ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Са Начертанијем на прагу XXI века

На­чер­та­ни­је је те­мељ­ни и нај­да­ле­ко­се­жни­ји плод срп­ске др­жа­во­твор­не ми­сли но­вог до­ба, те сво­је­вр­сно огле­да­ло од­го­ва­ра­ју­ће по­ве­сти по­ли­тич­ких на­зо­ра и иде­о­ло­шких по­кре­та или пре­о­кре­та. Оно од­ра­жа­ва ра­зно­вр­сне па и су­прот­ста­вље­не по­гле­де сво­јих ту­ма­ча и про­су­ди­те­ља, по­што­ва­ла­ца и про­тив­ни­ка. По­вест кри­тич­ких од­но­са спрам На­чер­та­ни­ја обе­ле­жа­ва­ју две основ­не за­пи­та­но­сти: о раз­ме­ра­ма ау­тор­ства Или­је Га­ра­ша­ни­на и о ге­о­по­ли­тич­кој при­ро­ди др­жа­ве ко­ју је иде­ал­но имао у ви­ду.

Пр­ва за­пи­та­ност по­чи­ва на по­ред­ба­ма На­чер­та­ни­ја са прет­хо­де­ћим Пла­ном Фран­ти­ше­ка За­ха, др­жав­ног слу­жбе­ни­ка Кне­же­ви­не Ср­би­је. Не­ма ни­ка­кве сум­ње да је ве­ћи део тог Пла­на Га­ра­ша­нин усво­јио и унео у На­чер­та­ни­је, че­сто уз не­знат­не стил­ске из­ме­не. Оне дру­ге раз­ли­ке, круп­ни­је из­ме­не, цен­зу­ре и до­пу­не осве­до­ча­ва­ју осо­бе­ни по­ли­тич­ки све­то­на­зор Или­је Га­ра­ша­ни­на, у зна­ку праг­ма­ти­зма и ре­а­ли­зма. Је­дан при­мер је до­во­љан. У За­хо­вом Пла­ну чи­та­мо:

„Дви­же­ње и та­ла­са­ње ме­ђу Сла­ве­ни­ма по­че­ло је већ, и за­и­ста ће кроз сто­ле­ћа тра­ја­ти. Сер­би­ја да­кле тре­ба да ово дви­же­ње, а и ро­лу или за­да­так, кои ће она у том дви­же­њу за из­вр­ше­ње има­ти, вр­ло до­бро по­зна. Ако да­кле Сер­би­ја до­бро про­је­са шта је она сад? у ка­квом се по­ло­жа­ју на­о­ди? и ка­кви њу на­ро­ди окру­жа­ва­ју? — то се мо­ра уве­ри­ти о то­ме, да је она још ма­ла, да у овом ста­њу за­о­ста­ти не сме, и да она са­мо у со­ју­зу са оста­лим ју­жним Сла­ве­ни­ма у све­ту овом бу­дућ­ност и за­да­так за из­пу­ње­ње има­ти мо­же и има. Из овог по­зна­ња про­ис­ти­че као основ­на чер­та и те­мељ срп­ске по­ли­ти­ке, да она мо­ра би­ти ју­жно­сла­вен­ска.”

На­ве­де­ни део, на­кон Га­ра­ша­ни­но­ве ре­дак­ци­је, у На­чер­та­ни­ју гла­си:

„Дви­же­ни­је и та­ла­са­ње ме­ђу Сла­ве­ни­ма по­че­ло је већ и за­и­ста ни­кад пре­ста­ти не­ће. Ср­би­ја мо­ра ово дви­же­ни­је а и ро­лу или за­да­так, ко­ји ће она у том дви­же­ни­ју за из­вр­ше­ње има­ти, вр­ло до­бро упо­зна­ти. Ако Ср­би­ја до­бро про­је­са­пи шта је она сад? у ка­квом се по­ло­же­ни­ју на­ла­зи? и ка­кви њу на­ро­ди окру­жа­ва­ју? то се она мо­ра уве­ри­ти о то­ме, да је још та­ко ма­ла, да у овом ста­њу оста­ти не сме, и да она са­мо у со­ју­зу са оста­лим окру­жа­ва­ју­ћим је на­ро­ди­ма за по­сти­ћи сво­ју бу­дућ­ност свој за­да­так има­ти мо­ра. Из овог по­зна­ва­ња про­ис­ти­че чер­та и те­мељ срп­ске по­ли­ти­ке, да се она не огра­ни­ча­ва на са­да­шње ње­не гра­ни­це, но да те­жи се­би при­љу­би­ти све на­ро­де срп­ске ко­ји ју окру­жа­ва­ју.”

Раз­ли­ка­ма стил­ске при­ро­де при­па­да за­ме­на За­хо­ве про­це­не да ће „дви­же­ни­је и та­ла­са­ње” ме­ђу Сло­ве­ни­ма „кроз сто­ле­ћа тра­ја­ти” син­таг­мом: „ни­кад пре­ста­ти не­ће”. За на­ше раз­ма­тра­ње не­у­по­ре­ди­во су зна­чај­ни­је раз­ли­ке по­ли­тич­ке при­ро­де. Уме­сто За­хо­вог упу­ћи­ва­ња на „со­јуз са оста­лим ју­жним Сла­ве­ни­ма”, На­чер­та­ни­је отва­ра мо­гућ­но­сти за са­ве­зе и са дру­гим, су­сед­ним, не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма. План пред­ла­же да основ­на цр­та те те­мељ срп­ске по­ли­ти­ке бу­ду „ју­жно­сла­вен­ски” док На­чер­та­ни­је ту пер­спек­ти­ву су­жа­ва на срп­ску ди­мен­зи­ју: „при­љу­би­ти све на­ро­де срп­ске ко­ји ју (Ср­би­ју) окру­жа­ва­ју”.

