Ус­пут­ни раз­го­вор

СЕ­ЗО­НА НЕ­ПЛА­ЋЕ­НОГ ОД­МО­РА И МОЋ­НИХ УТЕ­ХА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

С погледом на „трећи Рим”

Из­ве­сно је да пра­ви Евро­пља­ни ни­су За­пад­ња­ци. Раз­ли­ке из­ме­ђу Евро­пе и За­па­да, као што је до­бро уо­чио фи­ло­соф Мар­тин Хај­де­гер, на­лик су ра­зли­ци из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти. У ге­о­граф­ском сми­слу, ту раз­ли­ку и гра­ни­цу до­бро од­ме­ра­ва­ју Атлант­ски оке­ан и ка­нал Ла­манш. У исто­риј­ској ди­мен­зи­ји, те­жи­ште Евро­пе се по­ме­ра ка прав­цу Бер­лин­–Бе­о­град­–Мо­сква, ко­јој је из­гле­да до­и­ста су­ђе­но да по­ста­не „тре­ћи Рим”

У на­шим књи­жар­ским из­ло­зи­ма осва­нуо је Ваш но­ви ро­ман, По­след­њи Евро­пља­ни, за ко­ји књи­жев­ни кри­ти­чар Ср­ба Иг­ња­то­вић ка­же да на­ста­вља та­мо где су ста­ли Цр­њан­ски и Ма­ла­пар­те. И да ни­ко­га не­ће оста­ви­ти рав­но­ду­шним. Шта Ви од ње­га оче­ку­је­те?

Оче­ку­јем да ће из­вр­ши­ти ми­си­ју ко­ју сам му по­ве­рио. Бри­тан­ски исто­ри­чар књи­жев­но­сти Френк Кер­мо­ди уо­чио је ка­ко по­пу­лар­ност ро­ма­на по­ти­че из чи­ње­ни­це да он по­ма­же чо­ве­ку да се ори­јен­ти­ше у ха­о­су све­та и да осми­шља­ва свој жи­вот. И до­и­ста, по­пу­лар­ност тог књи­жев­ног об­ли­ка ка­рак­те­ри­ше епо­хе ве­ли­ких ци­ви­ли­за­циј­ских кри­за или су­мра­ка. Да­кле, оче­ку­јем да ће ро­ман По­след­њи Евро­пља­ни мно­ги­ма по­мо­ћи на пу­ту од мут­них на­зи­ра­ња ка ја­сним спо­зна­ја­ма и по­сто­ја­ним уве­ре­њи­ма.

С об­зи­ром да дра­ги ми при­ја­тељ, гроф Ал­бер­то Ка­цор­ци, не­кад де­сна ру­ка Жа­ка Де­ло­ра, да­нас ужи­ва за­слу­же­ну евро­крат­ску пен­зи­ју у Мар­бе­љи, сад мо­гу сло­бод­но ре­ћи ка­ко лик гро­фа Ал­бер­та Но­вен­те, из ро­ма­на, знат­но ду­гу­је ње­го­вом про­фи­лу. Уо­ста­лом, ро­ман је на­пи­сан као од­го­вор на пи­та­ње са ко­јим сам се су­о­чио, упра­во у ње­гом дру­штву, на јед­ном евро­крат­ском при­је­му, у Бри­се­лу, мар­та 1992. го­ди­не: ко су Евро­пља­ни? Из­ве­сно је да пра­ви Евро­пља­ни ни­су За­пад­ња­ци јер су раз­ли­ке из­ме­ђу Евро­пе и За­па­да — ка­ко је до­бро уо­чио фи­ло­соф Мар­тин Хај­де­гер — по­пут раз­ли­ке из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти. У ге­о­граф­ском сми­слу, ту раз­ли­ку до­бро од­ме­ра­ва­ју Атлант­ски оке­ан и ка­нал Ла­манш. У исто­риј­ској ди­мен­зи­ји, те­жи­ште Евро­пе се по­ме­ра ка прав­цу Бер­лин­–Бе­о­град­–Мо­сква, ко­јој је из­гле­да до­и­ста су­ђе­но да по­ста­не „тре­ћи Рим”.

Ка­ко гле­да­те на тврд­ње не­ких цр­но­гор­ских ме­ди­ја да Ви сад из „пр­вог Ри­ма” упра­вља­те „ан­ти­цр­но­гор­ском кам­па­њом ита­ли­јан­ске вла­де”?

Ве­ли­ка ште­та за ту при­чу је што про­ти­ву­ре­чи основ­ном за­ко­ну фи­зи­ке, по ко­ме јед­но те­ло не мо­же би­ти исто­вре­ме­но на два ме­ста. Си­лом зва­нич­но нео­бра­зло­же­не зло­во­ље чел­ни­ка ЈУЛ-а, ја сам ди­пло­мат­ску слу­жбу те и Рим на­пу­стио 1. ма­ја про­шле го­ди­не, и од та­да ужи­вам у не­пла­ће­ном го­ди­шњем од­мо­ру од сва­ке слу­жбе др­жа­ви.

Да ли би­сте се са­да ода­зва­ли по­зи­ву но­ве вла­сти да се по­но­во ла­ти­те ди­пло­мат­ског по­сла?

Не, јер ја имам та­лен­та са­мо да уве­ра­вам на­ше европ­ске ро­ђа­ке ка­ко је у њи­хо­вом ви­тал­ном ин­те­ре­су по­др­жа­ти на­ша пра­ва, наш ин­те­гри­тет и наш при­вред­ни пре­по­род. Не­мам баш ни­ка­квог та­лен­та а по­го­то­ву не во­ље да их уве­ра­вам ка­ко су у пра­ву они што су по­кре­ну­ли агре­си­ју на Ју­го­сла­ви­ју — ци­ља­ју­ћи за­пра­во Евро­пу а не Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа — ни­ти да пот­ка­зу­јем оне ко­ји су нам по­ма­га­ли… Ис­по­ста­ви­ло се да је био у пра­ву Алек­сан­дар Лон­чар, ка­да је — од­вра­ћа­ју­ћи ме од слу­же­ња свом на­ро­ду — упо­зо­ра­вао на исто­риј­ско ис­ку­ство по ком сви та­кви ме­ђу Ср­би­ма на кра­ју би­ва­ју „пљу­ва­ни, кле­ве­та­ни и сра­мо­ће­ни”. Ипак, не ка­јем се, тим пре јер сад знам да то ни­је та­ко стра­шно ка­ко је он ми­слио, по­го­то­ву ако чо­век рас­по­ла­же моћ­ним уте­ха­ма.

Чи­ме се Ви те­ши­те?

При­ме­ри­це, сли­ка­њем но­вих раз­глед­ни­ца из Хи­пер­бо­ре­је и на­да­све дру­штвом ле­пих и па­мет­них же­на по­пут Вас… или Је­фи­ми­је, ко­ја је, ако то не­ко не зна, не са­мо име на­ше пр­ви пе­сни­ки­ње већ и ча­со­пи­са чи­ји рас­ту­ћи успех пот­пу­но по­ри­че увре­же­но а ру­жно и ци­нич­но мње­ње ка­ко пу­бли­ка то­бо­же хо­ће са­мо крв, скан­да­ле и пор­но­гра­фи­ју. <

Би­ља­на Ви­ли­мон

(Бе­о­град, 2001)