Је­дан по­глед на свет

У ПО­СЕ­ТИ КОД ИЉЕ ГЛА­ЗУ­НО­ВА

Цар руске уметности

„Све ука­зу­је да ово вре­ме ни­је за умет­ност. Ми жи­ви­мо усред свет­ског ра­та, ко­ји је тим стра­шни­ји и те­жи што су фрон­то­ви не­ви­дљи­ви. Ипак, ми се мо­ра­мо бо­ри­ти исто­вре­ме­но и за очу­ва­ње и раз­ви­ја­ње нај­бо­ље тра­ди­ци­је умет­но­сти, јер ка­ко ће­мо об­но­ви­ти кул­ту­ру, по­сле овог ра­та, ако но­ви на­ра­шта­ји не зна­ју да на­сли­ка­ју ико­ну за обо­го­тво­ре­ње чо­ве­ка, ако не зна­ју да про­јек­ту­ју храм на­ше све­то­сти, ако не зна­ју да са­ста­ве по­е­му хе­рој­ству?”

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

У Мо­скви, на пре­суд­ном исто­риј­ском рас­кр­шћу „пе­ре­строј­ке”, код ста­ни­це Ар­бат ула­зим у „ди­вљи” так­си с Иљом Гла­зу­но­вим, ко­га во­зач од­мах пре­по­зна­је и са­слу­шав­ши адре­су од­ре­ди­шта по­но­сно уз­вра­ћа, дрх­та­вим гла­сом по­зне ста­ро­сти:

„С Ва­ма бих ишао и у па­као, ако за­тре­ба. Ви има­те сме­ло­сти да јав­но го­во­ри­те исти­ну и да бра­ни­те дух на­ше Ру­си­је од ду­шма­на. Опет су нам на пре­ва­ру згра­би­ли власт, као 1917. го­ди­не… Ви­дим да Вам је дру­гар стра­нац. Зна ли он да су ов­де на вла­сти све са­ми Је­вре­ји? И пот­пред­сед­ник вла­де, и ми­ни­стри еко­но­ми­је и спољ­них по­сло­ва са за­ме­ни­ци­ма, и гра­до­на­чел­ник Мо­скве, и шеф по­ли­ци­је… Па чак и мој га­зда. Има не­ко­ли­ко ау­то­мо­би­ла та кр­во­пи­ја што се вра­ти­ла ко зна ода­кле, из еми­гра­ци­је, и за ко­ју ми Ру­си так­си­ра­мо и рин­та­мо као нај­го­ре ро­бље да би пре­жи­ве­ли. На­ма, Ру­си­ма, не да­ју да еми­гри­ра­мо па да се та­ко вра­ти­мо с ка­пи­та­лом… Чуј­те и по­чуј­те, го­спо­ди­не стран­че: че­тр­де­сет пет го­ди­на сам ра­дио у јед­ном сов­хо­зу, по­ште­но и до по­след­ње ка­пи зно­ја, а сад имам пен­зи­ју од че­ти­ри сто­ти­не ру­ба­ља ме­сеч­но! За те па­ре мо­гу да ку­пим ки­ло и по ме­са са ко­сти­ма, ако га на­ђем. Све уни­шта­ва­ју ти зло­тво­ри: и сов­хо­зе, и кол­хо­зе… а зе­мљу не да­ју се­ља­ци­ма. Ка­жу: ,шта хо­ће­те, до­би­ли сте де­мо­кра­ти­ју’! Изем ти ту ,де­мо­кра­ти­ју’ кад не мо­гу ни се­бе да пре­хра­ним а ка­мо­ли же­ну и дво­је де­це, без по­сла. Нек’ нам да­ју зе­мљу а се­би нек’ за­др­же њи­хо­ву ,де­мо­кра­ти­ју’. Је­сте, али и они зна­ју за ја­дац: ако би нам да­ли зе­мљу — Ру­си­ја би се пре­по­ро­ди­ла а то им не иде у ра­чун. Хо­ће да нас са­тру од гла­ди ка­ко би Ру­си­ју лак­ше раз­гра­би­ли за­ба­да­ва а нас пре­тво­ри­ли у ро­бље…”

Слу­шам и ћу­тим, не­во­љан да ис­пра­вљам и ус­пра­вљам спо­знај­ну пер­спек­ти­ву пат­ње, с оне стра­не све­та по­сле­ди­ца, ка ши­рим и ви­шим уви­ди­ма, ка не­људ­ским узро­ци­ма зла и ис­хо­ди­шти­ма ви­ше­ве­ков­них те пла­не­тар­них про­це­са ни­хи­ли­зма. Знам да бих та­ко без­мер­но уве­ћао ужас и оча­ја­ње жр­тве, ко­јој је пре­о­ста­ла са­мо јед­на на­да, из­у­зи­ма­ју­ћи Бо­га. Ипак, та по­след­ња на­да по­чи­ва у оном што је нај­вред­ни­је, у ду­хов­ном плем­ству на­ро­да: „Док има љу­ди по­пут Вас, Иља Сер­ге­је­ви­чу, ја имам чвр­сту на­ду и ве­ру у спас на­ше Ру­си­је!”

У ре­тро­ви­зо­ру ви­дим ка­ко с ли­ца Иље Сер­ге­је­ви­ча Гла­зу­но­ва иш­че­за­ва сјај­на ма­ска нео­до­љи­вог dandya, ко­ју на­вла­чи пред ула­зак у са­ло­не моћ­ни­ка, где оти­ма успех и но­вац чак и од не­при­ја­те­ља да би их пре­то­пио у оруж­ја сво­је ис­трај­не бор­бе на стра­ни ле­по­те, до­бро­те и исти­не а про­тив ру­жно­ће, зла и ла­жи. Ли­це му се за­те­же на ис­ту­ре­ном ко­сту­ру оне вр­сте бор­бе­не од­луч­но­сти ко­ја је су­ве­рен­ски рав­но­ду­шна спрам пи­та­ња ис­хо­да де­ло­твор­но­сти, по­ра­за или по­бе­де. По­ла­же уте­шно ша­ку на ра­ме ста­рог му­жи­ка:

„Пре­те­ру­је­те… ја сам са­мо ма­ли вој­ник ве­ли­ке Ру­си­је. За њен спас сва­ко мо­ра за­ло­жи­ти све што мо­же.”

По за­ко­ни­ма исто­риј­ских ци­клу­са, о ко­ји­ма уче му­дра­ци ариј­ских тра­ди­ци­ја и док­три­на, Ру­си­ја ће пр­ва ући у но­во, об­но­вље­но „злат­но до­ба” јер је и пр­ва за­па­ла у по­след­ња вре­ме­на „мрач­ног до­ба”. По­у­зда­ни знак та­квог пред­о­дре­ђе­ња је и узда­ње ру­ског на­ро­да у спа­со­но­сне мо­ћи вр­ли­на ње­го­ве ве­ро­до­стој­не ели­те, што је по­ја­ва без пре­се­да­на у све­ту мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је. Па­мет­ном чо­ве­ку је до­во­љан и је­дан при­мер: док на За­па­ду из­ло­жбе нај­ску­пљих умет­ни­ка зва­нич­не кул­ту­ре на­кон отва­ра­ња звр­је пра­зне — пред из­ло­жба­ма Иље Гла­зу­но­ва обра­зу­ју се ки­ло­ме­тар­ске по­вор­ке ду­ша и очи­ју жељ­них по­ру­ка не­по­мрач­не све­тло­сти Тра­ди­ци­је што про­си­ја­ва­ју из ње­го­вих ре­мек-де­ла. За­луд­на су од­вра­ћа­ња по­сред­ством гла­си­ла ру­со­фоб­ске вла­сти, по­пут Ага­њо­ка, ко­ји је Гла­зу­но­вље­во обра­ћа­ње ру­ској и пра­во­слав­ној тра­ди­ци­ји про­гла­сио „ки­чем”, исто­вре­ме­но гло­ри­фи­ку­ју­ћи пе­дер­ску „умет­ност” Ен­ди­ја Вор­хо­ла, што фо­то­ко­пи­ра узор­ке ки­ча аме­рич­ке ма­сов­не пот­кул­ту­ре. Пред­ност Ру­са осве­до­ча­ва и иму­ност њи­хо­ве ду­ше на ви­ру­се за­пад­њач­ког из­ро­ђа­ва­ња, као и спо­соб­ност њи­хо­ве па­ме­ти да ла­ко про­зре и ари­сто­крат­ски пре­зре та­кве под­ва­ле.