Тра­ди­ци­ја про­ве­ра­ва ве­ро­до­стој­ност

Пред за­пи­та­но­шћу о ко­јој је реч ва­ља пре све­га и из­над све­га има­ти у ви­ду чи­ње­ни­цу — ко­ју су оспо­ра­ва­те­љи као и бра­ни­о­ци ори­ги­нал­но­сти Га­ра­ша­ни­но­вог На­чер­та­ни­ја јед­на­ко пре­ви­ђа­ли — да ту ни­је реч о не­ком књи­жев­ном де­лу већ о по­ли­тич­ком или ге­о­по­ли­тич­ком про­јек­ту, упу­ће­ном кне­зу Алек­сан­дру као по­вер­љи­ви пред­лог фор­ма­тив­них и ин­фор­ма­тив­них на­че­ла спољ­не по­ли­ти­ке Кне­же­ви­не Ср­би­је. На­чел­но, тво­рац не­ког по­ли­тич­ког про­јек­та или чак по­ли­тич­ког го­во­ра је ли­шен бри­ге спрам вр­ли­не зва­не „ори­ги­нал­ност”, ка­кву кри­ти­ка из­и­ску­је од књи­жев­ног или умет­нич­ког ства­ра­ла­штва, у до­ме­ну европ­ске кул­ту­ре но­вог до­ба, где је де­ло ви­ђе­но и као из­раз осо­бе­но­сти или ин­ди­ви­ду­ал­но­сти ау­то­ра спрам мно­штва. При­ме­ри­це, у до­ме­ну мо­дер­не есте­ти­ке, ве­о­ма че­сто, кван­тум „ори­ги­нал­но­сти” не­ког де­ла од­ре­ђу­је и ње­го­ву вред­ност, што иза­зи­ва и од­го­ва­ра­ју­ће тру­до­ве и тр­ке. Та­кав, естет­ски кри­те­ри­јум вред­но­сти је са­свим не­свој­ствен по­ли­тич­ком до­ме­ну, те сто­га твор­ци по­ли­тич­ких про­је­ка­та и стра­те­ги­ја ве­о­ма че­сто пре­у­зи­ма­ју ма­те­ри­ја­ле из дру­гих из­во­ра и ис­ку­ста­ва ако их про­це­не по­доб­ним за оства­ре­ње од­ре­ђе­них ци­ље­ва. На­чер­та­ни­је из­ве­сно ни­је ни пр­ви а ни по­след­њи по­ли­тич­ки про­је­кат ко­ји са­др­жи ту­ђе ма­те­ри­ја­ле, по­го­то­ву оне ко­је про­из­во­де под­ре­ђе­ни слу­жбе­ни­ци, струч­ња­ци или са­вет­ни­ци, по­пут Фран­ти­ше­ка За­ха.

Пи­та­ње ори­ги­нал­но­сти На­чер­та­ни­ја има­ло би сми­сла са­мо у окви­ру јед­ног мно­го ши­рег и не­у­по­ре­ди­во зна­чај­ни­јег. То пи­та­ње гла­си: да ли је На­чер­та­ни­је ве­ро­до­стој­ни из­раз срп­ске по­ли­тич­ке ми­сли и од­го­ва­ра­ју­ће тра­ди­ци­је? Ана­ли­за те по­ред­ба основ­них иде­ја-во­ди­ља и ци­ље­ва На­чер­та­ни­ја са са­др­жа­ји­ма срп­ске тра­ди­ци­је у пот­пу­но­сти по­твр­ђу­ју ве­ро­до­стој­ност тог про­јек­та, у ши­ро­ком ра­спо­ну ње­го­вог спек­тра, од по­ли­тич­ке стра­те­ги­је до по­ли­тич­ке так­ти­ке.

Ва­ља ис­та­ћи пре све­га и из­над све­га да На­чер­та­ни­је са­др­жи трај­ну срп­ску но­стал­ги­ју за из­гу­бље­ним цар­ством и во­љу да оно бу­де об­но­вље­но, на осно­ву све­то­сти исто­риј­ског пра­ва: „Цар Ду­шан Сил­ни при­мио је већ грб цар­ства грч­ког. До­ла­зак Ту­ра­ка пре­ки­нуо је ову про­ме­ну и пре­пре­чио је овај по­сао за ду­го вре­ме но сад, по­што је си­ла тур­ска сло­мље­на и уни­ште­на та­ко ре­ћи, тре­ба да поч­не исти онај дух деј­ство­ва­ти, пра­ва сво­ја на но­во тра­жи­ти, и пре­ки­ну­ти по­сао на но­во на­ста­ви­ти… На­ша да­кле са­да­шњост не­ће би­ти без со­ју­за са про­шло­шћу, не­го ће ова чи­ни­ти јед­но за­ви­се­ће, са­став­но и устро­је­но це­ло, и за­то Срп­ство, ње­го­ва на­род­ност и ње­гов др­жав­ни жи­вот сто­ји под за­шти­том све­тог пра­ва исто­ри­че­ског.”

Иде­ја об­но­ве цар­ства је трај­на око­сни­ца исто­риј­ске ме­мо­ри­је срп­ског на­ро­да и кон­стан­та срп­ских по­гле­да ка хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти; она је је­дан од основ­них сто­же­ра срп­ског за­јед­ни­штва у успо­ме­на­ма и на­да­ма. Ор­ган­ску и нат­кла­сну при­ро­ду тог срп­ског за­јед­ни­штва, кри­ста­ли­са­ног и око ме­мо­ри­је цар­ства, до­бро је уо­чио јед­ном са­мо ре­то­рич­ком за­пи­та­но­шћу Ра­до­ван Са­мар­џић, пре­до­ча­ва­ју­ћи нам пле­ме­ни­та­шку вер­ти­ка­лу у срп­ској исто­ри­ји: „Ср­би су, у свом пре­да­њу, ба­ци­ли кле­тву на ве­ли­ка­ше ко­ји су сво­јим ме­ђу­со­би­ца­ма иза­зва­ли слом цар­ства Не­ма­њи­ћа, али су упра­во ти­ме по­ка­за­ли да су др­жа­ву, ко­ја је про­па­ла, оним што је би­ло нај­ду­бље у њи­хо­вом ко­лек­тив­ном би­ћу оди­ста сма­тра­ли сво­јом. Да ли се сме прет­по­ста­ви­ти да Ср­би­ма, не са­мо у по­то­њим вре­ме­ни­ма, не­го и у сред­њем ве­ку, ни­је би­ла свој­стве­на она кла­сна рав­но­ду­шност, или чак од­бој­ност, пре­ма др­жа­ви ко­ју су исто­вре­ме­но има­ли за­пад­ни на­ро­ди (на пр­вом ме­сту због то­га што су се на че­лу др­жа­ве за­пад­ног ти­па на­ла­зи­ли ви­ши ста­ле­жи и, нај­че­шће као ње­ни вла­сни­ци, за­сту­па­ли ње­не ин­те­ре­се и идеј­ну су­шти­ну)?”

