Зна­ци вре­ме­на

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ У ДРУ­ШТВУ „ЦР­НИХ АРИ­СТО­КРА­ТА”

Племићи у ритму робова

За­слу­гом Фе­де­ри­ка Фе­ли­ни­ја и ње­го­вих фил­мо­ва, ре­флек­то­ри ме­диј­ске па­жње су хро­нич­но усме­ре­ни на спек­та­кле де­ка­ден­ци­је и по­ро­ка рим­ске „цр­не ари­сто­кра­ти­је”. У тај свет Дра­гош Ка­ла­јић за­шао је слу­чај­но или на­мер­но, али је ви­део не­што што је пре­ви­део Фе­ли­ни. Ево шта

У вр­ту рим­ске ре­зи­ден­ци­је ам­ба­са­до­ра Нор­ве­шке, на при­је­му у част њи­хо­вог на­ци­о­нал­ног пра­зни­ка, дру­штву где се­дим не­ко при­во­ди и пре­пу­шта јед­ну мла­до­ли­ку али без­лич­ну пла­вој­ку пра­зног по­гле­да и мр­зо­вољ­ног осме­ха. Из оке­а­на до­са­де ска­чем на но­ге и при­хва­там ње­ну пу­нач­ку ру­ку за од­сеч­ни ру­ко­љуб, ка­ко је то ве­ро­ват­но јед­на­ко жу­стро и кру­то чи­нио и мој отац, суд­ски офи­цир вој­ске Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, на ба­ло­ви­ма у Офи­цир­ском до­му. Док ми пру­жа ру­ку, оста­вље­на го­шћа са­ма се­бе по­но­сно пред­ста­вља ја­ким аме­рич­ким на­гла­ском:

„Ја сам прин­це­за Ко­ло­на!”

Ла­ко ми је за­кљу­чи­ти да је при­до­шли­ца по­ста­ла прин­це­за пу­ком уда­јом за прин­ца Ко­ло­ну, чи­је ро­до­слов­но ко­ре­ње по­ти­че из ху­му­са Рим­ске им­пе­ри­је. Истин­ски пле­ми­ћи ни­ка­да се не пред­ста­вља­ју сво­јом ти­ту­лом. Док по шпан­ском про­то­ко­лу по­ла­жем сим­бо­лич­ни по­љу­бац на ру­ку тач­но сан­ти­ме­тар из­над по­вр­ши­не, кра­јич­ком ока иро­ни­је тра­жим те на­ла­зим пре­ле­пи хлад­но­мо­дри по­глед гро­фи­це Ма­ри­је­ле Ал­бе­ри­ни, ам­ба­са­дор­ке Бер­лу­ско­ни­је­вог по­кре­та Фор­ца Ита­ли­ја у ди­пло­мат­ском ко­ру Ри­ма и ви­дим ка­ко ме не­мо мо­ли да го­шћу по­ште­дим про­пи­ти­ва­ња о ње­ној ти­ту­ли. Не­ко­ли­ко ча­са­ка ра­ни­је, ка­да сам по­ку­шао да дру­штве­ни раз­го­вор по­ве­дем ка не­ка­квој оба­ли за­ни­мљи­во­сти, она ми је љуп­ко до­шап­ну­ла са­лон­ску пре­по­ру­ку, уз уси­ље­ни осмех:

„На ова­ким ме­сти­ма ни­су упут­на ду­бља ис­пи­ти­ва­ња ства­ри. Кон­вер­за­ци­ја тре­ба да се одр­жа­ва стал­но на по­вр­ши­ни, је­два до­ти­чу­ћи ства­ри, са­мо то­ли­ко да би се од њих од­би­ја­ла да­ље.”

