Је­дан по­глед на свет

НИ­ХИ­ЛИ­СТИЧ­КИ МЕ­ХА­НИ­ЗМИ „ЛИ­ХВАР­СКЕ ИН­ТЕР­НА­ЦИ­О­НА­ЛЕ” И НО­ВОГ КО­ЛО­НИ­ЈА­ЛИ­ЗМА

Позови ММФ ради самоубиства

Шта је Дра­го­слав Авра­мо­вић са ме­ста гу­вер­не­ра На­род­не бан­ке на­пи­сао пи­сцу огле­да по­во­дом ње­го­вих иде­ја за при­вред­ни пре­по­род уз по­моћ санк­ци­ја, без стра­них кре­ди­та и „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” ка­кве на­ла­же ММФ? Да ли у овој зе­мљи по­сто­ји ио­ле углед­ни еко­но­ми­ста ко­ји зна да је за до­бро ње­не еко­но­ми­је и ње­ног на­ро­да нај­бо­ље (или бар нај­ма­ње штет­но) пред­у­зе­ти пут при­вред­ног раз­во­ја на­дах­нут при­ме­ри­ма „азиј­ских зма­је­ва”, у зна­ку од­луч­ног от­по­ра на­ло­зи­ма ММФ?

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

Да ли у овој Ју­го­сла­ви­ји по­сто­ји ио­ле углед­ни еко­но­ми­ста ко­ји сма­тра да је за до­бро ње­не еко­но­ми­је нај­бо­ље или бар нај­ма­ње штет­но пред­у­зе­ти пут при­вред­ног раз­во­ја за­сно­ван пре­вас­ход­но на соп­стве­ним сред­стви­ма и мо­ћи­ма уме­сто по­пло­чан стра­ним кре­ди­ти­ма те „струк­ту­рал­но при­ла­го­ђен” зах­те­ви­ма Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да (ММФ)? Та­кво пи­та­ње по­ста­вио сам, љуп­ко и до­бро­на­мер­но, јед­ном из­ве­шта­чу са до­ма­ће сце­не еко­ном­ске ми­сли и прак­се. По­гле­дао ме је као да сам му опсо­вао мај­ку те од­го­во­рио то­ном ужит­ка у прет­по­ста­вље­ној жа­ло­сти са­го­вор­ни­ка: „Ме­ђу озбиљ­ним еко­но­ми­сти­ма не­ма ни јед­ног ко­ји ми­сли да је мо­гућ при­вред­ни опо­ра­вак без ма­сив­них ин­ве­сти­ци­ја стра­ног ка­пи­та­ла и без струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња ка­ква зах­те­ва ММФ.”

На­бро­јао ми је ту­це име­на и пре­зи­ме­на „озбиљ­них еко­но­ми­ста” чи­ји је ау­то­ри­тет, на­вод­но, до­вољ­на пре­по­ру­ка ну­жно­сти „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” ко­ја про­пи­су­је ММФ као услов за отва­ра­ње кре­дит­них ли­ни­ја. Ко­ли­ко су по­ме­ну­ти еко­но­ми­сти „озбиљ­ни” — бар у очи­ма пи­сца ових ре­до­ва — све­до­чи чи­ње­ни­ца да су до­не­дав­но ли­стом би­ли про­тив­ни­ци „ка­пи­та­ли­стич­ке екс­пло­а­та­ци­је про­ле­те­ри­ја­та” те за­го­вор­ни­ци или про­по­вед­ни­ци свих екс­пе­ри­ме­на­та ре­ал­ног со­ци­ја­ли­зма, од ди­ри­го­ва­не при­вре­де до „до­го­вор­не” и „са­мо­у­прав­не еко­но­ми­је”. Да­нас су пак јед­на­ко гор­љи­ви за­го­вор­ни­ци или про­по­вед­ни­ци ди­вљег, ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма и ње­го­вих гло­ба­ли­стич­ких и мон­ди­ја­ли­стич­ких ме­та­ста­за.

Да­кле, у пи­та­њу је са­свим озбиљ­ни симп­том ин­те­лек­ту­ал­не и мо­рал­не пре­вр­тљи­во­сти од ко­је хро­нич­но па­те ов­да­шње псе­у­до­е­ли­те. У до­ме­ну о ко­ме је реч, пи­сац ових ре­до­ва је ис­трај­но и јед­на­ко уса­мље­но за­сту­пао ми­шље­ње — за­сно­ва­но на број­ним при­ме­ри­ма исто­риј­ског ис­ку­ства — да је нај­бо­љи или бар нај­ма­ње штет­ни пут ју­го­сло­вен­ског од­го­во­ра на иза­зо­ве санк­ци­ја и еко­ном­ске кри­зе онај за­сно­ван на (Ли­сто­вој) те­о­ри­ји и (по­то­њој) прак­си са­мо­од­бра­не по­сред­ством од­луч­ног пост­ва­ре­ња и раз­во­ја свих по­тен­ци­јал­но­сти и об­ли­ка са­мо­до­вољ­но­сти, уз ре­ха­би­ли­та­ци­ју усме­ри­вач­ке уло­ге др­жа­ве. Уло­же­ни труд овог по­гле­да на свет еко­но­ми­је иза­звао је са­мо је­дан али вре­дан од­го­вор, у об­ли­ку пи­сма упу­ће­ног из ка­би­не­та гу­вер­не­ра На­род­не бан­ке Ју­го­сла­ви­је, од 20. фе­бру­а­ра 1995. го­ди­не:

„По­што­ва­ни го­спо­ди­не Ка­ла­ји­ћу, ду­бо­ко ме је им­пре­си­о­ни­рао Ваш чла­нак у Ду­ги од 17. фе­бру­а­ра. Сла­жем се са мно­гим од Ва­ших по­гле­да. Лич­но Вам за­хва­љу­јем на на­по­ру ко­ји сте уло­жи­ли у ана­ли­зи оно­га што сам хтео да ура­дим. Хтео сам да се ви­дим са Ва­ма у по­гле­ду Ва­ших иде­ја об­но­ве при­вре­де и би­ћу сло­бо­дан да вас по­зо­вем.” Пот­пис: Дра­го­слав Авра­мо­вић.