Из те на­род­не но­стал­ги­је за цар­ством и жуд­ње за ње­го­вом об­но­вом цр­пе­ли су на­дах­ну­ће и ле­ги­ти­ми­тет, све од­го­ва­ра­ју­ће за­ми­сли и прег­ну­ћа пр­ва­ци ду­хов­ног, вој­ног или по­ли­тич­ког ре­да, од Ар­се­ни­ја IV Јо­ва­но­ви­ћа Ша­ка­бен­те, Пе­тра I Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша и вла­ди­ке Сте­ва­на Стра­ти­ми­ро­ви­ћа до Ди­ми­три­ја Ву­ји­ћа, Са­ве Те­ке­ли­је, во­жда Ка­ра­ђор­ђа те кне­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа. „Об­је­ди­ни­тељ Ср­ба” је је­дан од бит­них атри­бу­та Ве­ли­ког Не­ма­ње, те је сто­га увек и сву­да сва­ки зна­чај­ни срп­ски по­крет ка осло­бо­ђе­њу био те остао и по­крет ка об­је­ди­ње­њу. Све­до­чи та­квом зна­ку јед­на­ко­сти из­ме­ђу осло­бо­ђе­ња и ује­ди­ње­ња и пи­смо во­жда Ка­ра­ђор­ђа те Со­вје­та од 16. апри­ла 1806. го­ди­не, упу­ће­но вла­ди­ци Пе­тру I: „Да нам се с вој­ском что се ско­ри­је мо­же на по­моћ на­ђе­те и да та­ки­ја с ле­ђа оту­да на Бо­сну уда­ри­те, да ди­же­мо све што се че­сти­тим кр­стом кр­сти, да уста­не и Бо­сна и Хер­це­го­ви­на на об­шче­је сви­ју Сер­ба­ља из­ба­вле­ни­је, и да по­би­је­ди­мо не­вјер­ну на­ма и ца­ру на­ше­му Бо­сну и да жи­ви­мо за­јед­но и ујед­но ка­ко што нам Бог за­по­вје­да, ко­ји је у нас јед­ну исту серб­ску крв улио и јед­ним нас бла­го­че­сти­јем про­свје­тио, та­ко да жи­ви­мо и да бу­де­мо јед­на бра­ћа, јед­но тје­ло, јед­но сер­це и јед­на ду­ша и љу­бе­зни со­гра­жда­ни.”

У вре­ме­ни­ма о ко­ји­ма је реч иде­ја об­но­ве срп­ског цар­ства пре­ва­зи­шла је и Ду­нав те об­у­зи­ма­ла ми­сли и сно­ве Ср­ба под ау­стро­у­гар­ском до­ми­на­ци­јом, по­кре­ћу­ћи и њи­хо­ве бу­не. Та­да је ге­не­рал Сим­ба­шен, ко­ман­дант сла­вон­ско-срем­ске гра­ни­це, у из­ве­шта­ју над­вој­во­ди Кар­лу, пре­до­ча­вао да ће Ср­би из Кне­же­ви­не Ср­би­је, из­ну­де ли од Пор­те на­след­ну мо­нар­хи­ју, од­но­сно ди­на­сти­ју, на­сто­ја­ти да об­но­ве Ду­ша­но­во цар­ство.

У исто­ри­ји срп­ске по­ли­тич­ке ми­сли и им­пе­ри­јал­не иде­је, ау­стриј­ско-тур­ски рат (1788-1790) озна­чио је ве­ли­ку пре­крет­ни­цу: крај на­да­ња у по­моћ Ау­стри­је на пу­ту осло­ба­ђа­ња и окре­та­ње на­да ка Ру­си­ји, ко­је са­др­жи и на­ве­де­но пи­смо во­жда Ка­ра­ђор­ђа те Со­вје­та вла­ди­ци Пе­тру I. То узда­ње у по­моћ и по­кро­ви­тељ­ство Ру­си­је осве­до­ча­ва и про­је­кат ус­по­ста­вља­ња „Сла­ве­но-серб­ског цар­ства”, плод пред­у­зет­ни­штва вла­ди­ке Пе­тра I, ар­хи­ман­дри­та Си­ме­о­на Ив­ко­ви­ћа и Сте­па­на Сан­ков­ског. По тој за­ми­сли, „Сла­ве­но-серб­ско цар­ство” би са­чи­ња­ва­ли, у пр­вом пе­ри­о­ду, Цр­на Го­ра, Бр­да, Хер­це­го­ви­на, Бо­ка Ко­тор­ска и Дал­ма­ци­ја са Ду­бров­ни­ком као пре­сто­ни­цом. По­том би се, си­лом од­го­ва­ра­ју­ћих усло­ва, том „цар­ству” при­кљу­чи­ли Ср­би­ја и Бо­сна.

Истом по­рет­ку пред­у­зет­ни­штва ка об­но­ви срп­ског цар­ства при­па­да и ми­си­ја Ива­на Ју­го­ви­ћа те по­сла­ни­ка во­жда Ка­ра­ђор­ђа и Мла­де­на Ми­ло­ва­но­ви­ћа, упу­ће­них код Про­зо­ров­ског у Јаш ра­ди при­ба­вља­ња ру­ске по­др­шке. Пре­ма за­ми­сли срп­ских уста­ни­ка, цар­ство је тре­ба­ло да об­у­хва­ти Ср­би­ју, Цр­ну Го­ру, Ста­ру Ср­би­ју, Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну те Ср­бе пре­ко Ду­на­ва. И у том, као и у прет­ход­ним те по­то­њим слу­ча­је­ви­ма, Ру­си­ја ни­је мо­гла по­др­жа­ти срп­ске же­ље, ни­ти ис­пу­ни­ти срп­ска оче­ки­ва­ња, због ви­ше­стру­ких спољ­њих и уну­тра­шњих сла­бо­сти те прет­њи за­пад­них си­ла и Тур­ске што су око ње већ уве­ли­ко сте­за­ли обруч не­при­ја­тељ­ства ко­ји тра­је и сна­жи се све агре­сив­ни­је, до на­ших да­на. Кло­не­ћи се пре­ве­ли­ких иза­зо­ва са­ве­зу ка­то­лич­ко-про­те­стант­ског За­па­да и му­сли­ман­ског Ис­то­ка про­тив пра­во­слав­ног све­та, Ру­си­ја се за­ла­га­ла за ево­лу­ци­о­ни и по­ступ­ни про­цес осло­ба­ђа­ња и сти­ца­ња др­жав­но­сти Ср­би­је уну­тар тур­ске (псе­у­до)им­пе­ри­је. Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да срп­ска по­ли­тич­ка ми­сао та­да а ни ка­сни­је углав­ном ни­је има­ла раз­у­ме­ва­ња за сла­бо­сти те од­го­ва­ра­ју­ће опре­зно­сти и ко­ле­ба­ње ру­ске по­ли­ти­ке у аре­ни све­та.

