АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

Је­дан по­глед на свет

 

 

ЈА­ПАН­СКИ ПРИ­МЕР И СВЕ­СЛО­ВЕН­СКИ ОСЛО­БО­ДИ­ЛАЧ­КИ СА­ВЕЗ

Уједињени, победићемо звер

 

Овом све­ту, су­о­че­ном са опа­сно­шћу ко­нач­не ка­та­стро­фе, Сло­ве­ни мо­гу отво­ри­ти спа­со­но­сне пер­спек­ти­ве ако се од­луч­но су­прот­ста­ве де­мо­ни­ји еко­но­ми­је и на­си­љу жре­ца „но­вог свет­ског по­рет­ка”, те ако од сво­јих зе­ма­ља ство­ре врт узор­не пле­ме­ни­то­сти, ле­по­те и ра­до­сти жи­во­та. Сна­гом тог при­ме­ра пре­по­ро­да чо­ве­ка и за­јед­ни­це, Не­ба и Зе­мље — Сло­ве­ни ће пре­о­бра­зи­ти свет. У све­му то­ме, по­у­ке из ја­пан­ског при­вред­ног чу­да, за­сно­ва­ног на бу­ди­стич­кој ду­хов­но­сти и ети­ци — та­ко срод­ним и ком­пле­мен­тар­ним пра­во­сла­вљу — од из­у­зет­не су вред­но­сти и ва­жно­сти

 

>

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

 

Пред­мет на­шег огле­да су раз­ло­зи ви­тал­не нео­п­ход­но­сти ства­ра­ња ор­ган­ске кул­тур­но-по­ли­тич­ке, вој­не и при­вред­не за­јед­ни­це сло­вен­ских на­ро­да, спо­соб­не да пре­ду­зме соп­стве­ни и са­мо­бит­ни пут раз­во­ја, ко­ји ће осло­бо­ди­лач­ки сло­ми­ти пре­те­ће обру­че „но­вог свет­ског по­рет­ка”, што за­тва­ра­ју хо­ри­зон­те људ­ске ми­си­је у овој аре­ни уни­вер­зу­ма и што чо­ве­ка сво­де у ко­стре­ти еко­ном­ске жи­во­ти­ње. Ов­де ће би­ти реч о мо­гућ­но­сти­ма сло­вен­ског од­го­во­ра на иза­зо­ве ма­мон­ско-ма­сон­ског „но­вог свет­ског по­рет­ка”, о по­тен­ци­ја­ли­ма сло­вен­ских на­ро­да и њи­хо­ве иде­ал­не за­јед­ни­це да отво­ре пер­спек­ти­ву но­вог и пре­по­ро­ди­лач­ког ци­клу­са Евро­пе, са оне стра­не „су­мра­ка За­па­да” и све очи­глед­ни­јег те бли­жег кра­ја “мо­дер­ног све­та илу­зи­ја” (Ре­не Ге­нон), од­но­сно сма­ка на­ка­зне, ли­хвар­ске и тро­вач­ке псе­у­до­ци­ви­ли­за­ци­је и од­го­ва­ра­ју­ће ан­ти­кул­ту­ре.

Нео­п­ход­но је, пре све­га, са­гле­да­ти на­ше ста­ње и рас­по­ло­жи­ве др­жа­во­твор­не енер­ги­је. Ми жи­ви­мо у ру­ше­ви­на­ма ква­зи-ко­му­ни­стич­ког си­сте­ма ко­ји је де­бил­ни брат а не про­тив­ник ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма, абор­ти­ран од исте мај­ке, де­мо­ни­је еко­но­ми­је псе­у­до­ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. У тим ру­ше­ви­на­ма бу­де се огром­не и де­це­ни­ја­ма за­то­мља­ва­не енер­ги­је, ко­је по­при­ма­ју об­ли­ке на­ци­о­нал­но-осло­бо­ди­лач­ких по­кре­та, што те­же ус­по­ста­вља­њу од­го­ва­ра­ју­ћих, не­за­ви­сних и су­ве­ре­них др­жа­ва. Све­сно или не­све­сно, ствар­но или по­тен­ци­јал­но, сви ти по­кре­ти сло­вен­ских на­ро­да и др­жа­во­твор­не жуд­ње про­ти­ву­ре­че про­јек­ти­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка” и ин­те­ре­си­ма ње­го­вих жре­ца. На­чел­но, они су сто­га по­зи­тив­не по­ја­ве и сна­ге ко­је ва­ља по­др­жа­ти сву­да где не ште­те сло­вен­ском је­дин­ству.

На жа­лост, остав­шти­на ква­зи-ко­му­ни­стич­ких ре­жи­ма и од­го­ва­ра­ју­ћих ан­ти­на­ци­о­нал­них по­ли­ти­ка, по фор­му­ли „за­ва­ди па вла­дај” — че­сто усме­ра­ва на­ци­о­нал­но-осло­бо­ди­лач­ке и др­жа­во­твор­не по­кре­те сло­вен­ских на­ро­да јед­не про­тив дру­гих, на ште­ту је­дин­ства и мо­гу­ћег са­ве­за а у ко­рист „но­вог свет­ског по­рет­ка”, чи­ји аген­ти већ отво­ре­но под­сти­чу и зло­у­по­тре­бља­ва­ју бра­то­у­би­лач­ке ра­то­ве. Реч је о су­ко­би­ма и ра­то­ви­ма око ар­би­трар­них раз­гра­ни­че­ња, мо­ти­ви­са­них те­ри­то­ри­јал­ним ре­ван­ди­ка­ци­ја­ма, што тра­гич­но обе­ле­жа­ва­ју ово вре­ме in­ter­reg­nu­ma и по­че­так епо­хе пост­ко­му­ни­зма, од про­па­ле Ју­го­сла­ви­је до ра­зо­ре­ног СССР. По­губ­ни и пре­че­сто ка­та­стро­фал­ни учин­ци ме­ђу­на­ци­о­нал­них су­ко­ба и ра­то­ва пру­жа­ју нај­по­жељ­ни­је и бес­плат­не ар­гу­мен­те аген­ти­ма „мон­ди­ја­ли­зма”, ко­ји за­се­њу­ју про­сто­ту по­у­ка­ма да је дра­го­вољ­но под­вр­га­ва­ње на­ро­да све­вла­сти „но­вог свет­ског по­рет­ка”, уз од­ри­ца­ње од пра­ва на сло­бо­ду, не­за­ви­сност и др­жав­ни те еко­ном­ски су­ве­ре­ни­тет — је­ди­но ра­зум­на и спа­со­но­сна ал­тер­на­ти­ва или бар нај­ма­ње зло.