Људ­ска пра­ва на по­след­њу ци­га­ре­ту

Сме­стив­ши го­шћу у ба­штен­ску сто­ли­цу, пре­да­јем се по­но­во ужит­ку ко­ји је по­кој­ни али не­за­бо­рав­ни Бе­о­гра­ђа­нин Алек­сан­дар Лон­чар звао „брч­ка­њем у пли­ћа­ци­ма оке­а­на људ­ске глу­по­сти”. Ужи­так пре­ки­да не­ко ру­жно дах­та­ње ко­је чу­јем из­над сво­је гла­ве. Окре­ћем се и ви­дим су­во­ња­вог стар­ца ко­га је ту при­вео, при­др­жа­ва­ју­ћи га у му­ко­трп­ном хо­ду, мла­ди по­слу­жи­тељ из ре­до­ва тре­ће­свет­ске ма­се ими­гра­на­та. Јед­на ста­рач­ка ру­ка др­жи на­слон мо­је сто­ли­це, као бро­до­лом­ник слам­ку спа­са а дру­га је осло­ње­на о шта­ку. По­но­во ска­чем на но­ге и ну­дим уми­ру­ћем нај­бли­жу сто­ли­цу, у ко­ју га сме­штам уз по­моћ цр­них ру­ку с бес­пре­кор­но бе­лим ру­ка­ви­ца­ма.

Упу­ћу­јем по­глед уч­ти­во­сти ли­цу стар­ца да ви­дим има ли дру­гих по­тре­ба. Оно но­си ду­бо­ке тра­го­ве из­му­че­но­сти ко­ја из­гле­да као да ви­ше по­ти­че од не­ког хро­нич­ног не­за­до­вољ­ства со­бом не­го од го­ди­на и бо­ле­сти. Но­си рет­ку, крат­ку бра­ду, што ви­ше ли­чи на знак ле­њо­сти и за­пар­ло­же­но­сти не­го му­жев­но­сти. Сво­јим цр­ним, на­љу­ће­ним очи­ца­ма лу­та по ли­ци­ма при­сут­них као да од њих тра­жи не­што што зна да не­ће до­би­ти. Ка­жем му:

„Ре­ци­те, чи­ме Вас мо­же­мо по­слу­жи­ти?”

Из без­о­блич­них уста, упр­ља­них ста­рач­ком пе­ном, отр­же се је­дан зов у по­моћ:

„Има ли не­ког да ми уде­ли јед­ну ци­га­ре­ту!?”

Спрем­но ва­дим и отва­рам ку­ти­ју ци­га­ре­та Со­бра­ние. Она ко­ја ми се пред­ста­ви­ла као прин­це­за Ко­ло­на се пре­кор­но огла­ша­ва:

„Ти знаш да ти је пу­ше­ње за­бра­ње­но!”

Ис­по­шће­на ру­ка прин­ца Ко­ло­не дрх­ти над по­ну­ђе­ном сла­шћу, не усу­ђу­ју­ћи се да је узме али не­вољ­на да се по­ву­че. Пи­там ду­ше­бри­жни­цу да ли ње­на за­бра­на по­ти­че из аме­рич­ког мо­ра­ли­зма или из здрав­стве­них раз­ло­га. Чу­јем ка­ко се она са­мо бри­не о здра­вљу прин­ца. Ис­ко­ри­стив­ши за­не­тост сво­је су­пру­ге раз­го­во­ром са не­знан­цем, принц Ко­ло­на гра­би јед­ну ци­га­ре­ту из отво­ре­не ку­ти­је и по­тр­же ко­нач­ни про­ти­вра­злог:

„Па и на смрт осу­ђе­ни има­ју пра­ва да по­пу­ше бар јед­ну ци­га­ре­ту!”

При­но­сим му пла­мен ко­ји ми тра­жи ма­шу­ћи по ва­зду­ху ка­жи­пр­стом као да је ма­гич­но оци­ло. Док ду­бо­ко уди­ше пр­ви дим он гле­да су­пру­гу иза­зов­ним по­гле­дом под­сме­ха и мр­ско­сти, као да му је она смрт­ни не­при­ја­тељ ко­ме је ус­пео да умак­не, про­на­шав­ши за­штит­ни­ка. Оба­рам по­глед по­ри­вом не­ке по­сти­ђе­но­сти, али га у том кли­же­њу на­ни­же за­у­ста­вља­ју ру­жне мр­ље од хра­не на све­тлом оде­лу прин­ца.

„Што сте се та­ко за­гле­да­ли у мо­је оде­ло? Не до­па­да Вам се?”

