Интервју
ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ИЗМЕЂУ „ЕВРОПСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ” И СЕЋАЊА НА ПРАЗАВИЧАЈ ЕВРОАРИЈАЦА
Сви смо ми Хиперборејци
Једина снага која се данас у Европи свесно супротставља мондијализму је национализам. Прави национализам води продубљивању националне самосвести до тачке заједничког порекла свих европских нација. Сви ми потичемо од пранарода који су стари Грци звали Хиперборејцима. Тај пранарод живео је у северним областима евроазијског континента, одакле га је глацијација потерала у расејање, ка југу, од Индије и Ирана до Балкана и Апенина. Немам никаквих проблема да хрватском националисти пружим руку помирења, под условом да је реч о позитивном национализму. Међутим, хрватски национализам је, на жалост, заснован углавном на негативним самоодређењима, у покушају да се негира ма каква веза са српском нацијом
Драгош Калајић, београдски сликар и писац, спада у ред оних људи који привлаче пажњу где год се појаве, како својим ставовима, тако и својом уметношћу и појавом. Добар познавалац европске цивилизације и велики противник америчког империјализма и мондијализма, најчешће је критикован због свог „тврдог национализма”. Политика која се данас води на овим просторима, према његовом мишљењу, погубна је за српски корпус, у који спадају и Црногорци.
Како вам се чини нова заједница Србије и Црне Горе у оснивању?
То је франкенштајнски абортус, без преседана у патологији европске повести. Срамно је да Хавијер Солана, један од виновника злочина вршеног над Југославијом, диктира Србији и Црној Гори у каквој ће заједници да живе. Срамна је и позиција политичких псеудоелита Србије и Црне Горе у свему томе. То је једна од најсрамнијих страница у повести српског народа. Наравно, сматрам да су Црногорци део српског националног корпуса једнако као Херцеговци или Крајишници, свако са својим особеностима. Сумњам да ће се тај абортус одржати у животу. Знам да је огромна већина словенских Црногораца за једну јединствену и веродостојну заједничку државу. Сепаратисти имају једва нешто више од 50 одсто гласова а знамо добро да четвртину бирачког тела Црне Горе чине гласови исламизованих Албанаца и словенских муслимана који су против Југославије зарад других циљева и рачуница, у перспективи постварења вашингтонског пројекта „треће америчке империје”, односно „исламске трансверзале”. У случају осамостаљења Црне Горе, биће много лакше да се она преполови и да јој се одузме добар део, као што се то десило са Македонијом која је de facto изгубила половину своје територије, а изгубиће и другу за једно 10-15 година, силом демографске експлозије исламизованих Албанаца.
Каква су Ваша сазнања о умешаности Мила Ђукановића у дуванску аферу и о процесу који се у Италији води против њега?
Прочитао сам неку Ђукановићеву изјаву како ја, наводно, утичем на италијанску владу да води антицрногорску кампању. Када би све приче о мени биле истините, ја бих био извесно најспектакуларнија фигура у повести Балкана. Али и то је једна измишљотина, тим пре што сам Рим напустио маја 2000. године те од тада живим у Београду. Колико знам, шверц цигарета и наркотика, белог робља и имиграната из Црне Горе те Албаније драматично се осећају у Италији. Непобитно је утврђено да је шверц цигарета увелико криминализовао друштвено ткиво регије Пуља, остављајући за собом све шири крвави траг. Италијански стручњаци процењују да државни монопол над трговином дуванским прерађевинама губи због шверца из Црне Горе око 17-18 одсто од укупних прихода. Претпостављам да такве размере шверца није могуће постићи без макар прећутне сагласности политичког врха Црне Горе.
Познајете Миодрага Лекића, амбасадора СРЈ у Италији. Колико су Вам познате његове намере да се кандидује за председника Црне Горе, као независни кандидат?
Појма немам о томе, нити ме то занима. Знам, пак, да Лекић није добио налог од СМИП-а да се врати у Београд због некакве своје политичке неподобности, односно одговарајуће зловоље Слободана Милошевић, како се дотични жалио код проамеричких медија у Италији. Он је свој четворогодишњи мандат испунио, па је од СМИП-а тражио да му се продужи мандат због школовања деце, што му је и одобрено. Када се та пета година навршила, добио је налог да се врати, али је он то одбио те направио политички скандал, закукавши до неба, што је, по мени, било крајње нечасно и непримерено улози амбасадора.