Ко­нач­на али не и по­след­ња све­до­чан­ства о жи­во­сти иде­је об­но­ве срп­ског цар­ства пру­жи­ли су стра­ни по­се­ти­о­ци и зва­нич­ни иза­сла­ни­ци код кне­за Ми­ло­ша. Та­ко гроф Боа ле Конт из­ве­шта­ва свог ми­ни­стра о же­љи кне­за Ми­ло­ша „да об­но­ви ста­ро Срп­ско Цар­ство, што ће ре­ћи да у јед­ну др­жа­ву сје­ди­ни оне три обла­сти, Ср­би­ју, Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, у ко­ји­ма је на­род­ност јед­ног истог пле­ме­на, ко­ји го­во­ре јед­ним истим је­зи­ком”.

Јед­но сло­вен­ско про­ти­ву­реч­је

На по­љу по­ли­тич­ке так­ти­ке те смо­тре рас­по­ло­жи­вих сред­ста­ва за оства­ре­ње др­жа­во­твор­них ци­ље­ва, не­за­до­вољ­ство спрам ру­ске по­ли­ти­ке, ко­је ис­по­ве­да На­чер­та­ни­је — у ме­ри знат­но ма­њој и дру­ге при­ро­де спрам оног из За­хо­вог Пла­на — при­па­да јед­ној ка­рак­тер­ној цр­ти срп­ског по­ли­тич­ког ми­шље­ња. Не­за­до­во­љан раз­ме­ра­ма ру­ске по­др­шке и ру­ским по­кро­ви­тељ­ством, уз под­сти­ца­је бри­тан­ског кон­зу­ла Хо­џе­са и са­ве­те Јо­ва­на Ха­џи­ћа, Ми­лош је при­жељ­ки­вао и по­мо­ћи за­пад­них си­ла. Ха­џи­ћев са­вет био је арит­ме­тич­ки прост: „Бо­ље и си­гур­ни­је је (има­ти) што ви­ше га­ран­ци­ја.” Ипак, на по­љу по­ли­ти­ке и спољ­но­по­ли­тич­ких од­но­са, та­кве ра­чу­ни­це су обич­но нео­ства­ри­ве ако под­ра­зу­ме­ва­ју збра­ја­ње су­прот­ста­вље­них си­ла и од­го­ва­ра­ју­ћих га­ран­ци­ја. Дру­га, Бро­зо­ва Ју­го­сла­ви­ја је из­у­зе­так од из­ло­же­ног пра­ви­ла, пла­ћен ду­го­роч­но по­губ­ним уступ­ци­ма и по­сле­ди­ца­ма.

За­хов План је обе­ле­жен ве­ли­ким иде­о­ло­шким а и стра­те­шким про­ти­ву­реч­јем из­ме­ђу свог (ју­жно)сло­вен­ског на­дах­ну­ћа те прег­ну­ћа и ап­со­лут­ног не­при­ја­тељ­ства спрам не са­мо Ау­стри­је већ и Ру­си­је, што ту до­се­же раз­ме­ре сво­је­вр­сне и ира­ци­о­нал­не ру­со­фо­би­је. За­зи­ру­ћи од пер­спек­ти­ве де­о­бе европ­ског де­ла тур­ске (псе­у­до)им­пе­ри­је из­ме­ђу Ру­си­је и Ау­стри­је — Зах се за­ла­гао за ис­пу­ња­ва­ње ис­пра­жње­ног про­сто­ра др­жа­вом Ју­жних Сло­ве­на, не­за­ви­сном спрам обе по­ме­ну­те си­ле. За та­кав др­жа­во­твор­ни по­ду­хват он се уздао у по­др­шке за­пад­них си­ла пред­ла­жу­ћи, de fac­to, од­го­ва­ра­ју­ћу про­за­пад­ну и ан­ти­ру­ску ори­јен­та­ци­ју срп­ској спољ­ној по­ли­ти­ци.

У За­хо­вом Пла­ну, као и у На­чер­та­ни­ју, не­ма ни тра­га по­ми­сли или бо­ја­зни да би по­др­шка за­пад­них си­ла мо­ра­ла би­ти у функ­ци­ји ан­ти­ру­ске те ан­ти­а­у­стриј­ске по­ли­ти­ке, угро­жа­ва­ју­ћи, у мно­го ве­ћој и за­пра­во не­под­но­шљи­вој ме­ри не­за­ви­сност же­ље­не др­жа­ве Ју­жних Сло­ве­на. Реч је о ме­ри ко­ја су­штин­ски обе­сми­шља­ва сло­вен­ску при­ро­ду та­кве др­жа­ве, оту­ђу­ју­ћи је од ње­не би­ти и свр­ста­ва­ју­ћи је у по­ре­дак обру­ча ан­ти­ру­ског те по­сле­дич­но ан­ти­сло­вен­ског не­при­ја­тељ­ства За­па­да. Мо­гу­ће је прет­по­ста­ви­ти да је Зах био све­стан из­ло­же­не пер­спек­ти­ве, за­о­де­ва­ју­ћи је еу­фе­ми­зми­ма по­пут сле­де­ћег: „Но­ва ју­жно­сло­вен­ска, серб­ска др­жа­ва по­да­је Евро­пи све га­ран­ци­је, да ће она би­ти вр­ла и кр­јеп­ка др­жа­ва, ко­ја ће се мо­ћи међ Ау­стри­јом и Ру­си­јом одр­жа­ти…”

Осма­тран са ви­ше исто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, За­хов План пре­ва­зи­ла­зи за­да­те окви­ре те по­при­ма зна­чај зна­ка осве­до­че­ња ве­ли­ког су­ко­ба из­ме­ђу ге­о­по­ли­тич­ких те­жњи за­пад­них (са јед­не) и цен­трал­но­е­вроп­ских те ис­точ­но­е­вроп­ских си­ла (са дру­ге стра­не). У За­хо­вом Пла­ну се на­зи­ре, in nu­ce, „са­ни­тар­ни кор­дон” ко­ји су за­пад­не си­ле, пред­во­ђе­не Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма — по про­јек­ту бри­тан­ског ге­о­по­ли­ти­ча­ра Ма­кин­де­ра — си­лом Вер­сај­ског до­го­во­ра ство­ри­ле од Бал­тич­ког до Ја­дран­ског мо­ра. Реч је о лан­цу про­за­пад­них, ва­зал­них или за­ви­сних др­жа­ва ко­ји је за­пад­ним си­ла­ма, из­ме­ђу два свет­ска ра­та, слу­жио као пре­пре­ка про­тив а) са­ве­за Не­мач­ке и СССР (Ру­си­је), б) про­до­ра не­мач­ких по­ли­тич­ких и еко­ном­ских ути­ца­ја ка Бли­ском ис­то­ку, ге­о­по­ли­тич­ком чво­ри­шту све­та и нај­ве­ћем свет­ском тре­зо­ру наф­те и в) из­ла­ска СССР (Ру­си­је) из ве­ков­ног обру­ча или оп­са­де ка „то­плим мо­ри­ма”, од­но­сно ка свет­ским тр­жи­шти­ма.