„Не, ле­по Вам при­ста­је, са­мо сам ма­ло из­не­на­ђен што но­си­те све­тло оде­ло… Ми­слио сам да при­па­да­те ‘цр­ној ари­сто­кра­ти­ји’.”

Принц Ко­ло­на на­гло се ус­пра­вља из бо­ле­сне по­гр­бље­но­сти и за­ри­ва цр­ни­ло свог по­гле­да ду­бо­ко у мо­је очи:

„От­куд Ви то зна­те? И ко сте за­пра­во Ви?”

Но­се цр­ни­ну од 1870.

Ма­ло љу­ди да­нас зна да из­раз „цр­на ари­сто­кра­ти­ја” из­вор­но не озна­ча­ва рим­ско плем­ство ко­је па­ти од крај­ње де­сно­смер­них, ре­ак­ци­о­нар­них и „на­зад­них” скло­но­сти, ка­ко се то обич­но ми­сли и пи­ше. Рим­ско плем­ство де­ли се на „цр­но” и „бе­ло” од вре­ме­на по­ра­за бра­ни­ла­ца ва­ти­кан­ске др­жа­ве пред на­ва­лом сна­га ма­сон­ских ује­ди­ни­те­ља Ита­ли­је. Онај део плем­ства ко­ји је остао ве­ран Све­тој сто­ли­ци и на­че­лу „Бог је краљ!”, од­лу­чио је та­да да у знак жа­ло­сти због по­ра­за бра­ни­ла­ца Бо­жи­је др­жа­ве, 28. сеп­тем­бра 1870, за­у­век но­си са­мо цр­ни­ну.

У истин­ско зна­че­ње син­таг­ме „цр­на ари­сто­кра­ти­ја” упу­тио ме је, дав­но, принц Ђу­зе­пе Пи­ња­те­ли, рас­пи­ту­ју­ћи се имам ли да му по­зај­мим цр­но оде­ло за ау­ди­јен­ци­ју код па­пе Па­вла VI. Би­ло га је сра­мо­та да он, по­то­мак слав­не ло­зе „цр­не ари­сто­кра­ти­је”, ко­ја је Цр­кви да­ла мно­ге кар­ди­на­ле па и па­пе, пред па­пу иза­ђе без тог зна­ка веч­не жа­ло­сти. Искре­но ре­че­но, жа­лио ни­је, об­у­зет хро­нич­ном стра­шћу са­мо­по­ни­жа­ва­ња и са­мо­у­ни­ште­ња. Свој дух је ква­рио на­мер­но го­во­ре­ћи те и ми­сле­ћи нај­го­рим, псо­вач­ким је­зи­ком рим­ског плеб­са из че­твр­ти Тра­сте­ве­ре. Сво­је те­ло и ум је ра­за­рао ал­ко­хо­лом а пре­о­ста­ли име­так је тра­ћио ра­ди из­др­жа­ва­ња пре­ску­пе играч­ке, ноћ­ног клу­ба „Blue no­te” на Лун­го­те­ве­ру, по­све­ће­ног ис­кљу­чи­во огла­ша­ва­њу рит­мо­ва аме­рич­ких ро­бо­ва из Афри­ке. До­во­дио је у свој ноћ­ни клуб и пла­ћао нај­чу­ве­ни­је jazz-му­зи­кан­те с обе стра­не Атлан­ти­ка, али су они сви­ра­ли у ва­зда пра­зном или по­лу­пра­зном про­сто­ру. Jazz је одав­но био иза­шао из мо­де.

По­ку­ша­вао сам да га од­вра­тим бар од те ма­зо­хи­стич­ке стра­сти об­ја­шња­ва­ју­ћи му за­што су аме­рич­ки оку­па­то­ри Евро­пе на­сто­ја­ли на­мет­ну­ти Евро­пља­ни­ма jazz уме­сто кла­сич­не му­зи­ке. И за­што је по на­ло­гу аме­рич­ких оку­па­ци­о­них вла­сти је­дан jazz ор­ке­стар сви­рао и вр­шио ну­жду на гро­бу Ри­хар­да Ваг­не­ра. Принц Пи­ња­те­ли упи­љио би пр­ко­сно у мо­је очи по­глед свог пла­вет­ни­ла, чи­ни­ло ми се све бле­ђег и бле­ђег, рас­тва­ра­ног у ре­ка­ма ал­ко­хо­ла:

„Бо­ли ме пат­ка за Ваг­не­ра! За­бо­ле ме она ствар и за Је­вро­пу.”