Ру­си­ја, на ру­бу ам­би­са

У ви­со­кој но­ћи, у ате­љеу Иље Гла­зу­но­ва, ис­ко­ри­стив­ши је­дан од рет­ких ча­со­ва ње­го­вог пре­да­ха од фре­не­тич­ног ак­ти­ви­зма, на сто раз­го­во­ра по­ла­жем пи­та­ње ста­ња Ру­си­је да­нас, отва­ра­ју­ћи маг­не­то­фон. На ње­го­вом ли­цу оку­лар­ни ми­шић се на­мах гр­чи, као да мо­је пи­та­ње има оштри­цу што за­да­је ду­бо­ки бол:

„Гле­да­но очи­ма ра­ци­о­нал­не објек­тив­но­сти, ста­ње Ру­си­је је без­на­де­жно. Ми се да­нас на­ла­зи­мо на кра­ју се­дам­де­се­то­го­ди­шњег про­це­са де­ло­ва­ња мрач­них си­ла ко­је су не­кад нај­ве­ћу, нај­бо­га­ти­ју и нај­сло­бод­ни­ју др­жа­ву и свет­ску Им­пе­ри­ју до­ве­ли до де­ге­не­ра­ци­је и пот­пу­ног кра­ха. Оруж­јем Марк­со­ве иде­је кла­сне бор­бе те мрач­не си­ле су по­би­ле око сто до сто два­де­сет ми­ли­о­на љу­ди, не ра­чу­на­ју­ћи по­стра­да­ле у ра­ту. Уни­шти­ли су не са­мо ру­ску зе­мљу, ру­ске гра­до­ве, ру­ску кул­ту­ру већ и сна­ге ге­нет­ског фон­да на­ше на­ци­је. Без об­зи­ра што да­нас по­сто­ји из­ве­сна сло­бо­да го­во­ра, чи­ње­ни­ца је да ру­со­фоб­ска власт спро­во­ди рев­но­сно ко­му­ни­стич­ку по­ли­ти­ку, по узо­ру на Ле­њи­но­ву дик­та­ту­ру. Та дик­та­ту­ра и да­ље тра­је: се­ља­ци­ма не да­ју зе­мљу, ру­ским пред­у­зет­ни­ци­ма на­ме­ћу та­кве по­ре­зе да их од­вра­ћа­ју од сва­ког ра­да а ру­ска кул­ту­ра и ру­ска умет­ност су прак­тич­но ван за­ко­на, за­бра­ње­ни, про­го­ње­ни или су­зби­ја­ни ,за­ве­ром ћу­та­ња’…”

На­гло уста­је и при­ла­зи јед­ном од уче­ни­ка, осма­тра­ју­ћи, ко­ји тре­ну­так, ње­гов рад на ре­ста­у­ра­ци­ји ико­не. По­ла­же ша­ку на ње­го­во де­сно ра­ме, у знак по­хва­ле и по­др­шке. По­том се вра­ћа бол­ној за­пи­та­но­сти:

„У Ру­си­ји да­нас све што је ру­ско је на­сил­но са­те­ра­но у не­ка­кав ге­то, у изо­ла­ци­ју и ано­ним­ност. Зва­нич­ни ме­ди­ји као по до­го­во­ру на­ста­вља­ју ко­му­ни­стич­ку ра­бо­ту чи­шће­ња мо­зго­ва и си­сте­мат­ског иг­но­ри­са­ња на­ших на­ци­о­нал­них ко­ре­на и из­во­ра, на­ших на­ци­о­нал­них иде­а­ла и те­жњи, на­ших на­ци­о­нал­них вред­но­сти и ве­ли­чи­на. Ево, ју­че сам отво­рио ра­дио-апа­рат и за­чуо об­ја­ву ра­дио-ста­ни­це зва­не то­бо­же ,Глас Ру­си­је’, на ру­ском, по­том фран­цу­ском и ен­гле­ском је­зи­ку. Уме­сто ру­ске пе­сме усле­ди­ла је афро-аме­рич­ка дре­ка не­ка­квих хе­ви-ме­тал-ро­к-ен­д-ро­ле­ра, као и на свим оста­лим ра­дио и ТВ-про­гра­ми­ма… Не­ка им бу­де, по­кло­ни­ци­ма Са­та­не, јер Са­та­на из­ве­сно по­сто­ји, у шта смо се ми, Ру­си, ду­бо­ко уве­ри­ли стра­да­ју­ћи под удар­ци­ма ње­го­вих слу­гу… али по­сто­ји и Бог!”

Пи­там се за­што Ру­ска пра­во­слав­на цр­ква не зах­те­ва свој про­стор на елек­трон­ском не­бу и сво­је ра­дио-та­ла­се, као што их има Ва­ти­кан. Гла­зу­нов се ту­жно осме­ху­је:

„Сви та­кви зах­те­ви су ре­дов­но од­би­ја­ни јер ру­со­фоб­ска власт до­бро зна да је на­ша исти­на не­по­бе­ди­во оруж­је… Ми да­нас пре­жи­вља­ва­мо крах све­га, крах ар­ми­је, крах еко­но­ми­је, крах кул­ту­ре. То је одав­но при­пре­ма­но. По­сто­ји јед­на ма­сон­ска кар­та из 1902. го­ди­не, где уме­сто Ру­ске Им­пе­ри­је, ко­ја је ка­сни­је из­об­ли­че­на у СССР, сто­ји нат­пис: ,Ру­ска пу­сти­ња’. Да­кле, план за уни­ште­ње Ру­си­је и ру­ског на­ро­да је одав­но на­пра­вљен. Пре­ма про­јек­ти­ма ,но­вог свет­ског по­рет­ка’ Ру­си­ја тре­ба да по­ста­не си­ро­вин­ска ба­за САД а Ру­си но­во ро­бље. То је ве­ков­ни циљ мрач­них си­ла, на­ших не­при­ја­те­ља. Уо­ста­лом, до­бро знаш да су Ок­то­бар­ску ре­во­лу­ци­ју из­ве­ли стран­ци и плу­то­крат­ска ин­тер­на­ци­о­на­ла. Они су мр­зе­ли Ру­си­ју и ње­ну иде­ју мо­нар­хи­је и са­ња­ли, отво­ре­них очи­ју, о ве­ле­пљач­ки ру­ског бо­гат­ства. Те­о­риј­ску осно­ву пру­жи­ло је Марк­со­во уче­ње о кла­сној бор­би, вођ­ство је пре­у­зео Ле­њин, та­ко­ђе стра­нац, а ка­пи­тал су да­ли аме­рич­ки бан­ка­ри…”

Свет­ски рат про­тив на­ци­ја

По­сто­ји јед­на ис­трај­на за­пи­та­ност ко­ју не ис­по­ве­дам пред ру­ским при­ја­те­љи­ма и по­зна­ни­ци­ма јер се бо­јим да не за­зву­чи, са­свим не­же­ље­но, као пре­кор: ка­ко је би­ло мо­гу­ће да не­знат­на ма­њи­на ту­ђи­на и ру­со­фо­ба осво­ји и одр­жи ти­ран­ску власт над ве­ли­ким ру­ским на­ро­дом? Гла­зу­но­ва до­вољ­но ду­го и при­сно по­зна­јем да га без бо­ја­зни мо­гу су­о­чи­ти с тим пи­та­њем, на ко­је од­го­ва­ра одре­ши­то и ла­ко, као да га је и сам че­сто про­ми­шљао:

„Пре све­га, ва­ља зна­ти да су сви ин­стру­мен­ти вла­сти кон­цен­три­са­ни у ур­ба­ним сре­ди­на­ма и ин­те­лек­ту­ал­ним струк­ту­ра­ма, где ту­ђи­ни и ру­со­фо­би уоп­ште ни­су не­знат­не ма­њи­не већ по­за­ма­шна си­ла, а у мно­гим до­ме­ни­ма чак и ве­ћи­на… Али ни­је про­блем то­ли­ко у мно­го­број­но­сти или ма­ло­број­но­сти не­при­ја­те­ља већ у исто­риј­ском про­це­су, ко­ји је пр­во за­хва­тио Ен­гле­ску, по­том Фран­цу­ску и ко­нач­но се за­те­као у Ру­си­ји. Ми­слим на про­цес рас­па­да­ња ор­ган­ске, мо­нар­хиј­ске за­јед­ни­це, за­тро­ва­не иде­ја­ма ма­сон­ства. Ту по­чи­ва ве­ли­ка од­го­вор­ност ру­ске ари­сто­кра­ти­је ко­ја је ла­ко под­ле­гла ви­ру­су ма­сон­ства. Ка­да ви­рус про­дре и у пот­пу­но здрав ор­га­ни­зам — овај под­ле­же бо­ле­сти а ру­ска ари­сто­кра­ти­ја је би­ла при­лич­но ла­бил­на, под­ло­жна бо­ле­сти от­пад­ни­штва од Бо­га, од­но­сно ли­бе­ра­ли­зму. Она је оду­ше­вље­но при­хва­та­ла за­пад­њач­ке, ли­бе­рал­не и ма­сон­ске иде­је а да че­сто уоп­ште ни­је зна­ла о че­му је ту реч, ни­ти је зна­ла шта чи­ни, ка­ко осве­до­ча­ва при­мер де­ка­бри­ста… Ва­ља ис­та­ћи да су и мно­ги ру­ски ари­сто­кра­ти би­ли са­вр­ше­но све­сни зла ко­је Ру­си­ји пре­ти и да су му се од­луч­но су­прот­ста­вља­ли, по­пут Сто­ли­пи­на. И за­то су га на­ши не­при­ја­те­љи уби­ли, јер су зна­ли да ће ње­го­ве ре­фор­ме пре­по­ро­ди­ти Ру­си­ју и спа­сти је по­ша­сти. Уба­че­ни те­ро­ри­сти пре Ре­во­лу­ци­је уби­ја­ли су сто­же­ре мо­нар­хиј­ског си­сте­ма, на сто­ти­не, на хи­ља­де нај­бо­љих ад­ми­ни­стра­то­ра, су­ди­ја, офи­ци­ра, гу­вер­не­ра…”

На­гло по­вла­чи по­глед из не­ке за­ми­шље­не тач­ке син­те­зе ис­ку­ства про­шло­сти и по­ла­же га на рад­ни сто, на при­ме­рак гла­си­ла ру­ских па­три­от­ских сна­га, Наш ве­сник, с пре­во­дом мог па­ри­ског из­ве­шта­ја, об­ја­вље­ног пр­во у По­гле­ди­ма, под на­сло­вом „Фран­цу­зи? Не, ше­сто­у­га­о­ни­ци!”

„Про­чи­тао сам с ве­ли­ком па­жњом и још ве­ћом ту­гом Твој при­каз тра­ге­ди­је фран­цу­ске на­ци­је ко­ја иш­че­за­ва и гу­би сво­ју др­жа­ву. Тај свет­ски рат про­тив на­ци­ја, ко­ји обе­ле­жа­ва XX век, за­по­чео је упра­во у Ру­си­ји. Да­нас су оп­ста­ле са­мо две пра­ве на­ци­о­нал­не др­жа­ве: Ја­пан и Изра­ел. Због ни­за спе­ци­фич­них свој­ста­ва и окол­но­сти, Изра­ел је пот­пу­но по­ште­ђен од тог ра­та а нај­ве­ће сна­ге и ра­за­ра­ња су да­нас су­сре­ђе­ни на Ру­си­ју. Циљ је ра­зо­ри­ти Ру­си­ју, рас­ко­ма­да­ти је на ре­пу­бли­ке и ау­то­но­ми­је ка­ко би ру­ски на­род из­гу­био је­дин­ство и ка­ко би био ко­нач­но под­јарм­љен, пре­тво­рен у го­ми­лу рад­них жи­во­ти­ња. На­ши не­при­ја­те­љи да­нас ку­пу­ју и од­во­де на­ше нај­бо­ље умо­ве, на­уч­не ка­дро­ве, као што за­ба­да­ва, за­хва­љу­ју­ћи фан­та­стич­но и на­мер­но де­пре­си­ра­ној ру­бљи, от­ку­пљу­ју ико­не, сли­ке, зла­то, ди­ја­ман­те, наф­ту, шу­ме, при­род­на бо­гат­ства… Из Ру­си­је ма­сов­но од­во­де и мла­де де­вој­ке, че­сто ма­ло­лет­ни­це, у Тур­ску или зе­мље Бли­ског ис­то­ка, зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи њи­хо­ву глад и на­ив­ност, обе­ћа­ва­ју­ћи им ча­сне по­сло­ве и ве­ли­ке за­ра­де а на од­ре­ди­шти­ма их си­лу­ју и за­то­ча­ва­ју у јав­ним ку­ћа­ма те их на кра­ју, про­па­ле и за­ра­же­не си­дом, вра­ћа­ју у Ру­си­ју као око­ре­ле про­сти­тут­ке, ко­је ши­ре за­ра­зу. То је по­себ­ни и мо­жда нај­бол­ни­ји аспект ге­но­цид­ног ра­та ко­ји се про­тив нас во­ди јер по­га­ђа са­му осно­ву на­шег ге­но­фон­да. Не­ма­шти­на, оча­ја­ње и бес­пер­спек­тив­ност иза­зи­ва­ју бе­лу ку­гу, ко­ја пре­ти да нас пре­по­ло­ви. У мно­гим обла­сти­ма од­нос умр­лих и ро­ђе­них је два пре­ма је­дан…”

Пре­ко ли­ца му пре­ла­зи је­дан осмех се­те:

„Прем­да је ов­де ,дик­та­ту­ра про­ле­та­ри­ја­та’ за­ме­ње­на ,де­мо­кра­ти­јом’, вла­сто­др­шци су оста­ли исти, као и њи­хо­ви мрач­ни ци­ље­ви. И да­ље — али сад то­бо­же у име ,свет­ских ин­те­гра­ци­о­них про­це­са’ — де­мо­ни­зу­ју ру­ску на­ци­о­нал­ну са­мо­свест и про­па­ги­ра­ју ,ин­тер­на­цо­на­ли­зам ме­ђу на­ро­ди­ма’. Ко­ли­ко ја знам ла­тин­ски, ,ин­тер’ зна­чи из­ме­ђу. Та­кво не­ко ,из­ме­ђу’ ни­ка­да и ниг­де ни­је по­сто­ја­ло, ни­ти по­сто­ји, јер се на­ро­ди до­ди­ру­ју, сла­жу, са­ра­ђу­ју или су­да­ра­ју. Ми, Ру­си, ни­ка­да ни­смо жи­ве­ли у та­квом не­ка­квом ,из­ме­ђу’. Ми смо има­ли свој дом и сво­ју др­жа­ву, ко­је су нам уни­шти­ли и са­да свим си­ла­ма оне­мо­гу­ћа­ва­ју да их по­вра­ти­мо и об­но­ви­мо… Не знам да ли си, уче­ству­ју­ћи у ра­ду Кон­гре­са сло­вен­ских кул­ту­ра, имао при­ли­ке да слу­шаш је­дан ве­о­ма за­ни­мљив ре­фе­рат о ру­ској на­ци­о­нал­ној но­шњи. Не­кад су се гу­бер­ни­је раз­ли­ко­ва­ле и по сти­лу оде­ва­ња а у сва­кој гу­бер­ни­ји би­ло је на хи­ља­де пот­пу­но раз­ли­чи­тих вр­ста и об­ли­ка ,ко­ко­шњи­ка’ (на­род­на жен­ска ка­па, прим. Д. К.). Др­жав­ним ука­зом у СССР на­ро­ди­ма је би­ло за­бра­ње­но да но­се сво­ју на­род­ну оде­ћу. Ру­ском на­ро­ду на­мет­ну­то је да но­си та­ко­зва­не ,ва­тин­ке’, ва­ти­ра­не јак­не ко­је су пр­во­бит­но би­ле про­из­ве­де­не за за­то­че­ни­ке ар­хи­пе­ла­га Гу­лаг. Да­нас нас гу­ра­ју у дру­гу вр­сту ко­лек­ти­ви­стич­ке оде­ће, у јак­не и пан­та­ло­не аме­рич­ких фар­ме­ра, јед­на­ке за му­шкар­це и же­не… Наш је за­да­так да стрг­не­мо са се­бе то обе­леж­је роп­ства и да об­но­ви­мо бо­гат­ство на­ше кул­ту­ре оде­ва­ња ко­ја је из­ра­жа­ва­ла уз­ви­ше­ност и до­сто­јан­ство обо­го­тво­ре­ног чо­ве­ка.”