 

Три ис­пи­та на­ци­о­нал­них по­кре­та

 

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња нео­п­ход­но је осве­тли­ти основ­на на­че­ла по­зи­тив­ног од­ре­ђе­ња и усме­ре­ња на­ци­о­нал­них по­кре­та. Исто­риј­ско ис­ку­ство нас учи да сва­ки на­ци­о­нал­ни по­крет, сву­да и увек, ствар­но или по­тен­ци­јал­но, по­ла­же три бит­на и хи­је­рар­хиј­ски уз­ла­зна ис­пи­та ва­ља­но­сти. Пр­во и те­мељ­но пи­та­ње гла­си: да ли на­ци­о­нал­ни по­крет до­но­си до­бро­бит соп­стве­ном на­ро­ду? Глав­но пи­та­ње дру­гог, ви­шег ис­пи­та гла­си: да ли на­ци­о­нал­ни по­крет пру­жа сре­ћу и бла­го­да­ти ши­рој ге­о­по­ли­тич­кој зо­ни, да­кле, и дру­гим на­ро­ди­ма? Нај­ви­ше пи­та­ње тре­ћег ис­пи­та гла­си: да ли на­ци­о­нал­ни по­крет са­др­жи вр­ли­не и вред­но­сти, во­ље и енер­ги­је ко­ји мо­гу ва­ља­но уче­ство­ва­ти у ства­ра­њу но­вог кул­тур­но-ци­ви­ли­за­циј­ског ор­га­но­на и ци­клу­са? Друк­чи­је ре­че­но, на том вр­хун­цу, на­ци­о­нал­ни по­крет по­ла­же ис­пит сво­је спо­соб­но­сти да пре­ва­зи­ђе соп­стве­на огра­ни­че­ња те да са дру­гим, слич­ним или срод­ним по­кре­ти­ма са­у­че­ству­је у из­град­њи за­јед­нич­ке им­пе­ри­је.

Ни­је по­треб­но обра­зла­га­ти пра­ви­ло ре­че­ног ис­ку­ства да пу­ка си­ла до­брих па чак и нај­бо­љих на­ме­ра ни­је до­вољ­на га­ран­ци­ја да ће од­го­ва­ра­ју­ћи на­ци­о­нал­ни по­крет по­ло­жи­ти пр­ви и нај­лак­ши ис­пит. У исто­ри­ји Евро­пе но­вог до­ба рет­ки су на­ци­о­нал­ни по­кре­ти ко­ји су ус­пе­ли пре­вла­да­ти пре­пре­ке пр­вог ис­пи­та, али су и они ско­ро ре­дов­но па­да­ли на дру­гом ис­пи­ту. До­бар при­мер та­квог не­у­спе­ха пру­жа ве­ли­ки, сло­же­ни и про­ти­ву­реч­ни не­мач­ки по­крет Da­utsche Be­we­gung, ко­ји је пре­по­ро­ди­лач­ки из­вео не­мач­ки на­род из ам­би­са рат­ног по­ра­за и оча­ја­ња. Ипак, од мно­штва стру­ја и оп­ци­ја Da­utsche Be­we­gung — Не­мач­ком је овла­да­ла са­мо јед­на и нај­го­ра, „на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ка”, коб­но оп­те­ре­ће­на на­ци­о­нал­ним его­и­змом или иди­о­ти­змом (у ста­ро­грч­ком сми­слу те озна­ке људ­ске де­бил­но­сти) и по­сле­дич­ним не­при­ја­тељ­ством спрам дру­гих на­ро­да, на­ро­чи­то сло­вен­ских, што је на сле­де­ћем ис­пи­ту не са­мо пот­пу­но по­ни­шти­ло све при­вред­не, дру­штве­не и кул­тур­не успе­хе, по­стиг­ну­те на пр­вом, већ је иза­зва­ло и су­но­врат не­мач­ког на­ро­да у но­ви, још стра­шни­ји и ду­бљи ам­бис по­ра­за и ка­та­стро­фе.

Из зби­ра свих исто­риј­ских ис­ку­ста­ва мо­же­мо из­ве­сти за­кљу­чак да нај­ве­ће мо­гућ­но­сти за по­сто­ја­ни успех има­ју они на­ци­о­нал­ни по­кре­ти ко­ји већ од са­мог по­чет­ка пра­во и пре­вас­ход­но стре­ме ка вр­хо­ви­ма тре­ћег и ко­нач­ног ис­пи­та вред­но­сти. Већ и са­ма спрем­ност, вољ­ност и спо­соб­ност за су­о­ча­ва­ње нај­ви­ших и нај­те­жих про­ве­ра вред­но­сти — им­пли­ци­ра по­се­до­ва­ње вр­ли­на и свој­ста­ва ко­ји отва­ра­ју ши­ро­ки пут успо­на, ка нај­ви­шим об­зор­ји­ма мо­гућ­но­сти са­мо­о­ства­ре­ња. Да­кле, нај­бо­ље пер­спек­ти­ве раз­во­ја отва­ра­ју се пред оним на­ци­о­нал­ним по­кре­ти­ма где су на­ци­о­нал­на са­мо­свест и во­ља пру­жа­ња до­бро­би­ти соп­стве­ном на­ро­ду са­мо по­ла­зи­шта а не крај­њи ци­ље­ви мо­би­ли­за­ци­је енер­ги­ја и сна­га.

Ква­ли­та­тив­ни до­ме­ти на­ци­о­нал­них по­кре­та — на пу­те­ви­ма пре­до­че­не хи­је­рар­хи­је — са­вр­ше­но су про­пор­ци­о­нал­ни ди­мен­зи­ја­ма и маг­ни­ту­да­ма про­ду­бље­ња на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти. Ту ва­жи „злат­но пра­ви­ло”: што је да­ле­ко­се­жни­ји про­дор све­тло­сти спо­зна­је кроз тре­зо­ре тра­ди­ци­је и на­ци­о­нал­ног пам­ће­ња — то су ви­ши уз­ле­ти ду­хов­не са­мо­све­сти. Ва­ља зна­ти да тра­ди­ци­ја, по де­фи­ни­ци­ји, зна­чи пре­нос, пре­да­ње. Ја­сно је да тра­ди­ци­ја, као по­зи­тив­на де­ло­твор­ност, под­ра­зу­ме­ва пре­нос вред­но­сти ко­је за­слу­жу­ју пам­ће­ње и пост­ва­ре­ње, да­кле, веч­ност. Сле­де­ћи ис­трај­но и до­след­но бе­ле­ге тра­ди­ци­је, прав­ци­ма про­шло­сти, иде­ал­но ка пра­и­сто­риј­ском хо­ри­зон­ту, на­ци­о­нал­на са­мо­свест мо­ра пре­ва­зи­ћи соп­стве­ни на­ци­о­нал­ни про­стор и вре­ме, од­но­сно исто­ри­ју те су­о­чи­ти и пред­у­зе­ти пер­спек­ти­ве што во­де је­дин­стве­ном, „хи­пер­бо­реј­ском” ис­хо­ди­шту и пра­за­ви­ча­ју свих ин­до­е­вроп­ских те да­кле и сло­вен­ских на­ро­да. На­ци­о­нал­на са­мо­свест ко­ја је спрем­на и спо­соб­на да пре­ђе пре­до­че­ни пут са­мо­спо­зна­је не­ми­нов­но мо­ра пре­ва­зи­ћи и сва соп­стве­на огра­ни­че­ња те пре­вла­да­ти од­го­ва­ра­ју­ћа ис­ку­ше­ња што под­сти­чу ме­ђу­на­ци­о­нал­не су­ко­бе и ра­то­ве.

