Пре­трес

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ, ПРЕД ИЗ­ЛА­ЗАК ЊЕ­ГО­ВОГ НО­ВОГ РО­МА­НА „СРП­СКА ДЕ­ЦА ЦАР­СТВА”

Мала карика у ланцу предања

Да ли је очај­но ура­ђе­на опе­ра­ци­ја кан­це­ра у бе­о­град­ском Кли­нич­ком цен­тру би­ла по­ку­шај ли­кви­да­ци­је? Ко­јим сво­јим пре­ци­ма Ка­ла­јић „сва­ко­днев­но вра­ћа ду­го­ве”? За­што срп­ска еко­но­ми­ја тре­ба да сле­ди при­мер Сло­ве­ни­је? Да ли је, по­сле Ру­си­је, ред на Ср­би­ју да уста­не? За­што па­три­от­ска Ср­би­ја не ства­ра свој си­стем вред­но­сти?

И Ви сте у гру­пи вр­хун­ских на­ци­о­нал­них ин­те­лек­ту­а­ла­ца — не­ка­да „мо­рал­но-по­ли­тич­ки не­по­доб­них” а да­нас „по­ли­тич­ки не­ко­рект­них” — ко­ји­ма је, пре не­ко­ли­ко го­ди­на, у ра­спо­ну од све­га ме­сец да­на, от­кри­вен рак гр­ла. Да ли је то слу­чај­ност, об­лик спе­ци­јал­ног ра­та или но­ви мо­дел „де­на­ци­фи­ка­ци­је”?

Ми­слим да је у мом и у слу­ча­ју Мо­ме Ка­по­ра би­ло коб­но што смо се на­шли на ме­сти­ма где су атлант­ски бом­бар­де­ри из­ру­чи­ли то­не ра­ди­о­ак­тив­них бом­би, 1995. го­ди­не, ка­да су САД, пре­ма ре­чи­ма фран­цу­ског ге­не­ра­ла Га­лоа, „по­ве­ле и атом­ски рат про­тив Евро­пе”.

При­ча се да је опе­ра­ци­ја кан­це­ра у Бе­о­гра­ду, ко­ја је прет­хо­ди­ла Ва­шем од­ла­ску у Ита­ли­ју, за­па­њу­ју­ћа по не­мар­но­сти, ви­ше ли­чи­ла на по­ку­шај „ти­хе ли­кви­да­ци­је”?

Ни де­вет ме­се­ци на­кон опе­ра­ци­је, у бе­о­град­ском Кли­нич­ком цен­тру ни­ко ни­је уо­чио, при­ли­ком кон­тро­ла и пре­гле­да сни­ма­ка ра­ди­о­ре­зо­нан­цом, да је њи­хов глав­ни хи­рург оста­вио по­ла ина­че ма­лог ту­мо­ра да се раз­ви­ја и бу­ја, прем­да ми је са­мо­у­ве­ре­но твр­дио ка­ко је од­стра­нио ви­ше не­го што тре­ба. Кад је кон­зи­ли­јум ми­лан­ске бол­ни­це „Ху­ма­ни­тас” пре­гле­дао бе­о­град­ске сним­ке, је­дан ле­кар ми је при­шао и отво­ре­но ре­као: „Ја Вас знам с те­ле­ви­зи­је, кад сте бра­ни­ли срп­ску ствар. Прет­по­ста­вљам да сте у Ва­шој зе­мљи по­зна­ти­ји: ме­ни ово ли­чи на по­ку­шај еле­гант­не ли­кви­да­ци­је.” Хтео је да о то­ме оба­ве­сти ме­ђу­на­род­ну асо­ци­ја­ци­ју, али сам га је­два од­вра­тио, ка­ко бих за­та­шкао срп­ску бру­ку.

Упр­кос нај­те­жим ис­ку­ше­њи­ма кроз ко­ја лич­но про­ла­зи­те, де­лу­је­те чи­ло, оп­ти­ми­стич­но и бор­бе­но, на­су­прот „оп­штој и нео­сно­ва­ној ма­ло­ду­шно­сти” ко­ју уо­ча­ва­те у Бе­о­гра­ду. Где су ко­ре­ни та­квог Ва­шег ста­ва пре­ма жи­во­ту и смр­ти, са­мом се­би и отаџ­би­ни?

