Ин­тер­вју

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ, ИЗ­МЕ­ЂУ „ЕВРОП­СКЕ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈЕ” И СЕ­ЋА­ЊА НА ПРА­ЗА­ВИ­ЧАЈ ЕВРО­А­РИ­ЈА­ЦА

Сви смо ми Хиперборејци

Је­ди­на сна­га ко­ја се да­нас у Евро­пи све­сно су­прот­ста­вља мон­ди­ја­ли­зму је на­ци­о­на­ли­зам. Пра­ви на­ци­о­на­ли­зам во­ди про­ду­бљи­ва­њу на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти до тач­ке за­јед­нич­ког по­ре­кла свих европ­ских на­ци­ја. Сви ми по­ти­че­мо од пра­на­ро­да ко­ји су ста­ри Гр­ци зва­ли Хи­пер­бо­реј­ци­ма. Тај пра­на­род жи­вео је у се­вер­ним обла­сти­ма евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та, ода­кле га је гла­ци­ја­ци­ја по­те­ра­ла у ра­се­ја­ње, ка ју­гу, од Ин­ди­је и Ира­на до Бал­ка­на и Апе­ни­на. Не­мам ни­ка­квих про­бле­ма да хр­ват­ском на­ци­о­на­ли­сти пру­жим ру­ку по­ми­ре­ња, под усло­вом да је реч о по­зи­тив­ном на­ци­о­на­ли­зму. Ме­ђу­тим, хр­ват­ски на­ци­о­на­ли­зам је, на жа­лост, за­сно­ван углав­ном на не­га­тив­ним са­мо­о­дре­ђе­њи­ма, у по­ку­ша­ју да се не­ги­ра ма ка­ква ве­за са срп­ском на­ци­јом

Дра­гош Ка­ла­јић, бе­о­град­ски сли­кар и пи­сац, спа­да у ред оних љу­ди ко­ји при­вла­че па­жњу где год се по­ја­ве, ка­ко сво­јим ста­во­ви­ма, та­ко и сво­јом умет­но­шћу и по­ја­вом. До­бар по­зна­ва­лац европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је и ве­ли­ки про­тив­ник аме­рич­ког им­пе­ри­ја­ли­зма и мон­ди­ја­ли­зма, нај­че­шће је кри­ти­ко­ван због свог „твр­дог на­ци­о­на­ли­зма”. По­ли­ти­ка ко­ја се да­нас во­ди на овим про­сто­ри­ма, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, по­губ­на је за срп­ски кор­пус, у ко­ји спа­да­ју и Цр­но­гор­ци.

Ка­ко вам се чи­ни но­ва за­јед­ни­ца Ср­би­је и Цр­не Го­ре у осни­ва­њу?

То је фран­кен­штајн­ски абор­тус, без пре­се­да­на у па­то­ло­ги­ји европ­ске по­ве­сти. Срам­но је да Ха­ви­јер Со­ла­на, је­дан од ви­нов­ни­ка зло­чи­на вр­ше­ног над Ју­го­сла­ви­јом, дик­ти­ра Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри у ка­квој ће за­јед­ни­ци да жи­ве. Срам­на је и по­зи­ци­ја по­ли­тич­ких псе­у­до­е­ли­та Ср­би­је и Цр­не Го­ре у све­му то­ме. То је јед­на од нај­срам­ни­јих стра­ни­ца у по­ве­сти срп­ског на­ро­да. На­рав­но, сма­трам да су Цр­но­гор­ци део срп­ског на­ци­о­нал­ног кор­пу­са јед­на­ко као Хер­це­гов­ци или Кра­ји­шни­ци, сва­ко са сво­јим осо­бе­но­сти­ма. Сум­њам да ће се тај абор­тус одр­жа­ти у жи­во­ту. Знам да је огром­на ве­ћи­на сло­вен­ских Цр­но­го­ра­ца за јед­ну је­дин­стве­ну и ве­ро­до­стој­ну за­јед­нич­ку др­жа­ву. Се­па­ра­ти­сти има­ју је­два не­што ви­ше од 50 од­сто гла­со­ва а зна­мо до­бро да че­твр­ти­ну би­рач­ког те­ла Цр­не Го­ре чи­не гла­со­ви исла­ми­зо­ва­них Ал­ба­на­ца и сло­вен­ских му­сли­ма­на ко­ји су про­тив Ју­го­сла­ви­је за­рад дру­гих ци­ље­ва и ра­чу­ни­ца, у пер­спек­ти­ви пост­ва­ре­ња ва­шинг­тон­ског про­јек­та „тре­ће аме­рич­ке им­пе­ри­је”, од­но­сно „ислам­ске тран­свер­за­ле”. У слу­ча­ју оса­мо­ста­ље­ња Цр­не Го­ре, би­ће мно­го лак­ше да се она пре­по­ло­ви и да јој се оду­зме до­бар део, као што се то де­си­ло са Ма­ке­до­ни­јом ко­ја је de fac­to из­гу­би­ла по­ло­ви­ну сво­је те­ри­то­ри­је, а из­гу­би­ће и дру­гу за јед­но 10-15 го­ди­на, си­лом де­мо­граф­ске екс­пло­зи­је исла­ми­зо­ва­них Ал­ба­на­ца.