Без зе­ле­ног све­тла

На­рав­но, спрем­но сам се ода­звао по­зи­ву гу­вер­не­ра На­род­не бан­ке Ју­го­сла­ви­је. У свом ка­би­не­ту, чи­ји про­зо­ри гле­да­ју на Бу­ле­вар ре­во­лу­ци­је, до­че­као ме је са ши­ро­ким осме­хом ср­дач­но­сти, као да смо ста­ри знан­ци, прем­да се ни­ка­да ра­ни­је ни­смо сре­ли. У том осме­ху би­ло је и де­чач­ке скло­но­сти ка ле­пим чу­ди­ма: „Ка­ква по­ду­дар­ност! Упра­во да­нас је­дан ма­ги­стар еко­но­ми­је, ко­ји ра­ди код нас, пре­дао ми је свој про­је­кат ре­ше­ња про­бле­ма от­ку­па жи­та по­сред­ством бо­но­ва. По­гле­дај­те га. То је за­ми­сао слич­на ва­шој, прем­да у знат­но ма­њим раз­ме­ра­ма.”

Бр­зо сам про­шао по­гле­дом кроз тај про­је­кат и за­кљу­чио да из­и­ску­је исте усло­ве: ап­со­лут­но по­ве­ре­ње свих бит­них при­вред­них су­бје­ка­та у др­жа­ву и та­ко­ђе ап­со­лут­ну од­го­вор­ност и струч­ност др­жав­не упра­ве, осо­би­то у до­ме­ну по­ре­ске по­ли­ти­ке и из­вр­ша­ва­ња пре­у­зе­тих оба­ве­за. У по­гле­ду ре­че­них усло­ва гу­вер­нер је ис­по­ве­дио сво­ју ду­бо­ку обес­хра­бре­ност. Отво­ре­но ми је пре­до­чио низ уну­тра­шњих пре­пре­ка за оства­ре­ње иде­ја о ко­ји­ма је реч: од не­до­стат­ка „кр­во­то­ка при­вре­де”, да­кле жи­вог и ве­ро­до­стој­ног бан­кар­ског си­сте­ма, до „пу­ло­ва ло­по­ва на вла­сти”, ка­ко је ме­лан­хо­лич­но али тач­но опи­сао сво­је окру­же­ње.

Пр­ви пре­до­че­ни не­до­ста­так, да­кле жи­ви и ве­ро­до­стој­ни бан­кар­ски си­стем, мо­гу­ће је ла­ко об­но­ви­ти за по­тре­бе по­кре­та­ња про­из­вод­ног ци­клу­са под усло­вом по­вра­ћа­ја по­ве­ре­ња де­по­не­на­та, од­но­сно по­вра­ћа­ја бар јед­ног де­ла опљач­ка­них сред­ста­ва. С об­зи­ром на то да по­сто­ји при­лич­но до­бра еви­ден­ци­ја о то­ме ко је све и ко­ли­ко опљач­као срп­ски на­род те где је све ло­ци­ра­но оте­то — над­ле­жне слу­жбе мо­гле би ла­ко и бр­зо пре­о­бра­зи­ти на­род­ну па­си­ву у ак­ти­ву. Ипак, за та­ко ве­ли­ку ак­ци­ју не­до­ста­је оно што је бит­но: од­лу­ка и на­ред­ба да се вра­ти све што је оте­то. За са­да, о раз­ло­зи­ма из­о­стан­ка та­кве од­лу­ке и на­ред­бе мо­же­мо са­мо на­га­ђа­ти. Не­до­ста­так „зе­ле­ног све­тла” за по­вра­ћај оте­те имо­ви­не го­спо­дин Авра­мо­вић је, кроз раз­го­вор, об­ја­шња­вао по­губ­ним ути­ца­јем „пу­ло­ва ло­по­ва”. На том кључ­ном ме­сту раз­го­во­ра, пи­сцу ових ре­до­ва се на­ме­та­ло јед­но су­штин­ско мо­рал­но пи­та­ње: ако је чо­век на ме­сту гу­вер­не­ра На­род­не бан­ке Ју­го­сла­ви­је до­и­ста то­ли­ко не­мо­ћан ко­ли­ко за се­бе твр­ди — за­што ис­тра­ја­ва да сно­си огром­ну од­го­вор­ност пре­у­зе­те уло­ге?

Због об­зи­ра ко­је ни­је по­треб­но обра­зла­га­ти, то пи­та­ње ни­сам гла­сно по­ста­вио. Прет­по­ста­вљао сам да мој са­го­вор­ник ис­тра­ја­ва на ме­сту гу­вер­не­ра оче­ку­ју­ћи да ће се де­си­ти не­ко ле­по чу­до пре­о­кре­та. Под све­тлом из­ло­же­ног осе­ћа­ња, ду­бо­ко ме је (али не­га­тив­но) из­не­на­дио ње­гов по­ку­шај да не са­мо еко­ном­ску већ и спољ­ну по­ли­ти­ку Ју­го­сла­ви­је под­ре­ди или „струк­ту­рал­но при­ла­го­ди” зах­те­ви­ма ММФ. Оста­је ми са­мо да на­га­ђам да ли је то при­кла­ња­ње зах­те­ви­ма Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да би­ло из­раз крај­њег оча­ја­ња или пак пре­вр­тљи­вост ко­ја је свој­стве­на до­ма­ћим, гра­ђан­ски пре­по­до­бље­ним, псе­у­до­е­ли­та­ма.

