ФРАН­СОА НИ­МИ­ЈЕ: ИВ КЛАЈН – ПО­СЛЕД­ЊИ ПРО­КЛЕ­ТИ УМЕТ­НИК

„IKB” – Плаветнило празнине

За раз­ли­ку од про­кле­тих умет­ни­ка ко­ји су и соп­стве­ним жи­во­том пла­ћа­ли сме­лост да кр­ше нор­ме та­ко­зва­ног „нор­мал­ног све­та”, Ив Клајн је стра­дао од пре­ве­ли­ког успе­ха сво­јих иза­зо­ва

 Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

Оби­ла­зе­ћи, не­дав­но, при­ват­ни му­зеј мо­дер­не умет­но­сти бре­шан­ског ко­лек­ци­о­на­ра Т. Г., опа­зио сам да ту ви­ше не­ма ни­јед­ног при­мер­ка слав­них „мо­но­хро­мих” сли­ка што су про­сла­ви­ле Ива Клај­на на сце­на­ма аван­гар­ди а ко­је сам ту ви­део пре де­се­так го­ди­на. Они­ма ко­ји ни­су упу­ће­ни у исто­ри­ју но­вих аван­гар­ди ва­ља об­ја­сни­ти. Реч је о пра­во­у­га­о­ним по­вр­ши­на­ма, пре­кри­ве­ним је­дин­стве­ном ма­те­ри­јом на­лик згру­ша­ном гип­су, али за­га­си­то пла­ве бо­је, што на ска­ли спек­тра по­чи­ва не­где из­ме­ђу ул­тра­ма­ри­на и оног пиг­мен­та ко­ји су ма­ни­ри­сти, по­пут Брон­ци­на, нај­ра­ди­је ко­ри­сти­ли за по­за­ди­не. Бо­ју је сам ау­тор из­ву­као из спек­тра, кра­јем пе­де­се­тих го­ди­на, за по­тре­бе ства­ра­ња мо­но­хро­мих сли­ка. Твр­де­ћи да је сам из­у­мео ту бо­ју, он ју је на­звао по се­би: In­ter­na­ti­o­nal Klein Blue, или скра­ће­но IKB.

„Не­маш ви­ше ни­јед­ног Клај­на? Оче­ку­јеш ли да ће му па­сти це­не на тр­жи­шту” – ре­кох до­ма­ћи­ну ко­ји ме је љу­ба­зно про­во­дио кроз му­зеј, тек да не­што ка­жем.

Ре­као је “не­мам!” и по­глед упу­тио кроз нај­бли­жи про­зор сво­је ви­ле, ка Бре­ши ко­ју су би­ли пре­кри­ли ма­гла и смог. Ле­ву ру­ку је чуд­но про­тре­сао. Опа­зио сам да је пр­сти­ма на­пра­вио знак ро­го­ва, ка­ко то Ита­ли­ја­ни чи­не ка­да хо­ће да оте­ра­ју бак­суз:

„Не, ми­слим да ће му це­не и да­ље ра­сти, тим пре јер ће ову го­ди­ну обе­ле­жи­ти зна­чај­не из­ло­жбе ње­го­вог опу­са, од Му­зе­ја мо­дер­не умет­но­сти у род­ној му Ни­ци до Ми­ла­на и Пра­та… Да ти искре­но ка­жем, мо­рао сам се ота­ра­си­ти ње­го­вих мо­но­хро­ми­ја јер од кад сам их ку­пио то­ли­ко ме је те­рао не­ки бак­зуз у све­му да сам ко­нач­но мо­рао да то по­ве­жем као узрок и по­сле­ди­цу… Не­ко ће ре­ћи да сам пра­зно­ве­ран али је чи­ње­ни­ца да ми је све кре­ну­ло на­бо­ље од кад сам се ота­ра­сио Клај­но­вих мо­но­хро­ми­ја. И још сам за­ра­дио при­де.”

