Је­дан по­глед на свет

ПРО­ТИВ ДО­ЛАР­СКОГ МА­НИ­ФЕ­СТА ЛИ­ХВАР­СКЕ ИН­ТЕР­НА­ЦИ­О­НА­ЛЕ

Боље плуг него дуг

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

Осе­тио сам са­жа­ље­ње гле­да­ју­ћи Ја­не­за Зе­мља­ри­ча, пот­пред­сед­ни­ка СИВ-а, ка­ко за го­вор­ни­цом оба ве­ћа Скуп­шти­не Ју­го­сла­ви­је па­ће­нич­ки бри­ше зној ли­ца свог, док све­ту об­ја­вљу­је исти­ну не­мо­ћи Ју­го­сла­ви­је да и са иде­ал­ним из­во­зним ре­зул­та­ти­ма — из­вр­ша­ва ду­жнич­ке оба­ве­зе. Да­кле, ну­жно је про­ме­ни­ти ди­на­ми­ку и на­чи­не вра­ћа­ња ду­го­ва те је обе­ћао да ће СИВ, по­чет­ком сеп­тем­бра, до­не­ти пред­ло­ге ме­ра за ду­го­роч­ни­ју и по­вољ­ни­ју „кон­со­ли­да­ци­ју на­ших оба­ве­за”. Ја­сно: ни­је бит­но ка­ко ће Скуп­шти­на при­хва­ти­ти већ да ли ће по­ве­ри­о­ци одо­бри­ти та­кве ме­ре.

Мо­је са­жа­ље­ње по­чи­ва и на по­до­зре­њу да не­до­ста­је бор­бе­на спрем­ност за пре­го­во­ре са глав­ним по­ве­ри­о­ци­ма, да­кле са жре­ци­ма ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле. Исто­ри­јат до­са­да­шњих пре­го­во­ра уве­ра­ва ме да су ју­го­сло­вен­ски пред­став­ни­ци пот­це­њи­ва­ли ди­мен­зи­је си­ле про­тив­ни­ка и пре­це­њи­ва­ли ње­го­ву сна­гу. А упра­во су тач­не про­це­не ди­мен­зи­ја си­ле и сна­ге не­при­ја­те­ља је­дан од бит­них пред­у­сло­ва за ства­ра­ње успе­шне стра­те­ги­је сва­ке те и еко­ном­ске бор­бе.

Бит­на ди­мен­зи­ја си­ле ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле је ње­на иде­о­ло­ги­ја јер је за­ду­жи­ва­ње са­мо тех­нич­ко сред­ство оства­ри­ва­ња иде­о­ло­шких ци­ље­ва. Ме­ђу­тим, да би се про­ник­ну­ло у ту иде­о­ло­ги­ју, нео­п­ход­но је про­чи­та­ти и схва­ти­ти основ­ни Ма­ни­фест ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле, те глав­не ме­та­ста­зе над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ли­зма — об­ја­вљен на нов­ча­ни­ци од јед­ног до­ла­ра, он про­по­ве­да „но­ви свет­ски по­ре­дак” под вла­шћу „иза­бра­не” кла­се над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ли­зма, слу­же­ћи се, углав­ном, ма­сон­ским сим­бо­ли­ма.

„Но­ви свет­ски по­ре­дак”

Ство­ре­на по за­ми­сли те­о­зо­фа Сер­ге­ја Ма­кро­нов­ског (али­ас Ни­ко­ла Кон­стан­тин Ке­рич) а по на­ло­гу пот­пред­сед­ни­ка САД, ма­со­на Хен­ри­ја Ва­ла­са, нов­ча­ни­ца од јед­ног до­ла­ра са­др­жи у ле­вој по­ло­ви­ни при­каз „но­вог свет­ског по­рет­ка”, у об­ли­ку ма­сон­ске, за­рав­ње­не, пи­ра­ми­де ко­јом вла­да из­дво­је­ни врх, озна­чен сим­бо­лом ма­сон­ског бо­жан­ства, „Ве­ли­ког Ар­хи­тек­те Уни­вер­зу­ма”. Ти­ме је ја­сно на­гла­ше­но на ког бо­га се од­но­си де­ви­за са сре­ди­шта до­лар­ске нов­ча­ни­це: „Ми ве­ру­је­мо у Бо­га.” Са­ма за се­бе, за­рав­ње­на пи­ра­ми­да, са­ста­вље­на од три­на­ест ни­зо­ва ци­га­ла — где сва­ка ци­гла озна­ча­ва по­је­ди­ни на­род или др­жа­ву те ње­ну мо­не­ту — сим­бо­ли­ше не­пот­пу­ност чо­ве­чан­ства без све­вла­шћа „вр­ха”. Из­над сим­бо­ла вла­да­ју­ћег „вр­ха”, тро­у­га­о­ног ока „Ве­ли­ког Ар­хи­тек­те Уни­вер­зу­ма”, сто­ји ла­тин­ски нат­пис, вир­ги­ли­јев­ског по­ре­кла, од три­на­ест сло­ва — „An­nu­it co­ep­tis” — ко­ји ја­сно ис­ти­че да је „иза­бра­на” кла­са пред­о­дре­ђе­на да вла­да све­том. То све­вла­шће по­твр­ђу­је и ен­гле­ски нат­пис, при дну „The Gre­at Seal”(„Ве­ли­ки пе­чат”), ко­ји по ни­зу тра­ди­ци­ја сим­бо­ли­ше при­пад­ност до­ба­ра и ро­ба те услу­га и рад­них енер­ги­ја по­сед­ни­ци­ма „Пе­ча­та”. Из­ло­же­но зна­че­ње пи­ра­ми­де под­вла­чи и дру­ги вир­ги­ли­јев­ски мо­то: „No­vus or­do sec­lo­rum”, да­кле „Но­ви свет­ски по­ре­дак”.