Ка ин­до­е­вроп­ском је­дин­ству на­ро­да

„Да је про­по­вед­ни­ци­ма ,ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма’ за­и­ста ста­ло до сло­ге на­ро­да, они би у свим шко­ла­ма Евро­пе и Аме­ри­ке на­ста­ву исто­ри­је по­чи­ња­ли пре­да­ва­њи­ма о ин­до­е­вроп­ском, ариј­ском пра­је­дин­ству свих европ­ских на­ро­да. Сва по­ко­ле­ња исто­ри­ју Евро­пе за­по­чи­њу лек­ци­ја­ма о Ста­рој Грч­кој и Ри­му, да­кле од кра­ја уме­сто од по­чет­ка ве­ли­ке, осва­јач­ке се­о­бе ин­до­е­вроп­ских на­ро­да из њи­хо­ве пр­во­бит­не, арк­тич­ке пра­до­мо­ви­не, где су би­ли је­дан је­дин­стве­ни на­род. Ти за­јед­нич­ки, ариј­ски ко­ре­ни европ­ских на­ро­да су та­бу-те­ма у мо­дер­ном, за­пад­њач­ком си­сте­му обра­зо­ва­ња. Про­гра­ме­ри и над­зор­ни­ци тог обра­зо­ва­ња пом­но па­зе да европ­ска мла­дост то не спо­зна и та­ко у ариј­ској тра­ди­ци­ји пре­по­зна се­бе, сто­га про­зи­ру­ћи те пре­зи­ру­ћи све гну­сне ла­жи и об­ма­не ,ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма’ и ,ко­смо­по­ли­ти­зма’.”

Док Гла­зу­нов го­во­ри има­ги­нар­ном чи­та­о­цу ових ре­до­ва, опа­жам ка­ко му на ли­цу из­би­ја тре­ћи и нај­ду­бљи из­раз би­ћа, ко­ји је је­дан скеп­тич­ни ру­ски из­ве­штач ве­о­ма успе­шно де­фи­ни­сао, опи­су­ју­ћи ње­го­ву де­цу: „Има­ју гла­зу­но­вљев­ски ка­рак­тер: ли­ца су им за­тво­ре­на по­пут швај­цар­ског се­фа и уз­ви­ше­на по­пут ди­ма што се из­ви­ја над жр­тве­ни­ком.”

Врп­ца на маг­не­то­фо­ну не окле­ва већ се и да­ље рав­но­мер­но окре­ће, по­пут „кру­га ну­жно­сти”, и бе­ле­жи:

„Ов­де у Ру­си­ји су та­бу-те­ма не са­мо на­ши ариј­ски ко­ре­ни већ и ве­ли­чан­стве­на исто­ри­ја и епо­пе­ја Сло­ве­на. Зва­нич­на исто­ри­о­гра­фи­ја, ко­јом го­спо­да­ре на­ши не­при­ја­те­љи, углав­ном се не­при­ја­тељ­ски од­но­си пре­ма Сло­ве­ни­ма. Си­сте­мат­ски се пре­ћут­ку­ју, за­та­шка­ва­ју и фал­си­фи­ку­ју мно­ге чи­ње­ни­це древ­но­сти сло­вен­ске кул­ту­ре. Мно­ги спо­ме­ни­ци ука­зу­ју да је исто­ри­ја Сло­ве­на не­у­по­ре­ди­во древ­ни­ја не­го што твр­ди зва­нич­на исто­ри­о­гра­фи­ја. Ко хо­ће да стек­не пра­ва зна­ња о Сло­ве­ни­ма мо­ра се обра­ти­ти ра­до­ви­ма ,хе­те­ро­док­сних’ на­уч­ни­ка, од Ша­фа­ри­ка до Гиљ­фер­дин­га, Ге­де­о­но­ва, За­бе­ли­на, све до Па­ра­мо­но­ва, ко­ји је умро, у из­гнан­ству, у Ау­стра­ли­ји, пре не­ко­ли­ко го­ди­на и где је об­ја­вио низ из­ван­ред­них ра­до­ва што пот­пу­но ре­ви­ди­ра­ју исто­ри­ју Сло­ве­на. Ми­слим на ње­го­ва де­ла по­пут Исто­ри­је Ру­са у два­на­ест то­мо­ва и Ода­кле по­ти­чеш, Ру­си­јо? Код нас су те књи­ге про­скри­бо­ва­не а огром­не на­по­ре зва­нич­ни­ци су уло­жи­ли да би без­у­спе­шно до­ка­зи­ва­ли ка­ко је Ве­ле­со­ва књи­га — фал­си­фи­кат. Реч је о три­де­се­так др­ве­них та­бли­ца са сло­вен­ским пи­смом из пре­хри­шћан­ског пе­ри­о­да, ко­је је про­на­шао ру­ски офи­цир Изен­бек на јед­ном пле­мић­ком има­њу, за вре­ме Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. На жа­лост, да­шчи­це су про­па­ле а са­чу­ва­ло се све­га не­ко­ли­ко фо­то­гра­фи­ја и пре­вод тек­ста ко­ји је пр­во­бит­но био об­ја­вљен у еми­грант­ском ча­со­пи­су Жар-пти­ца… По­том су от­кри­ве­ни и дру­ги спо­ме­ни­ци ко­ји не­по­бит­но по­твр­ђу­ју да су Сло­ве­ни има­ли сво­је пи­смо пре ре­фор­ме Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, ко­ја га је са­мо ко­ди­фи­ко­ва­ла.”

До­да­јем ка­ко ме при­ме­ри тог сло­вен­ског пи­сма че­сто под­се­ћа­ју на ру­не, што ука­зу­је на брат­ске ве­зе сло­вен­ских и гер­ман­ских на­ро­да. По опа­жа­њу слав­ног ис­тра­жи­ва­ча гер­ман­ског и осо­би­то ви­кин­шког на­сле­ђа, Ре­жи­са Бо­а­јеа, слич­но­сти из­ме­ђу гер­ман­ске и сло­вен­ске ми­то­ло­ги­је су то­ли­ко упа­дљи­ве да се по­ста­вља пи­та­ње прав­ца ути­ца­ја или раз­ме­не тра­ди­ци­ја. Под­стак­нут, Гла­зу­нов се оти­ску­је ка пу­чи­ни тог ве­ли­ког сло­вен­ско-гер­ман­ског је­дин­ства, што по­чи­ва на за­јед­нич­ким ин­до­е­вроп­ским ко­ре­ни­ма, да би се на­гло вра­тио на по­при­ште ве­ли­ког ра­та „но­вог свет­ског по­рет­ка” про­тив европ­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је.