Од Ро­зен­крој­це­ра до џу­доа

Сва­ка па и нај­са­же­ти­ја ан­то­ло­ги­ја умет­но­сти XX ве­ка са­др­жи ма­кар по­мен, ако не и ре­про­дук­ци­је де­ла Ива Клај­на, јед­не од ње­них нај­спек­та­ку­лар­ни­јих и нај­тра­гич­ни­јих фи­гу­ра, чи­ји је ме­те­ор­ски про­ла­зак пре­ко сце­на аван­гар­ди окон­чао ср­ча­ни удар, у 34. го­ди­ни жи­во­та.

По­пут пр­ва­ка исто­риј­ских аван­гар­ди, с по­чет­ка ве­ка, што су бит­на на­дах­ну­ћа цр­пли из езо­те­риј­ских док­три­на или ор­га­ни­за­ци­ја ко­ји­ма су при­па­да­ли – од те­о­зо­фи­је (Пит Мон­дри­јан) и ма­со­не­ри­је (Ћур­ли­о­нис и Кан­дин­ски) до ал­хе­ми­је (Мар­сел Ди­шан) – Ив Клајн је до иде­је о сво­ђе­њу сли­кар­ства на са­мо јед­ну бо­ју до­спео чи­та­ју­ћи ли­те­ра­ту­ру о та­јан­стве­ном по­кре­ту Ро­зен­крој­це­ра и ње­го­вој по­ли­тич­кој уто­пи­ји, обе­ле­же­ној де­ви­зом „Не бо­јим се да умрем у жуд­њи за бо­љим жи­во­том”.

Ро­зен­крој­це­ри су хри­шћан­ско уче­ње о бу­ду­ћим вре­ме­ни­ма и но­вом до­ла­ску Спа­си­о­ца ту­ма­чи­ли као вул­га­ри­зо­ва­ни опис ве­ли­ког ал­хе­миј­ског де­ла, кроз ко­је ће се чо­ве­чан­ство вра­ти­ти пр­во­бит­ном а из­гу­бље­ном Је­дин­ству. За Ива Клај­на, јед­но­о­бра­зна пла­ва бо­ја би­ла је сим­бол тог бу­ду­ћег по­врат­ка свих ства­ри и по­ја­ва, сад раз­ли­чи­тих, пр­во­бит­ном Је­дин­ству.

Та иде­ја ро­ди­ла се у гла­ви и ср­цу осам­на­е­сто­го­ди­шњег Ива Клај­на 1946. го­ди­не, на пла­жи Ни­це, у дру­штву два дру­га­ра, Кло­да Па­ска­ла и Ар­ма­на Фер­нан­де­за, са ко­ји­ма је де­лио сан о умет­нич­кој сла­ви. Та­да су од­лу­чи­ли да по­де­ле свет сла­ве и Ив Клајн је иза­брао пла­во не­бо, од­но­сно бес­крај­ни „пра­зни” про­стор.

Ва­ља ис­та­ћи да је Клајн рас­по­ла­гао и јед­ном али пре­суд­ном ма­те­ри­јал­ном по­др­шком. Она је има­ла лик ве­о­ма бо­га­те а не­у­да­те тет­ке ко­јој је био је­ди­ни ми­ље­ник и ко­ја је не­ште­ди­ми­це фи­нан­си­ра­ла сва­ку ње­го­ву же­љу и иде­ју на пу­ту пре­о­бра­жа­ја лич­ног жи­во­та у умет­нич­ко де­ло. На­кон крат­ко­трај­не ка­ри­је­ре у џез-ор­ке­стру Кло­да Лу­те­ра, по ноћ­ним са­ста­ја­ли­шти­ма Па­ри­за, Ив Клајн се оти­снуо на ви­ше­го­ди­шње пу­то­ва­ње по Евро­пи, од Шпа­ни­је до Ир­ске, где је о тро­шку тет­ке шест ме­се­ци учио ја­ха­ње. Имао је на­ме­ру да са Кло­дом Па­ска­лом, на ко­њу, до­ја­ше до Ја­па­на, пре­ко евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та, али га је у то­ме спре­чи­ла бо­лест не­су­ђе­ног са­пут­ни­ка.