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да За­хов ан­ти­ру­ски став На­чер­та­ни­је сво­ди у окви­ре пу­ке по­ли­тич­ке так­ти­ке, уз јед­ну бит­ну огра­ду на­чел­не при­ро­де, ко­ју ов­де ва­ља на­ве­сти у це­ло­сти: „Је­дан со­јуз из­ме­ђу Ср­би­је и Ру­си­је био би за­и­ста нај­при­род­ни­ји, но да се тај учи­ни од са­ме Ру­си­је за­ви­си, и Ср­би­ја тре­ба да га при­ми с ра­ши­ре­ним ру­ка­ма, али сваг­дар по­што се увје­ри да Ру­си­ја све­срд­но и искре­но пред­ла­же, ко­је ће са­мо он­да мо­ћи би­ти, ако она од до­са­да­ње сво­је си­сте­ме од­сту­пи т. ј. ако уз­др­жи да је за при­род­ни­ји со­јуз са Ср­би­јом, ма­кар ма­лом, не­го са Ау­стри­јом, за ко­ју она За­пад­не Сла­ве­не и чу­ва. Прем­да се ја не на­дам да ће Ру­си­ја ика­да хте­ти Ср­би­ји искре­но се при­кло­ни­ти, ипак ну­жно је то ов­де спо­ме­ну­ти од ка­кве би то пол­зе за Ср­би­ју би­ло, и да та­ко­во по­ја­вле­ни­је тре­ба­ло би од­ма упо­тре­би­ти, јер ако је та­ко мно­го го­во­ре­но про­тив Ру­си­је ни­је то из мр­зо­сти чи­ње­но ко­ли­ко из ну­жде на ко­ју нас је са­ма Ру­си­ја то­ли­ким сво­јим по­ступ­ци­ма на­гна­ла.”

Ју­го­сло­вен­ски, ве­ли­ко­срп­ски или срп­ски про­је­кат?

Дру­го и зна­чај­ни­је по­ље рас­пра­ва око На­чер­та­ни­ја отва­ра сва­ка за­пи­та­ност о ге­о­по­ли­тич­кој при­ро­ди те раз­ме­ра­ма др­жа­ве ко­ју оно иде­ал­но има у ви­ду. Ско­ро по пра­ви­лу, од­го­во­ри на та­кву за­пи­та­ност осве­до­ча­ва­ју вла­да­ју­ће по­ли­тич­ке на­зо­ре и/или по­ли­тич­ке скло­но­сти про­су­ди­те­ља. У пр­вој, ма­сон­ској и ма­со­ни­зо­ва­ној Ју­го­сла­ви­ји, са­о­бра­зно ње­ној др­жав­ној док­три­ни, убе­дљи­во су пре­о­вла­да­ва­ла (број­но­шћу) мње­ња ко­ја су На­чер­та­ни­ју при­пи­си­ва­ла зна­че­ње и зна­чај сво­је­вр­сне аван­гар­де ју­го­сло­вен­ске иде­је. У дру­гој Ју­го­сла­ви­ји, та­ко­ђе са­о­бра­зно од­го­ва­ра­ју­ћој иде­о­ло­ги­ји, пре­о­вла­да­ва­ла је скло­ност да се На­чер­та­ни­ју при­пи­шу ве­ли­ко­срп­ске и хе­ге­мон­ске ам­би­ци­је круп­не бур­жо­а­зи­је. Уз­гред ре­че­но, овај по­след­њи (ре­то­рич­ки?) до­да­так у оцр­њи­ва­њу На­чер­та­ни­ја је на­ро­чи­то нео­сно­ван, јер у вре­ме­ну из ко­јег оно по­ти­че ни­је по­сто­ја­ла ио­ле раз­ви­је­на а ка­мо­ли по­ли­тич­ки ор­га­ни­зо­ва­на гра­ђан­ска кла­са, па ни од­го­ва­ра­ју­ћа кла­сна свест, у ли­бе­рал­ном или марк­си­стич­ком сми­слу тих пој­мо­ва. Од­луч­но кон­тра-ре­во­лу­ци­о­нар­ни став твор­ца На­чер­та­ни­ја те ње­го­во за­ла­га­ње за на­след­ну мо­нар­хи­ју, са­свим у скла­ду са ле­ги­ти­ми­стич­ком тра­ди­ци­јом у Евро­пи тог вре­ме­на, не­што су крај­ње ту­ђе и су­прот­но ре­пу­бли­кан­ским и ан­ти­мо­нар­хиј­ским те­жња­ма европ­ских бур­жо­а­зи­ја XIX сто­ле­ћа. Очи­ма бур­жо­а­зи­је вре­ме­на о ко­ме је реч мо­ра­ла је би­ти јед­на­ко од­бој­на и кле­ри­ка­ли­стич­ка цр­та у На­чер­та­ни­ју ко­је је цр­кви при­да­ва­ло ве­ли­ку уло­гу на по­љу цен­тра­ли­стич­ке кри­ста­ли­за­ци­је на­род­ног и др­жав­ног је­дин­ства.

Мо­жда је ов­де из­ли­шно ис­ти­ца­ти да су из­ло­же­не ин­тер­пре­та­ци­је На­чер­та­ни­ја у ју­го­сло­вен­ској или ве­ли­ко­срп­ској пе­р­спек­ти­ви, по­зи­тив­не као и не­га­тив­не, јед­на­ко пре­ви­ђа­ле, све­сно или не­све­сно, исто­риј­ски кон­текст тог про­јек­та, при­во­де­ћи га соп­стве­ном, pro do­mo sua. Пре­ви­ђа­на је круп­на чи­ње­ни­ца да је На­чер­та­ни­је ство­ре­но за по­тре­бе Кне­же­ви­не Ср­би­је ко­ја је муч­но оти­ма­ла, уз на­пре­до­ва­ња и на­за­до­ва­ња, ко­мад по ко­мад су­ве­ре­ни­те­та у окви­ру тур­ске (псе­у­до)им­пе­ри­је. Та­да ни­су по­сто­ја­ли ни Хр­ват­ска, ни Бу­гар­ска, ни­ти Ал­ба­ни­ја, чи­ји по­мен („Се­вер­на Ал­ба­ни­ја”) у На­чер­та­ни­ју има ис­кљу­чи­во ге­о­граф­ско зна­че­ње, озна­ча­ва­ју­ћи део Ста­ре Ср­би­је.