На де­сној по­ло­ви­ни нов­ча­ни­це „аме­рич­ки” орао но­си штит са три­на­ест пру­га. У сво­јој де­сној кан­џи орао др­жи гран­чи­цу ба­гре­ма са три­на­ест ли­сто­ва и три­на­ест пу­по­ља­ка. Ба­грем је све­то др­во ма­со­не­ри­је коjе по­кри­ва гроб Хи­ра­ма, ње­ног ле­ген­дар­ног осни­ва­ча, те сим­бо­ли­ше трај­ност ма­сон­ске тра­ди­ци­је и ор­га­ни­за­ци­је, по­се­до­ва­ње тај­них зна­ња и мо­ћи ус­кр­сну­ћа или бе­смрт­но­сти. Стре­ле сим­бо­ли­шу зна­ње и од­го­ва­ра­ју­ће мо­ћи кро­ће­ња или усмр­ћи­ва­ња не­при­ја­те­ља, од­но­сно по­бу­ње­них по­да­ни­ка, те сто­га, иде­ал­но, сва­ка од три­на­ест стре­ла пре­ти јед­ном од три­на­ест ни­зо­ва ци­га­ла пи­ра­ми­де по­ко­ре­ног чо­ве­чан­ства. У ви­шем сми­слу, стре­ле сим­бо­ли­шу на­пре­до­ва­ње ка пу­ту оства­ре­ња вр­хов­ног ци­ља „но­вог свет­ског по­рет­ка”. Ку­да во­ди тај пут?

„Из Мно­штва — Јед­но”

По ма­сон­ској док­три­ни суд­би­не све­та — пре­у­зе­тој од древ­них ма­те­ри­ја­ли­стич­ких тра­ди­ци­ја — у по­чет­ку све­та по­сто­ја­ло је са­мо „Јед­но” ко­је се по­том рас­па­ло и још се рас­па­да у „Мно­штво” раз­ли­чи­тих би­ћа, ства­ри и по­ја­ва, об­ли­ка и име­на, вр­ста и ка­те­го­ри­ја. Да­кле, иде­ал­ни циљ је уни­шти­ти „Мно­штво”, по­тр­ти бо­гат­ство људ­ских раз­ли­ка, кул­ту­ра и тра­ди­ци­ја, ка­ко би се об­но­ви­ло пр­во­бит­но „Јед­но”. Оту­да орао др­жи у кљу­ну тра­ку са ла­тин­ском де­ви­зом, од три­на­ест сло­ва: „E Plu­ri­bus Unum” („Из Мно­штва — Јед­но”). У ужем сми­слу три­на­ест је број ступ­ње­ва раз­во­ја енер­ги­ја и пре­о­бра­жа­ја чо­ве­ка. У ши­рем сми­слу, три­на­ест сим­бо­ли­ше не­пот­пу­ност овог све­та и ње­го­ву по­тре­бу да бу­де пред­во­ђен из­дво­је­ним „вр­хом” јер ће је­ди­но под том над­вла­дом по­ста­ти це­ло­вит и из­бе­ћи опа­сно­сти ко­је број три­на­ест та­ко­ђе сим­бо­ли­ше.