Та­ко је у Ја­пан от­пло­вио бро­дом, на­ме­ран да та­мо из­у­чи зен-бу­ду­зам и да­ле­ко­и­сточ­не бо­ри­лач­ке ве­шти­не. И ту му је же­љу ис­пу­ни­ла тет­ка те је 1952. и 1953. го­ди­ну про­вео мар­љи­во ве­жба­ју­ћи џу­до у то­киј­ском Ин­си­ту­ту Ко­до­кан, где је сте­као че­твр­ти дан цр­ног по­ја­са. Уз­гред је у То­ки­ју из­ло­жио сво­је мо­но­хро­ме. Вра­тив­ши се у Фран­цу­ску по­стао је про­фе­сор џу­доа и ау­тор за­па­же­ног уџ­бе­ни­ка о осно­ва­ма те ди­сци­пли­не, у из­да­њу углед­ног из­да­ва­ча Gras­set. Дао се и на сни­ма­ње фил­мо­ва о џу­доу.

Ка­да је ко­нач­но сте­као сла­ву на сце­ни но­вих аван­гар­ди, кра­јем пе­де­се­тих, кре­нуо је да сво­ју пла­ву бо­ју, IKB, ши­ри сву­да где би до­шао да се по­ка­же. Пред па­ри­ском цр­квом Сен-Жер­мен де Пре пу­стио је на сто­ти­не пла­вих ба­ло­на ко­ји су, ис­пу­ње­ни хе­ли­ју­мом, од­ле­те­ли ка бес­кра­ју. Сво­ју пла­ву бо­ју, у теч­ном ста­њу, по­ве­рио је Жа­ну Тан­ге­ли­ју, ау­то­ру по­крет­них скулп­ту­ра, на елек­трич­ни по­гон – скле­па­них од де­ло­ва ма­ши­на с от­па­да – да је штр­ца­ју по елит­ној пу­бли­ци. Уз јед­но­бој­не сли­ке, из­ла­гао је и скулп­ту­ре, сун­ђе­ре на­то­пље­не истом IKB бо­јом. По­том је са IKB кре­нуо да фар­ба те из­ла­же као сво­ја и ту­ђа, мно­го слав­ни­ја де­ла, од Ни­ке Са­мо­трач­ке и Ми­ло­ске Ве­не­ре до Ми­ке­лан­ђе­ло­вог ро­ба. На­рав­но и сре­ћом, би­ле су у пи­та­њу са­мо ко­пи­је.

Мо­да Клај­но­ве пла­ве бо­је под­ста­кла је мно­ге кри­ти­ча­ре и пи­сце да јој по­све­те есе­је сво­је оча­ра­но­сти. Пи­сац Ди­но Бу­ца­ти је на стра­ни­ца­ма Cor­ri­e­re del­la Se­ra ис­по­ве­дио да гле­да­ју­ћи у Клај­но­ве мо­но­хро­ме осе­ћа вр­то­гла­ви­цу. IKB је оста­ви­ла тра­га и у исто­ри­ји ита­ли­јан­ске кан­цо­не, на­дах­нув­ши До­ме­ни­ка Мо­ду­ња да за­пе­ва не­за­бо­рав­но Nel blu di­pin­to di blu (У пла­вом исли­ка­ном пла­вим), с ко­јим је по­бе­дио на фе­сти­ва­лу Сан Ре­ма.

Уби­стве­ни по­глед Гвал­ти­је­ра Ја­ко­пе­ти­ја

Ипак, Клај­но­ва пла­ва не ево­ци­ра бо­ју не­ба већ не­ку ту­роб­ну под­зем­ност, да не ка­же­мо баш по­греб­ност, од­но­сно за­гроб­ну пра­зни­ну. Та пра­зни­на, ко­ју је обе­ле­жа­вао IKB бо­јом, би­ла је жи­жа Клај­но­ве оп­се­си­је. О то­ме све­до­чи и јед­на Клај­но­ва ау­то­фо­то­гра­фи­ја, од­но­сно фо­то­мон­та­жа, на ко­јој га ви­ди­мо ка­ко оду­ше­вље­но ска­че с фа­са­де не­ке ку­ће у пра­зно. Евро­пља­ни обич­но осе­ћа­ју ужас од пра­зни­не, струч­но зва­ни hor­ror va­cui, на­сто­је­ћи да је ис­пу­не, од­но­сно по­ни­ште. У очи­ма Ива Клај­на, она је, на­про­тив, иза­зи­ва­ла ек­ста­тич­но оду­ше­вље­ње, као пред­мет не­ког кул­та.