Ка­ква су Ва­ша са­зна­ња о уме­ша­но­сти Ми­ла Ђу­ка­но­ви­ћа у ду­ван­ску афе­ру и о про­це­су ко­ји се у Ита­ли­ји во­ди про­тив ње­га?

Про­чи­тао сам не­ку Ђу­ка­но­ви­ће­ву из­ја­ву ка­ко ја, на­вод­но, ути­чем на ита­ли­јан­ску вла­ду да во­ди ан­ти­цр­но­гор­ску кам­па­њу. Ка­да би све при­че о ме­ни би­ле исти­ни­те, ја бих био из­ве­сно нај­спек­та­ку­лар­ни­ја фи­гу­ра у по­ве­сти Бал­ка­на. Али и то је јед­на из­ми­шљо­ти­на, тим пре што сам Рим на­пу­стио ма­ја 2000. го­ди­не те од та­да жи­вим у Бе­о­гра­ду. Ко­ли­ко знам, шве­рц ци­га­ре­та и нар­ко­ти­ка, бе­лог ро­бља и ими­гра­на­та из Цр­не Го­ре те Ал­ба­ни­је дра­ма­тич­но се осе­ћа­ју у Ита­ли­ји. Не­по­бит­но је утвр­ђе­но да је шве­рц ци­га­ре­та уве­ли­ко кри­ми­на­ли­зо­вао дру­штве­но тки­во ре­ги­је Пу­ља, оста­вља­ју­ћи за со­бом све ши­ри кр­ва­ви траг. Ита­ли­јан­ски струч­ња­ци про­це­њу­ју да др­жав­ни мо­но­пол над тр­го­ви­ном ду­ван­ским пре­ра­ђе­ви­на­ма гу­би због шве­р­ца из Цр­не Го­ре око 17-18 од­сто од укуп­них при­хо­да. Прет­по­ста­вљам да та­кве раз­ме­ре швер­ца ни­је мо­гу­ће по­сти­ћи без ма­кар пре­ћут­не са­гла­сно­сти по­ли­тич­ког вр­ха Цр­не Го­ре.

По­зна­је­те Ми­о­дра­га Ле­ки­ћа, ам­ба­са­до­ра СРЈ у Ита­ли­ји. Ко­ли­ко су Вам по­зна­те ње­го­ве на­ме­ре да се кан­ди­ду­је за пред­сед­ни­ка Цр­не Го­ре, као не­за­ви­сни кан­ди­дат?

Пој­ма не­мам о то­ме, ни­ти ме то за­ни­ма. Знам, пак, да Ле­кић ни­је до­био на­лог од СМИП-а да се вра­ти у Бе­о­град због не­ка­кве сво­је по­ли­тич­ке не­по­доб­но­сти, од­но­сно од­го­ва­ра­ју­ће зло­во­ље Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­вић, ка­ко се до­тич­ни жа­лио код про­а­ме­рич­ких ме­ди­ја у Ита­ли­ји. Он је свој че­тво­ро­го­ди­шњи ман­дат ис­пу­нио, па је од СМИП-а тра­жио да му се про­ду­жи ман­дат због шко­ло­ва­ња де­це, што му је и одо­бре­но. Ка­да се та пе­та го­ди­на на­вр­ши­ла, до­био је на­лог да се вра­ти, али је он то од­био те на­пра­вио по­ли­тич­ки скан­дал, за­ку­кав­ши до не­ба, што је, по ме­ни, би­ло крај­ње не­ча­сно и не­при­ме­ре­но уло­зи ам­ба­са­до­ра.