Важите за великог критичара утицаја америчке културе на Европу?
Пре бих рекао да је реч о наметању одређених модела поткултурног живота који чине део стратегије необјављеног рата САД против Европе. Тај рат је започела Британска империја, пре најмање 150 година, на Криму, у корист турске псеудоимперије и њене окупације колевке европске цивилизације а против Русије и Европе. Како је добро уочио немачки генерал и члан генералштаба НАТО пакта Хајнрих Јордис фон Лохаузен — након одласка у пензију — у оба светска рата, под исприком да хоће да сломе немачку силу, САД су настојале да окупирају Европу. Присуствујемо настојању да се та окупација одржи, продуби и да се осујети свака могућност Европљанима да, саобразно својој традицији, моћима и расположивим средствима, постану једна суверена и неусловљива стваралачка сила, способна да свету пружи алтернативу за неоколонијални „нови светски поредак”. Вашингтонски стратези настоје, већ деценијама, поготову након Другог светског рата и окупације Европе, да затоме или разоре све изворе, сва упоришта и установе веродостојне европске културе. Тај процес је започео уништењем такозваног вертикалног система образовања у Европи, а кулминација је досегнута 1968, хушкањем бесловесних маса студената против европског система високог образовања. Ту видимо део стратегије коју је зацртао најутицајнији амерички геополитичар Николас Спајксмен још 1942. године, у студији Географија мира, у којој је указао на чињеницу да премоћ Европе почива на сивој материји, дакле на мозгу, односно на образовном систему. Ко хоће да неутралише или пороби Европљане мора да их лиши њиховог система образовања. И управо сада то овде, у Србији, чине досманлије, уз помоћ сорошевских јањичара из такозваних „невладиних организација”.
У том светлу сте критиковали и америчку поп културу?
Поп култура је једна од најуспешнијих формула за кретенизацију и дебилизацију човека, јер кретенизам и дебилитет уноси у свест под образином људских жеља. Прве њене жртве су управо бесловесне масе Американаца. Деца њујоршке плутократије добијају сасвим другачије, веома високо образовање.
То вам није сметало да одете на концерт „Стренглерса”?
„Стренглерси” су били изворна појава у оно време. На њиховом концерту у лондонском „Раунд хаусу” обрео сам се сасвим случајно. Повео ме је Слоба Коњовић (легендарни музички уредник радија „Студио Б”). Рекао ми је да они нису ни хипици, ни педери, ни наркомани, већ нешто потпуно супротно, здраво, што ће ми се допасти. И био је у праву. Ти момци су ме подсећали на моју београдску младост. А онда су велики манипулатори прозрели штету по пројекат дебилизације, па су од тог изворног панка направили наказу, подстицање на мазохизам.
На чему се базира утицај америчке политике код нас?
Превареност народа, симболисана петим октобром, по својим катастрофалним последицама може испасти и гори датум од 27. марта 1941. Пети октобар био је последица низа узрочника, од малодушности и лаковерности великог дела српског народа до чињенице да владајућа политичка елита није била на висини изазова, ни морално ни интелектуално. Уосталом, и сама та елита била је пуна „тројанских коња” и издајника. Оно што Атлантски савез није успео да учини — захваљујући херојском и мудром отпору наше војске — то сада постижу досманлије, разарајући државу, распродајући у бесцење народну имовину и уништавајући националну економију. Прави председник Србије је амерички амбасадор у Београду Монтгомери. Уосталом, нема иоле важног састанка Владе или ДОС-а а да се ту не обре дотични амбасадор како би поделио пацке и задатке. Један од главних циљева САД је да потпуно загосподари простором где живи српски народ, јер туда пролазе најкраће и виталне, речне и копнене, стварне и потенцијалне саобраћајнице што повезују Европу са европским Југоистоком те Блиским истоком и Централном Азијом. Ту је и потенцијални нафтовод који би требало да води од Констанце до Трста, како би се Европа