је ле­ван­тиј­ских шпе­ку­ла­на­та и ли­хва­ра.

Сте­кав­ши пре­власт, еко­ном­ски цен­три мо­ћи су уни­шти­ли и ци­ви­ли­за­ци­ју сред­њо­ве­ков­не Евро­пе. Се­ти­мо се: па­па Ур­бан II је искре­но по­звао Евро­пља­не у пр­ви кр­ста­шки по­ход ка­ко би пру­жи­ли вој­ну по­моћ пра­во­слав­ној бра­ћи на Ис­то­ку, ра­ди од­бра­не Ви­зан­ти­је од за­во­је­вач­ких прет­њи ази­јат­ске си­ле. Већ Че­твр­ти кр­ста­шки по­ход ци­љао је за­пра­во да осво­ји и опљач­ка Ви­зан­ти­ју. Тај по­ход је по­кре­ну­ла и фи­нан­си­ра­ла из­ра­зи­то ко­мер­ци­јал­на Ве­не­ци­јан­ска ре­пу­бли­ка е да би осво­ји­ла стра­те­шка упо­ри­шта на прав­ци­ма гло­бал­не тр­го­ви­не из­ме­ђу Бли­ског Ис­то­ка и За­пад­не Евро­пе. Стра­шне по­сле­ди­це те из­да­је су зна­не: од тог по­хо­да Ви­зан­ти­ја се ни­ка­да ви­ше ни­је опо­ра­ви­ла и осман­ли­је су до­би­ле отво­рен пут за осва­ја­ње Евро­пе, сти­гав­ши, три ве­ка ка­сни­је, до ка­пи­ја Бе­ча.

Што се ти­че Ва­ше за­пи­та­но­сти о то­ме ка­ко су ство­ре­ни са­вре­ме­ни „цен­три мо­ћи”, је­дан од од­го­во­ра мо­гу­ће је про­на­ћи у мом при­ло­гу на­уч­ном ску­пу Но­ви свет­ски по­ре­дак и по­ли­ти­ка од­бра­не СР Ју­го­сла­ви­је — ко­ји је ор­га­ни­зо­ва­ло Са­ве­зно ми­ни­стар­ство од­бра­не, ја­ну­а­ра 1993. го­ди­не — где сам осве­тлио не­по­сред­но по­ре­кло иде­о­ло­ги­је „но­вог свет­ског по­рет­ка”, да­кле нео­ко­ло­ни­јал­ни про­је­кат бри­тан­ских ма­со­на, оку­пље­них у ор­га­ни­за­ци­ји зва­ној „Окру­гли сто”. Та ор­га­ни­за­ци­ја, осно­ва­на кра­јем де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа, ци­ља­ла је да пре­у­ре­ди и про­ши­ри бри­тан­ску псе­у­до­им­пе­ри­ју, укљу­чу­ју­ћи у њу и САД. Она је из­вр­ши­ла ве­ли­ки ути­цај на сли­ку све­та од­ре­ђе­ну Вер­сај­ским уго­во­ром и из ње по­ти­че аме­рич­ки Са­вет за спољ­не од­но­се, глав­на ла­бо­ра­то­ри­ја про­је­ка­та и ка­дро­ва ва­шинг­тон­ске спољ­не по­ли­ти­ке. Ипак, при тра­га­њу за исти­ном ва­ља се чу­ва­ти скло­но­сти мо­дер­ног чо­ве­ка ка ре­дук­ци­о­ни­зму, од­но­сно ка сво­ђе­њу по­ја­ва на са­мо је­дан узрок. Ва­ља има­ти стал­но у ви­ду да су узро­ци обич­но мно­го­стру­ки те да де­лу­ју са ни­за ра­зи­на, од би­о­ло­шке и еко­ном­ске до ре­ли­гиј­ске и до­слов­но ме­та­фи­зич­ке.

По­себ­ну ште­ту спо­зна­ји мо­гу на­не­ти не­кри­тич­ка усва­ја­ња де­мо­ни­за­ци­ја мон­ди­ја­ли­зма ко­ја по­ти­чу из агре­сив­ног анал­фа­бе­ти­зма аме­рич­ких про­те­ста­на­та. Њи­хо­ви ан­ти­мон­ди­ја­ли­стич­ки и ју­де­о­фоб­ски пам­фле­ти су обич­но ли­ше­ни сва­ке по­у­зда­не осно­ве, што на­сто­је на­док­на­ди­ти нео­б­у­зда­ним фан­та­зи­ја­ма и на­пад­ним мо­ра­ли­змом, ко­ји мај­му­ни­ше ста­ро­за­вет­не про­ро­ке. Пи­сци та­квих пам­фле­та су не­ка вр­ста ко­ри­сних иди­о­та у слу­жби мон­ди­ја­ли­зма. Код сво­јих не­у­ких чи­та­ла­ца ства­ра­ју за­стра­шу­ју­ћи и обес­хра­бру­ју­ћи ути­сак да су сло­бод­ни зи­да­ри и по­бор­ни­ци „но­вог свет­ског по­рет­ка” не­ка пла­не­тар­но по­сву­да­шња и не­по­бе­ди­ва си­ла. С дру­ге стра­не, њи­хо­ва ин­те­лек­ту­ал­на не­до­ра­слост чи­ни их по­год­ним ме­та­ма за об­ра­чу­не са „те­о­ри­ја­ма за­ве­ра”. По­не­кад по­ми­шљам та­кве те­о­ри­је за­ве­ре за­пра­во по­ти­чу из ла­бо­ра­то­ри­ја мон­ди­ја­ли­зма, јед­на­ко као и бан­де то­бо­же ан­ти­гло­ба­ли­стич­ких про­те­ста­на­та.