Ва­жи­те за ве­ли­ког кри­ти­ча­ра ути­ца­ја аме­рич­ке кул­ту­ре на Евро­пу?

Пре бих ре­као да је реч о на­ме­та­њу од­ре­ђе­них мо­де­ла пот­кул­тур­ног жи­во­та ко­ји чи­не део стра­те­ги­је нео­бја­вље­ног ра­та САД про­тив Евро­пе. Тај рат је за­по­че­ла Бри­тан­ска им­пе­ри­ја, пре нај­ма­ње 150 го­ди­на, на Кри­му, у ко­рист тур­ске псе­у­до­им­пе­ри­је и ње­не оку­па­ци­је ко­лев­ке европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је а про­тив Ру­си­је и Евро­пе. Ка­ко је до­бро уо­чио не­мач­ки ге­не­рал и члан ге­не­рал­шта­ба НА­ТО пак­та Хајн­рих Јор­дис фон Ло­ха­у­зен — на­кон од­ла­ска у пен­зи­ју — у оба свет­ска ра­та, под ис­при­ком да хо­ће да сло­ме не­мач­ку си­лу, САД су на­сто­ја­ле да оку­пи­ра­ју Евро­пу. При­су­ству­је­мо на­сто­ја­њу да се та оку­па­ци­ја одр­жи, про­ду­би и да се осу­је­ти сва­ка мо­гућ­ност Евро­пља­ни­ма да, са­о­бра­зно сво­јој тра­ди­ци­ји, мо­ћи­ма и рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма, по­ста­ну јед­на су­ве­ре­на и не­у­сло­вљи­ва ства­ра­лач­ка си­ла, спо­соб­на да све­ту пру­жи ал­тер­на­ти­ву за нео­ко­ло­ни­јал­ни „но­ви свет­ски по­ре­дак”. Ва­шинг­тон­ски стра­те­зи на­сто­је, већ де­це­ни­ја­ма, по­го­то­ву на­кон Дру­гог свет­ског ра­та и оку­па­ци­је Евро­пе, да за­то­ме или раз­о­ре све из­во­ре, сва упо­ри­шта и уста­но­ве ве­ро­до­стој­не европ­ске кул­ту­ре. Тај про­цес је за­по­чео уни­ште­њем та­ко­зва­ног вер­ти­кал­ног си­сте­ма обра­зо­ва­ња у Евро­пи, а кул­ми­на­ци­ја је до­сег­ну­та 1968, ху­шка­њем бе­сло­ве­сних ма­са сту­де­на­та про­тив европ­ског си­сте­ма ви­со­ког обра­зо­ва­ња. Ту ви­ди­мо део стра­те­ги­је ко­ју је за­цр­тао нај­у­ти­цај­ни­ји аме­рич­ки ге­о­по­ли­ти­чар Ни­ко­лас Спај­ксмен још 1942. го­ди­не, у сту­ди­ји Ге­о­гра­фи­ја ми­ра, у ко­јој је ука­зао на чи­ње­ни­цу да пре­моћ Евро­пе по­чи­ва на си­вој ма­те­ри­ји, да­кле на мо­згу, од­но­сно на обра­зов­ном си­сте­му. Ко хо­ће да не­у­тра­ли­ше или по­ро­би Евро­пља­не мо­ра да их ли­ши њи­хо­вог си­сте­ма обра­зо­ва­ња. И упра­во са­да то ов­де, у Ср­би­ји, чи­не до­сман­ли­је, уз по­моћ со­ро­шев­ских ја­њи­ча­ра из та­ко­зва­них „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја”.

У том све­тлу сте кри­ти­ко­ва­ли и аме­рич­ку поп кул­ту­ру?