У вре­ме на­стан­ка На­чер­та­ни­ја, ме­ђу Ју­жним Сло­ве­ни­ма срп­ски на­род је је­ди­ни рас­по­ла­гао ре­ла­тив­ном др­жав­но­шћу, из­во­је­ва­ном сна­гом во­ље и си­лом оруж­ја, од­но­сно уста­на­ка или ре­во­лу­ци­ја. Зах у свом Пла­ну пру­жа оп­ште ме­сто европ­ских по­гле­да на Ср­бе тог вре­ме­на: „Ср­би су се међ сви­ма Сла­ве­ни­ма у Тур­ској пр­ви соб­стве­ним сред­стви­ма и сна­гом за сво­ју сло­бо­ду бо­ри­ли, сле­до­ва­тел­но они има­ју пу­но пра­во к то­ме, да и да­ље упра­вља­ју овај по­сао. Већ сад на мно­гим ме­сти­ма, а и у не­ким ка­би­не­ти­ма, пред­ви­де и слу­ше то: да Ср­би­ма ве­ли­ка бу­дућ­ност пред­сто­ји, и то је оно, што је по­зор­ност це­ле Евро­пе на Ср­би­ју по­ву­кло. Кад Ср­би да­ље не би ми­сли­ли, не­го са­мо на Кња­жев­ство као што је сад, и кад не би у овом кња­жев­ству кли­ца бу­ду­ћег ју­жно­сло­вен­ског цар­ства ле­жа­ла, он­да не би се свет са Ср­би­јом ви­ше и ду­же ба­вио, не­го што је са мол­дав­ским и вла­шким кња­жев­стви­ма чи­нио, у ко­ји­ма не­ма са­мо­стал­но на­че­ло жи­во­та, и ко­је се да­кле са­мо као при­вје­стци Ру­си­је сма­тра­ју.”

На­чер­та­ни­је пак осло­бо­ди­лач­ки и ује­ди­ни­тељ­ски по­сао огра­ни­ча­ва окви­ри­ма тур­ске (псе­у­до)им­пе­ри­је, има­ју­ћи у ви­ду пре­вас­ход­но це­ли­ну срп­ског на­ро­да. Зву­чи па­ра­док­сал­но али је исти­ни­то да су глав­не оп­ту­жбе про­тив На­чер­та­ни­ја као то­бо­же под­лог ве­ли­ко­срп­ског те хе­ге­мо­ни­стич­ког пла­на, за­сно­ва­не упра­во на оним ме­сти­ма где је Га­ра­ша­нин За­хо­ве ју­жно­сло­вен­ски раз­мах­ну­те пред­ло­ге цен­зу­ри­сао и сво­дио у раз­ме­ре по­сто­је­ћег ста­ња, да­кле у окви­ре тур­ске (псе­у­до)им­пе­ри­је. По­себ­но се ис­ти­че Га­ра­ша­ни­но­во од­стра­ње­ње За­хо­вог по­гла­вља о Хр­ват­ској („От­но­ше­ни­је Сер­би­је пре­ма Хор­ват­ској”) као не­ка­кав до­каз ве­ли­ко­срп­ских и хе­ге­мон­ских зад­њих на­ме­ра. Та­ква цен­зу­ра ни­ка­ко не мо­же би­ти ту­ма­че­на као из­раз ве­ли­ко­срп­ских и хе­ге­мо­ни­стич­ких на­ме­ра, већ је­ди­но као осве­до­че­ње по­ли­тич­ког ре­а­ли­зма Или­је Га­ра­ша­ни­на, по­све­ће­ног оном hic et nunc и по­ли­ти­ци мо­гу­ћег. Са истим по­ли­тич­ким ре­а­ли­змом Га­ра­ша­нин је од­би­јао из За­хо­вог Пла­на и дру­ге пред­ло­ге, за све што је сма­трао пре­ве­ли­ким по­слом за ма­лу др­жа­ву ко­јој је узор­но слу­жио.

Уо­ста­лом, да је ко­јим слу­ча­јем Или­ја Га­ра­ша­нин био во­ђен не­ка­квим под­лим ве­ли­ко­срп­ским и хе­ге­мо­ни­стич­ким на­ме­ра­ма, што му их при­пи­су­ју да­нас хр­ват­ски, му­сли­ман­ски и ал­бан­ски ин­тер­пре­та­то­ри — он­да се у ње­го­вом (no­ta be­ne!) тај­ном На­чер­та­ни­ју не би мо­гла на­ћи упут­ства по­пут овог за др­жа­ње ди­пло­мат­ских за­ступ­ни­ка Ср­би­је: „К ово­ме тре­ба да­кле учи­ни­ти да се Бо­шња­ци (пра­во­слав­ни и ка­то­лич­ки Ср­би те Хр­ва­ти из Бо­сне, прим. Д. К.) и оста­ли Сла­ве­ни обра­те кад тре­ба за­шти­ту и сва­ку по­моћ да на­ђу, и кад год се о то­ме ра­ди­ло бу­де овог на­че­ла вред­ност по­ка­за­ти. Ср­би­ја у овом смо­тре­ни­ју мо­ра се о том увје­ри­ти да је она при­род­на по­кро­ви­те­љи­ца сви­ју тур­ски Сла­ве­на и да ће­ду са­мо он­да кад она ду­жност ову на се­бе узме, оста­ли Сла­ве­ни њој пра­во то усту­пи­ти да она у име њи­хо­во не­што ка­же и чи­ни. Ако би Ср­би­ја сво­јим со­сје­ди­ма тај не­срећ­ни и зли при­мјер да­ва­ла да она са­мо на се­бе ми­сли, а за не­во­љу и на­пре­дак оста­ли’ не би ма­ри­ла, не­го би то рав­но­ду­шно сма­тра­ла, то би он­да ја­мач­но и ови са­мо ње­ном при­мје­ру сље­до­ва­ли, не би је слу­ша­ли, и та­ко би уме­сто сло­ге и је­дин­ства на­сту­пи­ло не­по­вје­ре­ни­је, за­вист и не­сре­ћа.”