Не бо­јим се смр­ти јер ја не жи­вим за се­бе већ за свој на­род и пра­ве Евро­пља­не. Ја сам са­мо ма­ла ка­ри­ка у ду­гом лан­цу тра­ди­ци­је. Имам сре­ћу да ми по­глед, сле­де­ћи мај­чи­ну ло­зу, се­же до XVII ве­ка, до пра­прет­ка гро­фа Ива­на Јан­ко­ви­ћа, ина­че ро­ђе­ног бра­та еп­ски опе­ва­ног же­но­љуп­ца Сто­ја­на, ко­ји је у вре­ме по­след­ње тур­ске оп­са­де Бе­ча по­ди­гао уста­нак Ср­ба ве­зав­ши та­ко за Кра­ји­ну пре­ко сто хи­ља­да тур­ских вој­ни­ка. Да су и они би­ли пред Бе­чом — ни­ко ви­ше тур­ску си­лу не би мо­гао за­др­жа­ти и Евро­па би по­ста­ла ислам­ска. Ето, ме­ни сна­га до­ла­зи и од Ива­на, ко­ме сва­ко­днев­но вра­ћам ду­го­ве те ћу и обим­ну сту­ди­ју о по­тре­би ра­ди­кал­ног пре­о­бра­жа­ја Европ­ске уни­је, ко­ју сад пи­шем за ита­ли­јан­ског из­да­ва­ча, ње­му по­све­ти­ти.

И да­ље по­ла­же­те ве­ли­ке на­де у Ср­би­ју, сма­тра­ју­ћи срп­ску бор­бу де­ве­де­се­тих аван­гар­дом у ши­ро­ком по­кре­ту ус­пра­вља­ња европ­ског чо­ве­ка. Ви­ди­те ли Ви до­и­ста на срп­ској по­ли­тич­кој и кул­тур­ној сце­ни сна­ге спо­соб­не да од­го­во­ре на та­кве иза­зо­ве епо­хе?

За­хва­љу­ју­ћи ра­ту и из­ве­сној ис­так­ну­то­сти, сте­као сам ши­рок увид у на­шу истин­ску али ва­зда по­стра­ње­ну ели­ту, ов­де, као и у ра­се­ја­њу. Био бих у ста­њу да са­да, од­мах, са­ста­вим бар три вла­де спо­соб­не да у ро­ку од нај­ви­ше две го­ди­не пре­по­ро­де Ср­би­ју, под усло­вом од­ба­ци­ва­ња на­мет­ну­тог си­сте­ма уни­шта­ва­ња при­вре­де, за­ду­жи­ва­ња и рас­про­да­је за буд­за­што, те усва­ја­ња не­мач­ког мо­де­ла, ко­ји под­ра­зу­ме­ва осла­ња­ње на соп­стве­не сна­ге, за­шти­ту соп­стве­не про­из­вод­ње, по­кре­та­ње ве­ли­ких јав­них ра­до­ва и при­ви­ле­го­ва­ње ин­те­ре­са за­јед­ни­це а не по­хле­пе по­је­ди­на­ца. Узор­не при­ме­ре пру­жа и Сло­ве­ни­ја, ко­ја је је­ди­на до­бро про­шла јер је све са­ве­те или на­ло­ге Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да ба­ца­ла у сме­ће.

Ако би­сте су­тра у та­квој вла­ди по­ста­ли ми­ни­стар кул­ту­ре, шта би чи­ни­ло око­сни­цу Ва­шег про­гра­ма?

Пр­во бих Бе­о­град пре­тво­рио у цен­тар ве­ли­ког осло­ба­ђа­ња и кон­тра­о­фан­зи­ве европ­ске филм­ске и ви­део про­из­вод­ње, ну­де­ћи све­ту све, од ла­ких ко­ме­ди­ја и ср­це­це­па­тељ­них ме­ло­дра­ма до ре­мек-де­ла оних ко­ји су да­нас сву­да у Евро­пи оне­мо­гу­ћа­ва­ни јер су „по­ли­тич­ки не­ко­рект­ни”. Та­ко сте­че­ним сред­стви­ма фи­нан­си­рао бих оста­ло, ве­ли­ки по­крет кул­тур­ног уз­ди­за­ња ста­нов­ни­ка Ср­би­је ко­је оку­па­то­ри, уни­ште­њем си­сте­ма обра­зо­ва­ња и по­сред­ством ТВ-кре­те­ни­зо­ва­ња, при­пре­ма­ју за но­во по­тур­ча­ва­ње, у окви­ру Европ­ске уни­је.

Је­дан по­сла­ник ру­ске Ду­ме не­дав­но је за го­вор­ни­цом чи­тао из­во­де из Ва­ше књи­ге Ру­си­је уста­је. Да ли је и то је­дан од број­них зна­ко­ва ко­ји по­твр­ђу­ју тач­ност Ва­шег на­сло­ва?

Да, али сад до­ла­зи на ред Ср­би­ја да уста­је. А у Ср­би­ји  је ту књи­гу мо­гу­ће на­ћи са­мо у књи­жа­ри код из­да­ва­ча, на Тр­гу Ни­ко­ле Па­ши­ћа број 9.

Ваш ро­ман По­след­њи Евро­пља­ни, од­лич­но при­мљен код чи­та­лач­ке пу­бли­ке, вла­да­ју­ћа књи­жев­на кри­ти­ка је пре­ћу­та­ла. Шта мо­же­мо оче­ки­ва­ти од Ва­шег но­вог ро­ма­на, Срп­ска де­ца цар­ства, ко­ји је, ка­ко чу­је­мо, пре­дат срп­ском из­да­ва­чу?