Поп кул­ту­ра је јед­на од нај­у­спе­шни­јих фор­му­ла за кре­те­ни­за­ци­ју и де­би­ли­за­ци­ју чо­ве­ка, јер кре­те­ни­зам и де­би­ли­тет уно­си у свест под обра­зи­ном људ­ских же­ља. Пр­ве ње­не жр­тве су упра­во бе­сло­ве­сне ма­се Аме­ри­ка­на­ца. Де­ца њу­јор­шке плу­то­кра­ти­је до­би­ја­ју са­свим дру­га­чи­је, ве­о­ма ви­со­ко обра­зо­ва­ње.

То вам ни­је сме­та­ло да оде­те на кон­церт „Стрен­глер­са”?

„Стрен­глер­си” су би­ли из­вор­на по­ја­ва у оно вре­ме. На њи­хо­вом кон­цер­ту у лон­дон­ском „Ра­унд ха­у­су” об­рео сам се са­свим слу­чај­но. По­вео ме је Сло­ба Ко­њо­вић (ле­ген­дар­ни му­зич­ки уред­ник ра­ди­ја „Сту­дио Б”). Ре­као ми је да они ни­су ни хи­пи­ци, ни пе­де­ри, ни нар­ко­ма­ни, већ не­што пот­пу­но су­прот­но, здра­во, што ће ми се до­па­сти. И био је у пра­ву. Ти мом­ци су ме под­се­ћа­ли на мо­ју бе­о­град­ску мла­дост. А он­да су ве­ли­ки ма­ни­пу­ла­то­ри про­зре­ли ште­ту по про­је­кат де­би­ли­за­ци­је, па су од тог из­вор­ног пан­ка на­пра­ви­ли на­ка­зу, под­сти­ца­ње на ма­зо­хи­зам.

На че­му се ба­зи­ра ути­цај аме­рич­ке по­ли­ти­ке код нас?