Ори­јен­тир за бу­дућ­ност

На­чер­та­ни­је је не са­мо те­мељ­ни и нај­да­ле­ко­се­жни­ји плод срп­ске др­жа­во­твор­не ми­сли но­вог до­ба већ и ва­љан ори­јен­тир у на­шој са­вре­ме­но­сти те пред хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти. Из­ло­же­на вр­ли­на На­чер­та­ни­ја ни­је са­мо плод ње­го­вог твор­ца (или тво­ра­ца) већ и по­сто­је­ћег ста­ња у ко­ме се на­ла­зи срп­ски на­род: по­сао ства­ра­ња срп­ске др­жа­ве још ни­је окон­чан. Ва­ља ис­та­ћи да и мно­ге бољ­ке срп­ске по­ли­тич­ке ми­сли и срп­ске (псе­у­до)ели­те, ко­је је уо­ча­вао Га­ра­ша­нин — ни­су пре­вла­да­не и да­нас чак по­при­ма­ју го­ре об­ли­ке. Ва­ља се се­ти­ти опа­жа­ња ко­је је Га­ра­ша­нин из­нео у пи­сму ка­пу­ћа­хи­ји То­до­ро­ви­ћу од 14. но­вем­бра 1845. го­ди­не, да­кле го­ди­ну да­на на­кон ства­ра­ња На­чер­та­ни­ја:

„Не­ма вам код нас ни­ка­кве по­ло­же­не си­сте­ме по ко­јој се ми у др­жав­ним дје­ли­ма упра­вља­мо, но са­мо ту­че­мо ова­мо она­мо, као пу­то у ло­тру, ни са­ми ни­шта не зна­ју­ћи куд и ка­мо те­жи­мо, и ово су узор­ци кои мно­го на­ша дје­ла оте­шча­ва­ју и још већ­ма оте­шча­ва­ти оће­ду, ако ми не­што ско­ри­је не уви­ди­мо на ка­квој се точ­ки на­ла­зи­мо.”

Ак­ту­ел­ност На­чер­та­ни­ја, да­нас и ов­де, про­ис­ти­че та­ко­ђе из чи­ње­ни­це да су се основ­не ге­о­по­ли­тич­ке сил­ни­це — из­ме­ђу ко­јих је оно ство­ре­но — не са­мо одр­жа­ле већ и без­мер­но уве­ћа­ле, по­при­ма­ју­ћи све агре­сив­ни­је об­ли­ке. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Фран­цу­ска одав­но су из­гу­би­ле свој­ства ве­ли­ких си­ла, ко­је да­нас об­је­ди­ње­но оте­ло­тво­ру­ју Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве са сво­јом свет­ски екс­пан­зив­ном хе­ге­мо­ни­јом, али та про­ме­на ни­је из­ме­ни­ла већ је са­мо про­ши­ри­ла хо­ри­зон­те осва­јач­ких ци­ље­ва За­па­да, где су, у ме­ђу­вре­ме­ну, сна­ге ин­тер­на­ци­о­на­ле фи­нан­сиј­ског ка­пи­та­ла пот­пу­но узур­пи­ра­ле по­ли­тич­ке вла­сти, сво­де­ћи по­след­ње при­ви­де де­мо­кра­ти­је на пу­ку фа­са­ду плу­то­кра­ти­је. Оп­са­да Ру­си­је је да­нас не­у­по­ре­ди­во ве­ћа, сна­жни­ја и агре­сив­ни­ја не­го у вре­ме­ни­ма ка­да је пи­са­но На­чер­та­ни­је, рас­по­ла­жу­ћи и са ко­ла­бо­ра­ци­јом ан­ти­ру­ских и мон­ди­ја­ли­стич­ких сна­га у Кре­мљу. Сто­га је и ге­о­стра­те­шки зна­чај Бос­фор­ског мо­ре­у­за (од­но­сно Ца­ри­гра­да из За­хо­вог Пла­на и Га­ра­ша­ни­но­вог На­чер­та­ни­ја) сра­змер­но ве­ћи, јер је то је­ди­ни пре­о­ста­ли из­лаз Ру­си­је ка свет­ским тр­жи­шти­ма, стал­но под уце­њи­вач­ким оп­струк­ци­ја­ма Тур­ске.

Мо­гло би се сло­бод­но ре­ћи да је у стра­те­шком по­гле­ду оп­са­да Ру­си­је ско­ро пре­ва­зи­ђен циљ, јер мон­ди­ја­ли­стич­ка стра­те­ги­ја већ уве­ли­ко стре­ми ка ра­за­ра­њу Ру­си­је на низ за­ви­сних др­жа­ва и ка ко­ло­ни­за­ци­ји ње­них про­стран­ства, што осве­до­ча­ва­ју мно­ги по­ду­хва­ти и по­ли­тич­ки „пред­ло­зи”, од ши­ре­ња НА­ТО-пак­та до пла­на Збиг­ње­ва Бже­жин­ског за пре­у­ре­ђе­ње Евро­а­зи­је. Mu­ta­tis mu­tan­di, ак­ту­е­ли­зо­ва­на је или по­вам­пи­ре­на и тур­ска осва­јач­ка си­ла што отво­ре­но стре­ми да про­ши­ри сво­ју хе­ге­мо­ни­ју, „од Ки­не­ског зи­да до Ја­дра­на” те да про­дре да­ље од Бе­ча, уну­тар Европ­ске уни­је. „Бо­ле­сник са Бос­фо­ра” из вре­ме­на На­чер­та­ни­ја да­нас ли­чи на зом­би­ја у слу­жби мон­ди­ја­ли­стич­ке, од­но­сно ва­шинг­тон­ске ан­ти­е­вроп­ске и ан­ти­хри­шћан­ске по­ли­ти­ке те стра­те­ги­је. Ако би се пост­ва­рио са­мо ва­шинг­тон­ски про­је­кат еко­ном­ске ин­те­гра­ци­је ју­го­и­сточ­не Евро­пе са Тур­ском, зва­ни SE­CI — срп­ски на­род би се на­шао у го­рем ста­њу не­го што је би­ло оно због ко­јег је и пи­са­но На­чер­та­ни­је. У пи­та­њу је про­је­кат ин­те­гра­ци­је око сто пе­де­сет ми­ли­о­на љу­ди, са убе­дљи­вом му­сли­ман­ском ве­ћи­ном, ко­ји на­ла­же уки­да­ње свих ца­рин­ских и др­жав­них ба­ри­је­ра за „сло­бод­ни про­ток ра­да, ка­пи­та­ла, услу­га и љу­ди”. Та­кав „сло­бод­ни про­ток”, уз де­мо­граф­ску екс­пло­зи­ју му­сли­ман­ске ве­ћи­не, из­ве­сно би у пот­пу­но­сти из­ме­нио де­мо­граф­ску сли­ку ју­го­и­сточ­не Евро­пе и омо­гу­ћио, de fac­to, ус­по­ста­вља­ње не са­мо еко­ном­ске већ и по­ли­тич­ке хе­ге­мо­ни­је Тур­ске.