Је­ди­но га је бо­ле­ло — и то сам умео да це­ним као леп знак жи­во­сти пле­ме­ни­та­шког по­но­са — што је не­ка глу­ми­ца бес­прав­но узе­ла и ко­ри­сти­ла ње­го­во слав­но пре­зи­ма за ре­кла­ми­ра­ње сво­јих те­ле­сних дра­жи и уме­ћа. По­ку­шао је по­мо­ћу адво­ка­та и суд­ског про­це­са да до­тич­ну од­вра­ти од узур­па­ци­је ту­ђег али је суд стао на ста­но­ви­ште да ту­жи­тељ не­ма пра­ва да дру­ги­ма пре­чи сло­бо­ду би­ра­ња умет­нич­ког псе­у­до­ни­ма.

Принц Пи­ња­те­ли у ау­ди­јен­ци­ји код па­пе

Јед­не но­ћи пред­ло­жио сам му, као по­след­њи спас бар из фи­нан­сиј­ске про­па­сти, да за­тра­жи ау­ди­јен­ци­ју код па­пе Па­вла VI:

„Тво­ја ло­за за­ду­жи­ла је Цр­кву не са­мо кар­ди­на­ли­ма и па­па­ма већ и ве­ли­ким ма­те­ри­јал­ним да­ри­ва­њи­ма, кроз ве­ко­ве. Сад би Цр­ква мо­гла да ти се ма­ло оду­жи. Мо­гао би од па­пе да за­мо­лиш не­ку при­год­ну, по­ча­сну слу­жбу при Све­тој Сто­ли­ци, ко­ја ву­че за со­бом и од­ре­ђе­не при­на­дле­жно­сти ка­ко би био на ви­си­ни уло­ге, са­мо што би се у том слу­ча­ју мо­рао од­ре­ћи не­при­лич­ног ноћ­ног клу­ба.”

Сло­жио се и по­слу­шао ме је, али са­мо до­по­ла. Ка­ко се раз­гла­си­ло да је па­па за­ка­зао ау­ди­јен­ци­ју прин­цу Пи­ња­те­ли­ју, на­гр­ну­ли су ра­зно­ра­зни ко­мер­ци­ја­ли­сти да му пред­ла­жу уно­сне по­сло­ве и обе­ћа­ва­ју ве­ли­ке про­ви­зи­је. Па­па Па­вле VI при­мио га је ши­ро­ко ра­ши­ре­них ру­ку, на­ши­ро­ко раз­ла­жу­ћи сво­је пам­ће­ње ве­ли­ког ду­га Цр­кве спрам ло­зе Пи­ња­те­ли. По­том је љуп­ко упи­тао:

„Си­не мој, шта мо­гу учи­ни­ти за те­бе… Сло­бод­но ре­ци и же­ља ће ти би­ти ис­пу­ње­на!”

Принц Пи­ња­те­ли је си­лом инер­ци­је про­го­во­рио тра­сте­ве­рин­ским ди­ја­лек­том:

„Па ето, све­ти оче, имам јед­ну… као прак­тич­ну иде­ју. Цр­ква има мно­го мно­го зе­мље. Јел’ та­ко!? И она се об­ра­ђу­је, да­ка­ко. А за то је по­треб­но ђу­бри­во. Е, ту Вас че­кам, јер­бо имам јед­ног при­ја­те­ља ко­ји има фа­бри­ку што ги про­из­во­ди баш ве­штач­ко ђу­бри­во. Мло­го јеф­ти­но ако је за Цр­кву. И сад, ево, да ги си до­го­во­ри­мо: мо­же­те Ви да ми ги сре­ди­те да Цр­ква ку­пу­је ђу­бри­во са­мо од мог при­ја­те­ља и та­ко да бид­не­мо сви за­до­вољ­ни?”