По за­ко­ну ко­ин­ци­ден­ци­је и ме­ђу­за­ви­сне спре­ге су­прот­но­сти, тај пут са­мо­спо­зна­је ка при­мор­ди­јал­ном хо­ри­зон­ту про­шло­сти во­ди и ка иде­ал­ном хо­ри­зон­ту бу­дућ­но­сти, ка ве­ли­ком ис­пу­ње­њу нај­древ­ни­је же­ље на­род­ног би­ћа, да­кле ка об­но­ви пр­во­бит­ног за­јед­ни­штва, у но­вим об­ли­ци­ма жи­во­та. И упра­во је то при­мор­ди­јал­но, ин­до­е­вроп­ско је­дин­ство нај­по­сто­ја­ни­ја осно­ва и нај­ви­ше на­дах­ну­ће те вр­хун­ска ле­ги­ти­ма­ци­ја пред­у­зе­ћа ства­ра­ња за­јед­ни­це сло­вен­ских на­ро­да, као је­згра но­вог оку­пља­ња и уз­ди­за­ња Евро­пља­на, са оне стра­не „су­мра­ка За­па­да” и кра­ја ње­го­ве псе­у­до­ци­ви­ли­за­ци­је те ан­ти­кул­ту­ре.

Слав­ни по­зив ин­спи­ри­са­ног и ин­спи­ра­тив­ног Фри­дри­ха Ни­чеа је мно­го ду­бљи не­го што је ми­шљен: „По­гле­дај­мо се у ли­це — ми смо Хи­пер­бо­реј­ци! С оне стра­не се­ве­ра, ле­да и смр­ти — та­мо је наш жи­вот, та­мо је на­ша ра­дост!”

Са­вре­ме­ни сло­вен­ски на­ро­ди ни­су веч­ни ен­ти­те­ти већ су ство­ре­ни де­о­ба­ма је­дин­стве­ног сло­вен­ског et­hno­sa, из­ве­де­ног из ин­до­е­вроп­ског пр­во­бит­ног ор­га­но­на, на исто­риј­ским и ра­зно­стра­ним пу­те­ви­ма ми­гра­ци­ја и осва­ја­ња. На тим мно­го­стру­ким пу­те­ви­ма су­о­ча­ва­ли смо ра­зно­вр­сне иза­зо­ве и сти­ца­ли раз­ли­чи­та ис­ку­ства и свој­ства те осо­бе­но­сти. Да­кле, за­да­так је пре­по­ро­ди­ти сло­вен­ску за­јед­ни­цу и ује­ди­ни­ти бо­гат­ства раз­ли­чи­тих ис­ку­ста­ва, удру­жи­ти ка­пи­та­ле ра­зно­род­них свој­ста­ва и осо­бе­но­сти. Но­ви и не­у­по­ре­ди­во ве­ћи исто­риј­ски иза­зо­ви од свих ко­је смо ис­ку­си­ли из­и­ску­ју ве­ли­ко оку­пља­ње сло­вен­ских на­ро­да и ује­ди­ње­ње сна­га и енер­ги­ја, мо­ћи и та­ле­на­та.

Из­ло­же­ни за­да­так не­ма ал­тер­на­ти­ве јер упра­во ве­ли­чи­на иза­зо­ва „но­вог свет­ског по­рет­ка” и аго­ни­је ква­зи-ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да из­и­ску­је ује­ди­ње­ње сло­вен­ских на­ро­да као је­ди­ну мо­гућ­ност ва­ља­ног са­мо­од­брам­бе­ног од­го­во­ра и пре­по­ро­ди­лач­ког про­тив­по­кре­та. Ако же­ле ма­кар са­мо оп­ста­ти и пре­жи­ве­ти — сло­вен­ски на­ро­ди се мо­ра­ју ује­ди­ни­ти те ство­ри­ти сво­ју кул­тур­но-по­ли­тич­ку, вој­ну и при­вред­ну за­јед­ни­цу. У про­тив­ном, од­го­ва­ра­ју­ћи по­је­ди­нач­но и не­по­ве­за­но на иза­зо­ве „но­вог свет­ског по­рет­ка” — сви сло­вен­ски на­ро­ди ће стра­да­ти и не­ста­ти са исто­риј­ске сце­не, услед огром­них не­сра­зме­ра из­ме­ђу пла­не­тар­них раз­ме­ра сна­га мо­дер­ног ни­хи­ли­зма и ма­ју­шних мо­ћи от­по­ра. Да би по­сти­гли ег­зи­стен­ци­јал­ни, би­о­ло­шки „ми­ни­мум” оп­стан­ка — сло­вен­ски на­ро­ди мо­ра­ју пред­у­зе­ти за­јед­нич­ки пут ка „мак­си­мал­ним” ци­ље­ви­ма и нај­ви­шим вр­хо­ви­ма ме­та­фи­зич­ког са­мо­о­ства­ре­ња.

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња мо­же­мо спо­знај­но су­о­чи­ти бит­не иза­зо­ве „но­вог свет­ског по­рет­ка” и ње­го­ве си­ле ни­хи­ли­зма, као и свет мо­гућ­но­сти сло­вен­ских, са­мо­бит­них од­го­во­ра.

 

Ка пре­по­ро­ду сло­вен­ске кул­ту­ре

 

Не­пре­ва­зи­ђе­ном спо­зна­јом и де­фи­ни­ци­јом чо­ве­ка као „ме­ша­ви­не” жи­во­тињ­ског и бо­жан­ског еле­мен­та (zoon nоеtikon), Пла­тон нам је пру­жио по­сред­но об­ја­шње­ње успе­ха ни­хи­ли­зма. Свој­ства те „ме­ша­ви­не” св. Ав­гу­стин опи­су­је ре­чи­ма ме­лан­хо­лич­ног ис­ку­ства: „Ду­ши­ца, ла­бил­на, по­во­дљи­ва, та­шта.” Та „ме­ша­ви­на” је обич­но не­у­по­ре­ди­во под­ло­жни­ја ин­фе­ри­ор­ним и не­га­тив­ним ути­ца­ји­ма не­го су­пер­и­ор­ним и по­зи­тив­ним. Пре­ма Пла­то­но­вој док­три­ни, га­ше­ње све­тло­сног фор­ма­тив­ног и ин­фор­ма­тив­ног прин­ци­па ума укла­ња све пре­пре­ке пред на­ва­лом си­ла из ин­фе­ри­ор­не сфе­ре чо­ве­ка те иза­зи­ва пр­во пси­хич­ку, по­том ег­зи­стен­ци­јал­ну и ко­нач­но дру­штве­ну анар­хи­ју. Ми упра­во жи­ви­мо у до­бу пла­не­тар­ног раз­ма­ха те анар­хи­је, ко­ја је крај­њи учи­нак ве­ков­ног про­це­са ни­хи­ли­зма де­мо­ни­је еко­но­ми­је. Ипак, ве­ћи­на љу­ди још увек не­ма пот­пу­ну свест о ка­та­стро­фал­ним раз­ме­ра­ма ра­строј­ства и де­гра­да­ци­је људ­ског еле­мен­та, услед по­ступ­но­сти ни­хи­ли­стич­ких про­це­са, на ко­је се чо­век сви­ка­ва. Слич­ном по­ступ­но­шћу се ши­ри не­ка бо­лест у те­лу, та­ко да обо­ле­ли не опа­жа на­ру­ша­ва­ње свог здра­вља, све до сло­ма по­след­ње од­бра­не. До­ду­ше, про­сеч­ни са­вре­ме­ни ста­нов­ник пла­не­те већ уме да опа­жа, са ужа­сом, ге­о­фи­зич­ке ма­ни­фе­ста­ци­је ни­хи­ли­зма, не­за­др­жи­во ши­ре­ње ње­го­вих пу­сти­ња и аго­ни­ју при­ро­де, фло­ре и фа­у­не. На жа­лост, тај чо­век још увек жи­ви у за­блу­ди да су деј­ства ни­хи­ли­стич­ких си­ла по­ло­вич­на, да оне по­га­ђа­ју са­мо спољ­ни а не и уну­тра­шњи свет, сви­ка­ва­ју­ћи се на соп­стве­на обез­ду­ше­ња и по­ни­же­ња.