„Ми то је­дин­ство мо­ра­мо об­но­ви­ти јер је оно услов на­шег пре­по­ро­да. Ши­ром Евро­пе ја ви­дим ни­ца­ње сна­га и по­кре­та от­по­ра. И ов­де, упр­кос ге­но­ци­ду, кроз бе­тон­ски по­кров из­би­ја­ју но­ви умо­ви, но­ве ге­не­ра­ци­је ко­је ули­ва­ју ве­ру у пре­по­род Ру­си­је. На­ма не тре­ба ,по­моћ’ плу­то­кра­та За­па­да ко­ји хо­ће да Ру­си­ју пре­тво­ре у сво­ју си­ро­вин­ску ба­зу и про­вин­ци­ју ,но­вог свет­ског по­рет­ка’. На­ма је по­треб­на ду­хов­на пот­по­ра да из­др­жи­мо и да уста­не­мо. Ру­ски на­род ва­ља ди­ћи са ко­ле­на, да­ти му пра­во на рад, пра­во на сво­ји­ну, пра­во на ду­хов­ну кул­ту­ру… Сви Сло­ве­ни мо­ра­ју да се ује­ди­не јер је то услов на­шег оп­стан­ка. Дру­ги, не­при­ја­те­љи Сло­ве­на и Евро­пља­на хо­ће да ис­тре­бе сло­вен­ска пле­ме­на са ли­ца зе­мље. Ми смо пре­тр­пе­ли гу­бит­ке ка­кве ни­је пре­тр­пе­ло ни­јед­но дру­го брат­ско пле­ме, ни Нем­ци, ни Шпан­ци, ни Фран­цу­зи, ни Ита­ли­ја­ни. И упра­во чи­ње­ни­ца да су се сна­ге зла око­ми­ле на Сло­ве­не — пр­вен­стве­но на Ср­бе и Ру­се — све­до­чи нам да се кљу­че­ви глав­ног от­по­ра, до по­бе­де над ,но­вим свет­ским по­рет­ком’, на­ла­зе у на­шим ру­ка­ма. У овом нео­бја­вље­ном ра­ту ко­ји во­де про­тив нас, ми мо­ра­мо из­др­жа­ти све стра­шне удар­це не са­мо због на­ше бу­дућ­но­сти већ и због бу­дућ­но­сти свих Евро­пља­на. Нај­бо­љи ду­хо­ви За­пад­не Евро­пе то већ по­чи­њу да схва­та­ју и це­не.”

Је­дан при­мер та­квог про­све­тље­ња је ве­о­ма ка­рак­те­ри­сти­чан: не­дав­но је нај­у­глед­ни­ји и нај­де­ло­твор­ни­ји фи­ло­соф фран­цу­ске „но­ве де­сни­це”, Ален де Бе­ноа, из­ја­вио да ће за­тра­жи­ти по­ли­тич­ки азил у Ру­си­ји ка­да у њој пре­у­зму власт ру­ске па­три­от­ске сна­ге.

Ари­сто­кра­ти­ја про­тив плу­то­кра­ти­је

Из­ли­шно је ис­ти­ца­ти да лич­но­сти по­пут Иље Гла­зу­но­ва у под­јарм­ље­ној Ру­си­ји има­ју мно­го моћ­них и опа­сних не­при­ја­те­ља. Ипак, ру­со­фо­би на вла­сти се још не усу­ђу­ју на­ру­чи­ва­ти уби­ства нај­и­стак­ну­ти­јих и нај­слав­ни­јих про­та­го­ни­ста ру­ског па­три­от­ског от­по­ра и пре­по­ро­да, јер би то мо­гло иза­зва­ти ма­сов­на осве­шће­ња и по­бу­не. За­то муч­ки усмр­ћу­ју ма­ње зна­не фи­гу­ре. Гла­зу­нов је ка­жњен због сво­је сме­ло­сти и вер­но­сти ру­ском на­ро­ду уби­ством су­пру­ге Ни­не, ко­ме су прет­хо­ди­ле ано­ним­не те­ле­фон­ске прет­ње. Зва­нич­ни и ци­нич­ни из­ве­штај по­ли­ци­је смрт Ни­не Гла­зу­но­ве де­фи­ни­ше као „са­мо­у­би­ство”, прем­да ни­је мо­гао при­кри­ти, ни­ти об­ја­сни­ти, кр­ва­ве тра­го­ве на­си­ља иа ње­ним ру­ка­ма, ко­ји­ма се очај­нич­ки оти­ма­ла од на­па­да­ча, што су је са осмог спра­та згра­де где жи­ви ба­ци­ли на плоч­ник. И ње­го­ва де­ца су до­жи­ве­ла фи­зич­ке на­па­де увек „ано­ним­них на­па­да­ча” те их за­то при сва­ком из­ла­ску пра­те вер­ни и на­о­ру­жа­ни чу­ва­ри жи­во­та.

Пре­ли­ста­ва­ју­ћи ар­хи­ву ин­тер­вјуа Иље Гла­зу­но­ва, об­ја­вље­них на стра­ни­ца­ма гла­си­ла За­па­да и Ис­то­ка, уо­чио сам да са­го­вор­ни­ци че­сто из­ра­жа­ва­ју чу­ђе­ње што та­ко слав­ни и из­ве­сно бо­га­ти умет­ник — чи­ја де­ла на аук­ци­ја­ма лон­дон­ског „So­tebya” до­сти­жу им­пре­сив­не ци­фре — ис­тра­ја­ва да жи­ви и ра­ди у сред ру­ске про­па­сти и бе­де, уме­сто да се скло­ни у не­ку splen­did iso­la­tion, на За­па­ду. Пре­пи­су­јем је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан од­го­вор Гла­зу­но­ва:

„Зва­нич­на сред­ства про­па­ган­де као узор-ју­на­ка ис­ти­чу еми­гран­та, ко­ји је, по мом ми­шље­њу, из­дај­ник отаџ­би­не, јер је на­пу­шта ка­да је сво­јој зе­мљи нај­по­треб­ни­ји. Ја ни­ка­да не­ћу би­ти та­кав ју­нак… Сво­је­вре­ме­но, Франц Јо­зеф Штра­ус ми је пред­ла­гао да оста­нем у Не­мач­кој. Ре­као ми је: ,Сви по­ште­ни љу­ди на­пу­шта­ју ту зе­мљу, за­што и Ви не на­пу­сти­те им­пе­ри­ју зла?’ Ја сам му од­го­во­рио: ,Го­спо­ди­не Штра­ус, за­што Ви ни­сте по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да је Не­мач­ка би­ла у ру­ше­ви­на­ма, оти­шли на Ка­нар­ска остр­ва или Фи­џи да се та­мо од­ма­ра­те? Уме­сто то­га Ви, као и оста­ли по­ште­ни Нем­ци, по­ди­за­ли сте из ру­ше­ви­на Ва­шу отаџ­би­ну.’ Да­нас тре­ба усред­сре­ди­ти све рас­по­ло­жи­ве сна­ге на уз­ди­за­ње Ру­си­је из ру­ше­ви­на. За пре­по­род Ру­си­је ва­ља мо­би­ли­са­ти све оне ко­ји во­ле Ру­си­ју и ко­ји је сма­тра­ју сво­јом суд­би­ном. Цар­ска Ру­си­ја би­ла је нај­сло­бод­ни­ја и нај­бо­га­ти­ја зе­мља, ко­ја је да­ле­ко над­ма­ши­ва­ла САД. За вре­ме ца­ра Ни­ко­ла­ја II ста­нов­ни­штво Ру­си­је се по­ве­ћа­ло за че­тр­де­сет ми­ли­о­на, док су САД у то вре­ме да­ле­ко за­о­ста­ја­ле. Ми до по­след­њег да­ха мо­ра­мо да се бо­ри­мо за ве­ли­ке прин­ци­пе на ко­ји­ма се те­ме­љи­ла на­ша ве­ли­ка др­жа­ва. Ру­си­ја мо­ра кре­ну­ти пу­тем ко­ји је за­по­чео Сто­ли­пин, ка­ко би по­но­во по­ста­ла моћ­на, здра­ва, бо­га­та, јер она по­се­ду­је све мо­гућ­но­сти да то оства­ри.”

Иза­бран за рек­то­ра Све­ру­ске умет­нич­ке ака­де­ми­је у Мо­скви — упр­кос отво­ре­ним про­ти­вље­њи­ма но­мен­кла­ту­ре — Гла­зу­нов је об­но­вио и пре­по­ро­дио цар­ску тра­ди­ци­ју те слав­не уста­но­ве ко­ју је за­то­мио те­рор „ок­то­бар­ске аван­гар­де”. Да­нас је Све­ру­ска умет­нич­ка ака­де­ми­ја је­ди­на обра­зов­на уста­но­ва у све­ту Евро­пља­на где об­да­ре­на мла­дост мо­же сте­ћи вр­хун­ска зна­ња и уме­ће ли­ков­ног из­ра­жа­ва­ња, ка­ква су по­се­до­ва­ли ве­ли­ки, кла­сич­ни мај­сто­ри европ­ске умет­но­сти и ко­је су пру­жа­ле на­ста­ве нај­бо­љих европ­ских ака­де­ми­ја, пре ни­хи­ли­стич­ке ре­во­лу­ци­је мо­дер­не умет­но­сти.