Пре­ва­ре­ност на­ро­да, сим­бо­ли­са­на пе­тим ок­то­бром, по сво­јим ка­та­стро­фал­ним по­сле­ди­ца­ма мо­же ис­па­сти и го­ри да­тум од 27. мар­та 1941. Пе­ти ок­то­бар био је по­сле­ди­ца ни­за узроч­ни­ка, од ма­ло­ду­шно­сти и ла­ко­вер­но­сти ве­ли­ког де­ла срп­ског на­ро­да до чи­ње­ни­це да вла­да­ју­ћа по­ли­тич­ка ели­та ни­је би­ла на ви­си­ни иза­зо­ва, ни мо­рал­но ни ин­те­лек­ту­ал­но. Уо­ста­лом, и са­ма та ели­та би­ла је пу­на „тро­јан­ских ко­ња” и из­дај­ни­ка. Оно што Атлант­ски са­вез ни­је ус­пео да учи­ни — за­хва­љу­ју­ћи хе­рој­ском и му­дром от­по­ру на­ше вој­ске — то са­да по­сти­жу до­сман­ли­је, ра­за­ра­ју­ћи др­жа­ву, рас­про­да­ју­ћи у бес­це­ње на­род­ну имо­ви­ну и уни­шта­ва­ју­ћи на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју. Пра­ви пред­сед­ник Ср­би­је је аме­рич­ки ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду Монт­го­ме­ри. Уо­ста­лом, не­ма ио­ле ва­жног са­стан­ка Вла­де или ДОС-а а да се ту не об­ре до­тич­ни ам­ба­са­дор ка­ко би по­де­лио пац­ке и за­дат­ке. Је­дан од глав­них ци­ље­ва САД је да пот­пу­но за­го­спо­да­ри про­сто­ром где жи­ви срп­ски на­род, јер ту­да про­ла­зе нај­кра­ће и ви­тал­не, реч­не и коп­не­не, ствар­не и по­тен­ци­јал­не са­о­бра­ћај­ни­це што по­ве­зу­ју Евро­пу са европ­ским Ју­го­и­сто­ком те Бли­ским ис­то­ком и Цен­трал­ном Ази­јом. Ту је и по­тен­ци­јал­ни наф­то­вод ко­ји би тре­ба­ло да во­ди од Кон­стан­це до Тр­ста, ка­ко би се Евро­па не­по­сред­но снаб­де­ва­ла, сло­бод­на од аме­рич­ких уце­на, ко­је у још ве­ћој ме­ри оп­те­ре­ћу­ју Ру­си­ју. Ту је и „Де­се­ти ко­ри­дор”, Бу­дим­пе­шта­–Бе­о­град­–Ниш­–Ско­пље­–Со­лун, чи­је отва­ра­ње Аме­ри­кан­ци та­ко­ђе по­ку­ша­ва­ју да спре­че. По­ку­ша­ли су ху­шка­ју­ћи ал­бан­ске те­ро­ри­сте, али је та­да европ­ске ин­те­ре­се ва­ља­но од­бра­ни­ла на­ша вој­ска, под ко­ман­дом ге­не­ра­ла Ла­за­ре­ви­ћа. Сад су ва­шинг­тон­ски стра­те­зи на­ло­жи­ли до­сман­ли­ја­ма да власт у Бу­ја­нов­цу, по­сред­ством из­бор­них пре­ва­ра, пре­да­ју исла­ми­зо­ва­ним Ал­бан­ци­ма, да­кле у прав­цу за­по­се­да­ња „Де­се­тог ко­ри­до­ра”. Нео­бја­вље­ни рат про­тив Евро­пе се на­ста­вља и на­ма пред­сто­је ве­ли­ки иза­зо­ви, мо­жда и но­ви ра­то­ви на овим про­сто­ри­ма, јер стра­те­ги­ја САД ци­ља да об­но­ви осман­лиј­ску им­пе­ри­ју под облан­дом „еко­ном­ске ин­те­гра­ци­је бал­кан­ских зе­ма­ља”, у зна­ку уки­да­ња свих гра­нич­них и ца­рин­ских ба­ри­је­ра ра­ди сло­бод­ног про­то­ка ро­ба, ка­пи­та­ла, услу­га… и љу­ди. Тај по­вра­так тур­ске хе­ге­мо­ни­је над Бал­ка­ном тре­ба да по­слу­жи као основ­ни ар­гу­мент за ко­нач­но отва­ра­ње вра­та Европ­ске Уни­је за Тур­ску. Тур­ска — то зна­чи 70 ми­ли­о­на Ту­ра­ка, плус сто­ти­нак ми­ли­о­на тур­ко­фо­на из Цен­трал­не Ази­је, ко­ји­ма већ да­нас Ан­ка­ра пру­жа др­жа­вљан­ство. То тре­ба да пот­пу­но про­ме­ни де­мо­граф­ску, ре­ли­гиј­ску те кул­тур­но-ци­ви­ли­за­циј­ску сли­ку Евро­пе. У слу­ча­ју ула­ска Тур­ске у ЕУ, у ро­ку од две ге­не­ра­ци­је хри­шћан­ски Евро­пља­ни ће по­ста­ти ма­њи­на на соп­стве­ном кон­ти­нен­ту. Тај план ва­шинг­тон­ски стра­те­зи и не кри­ју. А кад смо ми у пи­та­њу, ва­ља се се­ти­ти да је већ по­чет­ком 1992, у ин­тер­вјуу на стра­ни­ца­ма Њу­јорк Тај­мса, та­да­шњи др­жав­ни се­кре­тар Џејмс Беј­кер из­ја­вио ка­ко те­ри­то­ри­ју Ср­би­је и Цр­не Го­ре тре­ба пре­по­ло­ви­ти, од­но­сно све­сти у раз­ме­ре са­ме Ср­би­је пре Бал­кан­ских ра­то­ва. Да­кле, Цр­ној Го­ри пред­сто­ји от­це­пље­ње го­то­во по­ло­ви­не те­ри­то­ри­је, где жи­ви пре­те­жно ал­бан­ско-му­сли­ман­ски жи­ваљ. САД зна­ју да су му­сли­ма­ни и Ал­бан­ци увек при­ста­ја­ли уз сва­ког го­спо­да­ра и да су би­ли до­бро оруж­је за ан­ти­е­вроп­ске и ан­ти­хри­шћан­ске стра­те­ги­је.