Сум­ња­те у ве­ро­до­стој­ност тих про­те­ста про­тив гло­ба­ли­за­ци­је?

Да. Ме­не је ис­ку­ство „сту­дент­ске ре­во­лу­ци­је” 1968. на­у­чи­ло да про­зи­рем та­кве по­кре­те ма­са. Код са­вре­ме­них де­мон­стра­на­та пр­во па­да у очи огром­на дис­про­пор­ци­ја из­ме­ђу њи­хо­вог со­ци­јал­ног по­ре­кла и њи­хо­ве опре­ме те ло­ги­сти­ке. То су углав­ном шти­ће­ни­ци „со­ци­јал­них цен­та­ра”, не­за­по­сле­ни про­ле­та­ри­јат и ин­те­лек­ту­ал­ни лум­пен­про­ле­та­ри­јат. Ипак, во­ђе ан­ти­гло­ба­ли­стич­ких про­те­ста од­се­да­ју у хо­те­ли­ма са пет зве­зди­ца, пра­ће­ни че­та­ма про­фе­си­о­нал­них те­ло­хра­ни­те­ља а њи­хо­ва „вој­ска” пак рас­по­ла­же ску­пом и на­да­све јед­но­о­бра­зном опре­мом, по­пут цр­них уни­фор­ми, шле­мо­ва и цо­ку­ла. Све то ода­је је­дин­стве­ни и ве­о­ма из­да­шни из­вор фи­нан­си­ра­ња. Реч је упра­во о мон­ди­ја­ли­стич­ком из­во­ру јер се са­мо­зва­не бун­џи­је про­тив гло­ба­ли­за­ци­је за­ла­жу упра­во за ње­не бит­не ци­ље­ве: за ру­ше­ње свих ме­ђу­др­жав­них гра­ни­ца и су­ве­ре­ни­те­та те за уки­да­ње сва­ког огра­ни­че­ња при­ли­ва ма­са ими­гра­на­та, да­кле у ко­рист по­та­па­ња Евро­пе под те­ре­том из­бе­гли­ца из Тре­ћег све­та, уне­сре­ће­ног нео­ко­ло­ни­јал­ном, ли­хвар­ском еко­но­ми­јом те дик­та­ти­ма ММФ и Свет­ске бан­ке.

Мон­ди­ја­ли­стич­ки про­из­во­ђа­чи јав­ног мње­ња оба­вља­ју оста­так по­сла: пру­жа­ју нај­ве­ћу ме­диј­ску по­др­шку и па­жњу улич­ним ди­вља­њи­ма ре­че­них бан­ди те код за­стра­ше­не или згро­же­не ти­хе ве­ћи­не ства­ра­ју ути­сак да је све то је­ди­на ал­тер­на­ти­ва „но­вом свет­ском по­рет­ку”. Слич­на је би­ла и фор­му­ла ва­бље­ња исте ве­ћи­не на по­след­њим пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма у Фран­цу­ској: Гла­сај­те за би­тан­гу ка­ко не би по­бе­дио фа­ши­ста! Да­кле, у ов­де то­ли­ко опе­ва­ној Евро­пи — чак у ко­лев­ци пар­ла­мен­тар­не, ви­ше­стра­нач­ке де­мо­кра­ти­је — љу­ди има­ју са­мо из­бор из­ме­ђу фа­ши­ста и би­тан­ги? Ако та­ко сто­је ства­ри, он­да је мно­го бо­ље оста­ти на по­у­зда­ној дис­тан­ци од та­кве Евро­пе. <

(Ово је ин­те­грал­на вер­зи­ја Ка­ла­ји­ће­вих од­го­во­ра на пи­та­ња ко­ја му је по­ста­ви­ло Уред­ни­штво Ге­о­по­ли­ти­ке, го­ди­не 2002. Ре­дак­ци­ја и опре­ма ове вер­зи­је: Уред­ни­штво сај­та www.dra­go­ska­la­jic.com­)