Док пред­во­ђен Гла­зу­но­вим, у прат­њи про­фе­со­ра и аси­сте­на­та, оби­ла­зим кла­се Све­ру­ске умет­нич­ке ака­де­ми­је, до­слов­но за­ди­вљен овла­да­ним ве­шти­на­ма, сет­но по­ми­шљам ка­ко бих ту, са сво­јом ди­пло­мом рим­ске Ac­ca­de­mia di Bel­le Ar­ti, на­ки­ће­ном од­лич­ним оце­на­ма и су­пер­ла­тив­ним по­хва­ла­ма, из­ве­сно пао на ис­пи­ту већ пр­ве го­ди­не сту­ди­ја. Док вр­ши смо­тру, Гла­зу­нов ми об­ја­шња­ва сми­сао свог на­у­ма:

„Све ука­зу­је да ово вре­ме ни­је за умет­ност. Ми жи­ви­мо усред свет­ског ра­та, ко­ји је тим стра­шни­ји и те­жи што су фрон­то­ви не­ви­дљи­ви. Ипак, ми се мо­ра­мо бо­ри­ти исто­вре­ме­но и за очу­ва­ње и раз­ви­ја­ње нај­бо­ље тра­ди­ци­је умет­но­сти, јер ка­ко ће­мо об­но­ви­ти кул­ту­ру, по­сле овог ра­та, ако но­ви на­ра­шта­ји не зна­ју да на­сли­ка­ју ико­ну за обо­го­тво­ре­ње чо­ве­ка, ако не зна­ју да про­јек­ту­ју храм на­ше све­то­сти, ако не зна­ју да са­ста­ве по­е­му хе­рој­ству? При­хва­тио сам се уло­ге рек­то­ра да бих мла­дим та­лен­ти­ма пру­жио ону вр­сту шко­ле ка­ква је по­сто­ја­ла у цар­ској Ру­си­ји, ка­кве су би­ле у Фи­рен­ци, Ве­не­ци­ји, Шпа­ни­ји, у вре­ме­на мо­нар­хиј­ске Евро­пе. Та­да иде­ја мо­нар­хи­је да­ва­ла је на­ро­ди­ма пот­пу­ну сло­бо­ду, про­цват и бла­го­ста­ње. Та­да је ари­сто­кра­ти­ја би­ла за­и­ста ари­сто­кра­ти­ја, да­кле вла­да­ви­на нај­бо­љих, нај­ум­ни­јих, на­је­тич­ни­јих, нај­сме­ли­јих, нај­пле­ме­ни­ти­јих љу­ди. Ари­сто­кра­ти­ју је свр­гла плу­то­кра­ти­ја, вла­да­ви­на нов­ца ко­ји под­сти­че нај­ни­жу се­бич­ност и ко­ја уни­шта­ва све што је вред­но и пле­ме­ни­то у чо­ве­ку.”

По­вра­так сло­вен­ског сун­ца

У јед­ној кла­си сре­ћем вер­ног чи­та­о­ца ко­ји ми тра­жи по­дроб­ни­је об­ја­шње­ње алу­зи­је на ма­сон­ски сим­бо­ли­зам „но­вог свет­ског по­рет­ка”, с основ­не до­лар­ске нов­ча­ни­це. Сти­ца­јем окол­но­сти у нов­ча­ни­ку имам cor­pus de­lic­ti те га ва­дим и пру­жам екс­е­ге­зу ње­го­вих пре­те­ћих сим­бо­ла, што под­сти­че про­рек­то­ра да за­тра­жи ши­ре пре­да­ва­ње за све сту­ден­те. При­пре­ме пре­да­ва­ња, под на­сло­вом „Сло­вен­ска ал­тер­на­ти­ва но­вом свет­ском по­рет­ку”, уво­де ме у рад јед­не сед­ни­це ко­ле­ги­ју­ма, са ко­је ов­де пре­но­сим са­др­жа­је ка­рак­те­ри­стич­не за Гла­зу­но­вље­ву пе­да­го­ги­ју и ана­го­ги­ју.

Гла­зу­нов отва­ра сед­ни­цу ко­ле­ги­ју­ма под­се­ћа­ју­ћи на од­лу­ку да се од сле­де­ће ака­дем­ске го­ди­не уве­де на­ста­ва ста­ро­грч­ког и ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка и кул­ту­ре. Не­ко пи­та да ли ће пред­мет би­ти фа­кул­та­ти­ван, што иза­зи­ва крат­ку љут­њу Гла­зу­но­ва: „Фа­кул­та­тив­но зна­чи да ни­је оба­ве­зно. Ја хо­ћу да ти пред­ме­ти бу­ду оба­ве­зни. На­ши сту­ден­ти мо­ра­ју би­ти упо­зна­ти са ста­ро­грч­ком и сло­вен­ском ми­то­ло­ги­јом, не са­мо за­то што су им та­ква зна­ња по­треб­на за спо­зна­ју зна­че­ња ве­ли­ких де­ла европ­ске умет­но­сти, на­дах­ну­те тра­ди­ци­јом, већ и за­то што су те ми­то­ло­ги­је у осно­ви европ­ске кул­ту­ре и на­шег пре­по­ро­да… Уо­ста­лом, зна­ње ста­ро­грч­ког и ста­ро­сло­вен­ског је нај­бо­ље сред­ство за раз­у­ме­ва­ње ан­тич­ке фи­ло­зо­фи­је и на­ше древ­но­сти.”

Пи­та про­рек­то­ра да ли су на­ђе­ни про­фе­со­ри за те пред­ме­те. Про­рек­тор од­го­ва­ра да је на­шао про­фе­со­ра ста­ро­грч­ког је­зи­ка и кул­ту­ре и да га је упу­тио на Гла­зу­но­ва. Гла­зу­нов од­ма­ху­је ру­ком, у знак не­за­до­вољ­ства: „Да, био је код ме­не. Шта ће нам та­кав ,зна­лац’. Пи­тао сам га да ли зна ко је Ана­хар­сид — а он је бле­нуо у ме­не као те­ле у ша­ре­на вра­та. Ево, мој при­ја­тељ ни­је про­фе­сор ста­ро­грч­ког а уве­рен сам да зна ко је Ана­хар­сид. Ре­ци им, мо­лим Те, ко је Ана­хар­сид.”

Гла­зу­нов има лу­ду сре­ћу да ње­гов при­ја­тељ пу­ким слу­ча­јем по­зна­је Ана­хар­си­да те са­вла­ђу­ју­ћи стид оба­ве­шта­вам ко­ле­ги­јум ка­ко је ту реч о слав­ном сло­вен­ском му­дра­цу, ко­га по­ми­ње и Хе­ро­дот у че­твр­тој књи­зи сво­је Исто­ри­је. Уз јед­но три­јум­фал­но „ето, ви­ди­те!”, Гла­зу­нов се обра­ћа ку­сто­су то­ном ре­зиг­на­ци­је: „Да ли Ви пра­ти­те шта сту­ден­ти чи­та­ју? Ја сам из сво­је би­бли­о­те­ке ов­де до­нео го­ми­лу дра­го­це­них књи­га и мо­но­гра­фи­ја, и ре­као сам Вам да их све ста­ви­те на вид­но ме­сто, ка­ко би их сту­ден­ти има­ли стал­но пред по­гле­дом. Они мо­ра­ју да сва­ко­днев­но има­ју у ви­ду бар ре­про­дук­ци­је ве­ли­ка­на европ­ске умет­но­сти, Ле­о­нар­да, Ми­ке­лан­ђе­ла, Ра­фа­е­ла, Ру­бљо­ва… А ви­дим да ни­је учи­ње­но оно што сам тра­жио. Ста­ви­ли сте књи­ге у бу­џак… Би­ће? (Обра­ћа се ме­ни) Стал­но то на­ше сло­вен­ско ,би­ће, би­ће, би­ће’ — а ни­ка­да не бу­де! И где је дру­ги ку­стос? Шта је с на­шом му­зеј­ском по­став­ком?”