Из­над ор­ла леб­ди Да­ви­до­ва зве­зда, са­ста­вље­на од три­на­ест ма­сон­ских пе­то­кра­ка, ко­ја је пр­во­бит­но сим­бо­ли­са­ла „по­ми­ре­ње су­прот­но­сти”, „не­ба” и „зе­мље”. Ов­де сим­бо­ли­ше иде­ал по­ти­ра­ња бо­гат­ства људ­ских раз­ли­чи­то­сти и од­го­ва­ра­ју­ћих вред­но­сти. Ни­је по­треб­но про­ва­љи­ва­ти у ар­хи­ве или ком­пју­тер­ске ме­мо­ри­је ор­га­ни­за­ци­је над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ли­зма да би се уве­ри­ли у ис­трај­ни и про­гра­ми­ра­ни рад на пре­о­бра­жа­ју бо­гат­ства ра­зно­вр­сно­сти „Мно­штва” у си­ро­ма­штво јед­но­о­бра­зно­сти „Јед­ног”: до­вољ­но је освр­ну­ти се око се­бе. Пр­вим свет­ским ра­том уни­ште­не су че­ти­ри им­пе­ри­је ко­је су се опи­ра­ле екс­пан­зи­ји над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ли­зма и ње­го­ве ли­хвар­ске ме­та­ста­зе. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та др­жа­ве су из­гу­би­ле бит­на свој­ства су­ве­ре­ни­те­та, чи­ји су бед­ни оста­ци све угро­же­ни­ји. У то­ку је про­цес ни­ште­ња по­след­њих за­ли­ха са­мо­бит­но­сти на­ро­да и кул­ту­ра.

На свим тач­ка­ма „Јед­но” се оства­ру­је као на­ка­зна ка­ри­ка­ту­ра древ­не иде­је: свет је об­је­ди­њен мре­жа­ма ли­хвар­ске екс­пло­а­та­ци­је и над­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја. Љу­ди сву­да пи­ју исте бућ­ку­ри­ше; жде­ру исту „бр­зу хра­ну” зва­ну „сме­ће” (junk–food); но­се исте уни­фор­ме по дик­та­ту се­зон­ских мо­да или про­да­ва­ца фар­ме­ри­ца; слу­ша­ју исту, хи­брид­ну, рок му­зи­ку у ко­ју се ута­па­ју ја­ло­ви оста­ци на­род­них ме­ло­са; ста­ну­ју у јед­но­о­бра­зним бло­ко­ви­ма-спа­ва­о­ни­ца­ма „ин­тер­на­ци­о­нал­ног сти­ла”… И, упр­кос број­но­сти ТВ-ка­на­ла, гле­да­ју сву­да исти или сли­чан про­грам за­ту­пљи­ва­ња и кре­те­ни­за­ци­је, до­пу­ну „усме­ре­ног обра­зо­ва­ња” ко­је, уме­сто сло­бод­них лич­но­сти и са­мо­бит­них на­ро­да, ства­ра иди­о­те и без­о­блич­не ма­се по­слу­шни­ка.

Ве­ли­ки пе­дер­ски блеф

Тех­ни­ка овла­да­ва­ња све­том по­сред­ством за­ду­жи­ва­ња по­чи­ва на си­сте­му ко­ји је ве­што осми­слио нај­зна­чај­ни­ји еко­но­ми­ста XX сто­ле­ћа, Џон Меј­нард Кејнз (1883-1946): „Ин­фла­ци­ја сти­му­ли­ше при­вре­ду, ду­го­ви по­ве­ћа­ва­ју про­из­вод­њу.” Да­кле, пре­ко­мер­ним еми­си­ја­ма нов­ца ве­штач­ки се по­ве­ћа­ва ку­пов­на моћ по­тро­ша­ча а њи­хо­ва по­ве­ћа­на по­тра­жња иза­зи­ва по­ве­ћа­ње про­из­вод­ње и по­раст бла­го­ста­ња. Кеј­нзи­јев си­стем је успе­шно функ­ци­о­ни­сао све док се до­лар — на­мет­нут све­ту ми­лом или си­лом — ни­је пот­пу­но от­ка­чио, пр­во од злат­не а по­том од сва­ке под­ло­ге, по­чет­ком се­дам­де­се­тих.

Де­кре­том пред­сед­ни­ка Џон­со­на, од 19. мар­та 1968. го­ди­не — зва­нич­но је при­зна­то да су до­ла­ри пар­чи­ћи па­пи­ра ко­ји но­се озна­ке пра­зних обе­ћа­ња ис­пла­те. Са тим па­пи­ри­ћи­ма њи­хо­ви про­из­во­ђа­чи и тр­гов­ци ду­го­ви­ма до­би­ја­ју до­бра, услу­ге и рад чо­ве­чан­ства, при­ну­ђе­ни да се по­ви­ну­ју том ве­ли­ком бле­фу.