Циљ: За­у­ста­ви­ти на­пре­дак

Ипак, ни нај­цр­ње оча­ја­ње не мо­же то­ли­ко за­мра­чи­ти по­глед истин­ске струч­но­сти да он не ви­ди, да­нас и ов­де, ко­ли­ко су за­пра­во да­ле­ке оче­ки­ва­не „по­др­шке” од Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да, чак и под иде­ал­ним усло­ви­ма. Ако већ ове го­ди­не Ју­го­сла­ви­ја бу­де спрем­но из­вр­ши­ла све на­ло­ге и усло­ве за ре­ха­би­ли­та­ци­ју свог ста­ту­са у ММФ — пр­ви одо­бре­ни кре­ди­ти би­ће из­ве­сно на­ме­ње­ни ис­кљу­чи­во „сер­ви­си­ра­њу” ду­го­ва за­о­ста­лих из прет­ход­не и про­па­ле др­жа­ве. По све­му су­де­ћи, пр­ве „здра­ве кре­ди­те” — али и та­ко­ђе на­мен­ски усме­ре­не ка „струк­ту­рал­ном при­ла­го­ђа­ва­њу” — ва­ља оче­ки­ва­ти тек иза хо­ри­зон­та 2000. го­ди­не.

За спо­зна­ју ста­ња у ко­је ће Ју­го­сла­ви­ја за­па­сти ако се под­врг­не за­по­ве­сти­ма ММФ ни­је по­треб­но рас­по­ла­га­ти ни­ка­квом ви­до­ви­то­шћу. До­вољ­но је освр­ну­ти се око се­бе и по­гле­да­ти нај­бли­жи, при­ме­ри­це бу­гар­ски при­мер. Реч је о еко­но­ми­ји ко­ја да­ле­ко пред­ња­чи на пу­ту „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња”, по ре­цеп­ти­ма ММФ, зва­ном „тран­зи­ци­ја”. По оп­штем при­зна­њу бу­гар­ских струч­ња­ка, бу­гар­ски на­род је на иви­ци гла­ди и бо­ри се за го­ло пре­жи­вља­ва­ње. Ак­ту­ел­на ле­ви­чар­ска вла­да не успе­ва да об­у­зда про­цес ра­за­ра­ња бу­гар­ске при­вре­де ко­ји је отво­ри­ла прет­ход­на псе­у­до­де­сни­чар­ска, што је — на­ив­но ве­ру­ју­ћи у до­бро­на­мер­ност за­пад­них си­ла и пре­по­ру­ка ММФ — из­вр­ши­ла све стра­не зах­те­ве и од­го­ва­ра­ју­ћа „струк­ту­рал­на при­ла­го­ђа­ва­ња”. У ства­ри, сви ти зах­те­ви и пре­по­ру­ке ММФ ци­ља­ли су да иза­зо­ву ка­та­стро­фал­не учин­ке. По са­же­том опа­жа­њу Вал­ден Бе­ла и Ши Ка­ни­гам, из­ло­же­ном у њи­хо­вом пла­не­тар­ном пре­гле­ду не­де­ла ММФ („Su­bir l’a­ju­ste­ment struc­tu­rel”, у Les No­ve­a­ux ma­i­tres du mon­de, из­да­ње Le Mon­de di­plo­ma­ti­que, Па­риз, но­вем­бар 1995), „струк­ту­рал­но при­ла­го­ђа­ва­ње не­ма на­ме­ру да по­др­жа­ва (при­вред­ни) раст зе­ма­ља у раз­во­ју, ка­ко се твр­ди, већ да за­у­ста­ви еко­ном­ски на­пре­дак.”

По оби­ча­ју, за ка­та­стро­фал­не учин­ке на­ло­же­них „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” струч­ња­ци ММФ и до­ма­ћи аген­ти, све са­ми „озбиљ­ни еко­но­ми­сти” и од­го­ва­ра­ју­ћи ме­диј­ски те­ла­ли, ре­дов­но сву кри­ви­цу сва­љу­ју на „нео­пре­зност”, „не­спо­соб­ност” или „не­ком­пе­тент­ност” по­ли­ти­ча­ра на вла­сти. При­ме­ри­це, та­ко је об­ја­шњен и бан­крот Мек­си­ка ко­ји је „спа­сен” од то­тал­не про­па­сти „ин­јек­ци­јом кре­ди­та” из фон­до­ва ММФ ве­ли­чи­не пе­де­сет ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Из­ли­шно је ис­ти­ца­ти да је та по­зај­ми­ца збри­са­ла чак и при­ви­де су­ве­ре­ни­те­та мек­сич­ке др­жа­ве, са­да све­де­не на пу­ку ко­ло­ни­ју, под окри­љем NAF­TA. Ле­гал­на власт Мек­си­ка да­нас слу­жи углав­ном за ор­га­ни­зо­ва­ње и из­вр­ша­ва­ње кр­ва­вих ре­пре­си­ја због по­бу­на глад­них ма­са. Суд­би­ну Мек­си­ка нај­са­же­ти­је ис­ка­зу­је на­слов ана­ли­зе ста­ња ње­го­ве при­вре­де, об­ја­вље­не на стра­ни­ца­ма аме­рич­ког ча­со­пи­са за еко­но­ми­ју For­tu­ne од 6. фе­бру­а­ра 1995. го­ди­не: „Да ли је вре­ме да се ку­пи Мек­си­ко?”