Про­рек­тор од­го­ва­ра да тај ку­стос још ни­је ус­пео да оба­ви сав по­сао ка­та­ло­ги­за­ци­је пред­ме­та му­зеј­ске по­став­ке, што Гла­зу­но­ву иза­зи­ва но­ви на­пад срџ­бе: „Још ни­је за­вр­шио тај по­сао?! Па шта тре­ба за тај по­сао: плај­ваз и сан­ти­ме­тар у ру­ке! Про­шло је већ по­ла го­ди­не од кад је до­био на­лог а за то вре­ме мо­гао је да по­пи­ше чи­тав Ер­ми­таж!”

У пре­двор­ју већ­ни­це, на ау­ди­јен­ци­ју код ца­ра умет­но­сти об­но­вље­не Ру­си­је, ре­дов­но и да­ни­ма че­ка мно­штво мо­ли­ла­ца, од из­да­ва­ча, га­ле­ри­ста и ко­лек­ци­о­на­ра до но­ви­на­ра. Овог пу­та Гла­зу­нов има вре­ме­на са­мо за јед­ну по­се­ту и се­кре­та­ри­ца у већ­ни­цу, на­кон сед­ни­це, уво­ди пре­ле­пу Ру­ски­њу, оде­ве­ну у ру­ску на­род­ну но­шњу, где ми по­глед при­вла­че фа­сци­нант­ни сим­бо­ли ин­до­е­вроп­ског не­по­бе­ди­вог сун­ца. На­де­жда Га­ра­се­вич је до­шла из Но­во­си­бир­ска, где је ку­стос Ет­но­граф­ског му­зе­ја, да би Гла­зу­но­ву по­ка­за­ла но­ве на­ла­зе но­шње Чал­до­на, при­ка­за­не фо­то­гра­фи­ја­ма и фи­гу­ри­ца­ма од гип­са, ко­је је са­ма об­ли­ко­ва­ла и осли­ка­ла. Реч је о по­себ­ној ет­нич­кој за­јед­ни­ци Ру­са, ко­ја у Си­би­ру жи­ви од пам­ти­ве­ка и ко­ја је из­ван­ред­но очу­ва­ла искон­ску тра­ди­ци­ју, што се­же из ин­до­е­вроп­ске, хи­пер­бо­реј­ске пра­и­сто­ри­је. Опа­жам — са за­до­вољ­ством осе­ћа­ња ду­хов­не срод­но­сти — ка­ко ме­ђу фо­то­гра­фи­ја­ма и гип­са­ним пред­ло­шци­ма но­шње Чал­до­на Гла­зу­нов из­два­ја оне што су обе­ле­же­не су­ве­рен­ским ге­о­ме­три­змом и што да­кле осве­до­ча­ва­ју ви­тал­ност нај­древ­ни­је тра­ди­ци­је. Све их от­ку­пљу­је за му­зеј­ску по­став­ку Све­ру­ске умет­нич­ке ака­де­ми­је.

Да ли је Хри­стос био Сло­вен?

По­зи­ци­ја Гла­зу­но­ва на сце­ни по­кре­та ру­ског ду­хов­ног пре­по­ро­да ево­ци­ра ми јед­ну ита­ли­јан­ску по­сло­ви­цу из вре­ме­на бор­би из­ме­ђу „гвел­фа”, при­ста­ли­ца па­па те ло­кал­них ау­то­но­ми­ја — и „ги­бе­ли­на”, по­бор­ни­ка европ­ске им­пе­ри­је: „Пра­во ве­ли и исти­ну збо­ри онај за ко­га гвел­фи ка­жу да је ги­бе­лин а ги­бе­ли­ни да је гвелф.” У ам­би­јен­ти­ма ру­ског ра­ди­кал­ног пра­во­сла­вља че­сто сре­ћем из­ра­зе по­до­зре­ња пре­ма ор­то­док­си­ји Гла­зу­но­ва, иза­зва­не ње­го­вим отво­ре­ним скло­но­сти­ма ка ре­ха­би­ли­та­ци­ји вр­ли­на и вред­но­сти сло­вен­ског и ин­до­е­вроп­ског па­ган­ства. На дру­гој стра­ни, у ам­би­јен­ти­ма ру­ског нео­па­ган­ства, та­ко­ђе че­сто сре­ћем по­до­зре­ња пре­ма ин­те­гри­те­ту Гла­зу­но­вље­вог обра­ћа­ња пре­хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји, иза­зва­на де­ли­ма по­све­ће­ним гло­ри­фи­ка­ци­ји Хри­сто­со­вог уче­ња.

Гла­зу­но­вљев по­глед на свет об­је­ди­њу­је обе ду­хов­не пер­спек­ти­ве, пре­по­зна­ју­ћи у нај­вред­ни­јим еле­мен­ти­ма хри­шћан­ства спе­ци­фич­ну исто­риј­ску ма­ни­фе­ста­ци­ју ариј­ске Тра­ди­ци­је. До­бар при­мер из­ло­же­ног уве­ре­ња — ко­је по­чи­ва на огром­ној би­бли­о­те­ци не­по­бит­них на­уч­них на­ла­за — Гла­зу­нов пру­жа од­го­ва­ра­ју­ћи на мо­је пи­та­ње о мо­гућ­но­сти­ма пре­по­ро­да Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве:

„У овом ве­ку ми смо пре­тр­пе­ли и огро­ман гу­би­так све­штен­ства и мо­на­штва, ко­је је ру­со­фоб­ски и ан­ти­хри­шћан­ски те­рор уни­шта­вао по Ле­њи­но­вом упут­ству: ,Све­штен­ство тре­ба не­ми­ло­срд­но та­ма­ни­ти!’ Ипак, Цр­ква је све из­др­жа­ла али је нај­го­ре што су у пра­во­сла­вље по­ку­ша­ли да уне­су дру­га на­че­ла, ту­ђа на­че­ла, на исти на­чин као што је у Ла­бу­до­вом је­зе­ру Чај­ков­ског бе­ли ла­буд био за­ме­њен цр­ним… Већ ду­го вре­ме­на над хри­шћан­ством су се над­не­ле мрач­не си­ле, тру­де­ћи се да нај­ак­тив­ни­ју и нај­ду­хов­ни­ју про­по­вед Си­на Бо­жи­јег кри­во­тво­ре у ма­сон­ску док­три­ну, чи­ји је нај­и­зра­зи­ти­ји пред­став­ник ов­де био Лав Тол­стој. Ње­го­ве фи­ло­соф­ске, по­ли­тич­ке и дру­штве­не иде­је су би­ле то­ли­ко стра­шне да ни­је чу­до што га је Ру­ска пра­во­слав­на цр­ква ана­те­ми­са­ла и ис­кљу­чи­ла. На при­мер, он је уо­чи ре­во­лу­ци­је го­во­рио да чо­век не сме да се злу су­прот­ста­вља на­си­љем. А Хри­стос је го­во­рио: ,Ни­сам до­шао да до­не­сем мир на зе­мљу, већ мач.’ Ка­да је Адолф Хи­тлер ре­као да је хри­шћан­ство ре­ли­ги­ја цр­ва — он је имао у ви­ду из­о­па­че­но, ма­со­ни­зо­ва­но хри­шћан­ство, из ко­га је иш­чу­пан и од­ба­чен глав­ни ду­хов­ни еле­мент: по­ја­ва Ису­са Хри­сто­са, ко­га је при­хва­тио ариј­ски свет. И ни­је слу­чај­но већ ну­жно би­ло да су три му­дра­ца, три све­ште­ни­ка За­ра­ту­стри­не ре­ли­ги­је до­шли у Ви­тле­јем да се по­кло­не ро­ђе­ном Спа­си­те­љу. Они су до­шли да се по­кло­не вла­да­ру све­та, сле­де­ћи уче­ње За­ра­ту­стре и древ­ну ариј­ску тра­ди­ци­ју, ко­ји го­во­ре о ци­клич­ном си­ла­ску Спа­си­те­ља, ро­ђе­ном та­ко­ђе без­гре­шним за­че­ћем, по­пут ариј­ског бо­га сун­ца Ми­тре.”