Кри­ти­ко­ва­ли сте и осни­ва­ње ДЕ­ПОС-а, би­ли сте про­тив де­мон­стра­ци­ја 9. мар­та 1991. и оних из 1997. Да ли то зна­чи да су вам ста­во­ви СПС-а и ЈУЛ-а бли­жи?

У по­ли­ти­ци сте вр­ло че­сто у си­ту­а­ци­ји да би­ра­те из­ме­ђу два зла. Не­ма ни­ка­кве сум­ње да је вла­да на­род­ног је­дин­ства (СПС-СРС), упр­кос ни­за сво­јих ма­на и сла­бо­сти мо­рал­не, ин­те­лек­ту­ал­не и по­ли­тич­ке при­ро­де, би­ла па­три­от­ска и да се бо­ри­ла за су­ве­ре­ни­тет и ин­те­гри­тет Ју­го­сла­ви­је. До­бро сам знао да су на су­прот­ној стра­ни би­ли из­дај­ни­ци, што су по­твр­ди­ли и са­да, кад су на вла­сти. Не­сре­ћа је у то­ме што је на­ша по­ли­тич­ка кла­са углав­ном са­чи­ње­на од нај­го­рих или нај­глу­пљих си­ро­чи­ћа де­да Марк­са и мај­стор Ти­та. Не, ни­су они „пре­ру­ше­ни ко­му­ни­сти”. Ни­су они ни­ка­да до­и­ста би­ли ко­му­ни­сти, јер је пра­ве ко­му­ни­сте Броз по­слао на Го­ли оток. Они су би­ли те оста­ли, увек и сву­да опор­ту­ни­сти, по­крет­ни узор­ци жа­ло­сне по­ја­ве ко­ју је Јо­ван Цви­јић уо­чио као по­сле­ди­цу ви­ше­ве­ков­ног ро­бо­ва­ња под Тур­ци­ма и на­звао „ра­јин­ским мен­та­ли­те­том”. Тај ге­нет­ски от­пад срп­ског на­ро­да увек се ди­ви и ули­зу­је стра­ном оку­па­то­ру и го­спо­да­ру, су­ро­во ка­жња­ва­ју­ћи сва­ког од Ср­ба ко­ји се осме­ли да диг­не гла­ву. Тај от­пад ата­ви­стич­ки пам­ти да мо­же про­спе­ри­ра­ти је­ди­но на гр­ба­чи срп­ског на­ро­да. Ја сам, пак, био и остао на стра­ни свог на­ро­да. Ка­да је у ав­гу­сту 1995. го­ди­не Бе­о­град из­дао Книн, ка­да је па­ла Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на, био сам на Тр­гу Ре­пу­бли­ке, са је­два око пет хи­ља­да љу­ди ко­ји су под пљу­ском и гро­мо­ви­ма ур­ла­ли сво­је огор­че­ње. Та­да сам по­звао вој­ску и по­ли­ци­ју да из­вр­ше др­жав­ни удар про­тив ре­жи­ма Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Ко­ли­ко је Ми­ло­ше­вић био то­ле­ран­тан др­жав­ник све­до­чи и чи­ње­ни­ца да се ме­ни та­да ни­шта ни­је де­си­ло. Али ка­да сам 16. ју­ла 2001. на истом том тр­гу уче­ство­вао на ми­тин­гу со­ли­дар­но­сти са Ми­ло­ше­ви­ћем, а про­тив Ха­шког три­бу­на­ла, истог да­на од Тан­ју­га сам до­био те­ле­грам да сам из­ба­чен с по­сла због рад­не не­ди­сци­пли­не.

У сво­јим рат­ним тек­сто­ви­ма ко­ји су из­ла­зи­ли у ма­га­зи­ну Ду­га опи­са­ли сте су­срет са при­пад­ни­ци­ма Хр­ват­ског ви­је­ћа од­бра­не, са ко­ји­ма сте на­шли за­јед­нич­ки је­зик?