Уз­гред ре­че­но, и на ску­пу Сед­мо­ри­це (Г 7), у То­рон­ту, ја­ну­а­ра 1995. го­ди­не, мно­ги а осо­би­то не­мач­ки еко­ном­ски струч­ња­ци су убе­дљи­во па и са не­скри­ве­ном иро­ни­јом по­би­ја­ли те­о­ри­је за­ступ­ни­ка по­ли­ти­ке ММФ да сву кри­ви­цу за ка­та­стро­фал­не учин­ке „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” сно­се до­ма­ће (псе­у­до)ели­те. У до­си­јеу о но­вим фи­нан­сиј­ским тр­жи­шти­ма (Les marchs fi­nan­ci­ers emer­gents) ко­ји је об­ја­ви­ла Re­vue d’e­co­no­mie fi­nan­ci­e­re (бр. 29 од 1994. го­ди­не), До­ми­ник Ни­ва је по­ка­зао и до­ка­зао да су струч­ња­ци ММФ одав­но и до­бро зна­ли у ка­кав ам­бис ср­ља мек­сич­ка при­вре­да сле­де­ћи њи­хо­ва упут­ства. Сва­љи­ва­ње кри­ви­це на вла­де за ка­та­стро­фал­не учин­ке „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” слу­жи не са­мо за ски­да­ње сва­ке од­го­вор­но­сти са ММФ и при­кри­ва­ње ствар­них, ни­хи­ли­стич­ких ци­ље­ва те уста­но­ве, већ и за олак­ша­ва­ње њи­хо­вих оства­ре­ња. У пи­та­њу је при­ти­сак на вла­де да од­у­ста­ну од по­след­њих рас­по­ло­жи­вих сред­ста­ва ути­ца­ја на на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју ка­ко би она би­ла пре­пу­ште­на на ми­лост и не­ми­лост ММФ.

Да ли је Бу­гар­ска ко­ло­ни­ја?

Је­дан од ци­ље­ва — али не и ко­нач­ни — ка­та­стро­фал­них учи­на­ка опе­ра­ци­је зва­не „струк­ту­рал­но при­ла­го­ђа­ва­ње” је узур­па­ци­ја др­жав­не вла­сти у до­ме­ну еко­но­ми­је од стра­не ММФ. То је пер­спек­ти­ва ко­ју да­нас ММФ ул­ти­ма­тив­но на­ла­же бу­гар­ској вла­ди, зах­те­ва­ју­ћи да ње­го­во те­ло (са­ста­вље­но од до­ма­ћих и стра­них струч­ња­ка) пре­у­зме упра­ву над Цен­трал­ном бан­ком и мо­не­тар­ном по­ли­ти­ком, од еми­си­је нов­ца и фи­нан­си­ра­ња по­слов­них ба­на­ка до др­жав­ног бу­џе­та. Да би ле­га­ли­зо­ва­ли ту узу­р­па­ци­ју вла­сти и уки­да­ње бит­ног еле­мен­та су­ве­ре­ни­те­та бу­гар­ске др­жа­ве, струч­ња­ци ММФ тра­же да њи­хов зах­тев одо­бри бу­гар­ски пар­ла­мент. Да­кле, да би се обез­бе­ди­ли од свих мо­гу­ћих и бу­ду­ћих про­те­ста или ре­ван­ди­ка­ци­ја, струч­ња­ци ММФ зах­те­ва­ју од бу­гар­ске вла­де да из­вр­ши са­мо­у­би­ство, те да бит­ни еле­мент су­ве­ре­ни­те­та зва­нич­но пре­да стра­ној си­ли.

Управ­ни од­бор Бу­гар­ске на­род­не бан­ке из­дао је са­оп­ште­ње у ко­ме се реч­ни­ком бо­го­бо­ја­жљи­во­сти ка­же ка­ко би усва­ја­ње зах­те­ва ММФ би­ло „ве­о­ма ри­зи­чан екс­пе­ри­мент”. У том од­бо­ру бив­ши гу­вер­нер Бу­гар­ске на­род­не бан­ке, Емил Ха­ра­сев, на­звао је ре­че­ни „ри­зич­ни екс­пе­ри­мент” пра­вим име­ном: „То је ла­жно чу­до; то су ме­ре ко­је се при­ме­њу­ју је­ди­но у ко­ло­ни­ја­ма.”

Ра­зор­ни учин­ци при­ме­не ре­це­па­та или на­ло­га ММФ оста­ви­ли су ве­о­ма ма­ли или ни­штав­ни ма­не­вар­ски про­стор бу­гар­ској вла­ди за би­ло ка­кав озби­љан от­пор. Ин­фла­ци­ја је то­ком по­след­њих пет ме­се­ци пре­по­ло­ви­ла уште­ђе­ви­не, про­сеч­на пла­та из­но­си је­два се­дам­де­сет ма­ра­ка, а дру­штве­ни про­из­вод је ове го­ди­не пао за још де­сет од­сто. Уо­ста­лом, је­дан од ци­ље­ва „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” је упра­во иза­зи­ва­ње ка­та­стро­фе у ко­јој ни нај­ум­ни­ја вла­да не­ма ал­тер­на­ти­ве ул­ти­ма­ту­му ММФ. То је ста­ње ко­је нај­са­же­ти­је из­ра­жа­ва јед­на бе­о­град­ска ба­сна са по­чет­ка ше­зде­се­тих го­ди­на: „Мо­же миш би­ти и ге­ни­ја­лан, али ако се на­ђе у ми­шо­лов­ци — са њим је свр­ше­но.”