Да би се ефи­ка­сно људ­ским очи­ма по­ка­за­ла опу­сто­ше­ност уну­тра­шњег све­та чо­ве­ка, нео­п­ход­но је пре­до­ча­ва­ти пе­да­го­шке по­ред­бе узо­ра­ка не­ког дав­но про­шлог и са­вре­ме­ног жи­во­та. У свим до­ме­ни­ма жи­во­та, све та­кве по­ред­бе пре­до­ча­ва­ју нам по­лар­не су­прот­но­сти, по­пут оних из­ме­ђу ле­по­те и ру­жно­ће, све­тла и та­ме, до­бра и зла. Па­мет­ном чо­ве­ку и је­дан при­мер је до­во­љан: по­ред­ба вал­це­ра, по­след­ње игре мо­нар­хиј­ске Евро­пе, оба­сја­ног кри­стал­ном све­тло­шћу, у дво­ра­на­ма пле­ме­ни­та­шких маг­ни­ту­да — и глав­ног пле­са афро-аме­рич­ког се­нил­ног вар­вар­ства, у под­зем­ним ди­ско­те­ка­ма, под са­бла­сним му­ња­ма lightshow, што ис­ти­чу тми­ну, пле­са чи­ји на­зив син­те­ти­ше ни­хи­ли­стич­ки про­грам де­мо­ли­ра­ња чо­ве­ка: „rock and roll”, од­но­сно „кла­ти се и ва­љај”. Оста­так ни­хи­ли­стич­ког по­сла оба­вља­ју дум-дум по­зи­ви на са­мо­у­ни­ште­ње, ре­кла­ме пер­вер­ти­ра­но­сти, са­та­ни­зма и син­те­тич­ких дро­га.

Жре­ци и стра­те­зи „но­вог свет­ског по­рет­ка” до­бро зна­ју да је кул­ту­ра осно­ва сва­ког ве­ро­до­стој­ног на­ро­да те су сто­га кул­тур­не вред­но­сти, вр­ли­не и тра­ди­ци­је бит­на ме­та ве­ков­ног ни­хи­ли­стич­ког sol­ve. Ли­ше­ни соп­стве­не кул­тур­не осно­ве, на­ро­ди по­ста­ју лак плен усло­вља­ва­ња и уце­њи­ва­ња те се по­дат­но пре­о­бра­жа­ва­ју у без­о­блич­ну ма­су. Огром­на ве­ћи­на на­ро­да све­та је већ не­по­врат­но ис­ко­ре­ње­на и де­кул­ту­ри­са­на. Уме­сто ак­тив­ног жи­вље­ња, ства­ра­ња и раз­ви­ја­ња соп­стве­них кул­ту­ра — ти на­ро­ди, пре­о­бра­же­ни у без­лич­не ма­се, по­ста­ли су па­сив­ни по­тро­ша­чи „ин­тер­на­ци­о­нал­них” су­ро­га­та из­гу­бље­них вр­ли­на и вред­но­сти, од­но­сно ан­ти­кул­ту­ре ma­de in USA. На­рав­но, са људ­ских ли­ца не­ста­ли су зна­ци ра­до­сти, искре сре­ће, ру­ме­ни­ла жи­во­сти, усту­пив­ши ме­ста сен­ка­ма ме­лан­хо­ли­је, рав­но­ду­шно­сти и умо­ра. Сви су­ро­га­ти ко­је про­из­во­де фа­бри­ке та­ко­зва­не „ма­сов­не кул­ту­ре” осве­до­ча­ва­ју сву­да и увек оп­шти на­ум њи­хо­вих из­у­ми­те­ља да људ­ско бу­де све­де­но на под­људ­ско, уз то­тал­ни пре­о­крет вред­но­сти и вр­ли­на. Суб­вер­зи­ја „мон­ди­ја­ли­ста” ци­ља да по­сред­ством „ма­сов­не кул­ту­ре” људ­ски по­рив ка пле­ме­ни­то­сти из­о­кре­не ка ни­ско­сти, да по­тре­бу за ле­по­том из­о­па­чи у скло­ност ка на­ка­зно­сти, да жуд­њу за зву­ци­ма и ме­ло­ди­ја­ма уби­је бу­ком рит­мо­ва по­жи­во­ти­ње­ња, да те­жњу ка бо­жан­ском про­све­тље­њу пре­о­кре­не ка мра­ку по­де­мо­ње­но­сти, да осе­ћа­ње љу­ба­ви за­то­ми и чо­ве­ка пре­тво­ри у сек­су­ал­ни ме­ха­ни­зам, да хе­рој­ску и ме­та­фи­зич­ку уста­но­ву бра­ка те брач­не вер­но­сти сру­ши и као узор на­мет­не ко­лек­тив­ни про­ми­ску­и­тет…

„Мон­ди­ја­ли­стич­ки” про­грам уни­ште­ња кла­сич­ног европ­ског си­сте­ма вас­пи­та­ња и обра­зо­ва­ња се из­во­ди под ау­то­ри­те­том од­го­ва­ра­ју­ћих уста­но­ва, у слу­жби „но­вог свет­ског по­рет­ка”, по­пут UNE­SCO-а. По­чев­ши од 1945. го­ди­не, ши­ром пла­не­те та уста­но­ва не­по­сред­ним или по­сред­ним ак­ци­ја­ма уни­шта­ва кла­сич­ни, ди­фе­рен­ци­ра­ни и „вер­ти­кал­ни” си­стем вас­пи­та­ња и обра­зо­ва­ња, а на­ме­ће јед­но­о­бра­зни и „хо­ри­зон­тал­ни”, пре­ма про­гра­му ства­ра­ња јед­но­лич­ног чо­ве­чан­ства, од­но­сно „си­ве ра­се”. По­себ­на ме­та уда­ра би­ле су на­ста­ве ла­тин­ског и ста­ро­грч­ког је­зи­ка, ко­ји су углав­ном из­ба­че­ни из европ­ских про­гра­ма оба­ве­зног обра­зо­ва­ња, под ис­при­ком да су то „мр­тви је­зи­ци” те да­кле не­у­по­тре­бљи­ви. На­рав­но, пра­ви раз­лог та­кве чист­ке по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да су ти је­зи­ци жи­вљи од жи­вих упра­во за­то што су „мр­тви”, од­но­сно у чи­ње­ни­ци да су они веч­ни и не­про­мен­љи­ви те сто­га иде­ал­ни и не­по­ко­ле­бљи­ви ори­јен­ти­ри.