Пре­ма не­ве­се­лом при­ча­њу на­кнад­но опа­ме­ће­ног прин­ца, са­слу­шав­ши га — прет­по­ста­вљам с ра­сту­ћим ужа­сом — па­па Па­вле VI је дао знак ка­ко је ау­ди­јен­ци­ја за­вр­ше­на те га је упу­тио да се са сво­јом по­ну­дом обра­ти пр­вом се­кре­та­ру а овај га је од­мах по­слао ни­жем слу­жбе­ни­ку што му је љу­ба­зно по­ка­зао из­лаз из Ва­ти­ка­на.

Тек на од­ру, оде­вен у цр­но оде­ло, окру­жен род­би­ном као ја­том ту­жних га­вра­но­ва, принц Пи­ња­те­ли вра­тио се тра­ди­ци­ји ко­ја оба­ве­зу­је. По­ло­жив­ши јед­ну цр­ну ру­жу на одар и за­став­ши да одам не­му по­шту ње­го­вој се­ни, по­ми­слио сам да са­мо тај час по­врат­ка и прин­че­ва па­те­тич­на од­бра­на свог пре­зи­ме­на оправ­да­ва­ју вре­ме и труд ко­је сам уло­жио у при­ја­тељ­ство.

Фе­ли­ни­је­во ру­га­ње

Оно што бар мој по­глед осо­би­то при­вла­чи жи­вим при­мер­ци­ма европ­ске ари­сто­кра­ти­је је ма­кар сим­бо­лич­но оте­ло­тво­ра­ва­ње две нај­пле­ме­ни­ти­је осо­бе­но­сти Евро­пља­на: пре­зир не­се­бич­но­сти спрам прет­њи смр­ти ко­јим су сти­ца­не ве­ро­до­стој­не ти­ту­ле плем­ства на ра­ти­шти­ма и хе­рој­ска бор­ба про­тив не­у­мо­љи­вих си­ла про­ла­зно­сти ства­ри и по­ја­ва, нај­са­же­ти­је осве­до­ча­ва­на сли­ка­ма ро­до­слов­них ста­ба­ла што про­би­ја­ју та­ло­ге сто­ле­ћа и ми­ле­ни­ја, по­ве­зу­ју­ћи оне ко­јих ви­ше не­ма с они­ма ко­јих још не­ма, рас­ту­ћи ис­трај­но ка сун­цу исти­не.

Фе­де­ри­ко Фе­ли­ни ни­је схва­тио су­штин­ски пе­да­го­шки и ан­дра­го­шки сми­сао ари­сто­кра­ти­је, при­ка­зу­ју­ћи је ка­ри­ка­ту­рал­но у фил­мо­ви­ма Сла­дак жи­вот и Рим. Оде­нуо је све глум­це рим­ске ари­сто­кра­ти­је у цр­но, по узо­ру на аме­рич­ке, пет­па­рач­ке hor­ror-фил­мо­ве, са­мо да би је на­гр­дио, не зна­ју­ћи зна­че­ње те цр­ни­не. Ру­га­ју­ћи се ари­сто­кра­ти­ји он се не­све­сно на­ру­гао оном нај­бо­љем што је Евро­па пру­жи­ла на по­при­шти­ма ети­ке.

Прем­да је био имун на ле­ви­ча­ре­ња, Фе­ли­ни је ту по­сту­пио као ти­пич­ни ле­ви­чар, ли­шен би­ло ка­квог по­зи­тив­ног на­че­ла, оп­сед­нут са­до­ма­зо­хи­стич­ком стра­шћу не­га­ци­је жи­во­та. Об­ру­шио се бед­ном по­ру­гом на јад­не остат­ке све­та ко­ји је по­ра­жен још да­ле­ке 1789. го­ди­не у ка­то­лич­кој Евро­пи и 1917. го­ди­не у пра­во­слав­ној Евро­пи. Већ кра­јем осам­на­е­стог сто­ле­ћа слав­ни ми­сли­лац Кон­тра­ре­во­лу­ци­је Ан­то­ан де Ри­ва­рол је опа­зио: „Да­на­шњи пле­ми­ћи су са­мо аве­ти сво­јих пре­да­ка.”