Фор­му­ла но­вог ко­ло­ни­ја­ли­зма

Уни­вер­зал­на фор­му­ла то­бо­жњег еко­ном­ског на­прет­ка ко­ју ММФ на­ме­ће сву­да — без об­зи­ра на ци­ви­ли­за­циј­ске и кул­тур­не, по­ли­тич­ке и ет­нич­ке спе­ци­фич­но­сти „па­ци­је­на­та” — са­сто­ји се од не­ко­ли­ко еле­ме­на­та чи­ју ра­зор­ност знат­но уве­ћа­ва њи­хо­ва спре­га. По хро­но­ло­ги­ји „те­ра­пи­је”, пр­ви еле­мент је обич­но зах­тев да се по на­че­ли­ма сло­бо­де, од­но­сно „сло­бод­ног тр­жи­шта”, укло­не или сру­ше све др­жав­не за­шти­те до­ма­ће про­из­вод­ње, од ца­рин­ских ба­ри­је­ра до суб­вен­ци­ја при­вред­них гра­на и су­бје­ка­та од ви­тал­ног зна­ча­ја за на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју.

Уз ре­то­ри­ку сло­бо­дар­ства, тај еле­мент би­ва ре­кла­ми­ран као иде­ал­но сред­ство под­сти­ца­ња и ја­ча­ња до­ма­ће про­из­вод­ње по­сред­ством „здра­ве кон­ку­рен­ци­је”. У ствар­но­сти, ли­ше­на за­шти­те, до­ма­ћа про­из­вод­ња ско­ро ре­дов­но би­ва уни­ште­на агре­си­јом стра­них ро­ба, че­сто ни­жег ква­ли­те­та, чи­је су и це­не ни­же си­лом кван­ти­те­та. Уо­ста­лом, ни­је по­треб­на ве­ли­ка па­мет да би се по­го­дио ис­ход су­ко­ба из­ме­ђу до­ма­ћих про­из­во­ђа­ча и стра­них, че­сто мул­ти­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја ко­је по­се­ду­ју и од­го­ва­ра­ју­ће раз­ме­ре ка­пи­та­ла за ин­ве­сти­ра­ње у про­па­ган­ду сво­јих про­из­во­да. Уз­гред ре­че­но, нај­ве­ће еко­ном­ске си­ле све­та, по­пут САД, Ја­па­на и Европ­ске уни­је, рас­по­ла­жу зна­чај­ним за­шти­та­ма соп­стве­них про­из­вод­них сна­га и тр­жи­шта. Тим си­ла­ма не па­да на па­мет да до­след­но при­ме­њу­ју ре­цеп­те „сло­бод­ног тр­жи­шта” већ рев­но­сно на­сто­је да све од­го­ва­ра­ју­ће оба­ве­зе — у окви­ру Свет­ске тр­го­вин­ске ор­га­ни­за­ци­је — из­бег­ну или ре­ла­ти­ви­зу­ју. Зах­тев за отва­ра­њем до­ма­ћег тр­жи­шта ре­дов­но пра­ти и на­лог да се уки­ну или бар дра­стич­но сма­ње сва огра­ни­че­ња спрам опе­ра­ци­ја стра­них ин­ве­сти­то­ра. Тај еле­мент се обич­но ре­кла­ми­ра као ме­ра ко­ја ће „при­ву­ћи стра­ни ка­пи­тал”. У су­шти­ни, реч је о ме­ри ко­ја ци­ља да олак­ша осва­јач­ки и пљач­ка­шки на­ступ стра­ног ка­пи­та­ла што сву­да ци­ља да оства­ри иде­ал­ну јед­на­чи­ну: ми­ни­мал­на ин­ве­сти­ци­ја — мак­си­мал­ни про­фит.

Сву­да где су укло­ње­не све пре­пре­ке ли­бе­ра­ли­стич­ком раз­ма­ху амо­рал­но­сти из­ло­же­не јед­на­чи­не ди­вљег ка­пи­та­ли­зма — очи­ту­ју се га­ло­пи­ра­ју­ћи про­це­си ра­за­ра­ња дру­штве­ног тки­ва и при­род­ног ам­би­јен­та. То су зо­не до­слов­ног ши­ре­ња пу­сти­ња ни­хи­ли­зма, зо­не су­мра­ка људ­ског и еко­ло­шких ка­та­стро­фа. Ка­да ис­ко­ри­сти све што мо­же и све отру­је те за­га­ди — стра­ни ка­пи­тал на­пу­шта про­из­ве­де­ну пу­сти­њу и се­ли се ка но­вом пле­ну.

Нај­ра­зви­је­ни­је при­вре­де све­та, по­пут не­мач­ке и ја­пан­ске, пру­жа­ју са­свим су­про­тан при­мер сми­сла при­вре­ђи­ва­ња: у њи­ма је про­фит под­ре­ђен дру­гим ци­ље­ви­ма, од ста­бил­но­сти и раз­во­ја до дру­штве­них те и над­ма­те­ри­јал­них по­тре­ба. За зе­мље пост­ко­му­ни­зма, зва­не „у тран­зи­ци­ји”, ММФ сво­јој фор­му­ли до­да­је и еле­мент ко­ји на­ла­же при­ва­ти­за­ци­ју дру­штве­не, од­но­сно др­жав­не имо­ви­не, да­кле у прав­цу јед­но­о­бра­зног ти­па вла­сни­штва, што је јед­на­ко про­тив­при­род­но и ано­мал­но као и ко­лек­ти­ви­стич­ко. Тај зах­тев ци­ља да рас­про­да­ју на­род­ног бо­гат­ства, од­но­сно ма­те­ри­јал­не осно­ве не­за­ви­сно­сти, учи­ни оба­ве­зном. С об­зи­ром на то да у „тран­зи­ци­ји” не по­сто­ји ствар­но тр­жи­ште вред­но­сти ко­је су ре­ла­ти­ви­зо­ва­не кри­зним, ван­ред­ним усло­ви­ма — оне би­ва­ју од­ре­ђе­не ad hoc и ар­би­трар­но, по пра­ви­лу да­ле­ко ис­под ствар­них ра­зи­на из прет­ход­ног пе­ри­о­да или по­тен­ци­јал­них у нор­мал­ним окол­но­сти­ма. Осим то­га, ни у јед­ној зе­мљи ко­ја про­ла­зи кроз „тран­зи­ци­ју” не­ма ма­се сло­бод­ног фи­нан­сиј­ског ка­пи­та­ла ка­кву из­и­ску­ју на­ло­же­ни про­це­си при­ва­ти­за­ци­је. Сто­га се при­ва­ти­за­ци­ја ту вр­ши обич­но на ве­ре­си­ју. Та­ко при­пад­ни­ци до­ма­ћих по­ли­тич­ких но­мен­кла­ту­ра и ма­фи­ја по­ста­ју вла­сни­ци на­род­не имо­ви­не та­ко­ре­ћи за ба­да­ва.