непосредно снабдевала, слободна од америчких уцена, које у још већој мери оптерећују Русију. Ту је и „Десети коридор”, Будимпешта–Београд–Ниш–Скопље–Солун, чије отварање Американци такође покушавају да спрече. Покушали су хушкајући албанске терористе, али је тада европске интересе ваљано одбранила наша војска, под командом генерала Лазаревића. Сад су вашингтонски стратези наложили досманлијама да власт у Бујановцу, посредством изборних превара, предају исламизованим Албанцима, дакле у правцу запоседања „Десетог коридора”. Необјављени рат против Европе се наставља и нама предстоје велики изазови, можда и нови ратови на овим просторима, јер стратегија САД циља да обнови османлијску империју под обландом „економске интеграције балканских земаља”, у знаку укидања свих граничних и царинских баријера ради слободног протока роба, капитала, услуга… и људи. Тај повратак турске хегемоније над Балканом треба да послужи као основни аргумент за коначно отварање врата Европске Уније за Турску. Турска — то значи 70 милиона Турака, плус стотинак милиона туркофона из Централне Азије, којима већ данас Анкара пружа држављанство. То треба да потпуно промени демографску, религијску те културно-цивилизацијску слику Европе. У случају уласка Турске у ЕУ, у року од две генерације хришћански Европљани ће постати мањина на сопственом континенту. Тај план вашингтонски стратези и не крију. А кад смо ми у питању, ваља се сетити да је већ почетком 1992, у интервјуу на страницама Њујорк Тајмса, тадашњи државни секретар Џејмс Бејкер изјавио како територију Србије и Црне Горе треба преполовити, односно свести у размере саме Србије пре Балканских ратова. Дакле, Црној Гори предстоји отцепљење готово половине територије, где живи претежно албанско-муслимански живаљ. САД знају да су муслимани и Албанци увек пристајали уз сваког господара и да су били добро оружје за антиевропске и антихришћанске стратегије.
Критиковали сте и оснивање ДЕПОС-а, били сте против демонстрација 9. марта 1991. и оних из 1997. Да ли то значи да су вам ставови СПС-а и ЈУЛ-а ближи?
У политици сте врло често у ситуацији да бирате између два зла. Нема никакве сумње да је влада народног јединства (СПС-СРС), упркос низа својих мана и слабости моралне, интелектуалне и политичке природе, била патриотска и да се борила за суверенитет и интегритет Југославије. Добро сам знао да су на супротној страни били издајници, што су потврдили и сада, кад су на власти. Несрећа је у томе што је наша политичка класа углавном сачињена од најгорих или најглупљих сирочића деда Маркса и мајстор Тита. Не, нису они „прерушени комунисти”. Нису они никада доиста били комунисти, јер је праве комунисте Броз послао на Голи оток. Они су били те остали, увек и свуда опортунисти, покретни узорци жалосне појаве коју је Јован Цвијић уочио као последицу вишевековног робовања под Турцима и назвао „рајинским менталитетом”. Тај генетски отпад српског народа увек се диви и улизује страном окупатору и господару, сурово кажњавајући сваког од Срба који се осмели да дигне главу. Тај отпад атавистички памти да може просперирати једино на грбачи српског народа. Ја сам, пак, био и остао на страни свог народа. Када је у августу 1995. године Београд издао Книн, када је пала Република Српска Крајина, био сам на Тргу Републике, са једва око пет хиљада људи који су под пљуском и громовима урлали своје огорчење. Тада сам позвао војску и полицију да изврше државни удар против режима Слободана Милошевића. Колико је Милошевић био толерантан државник сведочи и чињеница да се мени тада ништа није десило. Али када сам 16. јула 2001. на истом том тргу учествовао на митингу солидарности са Милошевићем, а против Хашког трибунала, истог дана од Танјуга сам добио телеграм да сам избачен с посла због радне недисциплине.
У својим ратним текстовима који су излазили у магазину Дуга описали сте сусрет са припадницима Хрватског вијећа одбране, са којима сте нашли заједнички језик?