Мо­жда је то оду­ше­вље­ње по­кре­та­ла и чи­ње­ни­ца да је Клај­но­ва оп­се­си­ја пра­зни­ном има­ла ве­о­ма до­бру про­ђу на тр­жи­шти­ма но­вих аван­гар­ди, та­ко да му пот­по­ра бо­га­те тет­ке ни­је ви­ше би­ла по­треб­на. Све што би пот­пи­сао на­ла­зи­ло је од­мах куп­це па чак и ко­мад пра­зног не­ба над Па­ри­зом.

На свом три­јум­фал­ном пу­ту по сце­на­ма но­вих аван­гар­ди и од­го­ва­ра­ју­ћих тр­жи­шта Ив Клајн је срео са­мо је­дан по­глед сум­ње и тај га је, по све­му су­де­ћи, убио. По­глед ита­ли­јан­ског ре­ди­те­ља и плеј-бо­ја Гвал­ти­је­ра Ја­ко­пе­ти­ја. Би­ло је то по­чет­ком ше­зде­се­тих, ка­да је Ја­ко­пе­ти сни­мао ду­го­ме­тра­жни до­ку­мен­тар­ни филм Mon­do ca­ne (Псе­ћи жи­вот), у ко­ме је ви­ше не­го ико у по­ве­сти сед­ме умет­но­сти из­ло­жио ци­нич­ној по­ру­зи мо­дер­ни свет иде­ја, мо­да и ма­ни­ја.

Чув­ши за hap­pe­ning Ива Клај­на, одр­жан у Па­ри­зу под на­сло­вом Ан­тро­по­ме­три­ја пла­ве епо­хе, са го­лим де­вој­ка­ма ко­је су се ку­па­ле у ка­да­ма пу­ним IKB да би та­ко офар­ба­на те­ла оти­ски­ва­ле на ве­ли­ка плат­на – Ја­ко­пе­ти се обра­тио Иву Клај­ну да све то по­но­ви пред ње­го­вим филм­ским ка­ме­ра­ма.

Ив Клајн је оду­ше­вље­но при­хва­тио по­ну­ду као из­раз нај­ве­ће по­ча­сти, тим пре јер је знао да је Ја­ко­пе­ти­јев филм уна­пред био увр­штен у про­грам Кан­ског фе­сти­ва­ла. По­не­сен свет­ском сла­вом, ни­је ни слу­тио да не­ко мо­же на све то гле­да­ти са­свим ци­нич­но и пре­зри­во као на је­дан од мно­штва симп­то­ма кра­ја мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. По­но­вио је hap­pe­ning уз аси­сти­ра­ње још леп­ших го­ло­ти­ња, пред ода­бра­ним зва­ни­ца­ма па­ри­ске кул­тур­но-по­ли­тич­ко-мон­ден­ске ели­те, уз ор­ке­стар ко­ји је сви­рао ње­го­ву Мо­но­то­ну сим­фо­ни­ју, са­чи­ње­ну од јед­ног акор­да и ду­ге ти­ши­не.