На­рав­но, нај­ве­ћи плен у ве­ле­пљач­ки зва­ној „при­ва­ти­за­ци­ја” сти­чу стра­ни уче­сни­ци јер рас­по­ла­жу фи­нан­сиј­ским сред­стви­ма за от­куп и под­ми­ћи­ва­ње ло­кал­них по­ли­тич­ких струк­ту­ра. Че­сто они ку­пу­ју ве­о­ма про­фи­та­бил­не ин­ду­стри­је — чи­ји су про­из­во­ди одав­но осво­ји­ли стра­на тр­жи­шта — са­мо за­то да би их за­тво­ри­ли и из­ја­ло­ви­ли кон­ку­рен­ци­ју.

Јед­на­ку ни­хи­ли­стич­ку свр­хо­ви­тост има и уни­вер­зал­ни зах­тев ММФ да „па­ци­јен­ти” пре­пу­сте на­ци­о­нал­не мо­не­те „кли­зном те­ча­ју”, од­но­сно стал­ној де­вал­ва­ци­ји. Тај еле­мент фор­му­ле ММФ за са­мо­у­би­ство на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја би­ва ре­кла­ми­ран као иде­ал­но или ну­жно сред­ство „по­бољ­ша­ва­ња ком­пе­ти­тив­но­сти” до­ма­ћих про­из­во­да на стра­ним тр­жи­шти­ма. У ствар­но­сти, с об­зи­ром да фор­му­ла ММФ уни­шта­ва ио­ле ам­би­ци­о­зни­ју про­из­вод­њу и оне­мо­гу­ћа­ва при­вред­ни раз­вој — „па­ци­јент” обич­но не­ма шта да по­ну­ди стра­ним ин­ве­сти­то­ри­ма и стра­ним тр­жи­шти­ма из­у­зев соп­стве­не зе­мље и си­ро­ви­на, по­лу­фа­бри­ка­та и јеф­ти­не рад­не сна­ге те ма­сов­них еми­гра­ци­ја, иза­зва­них ра­сту­ћом бе­дом.

При­нуд­на де­вал­ва­ци­ја на­ци­о­нал­не мо­не­те ци­ља да на­ци­о­нал­на до­бра и људ­ске по­тен­ци­ја­ле „па­ци­јен­та” обез­вре­ди до бес­це­ња и та­ко учи­ни ла­ким пле­ном за пљач­ка­шке по­хо­де ин­тер­на­ци­о­на­ле фи­нан­сиј­ског ка­пи­та­ла. По­себ­но по­гу­би еле­мент фор­му­ле ММФ је зах­тев да „па­ци­јент” дра­стич­но сма­њу­је јав­не из­дат­ке за дру­штве­не по­тре­бе те да та­ко­ђе дра­стич­но сни­жа­ва и огра­ни­ча­ва за­ра­де. Тај еле­мент ци­ља, по­ред оста­лог, да дра­стич­но сма­њи уло­гу др­жа­ве и да др­жа­ву све­де у раз­ме­ре пу­ког сер­ви­са стра­них на­ло­га. Из­ли­шно је ис­ти­ца­ти да та­ква по­ли­ти­ка по­ве­ћа­ва раз­ме­ре бе­де и не­за­до­вољ­ство ма­са. Из­ло­же­на ра­сту­ћем при­ти­ску ма­сов­ног не­за­до­вољ­ства а ли­ше­на при­хо­да си­лом „под­сти­цај­не по­ре­ске по­ли­ти­ке” ко­ја стра­не ула­га­че че­сто и ду­го­роч­но осло­ба­ђа по­ре­ских оба­ве­за — др­жа­ва је при­ну­ђе­на да бу­џет­ске де­фи­ци­те на­ми­ру­је по­зај­ми­ца­ма ко­је уве­ћа­ва­ју ње­ну пре­за­ду­же­ност и под­ло­жност уце­на­ма и дик­та­ти­ма ММФ.

Ду­жнич­ка еко­но­ми­ја

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња из­ла­зи­мо пред глав­ни об­лик но­вог ко­ло­ни­ја­ли­зма ко­ји на­ме­ће ММФ. Реч је о та­ко­зва­ној „ду­жнич­кој еко­но­ми­ји”, чи­ји па­ра­зи­ти­зам об­у­хва­та већ цео свет, да­кле не са­мо не­раз­ви­је­не већ и мно­ге раз­ви­је­не зе­мље ко­је су и нај­ве­ћи ду­жни­ци. Ши­ром све­та „ду­жнич­ка еко­но­ми­ја” про­из­во­ди со­ци­јал­на ра­сло­ја­ва­ња и бе­ду те по­кре­ће ма­се глад­них ка раз­ви­је­ним зе­мља­ма. Ка­ко је до­бро опа­зио Џон Гал­брајт, у пи­та­њу је „ђа­вол­ски круг”: кре­ди­ти­ра­ње иза­зи­ва бе­ду што из­и­ску­је но­ва за­ду­же­ња, ко­ја про­ду­бљу­ју бе­ду. Тај ме­ха­ни­зам Гал­брајт ус­пе­ло при­ка­зу­је по­сред­ством ци­нич­не ме­та­фо­ре: „С об­зи­ром да смо по­се­до­ва­ли вак­ци­ну (чи­тај: фи­нан­сиј­ски ка­пи­тал, ство­рен пу­ким штам­па­њем мо­не­та без ика­квог ствар­ног по­кри­ћа те умно­же­ним шпе­ку­ла­ци­ја­ма) — из­ми­сли­ли смо бо­ги­ње (чи­тај: бе­ду).”