Уо­ста­лом, ни­је нео­п­ход­но би­ти чо­век истин­ске Де­сни­це, до­вољ­но је би­ти са­мо че­стит чо­век па зна­ти да у по­ле­ми­ка­ма и нај­ве­ћем про­тив­ни­ку ва­ља пру­жи­ти нај­бо­ље оруж­је са­мо­од­бра­не. Ари­сто­кра­ти­ја је у Фе­ли­ни­је­вим фил­мо­ви­ма ли­ше­на пра­ва на ис­каз сво­је исти­не и пра­ва на од­го­вор.

До­ду­ше, ари­сто­кра­ти ко­је је Фе­ли­ни та­да по­звао да за­и­гра­ју се­бе у Слат­ком жи­во­ту — ли­стом су се ода­зва­ли, по­чев­ши од оси­ро­ма­ше­них по­то­ма­ка ло­зе Оде­скал­ки, што су по­тре­ба­ма сни­ма­ња фил­ма по­су­ди­ли и сво­ју за­пу­ште­ну фе­у­дал­ну па­ла­ту, крај ме­ста Ба­са­но ди Су­три. По­том их је све од­ре­да јав­но уко­рио Хе­рал­дич­ко-ро­до­слов­ни од­бор кор­пу­са ита­ли­јан­ског плем­ства. Да је пи­сац ових ре­до­ва имао при­ли­ку да их бра­ни пред ре­че­ним Од­бо­ром, ис­та­као би, као олак­ша­ва­ју­ћу окол­ност, ка­ко су окри­вље­ни де­ло­ва­ли по­ри­вом пле­ме­ни­та­шке ве­ли­ко­ду­шно­сти, ода­зи­ва­ју­ћи се по­тре­ба­ма за­јед­ни­це. Ни­су они кри­ви што су ро­ђе­ни у до­бу вла­да­ви­не по­тре­ба за са­мо­по­ни­жа­ва­њем чо­ве­ка и за не­га­ци­ја­ма жи­во­та.

У инат Аме­ри­кан­ки

„Ко сте за­пра­во Ви?” — по­на­вља принц Ко­ло­на али на­гло кло­нуо, за­гле­дан у оста­так ци­га­ре­те Со­бра­ние. „И ка­ква је ово… цр­на ци­га­ре­та, са при­де злат­ним фил­те­ром? Ни­шта бо­ље до сад ни­сам пу­шио.”

Ка­жем да сам Ср­бин и да је то ру­ска ци­га­ре­та. Принц Ко­ло­на упи­љу­је свој по­глед у мо­је очи, као да је упра­во у том тре­нут­ку от­крио у ме­ни ко­му­ни­стич­ког „бан­ди­та”:

„Био сам за вре­ме ра­та на слу­жби у Дал­ма­ци­ји… и Цр­ној Го­ри. Хр­ва­ти су би­ли гро­зни али ни ви Ср­би ни­сте се ша­ли­ли.”

Ба­ца опу­шак на тло, на­гло ме­ња из­раз ли­ца у мо­ле­ћи­ву сла­бост те за­и­грав­ши по ва­зду­ху пр­сти­ма де­сне, ис­пру­же­не ру­ке, тра­жи ми не­стр­пљи­во но­ву ци­га­ре­ту. Спрем­но отва­рам цр­ну ку­ти­ју са злат­ним гр­бом ру­ског цар­ства и пру­жам му те при­па­љу­јем но­ви ужи­так. По­жуд­но удах­нув­ши дим, принц Ко­ло­на гле­да у су­пру­гу иза­зи­вач­ки али за­ми­шље­но, као да сми­шља још го­ру па­кост. По­том чу­јем шта је сми­слио да на­па­ко­сти кће­ри по­бед­ни­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Док су­пру­гу гле­да пра­во у очи, из ње­го­вих ста­рач­ки раз­ла­ба­вље­них гла­сних жи­ца из­ви­ја се ти­хо, хра­па­во и не­му­зи­кал­но пе­ву­ше­ње по­чет­не стро­фе ко­рач­ни­це мла­дих фа­ши­ста: „О мла­до­сти, мла­до­сти, о про­ле­ће ле­по­те!” <