Уо­ста­лом, до­вољ­но је ла­тин­ским и ста­ро­грч­ким из­вор­ни­ци­ма при­ве­сти зна­че­ња кључ­них пој­мо­ва мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, по­пут „де­мо­кра­ти­је”, „ре­во­лу­ци­је” и „про­ле­та­ри­ја­та” или „ре­ак­ци­је”, „кон­зер­ва­ци­је” и „тра­ди­ци­је” — па схва­ти­ти ку­да сме­ра зло­на­мер­ност „мон­ди­ја­ли­стич­ких” фал­си­фи­ка­то­ра. Из­ба­ци­ва­њем кла­сич­них је­зи­ка из оба­ве­зног обра­зо­ва­ња — Евро­пља­ни су би­ли отрг­ну­ти од ко­ре­на. Осим то­га, кла­сич­ни је­зи­ци су би­ли не­по­жељ­ни због дав­но уо­че­них пе­да­го­шких вр­ли­на, као нај­бо­ља сред­ства под­сти­ца­ња ин­те­лек­ту­ал­ног и етич­ког раз­во­ја сло­бо­до­ум­не лич­но­сти. Та­ко је отво­рен пут си­сте­му ко­ји ве­штач­ки про­ду­жа­ва ин­фан­тил­ни ста­ди­јум, где де­те учи са­мо и је­ди­но по­сред­ством опо­на­ша­ња. Док је ди­фе­рен­ци­ра­ни и „вер­ти­кал­ни” си­стем обра­зо­ва­ња ства­рао са­мо­стал­не и не­за­ви­сне лич­но­сти — овај „мон­ди­ја­ли­стич­ки”, јед­но­о­бра­зни и „хо­ри­зон­тал­ни” си­стем про­из­во­ди по­слу­шне и за­ви­сне ин­ди­ви­дуе, пре­ма по­тре­ба­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка”.

У Евро­пи, за­вр­шни уда­рац кла­сич­ном си­сте­му обра­зо­ва­ња за­да­ла је ве­штач­ки под­стак­ну­та „сту­дент­ска ре­во­лу­ци­ја” 1968. го­ди­не, од чи­јих се ра­за­ра­ња европ­ски уни­вер­зи­те­ти још увек те­шко опо­ра­вља­ју. На дру­гој стра­ни Атлан­ти­ка, суб­вер­зи­ја уда­ра већ и на са­ме вр­хо­ве уни­вер­зи­тет­ског обра­зо­ва­ња, од Прин­сто­на до Стен­фор­да, где је на не­де­лу си­сте­мат­ски и отво­ре­ни про­гон ка­пи­тал­них де­ла европ­ске кул­ту­ре из на­став­них про­гра­ма.

Ве­ли­ка­ни европ­ске кул­ту­ре, од Пла­то­на и Ари­сто­те­ла, пре­ко Дан­теа и Шек­спи­ра, до Ни­чеа и До­сто­јев­ског, из­ба­че­ни су као „по­ли­тич­ки не­ко­рект­ни” ау­то­ри, као глав­ни сто­же­ри „евро­цен­три­зма”, „бе­лач­ког ра­си­зма”, „сек­си­зма” и „ели­ти­зма”. Мо­гли би­смо ша­љи­во за­кљу­чи­ти да се из Евро­пе прог­на­ни Карл Маркс, са сво­јом нео­б­у­зда­ном мр­жњом пре­ма ве­ро­до­стој­ној европ­ској тра­ди­ци­ји и кул­ту­ри — пре­се­лио у САД и та­мо на­шао но­ве по­кло­ни­ке. На­рав­но, са ви­ше и ре­тро­спек­тив­не тач­ке гле­ди­шта, мо­гли би­смо за­кљу­чи­ти да се „марк­си­зам” за­пра­во вра­тио та­мо ода­кле је на­мет­нут Евро­пи, пр­вен­стве­но Ру­си­ји, си­лом ка­пи­та­ла ко­ји је ли­хвар­ска ин­тер­на­ци­о­на­ла уло­жи­ла у Ок­то­бар­ску ре­во­лу­ци­ју.

Пла­не­тар­ни раз­мах ан­ти­кул­тур­ног и за­пра­во ан­ти­људ­ског ни­хи­ли­зма из­и­ску­је то­тал­ну мо­би­ли­за­ци­ју свих рас­по­ло­жи­вих сна­га и сред­ста­ва ра­ди од­бра­не сло­вен­ских кул­ту­ра и сло­вен­ског чо­ве­ка. Исто­риј­ско ис­ку­ство та­квих од­брам­бе­них пред­у­зе­ћа — прем­да пред не­у­по­ре­ди­во ма­њим иза­зо­ви­ма — све­до­чи да она про­па­да­ју ако су са­мо и је­ди­но кон­зер­ва­тив­не при­ро­де. И пу­ки спас оста­та­ка кул­тур­них вред­но­сти из­и­ску­је мо­би­ли­за­ци­ју ства­ра­лач­ких, од­но­сно пре­по­ро­ди­лач­ких мо­ћи. Ни­је до­вољ­но са­мо чу­ва­ти кул­тур­не тре­зо­ре већ их је нео­п­ход­но ис­трај­но обо­га­ћи­ва­ти. Кон­зер­ва­тив­ну ак­ци­ју мо­ра пра­ти­ти и ре­во­лу­ци­о­нар­на, упра­во у из­вор­ном сми­слу тог пој­ма, да­кле у сми­слу по­врат­ка пр­во­бит­но­сти.

Ов­де под „пр­во­бит­но­шћу” под­ра­зу­ме­ва­мо веч­но и над­и­сто­риј­ско вре­ло ства­ра­лач­ких на­че­ла. Да­кле, од пре­суд­ног је зна­ча­ја из­бе­ћи стран­пу­ти­це но­стал­ги­је за про­шло­шћу вр­ли­на и вред­но­сти кул­ту­ре, ко­ја ре­дов­но осве­до­ча­ва сво­ју ја­ло­вост. Ва­ља спо­зна­ти пра­ви сми­сао спо­ме­ни­ка кул­ту­ре из на­ших тре­зо­ра: они су ма­ни­фе­ста­ци­је веч­ног и над­и­сто­риј­ског вре­ла ства­ра­лач­ких на­че­ла у од­ре­ђе­ном про­сто­ру и вре­ме­ну. За­луд­но их је об­на­вља­ти и опо­на­ша­ти већ их ва­ља ко­ри­сти­ти као пу­то­ка­зе ка „веч­ној пр­во­бит­но­сти”. Ве­ро­до­стој­на кул­тур­на ре­во­лу­ци­ја вр­ши кул­тур­ни пре­по­род упра­во пре­ва­зи­ла­зе­ћи све спо­ме­ни­ке про­шло­сти, су­о­ча­ва­ју­ћи, не­по­сред­но, веч­но вре­ло пр­во­бит­но­сти. Све оно што је у та­квом пре­по­ро­ду ство­ре­но но­во спрам ста­рог, са­мо је но­ви из­раз древ­не, веч­не же­ље ства­ра­лач­ких мо­ћи за пост­ва­ра­њем.

Сва­ко ве­ро­до­стој­но уз­ди­за­ње кул­ту­ре из­и­ску­је ви­тал­ну осно­ву, да­кле жи­вот­ност на­род­не кул­ту­ре. Ни­је до­вољ­но са­мо пам­ти­ти и чу­ва­ти ми­то­ве и ле­ген­де, игре и оби­ча­је, тка­ња и ве­зо­ве на­род­не кул­ту­ре као ства­ри про­шло­сти, већ је нео­п­ход­но про­бу­ди­ти и под­ста­ћи ства­ра­лач­ке мо­ћи на­ро­да да се пост­ва­ру­ју у са­вре­ме­но­сти, да се отва­ра­ју ка хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти. Ства­ра­лач­ке мо­ћи сло­вен­ских на­ро­да су утр­ну­ле и успа­ва­не јер им је од­у­зе­то са­мо­по­што­ва­ње, ко­је је основ­ни те­мељ са­мо­по­у­зда­ња, бит­не енер­ги­је са­мо­о­ства­ре­ња.