ММФ је глав­ни по­ли­ца­јац ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле и „зај­мо­да­вац по­след­ње ин­стан­це” ко­ји сва­ко кре­ди­ти­ра­ње усло­вља­ва из­вр­ша­ва­њем „струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња” при­вре­де и по­ли­ти­ке зај­мо­тра­жи­о­ца што ци­ља­ју да га учи­не све сла­би­јим, од­но­сно све под­ло­жни­јим па­ра­зит­ској екс­пло­а­та­ци­ји те еко­ном­ским и по­ли­тич­ким уце­на­ма. Што је ве­ћа сла­бост др­жа­ве чи­јом еко­но­ми­јом, по­сред­но или не­по­сред­но, упра­вља ММФ — то су сла­би­је ње­не од­бра­не од па­ра­зи­ти­зма. По до­бром опа­жа­њу Џеј­мса Мор­га­на, еко­ном­ског ко­мен­та­то­ра ББЦ, за раз­ли­ку од ста­рог, „но­ви ко­ло­ни­ја­ли­зам” је оку­па­ци­ја ко­ју вр­ше гло­бал­не ком­па­ни­је без др­жа­ва или др­жа­вљан­ства под за­шти­том и уз по­моћ ММФ, Свет­ске бан­ке и Свет­ске тр­го­вин­ске ор­га­ни­за­ци­је.

Пре­ма на­ла­зи­ма Едвар­да Гол­дшми­та (ина­че ро­ђе­ног бра­та нај­у­спе­шни­јег ин­ди­ви­ду­ал­ног шпе­ку­лан­та на свет­ским бер­за­ма), из­ло­же­ним у сту­ди­ји не­дав­но об­ја­вље­ној на стра­ни­ца­ма Le Mon­de di­plo­ma­ti­que, „зе­мља ко­ја је узе­ла за­јам (од ММФ) по­ста­је не­фор­мал­на ко­ло­ни­ја”. По­чев­ши од ду­жнич­ке кри­зе ко­ја је бук­ну­ла 1982. го­ди­не, ли­хвар­ска ин­тер­на­ци­о­на­ла, по­сред­ством ММФ, при­ме­њу­је но­ву тех­ни­ку па­ра­зит­ске екс­пло­а­та­ци­је што си­лом уце­на пре­о­бра­жа­ва ду­го­ве при­ват­них су­бје­ка­та, ба­на­ка или пред­у­зе­ћа у јав­не и др­жав­не. Пре­ма на­ла­зи­ма Ми­ше­ла Чо­су­дов­ског, про­фе­со­ра еко­но­ми­је на Уни­вер­зи­те­ту у Ота­ви, из­ло­же­ним у сту­ди­ји Dans la spi­ra­le de la det­te (У спи­ра­ли ду­го­ва), об­ја­вље­ном у по­ме­ну­том из­да­њу Le Mon­de di­plo­ma­ti­que, „фе­но­мен кон­вер­зи­је (при­ват­ног ду­га у јав­ни и др­жав­ни, прим. Д. К.) сре­ди­шњи је еле­мент свет­ске кри­зе. Гу­би­ци су си­сте­мат­ски пре­но­ше­ни на те­рет др­жа­ве. Осим то­га, до­бар део јав­них суб­вен­ци­ја, уме­сто да сти­му­ли­ше отва­ра­ње но­вих рад­них ме­ста, упо­тре­бља­ва се за кон­цен­тра­ци­ју пред­у­зе­ћа, за тех­но­ло­ги­је ко­је сма­њу­ју за­по­сле­ност и за пре­нос (про­из­вод­ње) у зе­мље Тре­ћег све­та.”

Ми­шел Чо­су­дов­ски ука­зу­је и на дру­ги те ни­шта ма­ње ко­бан „ђа­вол­ски круг” у ко­ји за­па­да­ју нај­у­глед­ни­ји ду­жни­ци под над­зо­ром ММФ: „Они ко­ји­ма су на­ме­ње­не др­жав­не суб­вен­ци­је по­ста­ју кре­ди­то­ри др­жа­ве. Бо­но­ви ко­је из­да­је (аме­рич­ки) Тре­зор за фи­нан­си­ра­ње ве­ли­ких пред­у­зе­ћа ку­пу­ју бан­ке и фи­нан­сиј­ске уста­но­ве ко­је та­ко­ђе ужи­ва­ју др­жав­не пот­по­ре. Ту се за­па­да у пот­пу­ни ап­сурд: др­жа­ва фи­нан­си­ра соп­стве­но за­ду­жи­ва­ње; пот­по­ре ко­је др­жа­ва пру­жа упо­тре­бље­не су за ку­по­ва­ње јав­ног ду­га.”