„Са­да нам скри­ве­ни или не­скри­ве­ни ма­со­ни го­во­ре о не­ка­квој кон­фе­рен­ци­ји ра­ди ује­ди­ње­ња ре­ли­ги­је, што је њи­хо­ва под­ва­ла ка­ко би се по­ста­ви­ли из­над свих ре­ли­ги­ја, као го­спо­да­ри и кон­тро­ло­ри. Наш Спа­си­тељ ни­је го­во­рио о то­ме да пред­став­ни­ци свих ре­ли­ги­ја тре­ба да се до­го­ва­ра­ју и из­гла­са­ва­ју за­јед­нич­ке ре­зо­лу­ци­је као у не­ком де­мо­крат­ском пар­ла­мен­ту. Ми се мо­ра­мо ду­бо­ко за­ми­сли­ти над из­ја­вом Спа­си­те­ља да нам до­но­си мач. Тре­ба се за­ми­сли­ти и над ње­го­вим чи­ном про­кли­ња­ња смо­кве што не до­но­си пло­да, као и над по­ру­ком: ,љу­би бли­жње­га сво­га као са­мо­га се­бе’. Ва­ља пре то­га зна­ти ко нам је ,бли­жњи’. Хри­стос ни­је ре­као ,Љу­би све!’ већ нам је по­ру­чио да љу­би­мо са­мо бли­жње. А он је ре­као и да је цар­ство Бо­жи­је у на­ма, што ће ре­ћи да ни­је из­ван нас у овом ма­те­ри­јал­ном све­ту. То цар­ство ни­је од овог све­та и то је на­ше нај­бо­ље ду­хов­но оруж­је за су­прот­ста­вља­ње вла­да­ју­ћем ма­те­ри­ја­ли­зму, ре­ал-со­ци­ја­ли­стич­ког или ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког ти­па.”

„И на ре­чи­ма ,Опра­штај­те сво­јим не­при­ја­те­љи­ма’ из­гра­ђе­но је на сто­ти­не и хи­ља­де иди­от­ских те­о­ри­ја. Ако ме Ти увре­диш, као мој при­ја­тељ и као мој бли­жњи — ја мо­гу да Ти опро­стим, али ме Хри­стос ни­је оба­ве­зао да пра­штам не­при­ја­те­љи­ма Бо­га. Ја не мо­гу пра­шта­ти што уби­ја­ју на де­се­ти­не, на сто­ти­не ми­ли­о­на љу­ди, све­сно и ор­га­ни­зо­ва­но, не мо­гу пра­шта­ти они­ма што уни­шта­ва­ју на­шу кул­ту­ру. Та­кви­ма ни­је мо­гу­ће опро­сти­ти јер су они не­при­ја­те­љи Бо­га и сто­га не­при­ја­те­љи на­ши. Они и ни­су љу­ди већ зли­ков­ци, што при­па­да­ју Са­та­ни.”

„Са­та­на је ствар­но би­ће, и ни­је чу­до што га је Лу­тер га­ђао ма­сти­о­ни­цом. И Ге­те га је при­ка­зао као ствар­но би­ће, пи­шу­ћи Фа­у­ста. Знак Са­та­не је пе­то­кра­ка, ко­ју је пре­у­зе­ла ма­со­не­ри­ја и ко­ја обе­ле­жа­ва све на­ше не­при­ја­те­ље, од ко­му­ни­зма до ,но­вог свет­ског по­рет­ка’ и ње­го­ву власт над др­жа­ва­ма, по­пут САД или Европ­ске за­јед­ни­це. Са­свим је ире­ле­вант­но да ли је пе­то­кра­ка бе­ла, жу­та, цр­ве­на или лихт ро­зе па на штраф­те: она је знак вла­да­ви­не Са­та­не. Јед­на од основ­них Хри­сто­со­вих иде­ја је иде­ја стра­шне те­жи­не људ­ске сло­бо­де. То је те­жи­на сло­бод­ног људ­ског из­бо­ра из­ме­ђу до­бра и зла.”

„Ка­да је реч о је­ван­ђе­љи­ма, нај­ви­ше во­лим Јо­ва­но­во. Сма­трам да оно нај­бо­ље из­ра­жа­ва из­вор­но уче­ње хри­шћан­ства… Мо­жда је Хри­стос био Сло­вен у оном људ­ском де­лу соп­ства. Зна се да су је­ван­ђе­ља би­ла на­пи­са­на на ста­ро­грч­ком и да су уз Хри­сто­са стал­но ишли љу­ди из Де­ка­по­ља. Ви­тле­јем, где је ро­ђен, био је уда­љен осам­на­ест ки­ло­ме­та­ра од Ски­то­по­ља, да­кле од гра­да Ски­та, ка­ко су Хе­ле­ни на­зи­ва­ли Сло­ве­не. Ис­ко­па­ва­ња ко­ја се са­да вр­ше у Изра­е­лу — и о ко­ји­ма сам се оба­ве­стио по­се­тив­ши не­дав­но Изра­ел — ука­зу­ју да је Ски­то­пољ био ве­ли­ки цен­тар хе­лен­ске, ариј­ске кул­ту­ре. То је би­ла рас­кр­сни­ца глав­них ци­ви­ли­за­циј­ских пу­те­ва: ка Егип­ту, Ва­ви­ло­ну, Аси­ри­ји, Па­ле­сти­ни… Ети­мо­ло­шки ко­рен то­по­ни­ма ,Па­ле­сти­не’ је сло­вен­ско ,па­ли­ти’ и ариј­ски ,стан’: вре­ли, ва­тре­ни та­бор. Име Хри­сто­со­вог за­ви­ча­ја, Га­ли­ле­ја, зна­чи ,зе­мља ту­ђи­на­ца’. Хри­стос је био Га­ли­ле­јац, да­кле ту­ђин те га је и го­вор ода­вао. Је­ру­са­ли­мља­ни су се с под­сме­хом од­но­си­ли пре­ма том го­во­ру Га­ли­ле­ја­ца, ко­ји им је зву­чао чуд­но, стра­но. Ина­че, Га­ли­леј­ци­ма је би­ло за­бра­ње­но да жи­ве у Је­ру­са­ли­му…”

Пу­ца­ће из мр­твач­ког сан­ду­ка

По ко зна ко­ји пут Гла­зу­но­вљев го­вор или наш раз­го­вор пре­ки­да звр­ја­ње те­ле­фо­на. Ди­же слу­ша­ли­цу и ли­це му се ши­ри у со­лар­ни осмех док укљу­чу­је раз­глас ка­ко бих чуо ре­чи псов­ки и смр­то­но­сних прет­њи ано­ним­ног гла­са. Са­слу­шав­ши га Гла­зу­нов уз­вра­ћа са­жа­љи­вим гла­сом: „Жа­лим слу­чај, али ни­сте на ви­си­ни сво­је мр­жње, већ сте ба­нал­на ни­шта­ри­ја. Онај ко за­и­ста хо­ће да ме уби­је — не гу­би вре­ме на те­ле­фо­ни­ра­ње.”

Свој по­след­њи ТВ-ин­тер­вју, сни­мљен по­во­дом из­ло­жбе у „Ма­ње­жу”, Гла­зу­нов је ис­ко­ри­стио да се о истом тро­шку обра­ти сво­јим не­при­ја­те­љи­ма:

„Бо­ри­ћу се за веч­ну Ру­си­ју и њен пре­по­род до по­след­њег да­ха. А и кад бу­дем мр­тав, пре­по­ру­чу­јем сво­јим не­при­ја­те­љи­ма да не при­ла­зе мом ков­че­гу. Мо­гу ис­па­ли­ти ра­фа­ле из ау­то­ма­та чак и кад бу­дем под мр­твач­ким по­клоп­цем!” <

(Ду­га, Бе­о­град, 19. јул 1992)