Исти­на је да су не­по­врат­но из­гу­бље­ни ста­ри ам­би­јен­ти жи­во­та и ње­го­ве древ­не струк­ту­ре, ко­ји су ску­па под­сти­ца­ли ства­ра­лач­ке мо­ћи на оства­ре­ња. Ипак, у ин­стру­мен­та­ри­ју­му мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је по­сто­је мно­га сред­ства ко­ја мо­гу би­ти ва­ља­но упо­тре­бље­на за до­бро, за ус­по­ста­вља­ње но­вих и чак по­год­ни­јих усло­ва жи­во­та на­ро­да, пре­вас­ход­но ра­тар­ског на­ро­да, ко­ји ће по­но­во под­сти­ца­ти ње­го­ве ства­ра­лач­ке по­тре­бе и мо­ћи.

На­рав­но, кул­тур­ну ре­во­лу­ци­ју ни­је мо­гу­ће из­ве­сти без нео­п­ход­не по­ли­тич­ке мо­ћи и од­го­ва­ра­ју­ће, све­стра­не по­др­шке. Са­мо јед­на од­луч­на и про­све­тље­но сло­вен­ска по­ли­тич­ка ак­ци­ја мо­же осво­ји­ти про­сто­ре и сред­ства ко­ји су нео­п­ход­ни кул­тур­ној ре­во­лу­ци­ји Сло­вен­ства. То осва­ја­ње ва­ља по­че­ти од елек­трон­ског не­ба, ко­је је да­нас пре­мре­же­но те­ле­ви­зиј­ским ка­на­ли­за­ци­ја­ма што на сло­вен­ске на­ро­де из­ба­цу­ју, не­пре­кид­но, сме­ће „ин­тер­на­ци­о­нал­не” или „мон­ди­јал­не” ан­ти­кул­ту­ре. Нај­бли­жи и нај­стра­шни­ји при­мер те узур­па­ци­је од стра­не не­при­ја­те­ља сло­вен­ских на­ро­да и сло­вен­ске кул­ту­ре пру­жа (то­бо­же) „Ру­ска те­ле­ви­зи­ја”, ко­ја је ско­ро пот­пу­но у вла­сти и под кон­тро­лом отво­ре­них ру­со­фо­ба. Оту­да у про­гра­ми­ма те “Ру­ске те­ле­ви­зи­је” до­ми­ни­ра­ју по­ру­ке и рит­мо­ви под­људ­ских усло­вља­ва­ња, док су са­др­жа­ји ве­ро­до­стој­не ру­ске и сло­вен­ске те европ­ске кул­ту­ре си­сте­мат­ски од­сут­ни, да­кле за­бра­ње­ни. И на овом ме­сту на­шег раз­ма­тра­ња је очи­глед­на ну­жност пред­у­зи­ма­ња ве­ли­ког и осло­бо­ди­лач­ког ју­ри­ша ру­ских па­три­от­ских сна­га. За та­кав ју­риш је ка­сни­је не­го што смо скло­ни ми­сли­ти, али ни­је пре­ка­сно.

 

Kа пра­во­слав­ном ка­пи­та­ли­зму

 

Сна­ге „мон­ди­ја­ли­зма”, обра­зла­жу­ћи то фло­ску­ла­ма по­пут „за­ко­на тр­жи­шта”, „сло­бод­не кон­ку­рен­ци­је” или „ин­те­гра­ци­о­них про­це­са”, сву­да на­ме­ћу нео­ко­ло­ни­јал­ни и псе­у­до­им­пе­ри­јал­ни си­стем екс­пло­а­та­ци­је при­род­них и при­вред­них бо­гат­ста­ва сло­вен­ских на­ро­да. Аген­ти „мон­ди­ја­ли­зма” се сву­да же­сто­ко опи­ру сва­ком по­ку­ша­ју од­бра­не еко­ном­ске не­за­ви­сно­сти, про­ка­зу­ју­ћи та­кве те­жње као по­сле­ди­це не­зна­ња, јер је у са­вре­ме­ном све­ту то­бо­же не­мо­гу­ће очу­ва­ти еко­ном­ски су­ве­ре­ни­тет. Ако би­смо ве­ро­ва­ли док­три­на­ри­ма де­мо­ни­је еко­но­ми­је, сви на­ро­ди би мо­ра­ли ка­пи­ту­ли­ра­ти пред на­си­љем „но­вог свет­ског по­рет­ка” те од­у­ста­ти од сва­ке во­ље за упра­вља­њем соп­стве­ном еко­ном­ском суд­би­ном. Мо­ра­ли би пред „мон­ди­ја­ли­стич­ким” пљач­ка­ши­ма укло­ни­ти све од­бра­не и пре­пу­сти­ти им сва сво­ја при­род­на и при­вред­на бо­гат­ства.

„Мон­ди­ја­ли­стич­ку” дог­ма­ти­ку раз­об­ли­чи­ла је упра­во ва­шинг­тон­ска по­ли­ти­ка, ре­а­гу­ју­ћи на рас­ту­ћи и већ ка­та­стро­фал­ни спољ­но­тр­го­вин­ски де­фи­цит спрам Ја­па­на, зах­те­ва­ју­ћи обе­сна­же­ње свих „за­ко­на тр­жи­шта”, на­че­ла „сло­бод­не кон­ку­рен­ци­је” и „отво­ре­ног тр­жи­шта”, као и по­ста­вља­ње за­штит­них ца­рин­ских ба­ри­је­ра уме­сто „ин­те­гра­ци­о­них про­це­са”, јер је, на­вод­но, ја­пан­ска при­вред­на екс­пан­зи­ја „по­себ­ни слу­чај”. Са ста­но­ви­шта ин­те­ре­са сло­вен­ских зе­ма­ља, тај „по­себ­ни слу­чај” је до­бра по­у­ка за од­бра­не еко­ном­ске не­за­ви­сно­сти, у окви­ри­ма оп­ти­мал­них мо­гућ­но­сти и по ме­ра­ма соп­стве­них ин­те­ре­са. Уо­ста­лом, еко­ном­ска исто­ри­ја мо­дер­ног све­та убе­дљи­во по­ка­зу­је и до­ка­зу­је, ни­зом при­ме­ра, да су сви успе­шни из­ла­сци из кри­за и сви при­вред­ни пре­по­ро­ди из­вр­ше­ни уз по­моћ од­луч­них од­бра­на уну­тра­шњег тр­жи­шта, да­кле, уз по­моћ знат­них огра­ни­че­ња и усло­вља­ва­ња. Сви ти при­ме­ри ве­ли­ких еко­ном­ских успо­на и ус­пра­вља­ња осве­до­ча­ва­ју та­ко­ђе на­че­ло при­ма­та по­ли­ти­ке над еко­но­ми­јом. Под ути­ском по­губ­них ути­ца­ја на­о­па­ке „ре­ал-со­ци­ја­ли­стич­ке” по­ли­ти­ке на еко­но­ми­ју, ми смо пре­че­сто скло­ни да за­зи­ре­мо од сва­ке по­ми­сли суб­ор­ди­на­ци­је еко­ном­ске сфе­ре по­ли­тич­ком од­лу­чи­ва­њу те сто­га по­ста­је­мо лак плен су­ге­сти­ја ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког мо­де­ла. И у том по­гле­ду ва­ља уме­ти раз­ли­ко­ва­ти сред­ство од на­чи­на ко­ри­шће­ња. Под ути­ца­јем про­све­ће­не и праг­ма­тич­не по­ли­ти­ке мно­ге зе­мље до­жи­ве­ле су пре­по­род, од Не­мач­ке до Ја­па­на и од Чи­леа до Ју­жне Ко­ре­је.