Ово­ве­ков­но тра­гич­но ис­ку­ство срп­ског на­ро­да из­и­ску­је и ко­ре­ни­та пре­вред­но­ва­ња На­чер­та­ни­ја, по­гла­ви­то у до­ме­ну из­бо­ра са­ве­зни­ка, тим пре јер је и Га­ра­ша­нин по­том са­го­рео сво­је про­за­пад­не илу­зи­је. По­ка­за­ло се да су сва окре­та­ња ка За­па­ду и сва са­ве­зни­штва са за­пад­ним си­ла­ма би­ли коб­не гре­шке и/или из­да­је срп­ских по­ли­тич­ких (псе­у­до)ели­та, пла­ће­не стра­шним стра­да­њи­ма и бе­стид­ним „за­хва­ла­ма”, од пре­да­је срп­ског на­ро­да на ми­лост и не­ми­лост ко­му­ни­зму до ак­ту­ел­ног не­при­ја­тељ­ства и бом­бар­до­ва­ња срп­ског на­ро­да ра­ди­о­ак­тив­ним ма­те­ри­ја­ли­ма НА­ТО-пак­та. Има­ју­ћи у ви­ду основ­не стра­те­шке ци­ље­ве САД и мон­ди­ја­ли­зма, да­нас ни­је мо­гу­ће ни за­ми­сли­ти ни­ка­кав ком­про­мис из­ме­ђу њи­ма од­го­ва­ра­ју­ћих и срп­ских ин­те­ре­са.

У ста­њу ка­кво тр­пи, срп­ски на­род да­нас је без и јед­ног је­ди­ног по­у­зда­ног а ја­ког са­ве­зни­ка те му пре­о­ста­је је­ди­но мо­би­ли­за­ци­ја де­ло­твор­ног пе­си­ми­зма у пер­спек­ти­ви ства­ра­ња са­ве­за пра­во­слав­них на­ро­да ко­ји су и нај­у­гро­же­ни­ји те пр­ви на уда­ру мон­ди­ја­ли­стич­ке осва­јач­ке и нео­ко­ло­ни­јал­не си­ле. Из­ве­сно је да та­кав по­ли­тич­ки, кул­тур­ни, ду­хов­ни, еко­ном­ски па и вој­ни са­вез пра­во­слав­них на­ро­да из­и­ску­је — као con­di­tio si­ne qua non — пре­у­зи­ма­ње узур­пи­ра­не вла­сти у Ру­си­ји од стра­не ле­ги­тим­них пред­став­ни­ка ру­ског на­ро­да и пре­по­род ру­ске др­жа­ве. За та­кав услов и исто­риј­ски тре­ну­так ва­ља би­ти спре­ман, ка­ко би при­ли­ка би­ла ис­ко­ри­шће­на а не про­пу­ште­на.

Ме­ђу са­др­жа­ји­ма На­чер­та­ни­ја из­ве­сно је са­свим не­ак­ту­ел­но за­ла­га­ње за мо­нар­хиј­ски об­лик др­жа­ве ле­ги­ти­ми­стич­ког ко­ва. Ди­на­сти­ја Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа је па­ла на те­мељ­ним исто­риј­ским ис­пи­ти­ма а ак­ту­ел­ни и са­свим по­стра­ње­ни по­бор­ни­ци об­но­ве мо­нар­хи­је има­ју у ви­ду са­мо њен де­мо­крат­ско-де­ге­не­ра­тив­ни или де­ко­ра­тив­ни а не ве­ро­до­стој­ни, ле­ги­ти­ми­стич­ки и де­ло­твор­ни об­лик. Уо­ста­лом, по све­му су­де­ћи, у оп­ти­ци Га­ра­ша­ни­на, на­след­на мо­нар­хи­ја је пу­ко сред­ство др­жа­во­твор­ног ци­ља ви­шег ре­да: трај­ног на­род­ног и др­жав­ног је­дин­ства. Друк­чи­је ре­че­но, он се за­ла­гао за на­след­ну мо­нар­хи­ју као сред­ство др­жав­ног цен­тра­ли­зма, за­зи­ру­ћи, с пра­вом, од цен­три­фу­гал­них по­ри­ва свој­стве­них не са­мо срп­ским ели­та­ма већ и на­ро­ду. По­то­ње исто­риј­ско ис­ку­ство мно­го стра­шни­јих ме­ђу­срп­ских де­о­ба пот­пу­но по­твр­ђу­је оправ­да­ност Га­ра­ша­ни­но­вог за­ла­га­ња за сна­жну, цен­тра­ли­стич­ку др­жа­ву Ср­ба, спо­соб­ну да пре­вла­да све кла­сне и иде­о­ло­шке, ре­ги­о­нал­не и суб­на­ци­о­нал­не су­ко­бе и де­о­бе. Уо­ста­лом, ка­ко са­вре­ме­на по­ли­тич­ка сце­на Евро­пе све­до­чи, је­ди­но не­мач­ка на­ци­ја рас­по­ла­же сна­гом на­ци­о­нал­не све­сти и хо­мо­ге­но­сти ко­ја пре­вла­да­ва сва ис­ку­ше­ња фе­де­рал­ног уре­ђе­ња др­жа­ве и од­го­ва­ра­ју­ће су­ко­бе ин­те­ре­са. Ако срп­ски на­род ни­је у ста­њу да стек­не ана­лог­ну сна­гу на­ци­о­нал­ног је­дин­ства и со­ли­дар­но­сти — цен­тра­ли­зам из На­чер­та­ни­ја је је­ди­на ал­тер­на­ти­ва одр­жа­ња и раз­во­ја др­жа­ве. <

(Пред­го­вор На­чер­та­ни­ју Или­је Га­ра­ша­ни­на, „Сту­дио 104”, Бе­о­град, 1998)

Из­во­ри

¹ Ра­до­ван Са­мар­џић: Ари­сто­крат­ска вер­ти­ка­ла у срп­ској исто­ри­ји, у Ср­би у европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји, „Но­ва” и Бал­ка­но­ло­шки ин­сти­тут СА­НУ, Бе­о­град 1993.

² У Ра­дош Љу­шић: Књи­га о На­чер­та­ни­ју, БИГЗ, Бе­о­град 1993.

³ Dra­goš Ka­la­jić; „Ka­ko je oku­pi­ra­na Evro­pa”, Du­ga, br. 1684, Be­o­grad 1998.

⁴ У Ра­дош Љу­шић: нав. де­ло

⁵ Dra­goš Ka­la­jić: „Аме­рич­ки сан о Евро­а­зи­ји”, Du­ga, br. 1682, Be­o­grad 1997.

⁶ Ale­xan­der dell Va­le: Isla­mi­sme et Etats-Unis – une al­li­an­ce con­tre l’E­u­ro­pe, из­да­ње „L’A­ge d’hom­me”, Ло­за­на 1997.