Да­кле, пот­чи­ња­ва­ње ли­хвар­ској ин­тер­на­ци­о­на­ли је ка­рак­те­ри­сти­ка суд­би­не не са­мо зе­ма­ља Тре­ћег све­та већ мно­гих зе­ма­ља Пр­вог и Дру­гог све­та. Цео свет је об­у­зет спи­ра­лом ду­го­ва­ња ко­ја га све бр­же окре­ће и по­вла­чи у про­паст. Пре­ма уви­ду Ми­ше­ла Чо­су­дов­ског, „фе­но­мен аку­му­ла­ци­је ду­го­ва ‘ре­гу­ли­ше’ свет­ску еко­но­ми­ју и да­ви на­ци­о­нал­не уста­но­ве, уни­шта­ва­ју­ћи им ак­тив­но­сти”.

Ис­точ­ни зма­је­ви про­тив за­пад­ног Ле­ви­ја­та­на

У по­сто­је­ћем све­ту је­ди­ну ствар­ну ал­тер­на­ти­ву спрам пер­спек­ти­ве (са­мо)уби­ства на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја, зва­не „струк­ту­рал­но при­ла­го­ђа­ва­ње”, пру­жа­ју еко­ном­ске по­ли­ти­ке „азиј­ских зма­је­ва” што три­јум­фу­ју над за­пад­ним Ле­ви­ја­та­ном. Пре­ма опа­жа­њу Вал­де­на Бе­ла и Ши Ка­ни­га­ма, „те азиј­ске зе­мље усво­ји­ле су еко­ном­ску стра­те­ги­ју ко­ја је ди­ја­ме­трал­но су­прот­на стра­те­ги­ји сло­бод­ног тр­жи­шта, што је ина­че уга­о­ни ка­мен струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња. У њи­ма др­жа­ве има­ју сво­ју уло­гу у пла­ни­ра­њу еко­но­ми­је и из­бо­ру ин­ду­стри­ја ко­је ва­ља раз­ви­ја­ти или по­ма­га­ти суб­вен­ци­ја­ма. Ту је до­ма­ће тр­жи­ште ре­зер­ви­са­но за ло­кал­ну ин­ду­стри­ју. Увоз и стра­не ин­ве­сти­ци­је су под­врг­ну­ти нај­стро­жим огра­ни­че­њи­ма. Украт­ко, њи­хо­ви ин­дек­си ви­со­ког ра­ста ни­су плод струк­ту­рал­них при­ла­го­ђа­ва­ња, по мо­ди ММФ или Свет­ске бан­ке, већ су ре­зул­тат од­луч­ног от­по­ра њи­хо­вим на­ло­зи­ма.”

Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да струч­ња­ци ММФ и Свет­ске бан­ке пом­но пре­ћут­ку­ју и уси­ље­но иг­но­ри­шу те по­зи­тив­не при­ме­ре при­вред­ног раз­во­ја, за­сно­ва­ног на на­че­ли­ма ди­ја­ме­трал­но су­прот­ним њи­хо­вим фор­му­ла­ма. Ла­ко­вер­ним или пот­ку­пљи­вим по­ли­тич­ким псе­у­до­е­ли­та­ма зе­ма­ља ко­је су на­ме­ри­ли да осво­је, струч­ња­ци ММФ по­ка­зу­ју иди­лич­не про­спек­те оздра­вље­ња, укра­ше­не оба­ве­зно ла­жним ста­ти­стич­ким по­да­ци­ма, пред ко­ји­ма би се по­сти­де­ли и ма­ни­пу­ла­то­ри из си­сте­ма „ре­ал­ног со­ци­ја­ли­зма”. Ка­да че­сти­ти струч­ња­ци ре­че­не ма­ни­пу­ла­то­ре и об­ма­њи­ва­че су­о­че са чи­ње­ни­ца­ма и ствар­но­шћу рас­ту­ће бе­де ко­ју про­из­во­де ММФ и Свет­ска бан­ка — они, у нај­бо­љем слу­ча­ју, уме­ју са­мо да слег­ну ра­ме­ни­ма и да ис­ка­жу жа­ље­ње, по­пут оног ко­је је из уста јед­ног функ­ци­о­не­ра Свет­ске бан­ке чуо Мо­рис Ми­лер и пре­нео у из­ве­штај Ује­ди­ње­них на­ци­ја, Debt and the En­vi­ron­ment: Con­ver­gent Cri­ses (Дуг и људ­ска око­ли­на: кон­вер­гент­не кри­зе): „Пој­ма ни­смо има­ли да ће људ­ске це­не тих про­гра­ма (струк­ту­рал­ног при­ла­го­ђа­ва­ња) би­ти то­ли­ко ви­со­ке, а да ће се на еко­ном­ске до­бро­би­ти то­ли­ко ду­го че­ка­ти!”

На­ве­де­но ре­мек-де­ло ци­ни­зма ли­ша­ва пи­сца ових ре­до­ва во­ље да бо­ље окон­ча свој осврт на зна­че­ње и зна­чај ММФ. Ипак, по­сто­је озбиљ­ни раз­ло­зи због ко­јих је нео­п­ход­но вра­ти­ти се по­чет­ку освр­та. Да­кле, да ли у овој Ју­го­сла­ви­ји по­сто­ји ио­ле углед­ни еко­но­ми­ста ко­ји сма­тра да је за до­бро ње­не еко­но­ми­је и на­да­све ње­ног на­ро­да нај­бо­ље или бар нај­ма­ње штет­но пред­у­зе­ти пут при­вред­ног раз­во­ја на­дах­нут при­ме­ри­ма „азиј­ских зма­је­ва”, у зна­ку од­луч­ног от­по­ра на­ло­зи­ма ММФ? Из­ло­же­но пи­та­ње ни­је из­раз ре­то­рич­ке до­ми­шља­то­сти пи­сца ових ре­до­ва ка­ко да их окон­ча, већ је ис­каз ствар­не и на­су­шне по­тре­бе. <

(Ду­га, Бе­о­град, но­вем­бар 1996)