Огром­не раз­ме­ре по­тен­ци­јал­ног тр­жи­шта еко­ном­ски ује­ди­ње­них сло­вен­ских др­жа­ва, као и ком­пле­мен­тар­но­сти на­ци­о­нал­них при­вре­да, уз ван­ред­на при­род­на бо­гат­ства и рад­не по­тен­ци­ја­ле, омо­гу­ћу­ју та­квој за­јед­ни­ци чак пот­пу­ну ау­тар­хи­ју, у слу­ча­ју крај­ње по­тре­бе.

Сто­га све­оп­шта суб­вер­зи­ја и про­па­ган­да аге­на­та „мон­ди­ја­ли­зма” на вла­сти у сло­вен­ским др­жа­ва­ма пре­вас­ход­но ци­ља да оне­мо­гу­ћи по­кре­те сло­вен­ских на­ро­да ка ства­ра­њу кул­тур­но-по­ли­тич­ке, вој­не и при­вред­не за­јед­ни­це, ка­ко би сло­вен­ски на­ро­ди, одво­је­ни или раз­је­ди­ње­ни те чак су­ко­бље­ни, је­дан по је­дан или ску­па по­но­во за­па­ли у роп­ство, под го­спо­да­ри­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка”.

Ис­тој стра­те­ги­ји при­па­да и си­ло­ви­то на­ме­та­ње ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког мо­де­ла, ко­ји је, пре­ма од­ре­ђе­њи­ма ње­го­вог нај­у­ти­цај­ни­јег те­о­ре­ти­ча­ра, Фри­дри­ха фон Ха­је­ка, су­шта су­прот­ност сло­бо­ди и од­го­ва­ра­ју­ћој вла­сти на­ро­да, као и те­мељ­ним људ­ским по­ри­ви­ма ка прав­ди и со­ли­дар­но­сти. У пи­та­њу је мо­дел ко­ји ле­ги­ти­ми­ше и ле­га­ли­зу­је нај­го­ре људ­ске или под­људ­ске по­ри­ве, као и без­об­зир­ну пре­власт сна­жни­јих над сла­би­јим еко­но­ми­ја­ма.

По искре­ном при­зна­њу фон Ха­је­ка, син­таг­ма „сло­бод­на кон­ку­рен­ци­ја” је са­мо еле­гант­на ис­при­ка за пре­власт сна­жни­јих над сла­би­јим, јер ту за­пра­во и не­ма ни­ка­кве кон­ку­рен­ци­је: уна­пред се зна да ће ве­ћи ка­пи­тал по­бе­ди­ти ма­њи, да ће без др­жав­не по­мо­ћи на­ци­о­нал­но пред­у­зе­ће би­ти про­ждра­но од над­на­ци­о­нал­не ком­па­ни­је и ње­не пла­не­тар­не мре­же. Кон­крет­на вред­ност про­из­во­да не­ма ве­ли­ког зна­ча­ја у тој „кон­ку­рен­ци­ји”, јер ће сна­га ка­пи­та­ла уло­же­на у ре­кла­ми­ра­ње нај­го­рег про­из­во­да ус­пе­ти да га на­мет­не ма­са­ма уме­сто нај­бо­љег, ако овај по­след­њи не рас­по­ла­же од­го­ва­ра­ју­ћим мо­ћи­ма.

За нас је бит­но са­зна­ње да је ли­бе­рал ка­пи­та­ли­стич­ки мо­дел са­свим туђ сло­вен­ској са­мо­бит­но­сти и пра­во­слав­ној тра­ди­ци­ји, тим пре јер по­ти­че из про­те­стант­ске и је­вреј­ске ре­ли­ги­је, ка­ко су убе­дљи­во по­ка­за­ла ис­тра­жи­ва­ња на­уч­ни­ка по­пут Мак­са Ве­бе­ра и Вер­не­ра Зом­бар­та. Уо­ста­лом, по­себ­ни, прем­да не и по­след­њи раз­лог за од­би­ја­ње та­квог мо­де­ла по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да он сву­да по­ка­зу­је зна­ке ис­цр­пље­но­сти. Три­јумф ја­пан­ског мо­де­ла при­вре­ђи­ва­ња, за­сно­ва­ног на бу­ди­стич­кој тра­ди­ци­ји, над ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ким мо­де­лом САД, пру­жа нам ве­о­ма ин­спи­ри­сан и ин­спи­ра­ти­ван при­мер.

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња упут­но је на­ве­сти опа­жа­ње слав­ног ја­па­но­ло­га Сер­жа Кри­сто­фа Кол­ма: „До­ка­за­но је да су­шти­на ја­пан­ске са­вре­ме­но­сти по­чи­ва у ује­ди­ње­њу енер­ги­ја две људ­ске ди­мен­зи­је еко­ном­ске и ду­хов­не. Еко­ном­ска стра­на ин­ди­ви­дуе, ко­ја је за­то­мља­ва­ла ду­хов­ну стра­ну, мо­ра са­да при­хва­ти­ти ве­ли­ки по­вра­так ду­ха. Ја­пан­ци пре­вас­ход­но на­сто­је да афир­ми­шу кон­цепт ра­да ко­ји је ти­пич­но бу­ди­стич­ки. То је оно што Ја­пан­ци зо­ву Ми­ши а зна­чи Пут. По њи­ма, рад ни­је упу­ћен за­до­во­ља­ва­њу же­ља, већ упра­во обрат­но: рад је Пут на ко­ме се ели­ми­ни­шу пат­ње (иза­зва­не же­ља­ма) и су­зби­ја­ју же­ље (што иза­зи­ва­ју пат­ње).”

Исту под­сти­цај­ну и ори­јен­та­ци­о­ну вред­ност има и ја­пан­ски мо­дел пред­у­зе­ћа као „про­ши­ре­не по­ро­ди­це”, да­кле, као при­вред­ни про­ду­же­так ор­ган­ске за­јед­ни­це и ње­ног жи­во­та, што у сло­вен­ској на­род­ној тра­ди­ци­ји има од­го­ва­ра­ју­ће усло­ве за при­ме­ну, о че­му све­до­чи и тра­ди­ци­ја по­ро­дич­них за­дру­га.