Ка­ко су се ли­де­ри „пе­дер­ске вла­сти”, у епо­хи „вр­хун­ског бла­го­ста­ња”, ше­зде­се­тих го­ди­на, хва­ли­ли да за та­кве бла­го­да­ти свет тре­ба да за­хва­ли Кеј­нзи­је­вом хо­мо­сек­су­ал­ном мо­згу — сло­бо­дан сам да ту узроч­ну ве­зу са­да из­ве­дем до кра­ја. Кеј­нзи­јев си­стем и до­лар­ска хе­ге­мо­ни­ја су про­тив­при­род­ни као што је и сва­ки пе­дер­ски од­нос не­при­ро­дан јер у ње­му парт­не­ри не ства­ра­ју не­ку но­ву вред­ност или вр­сту љу­ба­ви већ са­мо па­те­тич­но ими­ти­ра­ју при­род­ни од­нос из­ме­ђу му­шкар­ца и же­не.

Екс­пер­ти ко­ји зна­ју да је чи­тав свет­ски фи­нан­сиј­ски си­стем до­лар­ске и ли­хвар­ске екс­пло­а­та­ци­је ве­ли­ки блеф — углав­ном се пра­ве лу­ди, за­стра­ше­ни не­из­ве­сно­шћу оног „по­сле” ка­та­стро­фе, мо­ле­ћи се не­ком бо­гу, или „Ве­ли­ком Ар­хи­тек­ти Уни­вер­зу­ма”, да још од­ло­жи час исти­не и пла­ћа­ње це­ха оп­се­на. Час исти­не је мо­жда бли­жи не­го не­го што се ми­сли. Го­во­ри Же­рар ле Ру, чу­ве­ни бан­кар и ду­хов­ни во­ђа знат­ног де­ла швај­ца­р­ског бан­кар­ства, ко­га днев­ник La Su­is­sa пред­ста­вља и свој­ством до­ка­за­ног про­ро­ка: „Би­ло шта да се де­си — свет­ски фи­нан­сиј­ски си­стем је про­пао. Он пло­ви по­пут ба­ло­на на во­ди. До­во­љан је је­дан ма­ли убод иглом — и са њи­ме је свр­ше­но. Ја је­ди­но не знам ко­ли­ко још вре­ме­на тре­ба до ка­та­стро­фе.”

Не­ма ви­ше рас­по­ло­жи­вих три­ко­ва

Пред очи­ма ми је нај­све­жи­ји, ше­сто­ме­сеч­ни, из­ве­штај екс­пе­ра­та Свет­ске бан­ке о ста­њу свет­ске еко­но­ми­је, упу­ћен из­вр­шним ди­рек­то­ри­ма ин­те­р­на­ци­о­нал­них фи­нан­сиј­ских уста­но­ва. Ста­ње: алар­мант­но. Прог­но­за не­по­сред­не бу­дућ­но­сти: ре­це­си­ја. Ина­че, нај­ве­ћи ду­жник је хро­нич­но де­фи­ци­тар­ни бу­џет САД: пар сто­ти­на ми­ли­јар­ди до­ла­ра, са тен­ден­ци­јом да кроз не­ко­ли­ко го­ди­на до­сег­не хи­ља­ду ми­ли­јар­ди. Са­мо за­хва­љу­ју­ћи до­бро­вољ­ним жр­тва­ма Ја­па­на и За­пад­не Не­мач­ке, чи­је др­жав­не бан­ке из­рав­но или по­сред­но по­ма­жу до­лар от­ку­пљу­ју­ћи ње­го­ве ма­се — до­лар не­ка­ко пли­ва а раз­ви­је­ни свет се спа­са­ва но­вог та­ла­са ин­фла­ци­је. Ако тај та­лас до­ђе, не­ће га мо­ћи пра­ти­ти по­раст це­на си­ро­ви­на, као у кри­за­ма 1971-73. и 1977-78. Да­кле, ја­сно је да зе­мље Тре­ћег све­та не­ма­ју мо­гућ­но­сти ни да ре­дов­но „сер­ви­си­ра­ју” ду­го­ве а ка­мо­ли да от­пла­ћу­ју глав­ни­це. Све је ак­ту­ел­ни­је опа­жа­ње Фри­ца Лој­тви­ле­ра, ди­рек­то­ра На­ци­о­нал­не бан­ке и пред­сед­ни­ка Бан­ке за ме­ђу­на­род­на по­рав­на­ња у Ба­зе­лу, из­ре­че­но „да­ле­ке” 1984. го­ди­не: „Ми још не зна­мо ни ка­ко да се ухва­ти­мо уко­штац са тим про­бле­мом (за­ду­же­но­сти). Не­ма фи­нан­сиј­ских три­ко­ва ко­ји би га мо­гли ре­ши­ти. Ни­је реч о то­ме да ли ће и ка­да ће ти ду­го­ви би­ти вра­ће­ни. Не­ће би­ти вра­ће­ни! Не знам ка­ко би то би­ло мо­гу­ће. Раз­го­ва­рај­мо са­мо о сер­ви­си­ра­њу ду­го­ва. Уо­ста­лом, то је је­ди­но што бан­ке же­ле. Бан­ке не же­ле да без­у­слов­но до­би­ју но­вац на­зад. Шта би са њи­ме учи­ни­ле!”