На пре­ми­је­ру Mon­do ca­ne у Ка­ну Ив Клајн је до­шао у лук­су­зном ау­то­мо­би­лу ла­ки­ра­ном IKB бо­јом. Оче­ки­вао је, с де­ти­ња­стим по­ве­ре­њем у не­при­ко­сно­ве­ност свог успе­ха, да ће га Ја­ко­пе­ти до­че­ка­ти на ула­зу и по­ве­сти пре­ко са­го­ва, кроз пљу­сак фле­ше­ва и уз зву­ке фе­сти­вал­ских фан­фа­ра, ка нај­ве­ћем три­јум­фу. Пр­ви удар за­да­ла му је Ја­ко­пе­ти­је­ва од­сут­ност. Ни­је имао ни тре­нут­ка вре­ме­на за ње­га, за­о­ку­пљен бу­ке­том ле­по­ти­ца ко­је су га по­сло­вич­но сву­да окру­жи­ва­ле.

За Ја­ко­пе­ти­ја, hap­pe­ning Ива Клај­на био је са­мо је­дан у пла­не­тар­но ду­гом ни­зу осве­до­че­ња чу­до­ви­шне на­о­па­ко­сти мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да, ко­ју је ве­о­ма убе­дљи­во при­ка­зао сво­јим де­лом, ство­рив­ши по­себ­ни жа­нр у по­ве­сти фил­ма. Та­ко се сни­мак Клај­но­вог hap­pe­ning-а, уз ци­нич­ни ко­мен­тар Ја­ко­пе­ти­је­вог гла­са, на­шао у ма­си илу­стра­ци­ја про­па­сти За­па­да, од при­зо­ра ужа­сне аго­ни­је мор­ских кор­ња­ча на пу­стим остр­ви­ма Ти­хог оке­а­на, ко­ји­ма су атом­ски екс­пе­ри­мен­ти из­о­кре­ну­ли осе­ћај ори­јен­та­ци­је, до аме­рич­ког оби­ча­ја др­жа­ња усто­ли­че­них, бал­са­мо­ва­них ле­ше­ва бли­жњих по са­ло­ни­ма, где им род­би­на и при­ја­те­љи при­ре­ђу­ју кок­те­ле.

Ви­дев­ши на про­јек­ци­ји сво­је де­ло у не­слу­ће­ном кон­тек­сту, Ив Клајн је до­жи­вео пр­ви ср­ча­ни удар. Дру­ги га је по­го­дио два ме­се­ца ка­сни­је, у Па­ри­зу, на отва­ра­њу из­ло­жбе Но­ви ре­а­ли­сти. Та­мо је би­ла из­ло­же­на и Се­за­ро­ва скулп­ту­ра, до­не­се­на са от­па­да: ау­то­мо­бил пре­со­ван у коц­ку. С об­зи­ром да је и Се­за­ро­во де­ло би­ло пред­мет Ја­ко­пе­ти­је­ве ме­лан­хо­лич­не па­жње у фил­му Mon­do ca­ne, зли гла­со­ви твр­де да је Ива Клај­на по­тре­сло се­ћа­ње на оно што је до­жи­вео у Ка­ну. Тре­ћи удар, ко­ји три­де­сет­че­тво­ро­го­ди­шњи Ив Клајн ни­је пре­жи­вео, по­го­дио га је пар не­де­ља ка­сни­је, 6. ју­на 1962. го­ди­не.

Мо­жда је ис­прав­ни­је прет­по­ста­ви­ти да је Ива Клај­на уби­ло ње­го­во пре­те­ра­но по­ве­ре­ње у соп­стве­ни успех, од­но­сно не­спрем­ност да се су­о­чи чак ни са јед­ним је­ди­ним хлад­ним по­гле­дом ци­нич­не иро­ни­је, ка­кав је имао и има Гвал­ти­је­ро Ја­ко­пе­ти. Окре­ћем те­ле­фон­ски број Ја­ко­пе­ти­ја у ње­го­вом рим­ском ста­ну, ре­да ра­ди, ка­ко бих чуо и „дру­гу стра­ну”. Ка­жем „ре­да ра­ди” јер знам да га та­мо одав­но не­ма. За­јед­нич­ки при­ја­те­љи твр­де да већ го­ди­на­ма ро­бин­зон­ски жи­ви на не­ком остр­ву Ка­рип­ског мо­ра, ужи­ва­ју­ћи у по­стра­ње­но­сти од мр­ске му ци­ви­ли­за­ци­је. <