То је био су­срет са уста­ша­ма, у Но­вом Ше­хе­ру. На зи­ду њи­хо­вог глав­ног шта­ба ви­си­ла је сли­ка Ан­те Па­ве­ли­ћа. Да се ми раз­у­ме­мо: је­ди­на сна­га ко­ја се да­нас у Евро­пи све­сно су­прот­ста­вља мон­ди­ја­ли­зму је на­ци­о­на­ли­зам. Ако се по­ста­вља пи­та­ње шта тре­ба учи­ни­ти да се Евро­па спа­се од мон­ди­ја­ли­зма, он­да је од­го­вор да тре­ба ује­ди­ни­ти све на­ци­о­на­ли­зме. То је са­свим мо­гу­ће. Пра­ви на­ци­о­на­ли­зам во­ди про­ду­бљи­ва­њу на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти до тач­ке за­јед­нич­ког по­ре­кла свих европ­ских на­ци­ја. Сви ми по­ти­че­мо од пра­на­ро­да ко­ји су ста­ри Гр­ци зва­ли Хи­пер­бо­реј­ци­ма. Тај пра­на­род жи­вео је у се­вер­ним обла­сти­ма евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та, ода­кле га је гла­ци­ја­ци­ја по­те­ра­ла у ра­се­ја­ње, ка ју­гу, од Ин­ди­је и Ира­на до Бал­ка­на и Апе­ни­на. Не­мам ни­ка­квих про­бле­ма да хр­ват­ском на­ци­о­на­ли­сти пру­жим ру­ку по­ми­ре­ња, под усло­вом да је реч о по­зи­тив­ном на­ци­о­на­ли­зму. Ме­ђу­тим, хр­ват­ски на­ци­о­на­ли­зам је, на жа­лост, за­сно­ван углав­ном на не­га­тив­ним од­ре­ђе­њи­ма, у сми­слу не­га­ци­је сва­ке ве­зе са срп­ском на­ци­јом. Уста­ше су ми ре­кле да „ни­кад ви­ше не сми­је криж ићи про­тив кр­ста”, али су то по­ре­кли ми­тра­љи­ра­ју­ћи ко­ло­не из­бе­гли­ца из Кра­ји­не. Ми смо, пак, то­ком ра­та хр­ват­ске из­бе­гли­це до­че­ки­ва­ли хле­бом и со­љу до­бро­до­шли­це. Уо­ста­лом, мој по­след­њи по­ли­тич­ки ко­мен­тар пред рат се­це­си­о­ни­ста про­тив Ју­го­сла­ви­је и Ср­ба но­сио је на­слов „Бо­ље пакт не­го рат” и под­на­слов: „Раз­ли­ке из­ме­ђу Ср­ба, Хр­ва­та и Му­сли­ма­на су ни­штав­не спрам оних ко­је их ску­па одва­ја­ју од за­јед­нич­ког, пре­ко­а­тлант­ског не­при­ја­те­ља.”

Је­сте ли ре­кли то уста­ша­ма при том су­сре­ту?

Не, ни­смо во­ди­ли та­кве раз­го­во­ре. Ни­је све из­гу­бље­но, по­сто­ји мо­гућ­ност за по­ми­ре­ње срп­ског и хр­ват­ског на­ци­о­на­ли­зма, али са­мо на­кон по­врат­ка Ср­ба у Кра­ји­ну и об­но­ве ње­не ау­то­но­ми­је, ма­кар она­кве ка­кву је ужи­ва­ла у Ау­стро-Угар­ској им­пе­ри­ји. То ће се из­ве­сно оства­ри­ти ка­да Хр­ват­ска бу­де ушла у Европ­ску уни­ју, при­мо­ра­на да при­ми Ср­бе и при­зна Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­ји­ну ма­кар као ре­ги­ју, ко­ја ће има­ти из­рав­не ве­зе са Бри­се­лом. То ће би­ти мно­го ви­ше од оно­га што је од Туђ­ма­на тра­жио Ра­шко­вић: са­мо кул­тур­ну ау­то­но­ми­ју. Да је ХДЗ пру­жио ру­ку Ср­би­ма — не би би­ло ра­та, а ХДЗ би и да­нас био на вла­сти. То­ком ра­та срео сам мно­ге Ср­бе ко­ји су гла­са­ли за ХДЗ из ан­ти­ко­му­ни­стич­ких по­бу­да.

Шта тре­нут­но ра­ди­те?