За на­ше осма­тра­ње ја­пан­ских при­ме­ра по­себ­но је зна­чај­но ја­пан­ско упор­но од­би­ја­ње уво­за аме­рич­ког пи­рин­ча, ко­ји је се­дам пу­та јеф­ти­ни­ји. Са дру­ге, аме­рич­ке стра­не су­ко­ба, Ва­шинг­тон од Ја­па­на упор­но тра­жи ма­кар отва­ра­ње тр­жи­шта за ре­че­ни пи­ри­нач. У том на­о­ко би­зар­ном су­ко­бу око на­из­глед не­ва­жног про­из­во­да — зна­лач­ко око мо­же про­зре­ти ду­бо­ки сми­сао. Ва­шинг­тон­ски жре­ци „мон­ди­ја­ли­зма” до­бро зна­ју да би из­ну­ђе­ним из­во­зом пре­јеф­ти­ног пи­рин­ча уни­шти­ли ја­пан­ско се­ло, да­кле осно­ву ја­пан­ске кул­ту­ре и тра­ди­ци­је, од­но­сно те­ме­ље ја­пан­ског при­вред­ног успо­на. Иста спо­зна­ја под­сти­че Ја­пан­це да не­по­ко­ле­бљи­во бра­не сво­је ра­та­ре.

Сло­вен­ска кул­тур­на ре­во­лу­ци­ја из­и­ску­је и ве­ли­ки по­вра­так зе­мљи и се­лу, об­но­ви ње­го­ве жи­вот­но­сти и пло­до­но­сно­сти, ра­до­сти и сре­ће жи­вље­ња. Ако ре­тро­спек­тив­но пра­ти­мо про­це­се ни­хи­ли­зма мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, до­ћи ће­мо до ње­го­ве пр­ве и пре­суд­не по­бе­де, ко­ја је по­сле­дич­но омо­гу­ћи­ла све по­то­ње. Реч је о по­бе­ди ни­хи­ли­зма де­мо­ни­је еко­но­ми­је над се­лом и ра­тар­ском кул­ту­ром, обе­ле­же­ном стра­вич­ним по­ко­љем сто­ти­не хи­ља­да ван­деј­ских ра­та­ра, вер­них фран­цу­ском кра­љу. Тај већ две­сто­го­ди­шњи про­цес ни­хи­ли­зма ка­рак­те­ри­ше упра­во си­сте­мат­ско уни­ште­ње се­ла и ра­тар­ске кул­ту­ре те пре­тва­ра­ње сло­бод­них ра­та­ра у за­ви­сне про­ле­те­ре, ис­ко­ре­ње­не и обез­ду­ше­не, са­би­је­не у ка­за­ма­те но­вих ва­ви­ло­ни­ја. Ре­во­лу­ци­ја о ко­јој ов­де го­во­ри­мо на­ла­же обр­та­ње тог про­це­са, да­кле по­вра­так зе­мљи и се­лу, об­но­ву из­гу­бље­них сло­бо­да и до­сто­јан­ста­ва, са­мо­по­што­ва­ња и са­мо­по­у­зда­ња ра­та­ра.

Та­кву ре­во­лу­ци­ју зах­те­ва­ју и еле­мен­тар­не, би­о­ло­шке по­тре­бе чо­ве­ка јер је ши­ре­ње пу­сти­ња и уни­ште­ње при­ро­де еко­ло­шким ка­та­стро­фа­ма за­пра­во по­сле­ди­ца де­мо­ни­је еко­но­ми­је и ње­ног ра­та про­тив људ­ско­сти. Пред­у­зе­ће по­врат­ка зе­мљи и се­лу под­ра­зу­ме­ва и ве­ли­ки по­крет об­но­ве при­ро­де и оздра­вље­ња пла­не­те. Пла­не­тар­не раз­ме­ре еко­ло­шке ка­та­стро­фе су до­се­гле кри­тич­не ступ­ње­ве, што из­и­ску­је од­луч­ни и оп­шти пре­по­ро­ди­лач­ки про­тив­по­крет. Пре­ма ре­чи­ма Ле­сте­ра Бра­у­на, управ­ни­ка ис­тра­жи­вач­ког про­јек­та Sta­re of the World и од­го­ва­ра­ју­ћих го­ди­шњих из­ве­шта­ја, у из­да­њу ва­шинг­тон­ског Wor­ldwatch In­sti­tu­te, „до­вољ­но је са­мо пре­ли­ста­ти из­ве­штај да би се схва­ти­ло у ка­кву се не­сре­ћу ува­љу­је­мо. Јаз из­ме­ђу оно­га што је нео­п­ход­но учи­ни­ти да би се спа­сла жи­вот­на сре­ди­на и оно­га што ра­ди­мо, све је ши­ри и ду­бљи. Ми гу­би­мо бит­ку за спас Зе­мље.” И да­ље, по Ле­сте­ру: „До­вољ­но је са­мо обра­ти­ти па­жњу на ко­ру зе­мље ко­ја се об­ра­ђу­је. Сва­ке го­ди­не ко­ра зе­мље еро­ди­ра и сма­њу­је се под бу­ји­ца­ма ко­је пре­пла­вљу­ју рав­ни­це, не на­и­ла­зе­ћи ви­ше на шу­ме ко­је би их за­др­жа­ле. Го­ди­шњи гу­би­так ху­му­са пла­не­те од­го­ва­ра по­вр­ши­ни на ко­јој се уз­га­ја­ју жи­та­ри­це у Ау­стра­ли­ји. Осма­тра­ју­ћи са­мо аспект зе­мље, мо­же­мо за­кљу­чи­ти да ће сва­ке го­ди­не би­ти све те­же за сто­ти­не ми­ли­о­на љу­ди у све­ту… Чи­ње­ни­ца је да су пет нај­то­пли­јих го­ди­на XX сто­ле­ћа би­ле све са­др­жа­не у по­след­њих де­се­так го­ди­на. Чи­ње­ни­ца је да це­не жи­та­ри­ца ра­сту и, ако се има у ви­ду ова тен­ден­ци­ја, из­ве­сно је да ће и да­ље ра­сти. То ће за сто­ти­не ми­ли­о­на љу­ди Тре­ћег све­та зна­чи­ти са­мо јед­но: глад и оча­ја­ње. Глад ће би­ти авет ко­ја ће лу­та­ти све­том.”

Сло­ве­ни мо­гу спа­сти свет од ко­нач­не ка­та­стро­фе ако се од­луч­но су­прот­ста­ве де­мо­ни­ји еко­но­ми­је и на­си­љу жре­ца „но­вог свет­ског по­рет­ка”, те ако од сво­јих зе­ма­ља ство­ре врт узор­не пле­ме­ни­то­сти, ле­по­те и ра­до­сти жи­во­та. Сна­гом тог при­ме­ра пре­по­ро­да чо­ве­ка и за­јед­ни­це, Не­ба и Зе­мље — Сло­ве­ни ће пре­о­бра­зи­ти свет. Не­ка ми вер­ни чи­та­лац, ко­ме за­хва­љу­јем на по­ве­ре­њу и стр­пље­њу, до­зво­ли да на кра­ју на­ве­дем ре­чи здра­ви­це јед­ног ру­ског при­ја­те­ља, упу­ће­не ми ових да­на, у Мо­скви, ре­чи што ме пра­те сво вре­ме ра­да на овом огле­ду, по­кре­ћу­ћи ми ми­сли и сно­ве: „Ми се бо­ри­мо за прав­ду. Уби­ће­мо Звер. По­бе­да ће би­ти на­ша!” <

 

(Мо­сква, фе­бру­ар 1992)

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

ПУТ

СЛИКАРСТВО

GENIUS LOCI

Мејлинг листа