То је ро­ман-смо­тра са­ста­ва срп­ског на­ро­да и свр­хе ње­го­ве исто­риј­ске ми­си­је, тај­не сре­ди­шњег по­ло­жа­ја Бе­о­гра­да на ма­пи све­та и сми­сла бор­бе с оне стра­не Дри­не… Ина­че, ако Вас то мо­же уте­ши­ти, књи­га По­след­њи Евро­пља­ни овен­ча­на је про­шле го­ди­не на­гра­дом Са­ве­за пи­са­ца Ру­си­је као нај­бо­љи стра­ни ро­ман.

Ка­кво је Ва­ше ми­шље­ње о књи­жев­ним на­гра­да­ма у Ср­би­ји, по­себ­но о НИН-овој на­гра­ди за ро­ман го­ди­не, ка­жу нај­ва­жни­јој код нас?

Не бих ја ме­њао ни јед­ну је­ди­ну стра­ни­цу чак ни днев­ни­ка ко­ји Дра­ган Јо­ва­но­вић ре­дов­но об­ја­вљу­је упра­во на стра­ни­ца­ма НИН-а за ско­ро све ро­ма­не ко­ји су ту го­ди­на­ма на­гра­ђи­ва­ни. То је пси­хо­па­то­ло­шки ра­зу­мљи­ва по­ја­ва, јер до­тич­ни жи­ри, по пра­ви­лу, би­ва са­ста­вљан од ин­те­лек­ту­ал­них и мо­рал­них ке­пе­ца, што за­ви­дљи­во мр­зе све ви­ше од се­бе, об­у­зе­ти са­свим осно­ва­ним, про­вин­циј­ским ком­плек­сом ин­фе­ри­ор­но­сти спрам „ве­ли­ког све­та” ко­ји уоп­ште не по­зна­ју. Но, пра­во пи­та­ње је за­што па­три­от­ска Ср­би­ја не ства­ра свој си­стем вред­но­сти, прем­да за то по­сто­је моћ­ни кри­тич­ки умо­ви, по­пут Не­бој­ше Ва­со­ви­ћа.

Ва­ши опо­нен­ти су Вам при­пи­си­ва­ли раз­ли­чи­те ква­ли­фи­ка­ци­је и ети­ке­те а ве­о­ма че­сто би­ла је ко­ри­шће­на она „са­лон­ски фа­ши­ста”. С об­зи­ром да је Ва­ша дру­га су­пру­га рим­ска гро­фи­ца, при­ме­ћу­ју злу­ра­ди бу­ле­вар­ски ли­сто­ви, сад је у тој ети­ке­ти оста­ла са­мо реч „са­лон­ски”. Ко­мен­тар?

Ту ети­ке­ту је про­из­вео Зо­ран Ђин­ђић, за по­тре­бе јед­ног пам­фле­та про­тив ме­не, од Цр­њан­ског украв­ши, пре­и­на­чив­ши и обе­сми­слив­ши из­раз „са­лон­ски ко­му­ни­сти”. Ко­му­ни­сти­ма до­и­ста ни­је ме­сто у са­ло­ни­ма већ у фа­бри­ка­ма, али са­ло­ни су при­род­ни ам­би­јент фа­ши­ста. Нај­и­стак­ну­ти­ји „фа­ши­сти” европ­ске кул­ту­ре би­ли су шам­пи­о­ни нај­бо­љих са­ло­на, од Д’А­нун­ци­ја и Па­ун­да, пре­ко Дри­је ла Ро­ше­ла и Мон­тер­ла­на, до Јин­ге­ра и Цр­њан­ског. Ка­ко при­зна­је нај­слав­ни­ја фе­ми­нист­ки­ња а по­твр­ђу­је Ери­ка Џонг, „же­не обо­жа­ва­ју фа­ши­сте”. Ево и сад, се­дом и на пра­гу ста­ро­сти, од мон­ден­ског ше­та­ли­шта Гшта­да до при­је­ма у рим­ским са­ло­ни­ма прин­че­ва Ру­спо­ли или Ко­ло­на, на­ме­тљи­во ми се ну­де згод­не и мно­го мла­ђе, на­о­чи­глед по­ме­ну­те су­пру­ге, та­ко­ђе мла­де и ле­пе. На­рав­но, до­бро знам да то ни­је по­сле­ди­ца не­ке фа­сци­на­ци­је мно­ме, већ огром­не не­ста­ши­це му­шка­ра­ца, ко­ји ма­сов­но де­зер­ти­ра­ју ме­ђу пе­де­ре. <

Ма­ја Ра­до­нић

(Ово је ин­те­грал­на вер­зи­ја ин­тер­вјуа об­ја­вље­ног у днев­ном ли­сту Ку­рир, Бе­о­град, 2005. Опре­ма ове вер­зи­је: Уред­ни­штво www.dra­go­ska­la­jic.com­)