Пи­шем сту­ди­ју чи­ји је на­слов Европ­ска иде­о­ло­ги­ја. То је обим­на на­уч­на сту­ди­ја ко­ја би тре­ба­ло да од­го­во­ри на пи­та­ње: да ли је Европ­ска уни­ја европ­ска, од­но­сно да ли је она по свом устрој­ству, са­др­жа­ји­ма и ци­ље­ви­ма са­о­бра­зна по­ли­тич­ком иден­ти­те­ту и во­љи Евро­пља­на. Од­го­вор на то пи­та­ње из­и­ски­вао је по­тра­гу по исто­ри­ји Евро­пља­на, ду­гу не­ко­ли­ко хи­ља­да го­ди­на.

Да ли сти­же­те да сли­ка­те?

На­рав­но, спре­мам и јед­ну из­ло­жбу ко­ја ће уско­ро би­ти одр­жа­на у Ри­му. <

*

ОБ­РА­ЧУН СА САР­ТРОМ

Да ли је тач­на при­ча да сте у Ри­му из­ба­ци­ли Жан–По­ла Сар­тра из ка­фа­не?

Тач­но је, али из ре­сто­ра­на. Тај ре­сто­ран и да­нас по­сто­ји, у Ри­му, на по­те­зу од тр­га Еђи­дио до тр­га Сан­та Ма­риа ин Тра­сте­ве­ре. Имао сам ате­ље три спра­та из­над ре­сто­ра­на. У ње­му сам че­сто ве­че­ра­вао, па сам се и спри­ја­те­љио са га­здом, Ми­мом. Мо­рам ре­ћи да ми се ве­о­ма до­па­да­ла ми­сао Ма­ла­пар­теа ка­ко зна­тан део ру­жно­ће ми­сли и зло­ће ка­рак­те­ри­стич­не за ле­ви­чар­ске пи­сце по­ти­чу од њи­хо­вог обич­но ру­жног фи­зич­ког из­гле­да. Ка­да сам с про­зо­ра опа­зио да Сар­тр са Си­мо­ном де Бо­во­ар за­у­зи­ма је­дан сто на те­ра­си, сју­рио сам се до­ле, по­зај­мио блу­зу и сал­ве­ту од пр­вог кел­не­ра те при­шао не­же­ље­ном го­сту ре­кав­ши му, ве­о­ма љуп­ко, ка­ко су сва ме­ста ре­зер­ви­са­на. Си­мо­на де Бо­во­ар је бе­сно упи­та­ла да ли знам ко су они. Од­го­во­рио сам да не знам, али да је њи­хов фи­зич­ки из­глед то­ли­ко га­дан да их мо­рам за­мо­ли­ти да оду ка­ко не би ква­ри­ли апе­тит на­шим кли­јен­ти­ма. Сар­тр је та­да дрек­нуо тра­же­ћи ше­фа, али је Ми­мо остао при­ја­тељ, тим пре што ни­је раз­у­мео фран­цу­ски.

*

ПРЕД­СЕД­НИК ИЛИ ПРЕ­МИ­ЈЕР

Би­ли сте спо­ми­ња­ни и као кан­ди­дат СПС-а на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма у Ср­би­ји, а као ван­стра­нач­ка лич­ност?

Да, чуо сам да је то био пред­лог Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, што ми чи­ни осо­би­ту част. Ипак, не сма­трам се­бе по­год­ним за та­кву уло­гу, са­свим про­то­ко­лар­ну, док мој на­род и др­жа­ва про­па­да­ју. Пред­сед­ник не­ма ни­ка­кву ствар­ну моћ по­ли­тич­ког од­лу­чи­ва­ња. Ако већ мо­рам да си­ђем у аре­ну по­ли­ти­ке, мно­го је свр­сис­ход­ни­је да вре­ме и труд уло­жим на ме­сту пред­сед­ни­ка вла­де на­ци­о­нал­ног спа­са, за пре­по­род Ср­би­је, без ика­квих про­сја­че­ња и за­ду­жи­ва­ња. Ми има­мо све нео­п­ход­не усло­ве да по­ста­не­мо пр­ва еко­ном­ска, по­ли­тич­ка и кул­тур­на си­ла овог де­ла све­та.

Ана Ће­шић

(2003)