За­и­ста, шта би учи­ни­ле са тим хи­ља­да­ма ми­ли­јар­ди пар­чи­ћа па­пи­ра? Да их про­да­ју от­па­ду?

„Бо­ље рат не­го пакт”

Да­кле, ста­ње све­та је иде­ал­но за бор­бе­ни на­ступ Ју­го­сла­ви­је про­тив ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле од ко­је ва­ља тра­жи­ти бар сер­ви­си­ра­ње ду­го­ва до 10 од­сто из­во­зних ре­зул­та­та. Од­лич­но оруж­је је по­ме­ну­та „игла”, у об­ли­ку прет­ње сте­ча­јем, јер га рим­ско, ин­тер­на­ци­о­нал­но и мо­рал­но пра­во до­пу­шта­ју сва­ком чо­ве­ку, пред­у­зе­ћу те и др­жа­ви. Озбиљ­ност прет­ње по­чи­ва на исто­риј­ској ре­пу­та­ци­ји ју­го­сло­вен­ских на­ро­да као ус­пр­ше­них мај­сто­ра-ква­ри­ша, до­ка­за­них 1914, 1941, 1948. Ако се ни­смо бо­ја­ли ми­ли­он­ске, Хи­тле­ро­ве, сол­да­те­ске — за­што би се бо­ја­ли ша­чи­це пре­пла­ше­них ли­хва­ра? Зар су ми­ли­о­ни на­ших бли­жњих из­ги­ну­ли да би њи­хо­ви по­том­ци по­ста­ли ли­хвар­ско ро­бље?

Ја­сно је да бор­бе­ни на­ступ ва­ља пра­ти­ти ра­ди­кал­ном при­вред­ном ре­фор­мом ко­ја ће мо­би­ли­са­ти за­то­мље­не ства­ра­лач­ке енер­ги­је — од „ма­ле при­вре­де” до на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ких фрон­то­ва — и под­ста­ћи ин­ве­сти­ци­о­ни ин­те­рес ино­стра­ног пред­у­зет­ни­штва. По­сто­је са­мо два основ­на на­чи­на да се до­ђе до ка­пи­та­ла нео­п­ход­ног за раз­вој и ре­про­дук­ци­ју при­вре­де: за­ду­жи­ва­њем код ли­хва­ра или ме­ђу­на­род­ном при­вред­ном са­рад­њом. Дру­ги на­чин је не­у­по­ре­ди­во по­вољ­ни­ји јер ино­стра­ни по­слов­ни парт­нер, осим свог ка­пи­та­ла, до­но­си и сво­је иде­је, тр­жи­шта, узор­не ра­зи­не ква­ли­те­та ра­да те на­да­све свој ри­зик.

Под све­тлом из­ло­же­ног, ја­сно је да се ре­фор­ми при­вре­де опи­ру не са­мо не­зна­ња, не­спо­соб­но­сти и при­ви­ле­ги­је — већ и но­ва „пе­та ко­ло­на” до­ма­ћих пла­ће­ни­ка ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле. На­и­ме, са ста­но­ви­шта ли­хвар­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле по­сто­ји не­што мно­го го­ре од не­спо­соб­но­сти ду­жни­ка да сер­ви­си­ра или вра­ћа ду­го­ве: то је ста­ње раз­ду­же­но­сти и од­би­ја­ње су­ве­ре­не др­жа­ве да се за­ду­жу­је. Са­мо ра­ди­кал­ном при­вред­ном ре­фор­мом мо­же­мо ски­ну­ти тог на­ка­зног па­ра­зи­та за гр­ба­че. <

(Ду­га, Бе­о­град, ав­густ 1987)