То је био сусрет са усташама, у Новом Шехеру. На зиду њиховог главног штаба висила је слика Анте Павелића. Да се ми разумемо: једина снага која се данас у Европи свесно супротставља мондијализму је национализам. Ако се поставља питање шта треба учинити да се Европа спасе од мондијализма, онда је одговор да треба ујединити све национализме. То је сасвим могуће. Прави национализам води продубљивању националне самосвести до тачке заједничког порекла свих европских нација. Сви ми потичемо од пранарода који су стари Грци звали Хиперборејцима. Тај пранарод живео је у северним областима евроазијског континента, одакле га је глацијација потерала у расејање, ка југу, од Индије и Ирана до Балкана и Апенина. Немам никаквих проблема да хрватском националисти пружим руку помирења, под условом да је реч о позитивном национализму. Међутим, хрватски национализам је, на жалост, заснован углавном на негативним одређењима, у смислу негације сваке везе са српском нацијом. Усташе су ми рекле да „никад више не смије криж ићи против крста”, али су то порекли митраљирајући колоне избеглица из Крајине. Ми смо, пак, током рата хрватске избеглице дочекивали хлебом и сољу добродошлице. Уосталом, мој последњи политички коментар пред рат сецесиониста против Југославије и Срба носио је наслов „Боље пакт него рат” и поднаслов: „Разлике између Срба, Хрвата и Муслимана су ништавне спрам оних које их скупа одвајају од заједничког, прекоатлантског непријатеља.”
Јесте ли рекли то усташама при том сусрету?
Не, нисмо водили такве разговоре. Није све изгубљено, постоји могућност за помирење српског и хрватског национализма, али само након повратка Срба у Крајину и обнове њене аутономије, макар онакве какву је уживала у Аустро-Угарској империји. То ће се извесно остварити када Хрватска буде ушла у Европску унију, приморана да прими Србе и призна Републику Српску Крајину макар као регију, која ће имати изравне везе са Бриселом. То ће бити много више од онога што је од Туђмана тражио Рашковић: само културну аутономију. Да је ХДЗ пружио руку Србима — не би било рата, а ХДЗ би и данас био на власти. Током рата срео сам многе Србе који су гласали за ХДЗ из антикомунистичких побуда.
Шта тренутно радите?
Пишем студију чији је наслов Европска идеологија. То је обимна научна студија која би требало да одговори на питање: да ли је Европска унија европска, односно да ли је она по свом устројству, садржајима и циљевима саобразна политичком идентитету и вољи Европљана. Одговор на то питање изискивао је потрагу по историји Европљана, дугу неколико хиљада година.
Да ли стижете да сликате?
Наравно, спремам и једну изложбу која ће ускоро бити одржана у Риму. <
*
ОБРАЧУН СА САРТРОМ
Да ли је тачна прича да сте у Риму избацили Жан–Пола Сартра из кафане?
Тачно је, али из ресторана. Тај ресторан и данас постоји, у Риму, на потезу од трга Еђидио до трга Санта Мариа ин Трастевере. Имао сам атеље три спрата изнад ресторана. У њему сам често вечеравао, па сам се и спријатељио са газдом, Мимом. Морам рећи да ми се веома допадала мисао Малапартеа како знатан део ружноће мисли и злоће карактеристичне за левичарске писце потичу од њиховог обично ружног физичког изгледа. Када сам с прозора опазио да Сартр са Симоном де Бовоар заузима један сто на тераси, сјурио сам се доле, позајмио блузу и салвету од првог келнера те пришао нежељеном госту рекавши му, веома љупко, како су сва места резервисана. Симона де Бовоар је бесно упитала да ли знам ко су они. Одговорио сам да не знам, али да је њихов физички изглед толико гадан да их морам замолити да оду како не би кварили апетит нашим клијентима. Сартр је тада дрекнуо тражећи шефа, али је Мимо остао пријатељ, тим пре што није разумео француски.
*
ПРЕДСЕДНИК ИЛИ ПРЕМИЈЕР
Били сте спомињани и као кандидат СПС-а на председничким изборима у Србији, а као ванстраначка личност?
Да, чуо сам да је то био предлог Слободана Милошевића, што ми чини особиту част. Ипак, не сматрам себе погодним за такву улогу, сасвим протоколарну, док мој народ и држава пропадају. Председник нема никакву стварну моћ политичког одлучивања. Ако већ морам да сиђем у арену политике, много је сврсисходније да време и труд уложим на месту председника владе националног спаса, за препород Србије, без икаквих просјачења и задуживања. Ми имамо све неопходне услове да постанемо прва економска, политичка и културна сила овог дела света.
Ана Ћешић
(2003)