Бе­о­град­ска тра­ди­ци­ја

ИКА ФЛО­РИ­ДА, ПА­ТРИ­ЈАРХ БЕ­О­ГРАД­СКИХ ЖУР­КИ

Кратка историја у четири таласа

„Кад би наш на­род имао ту сре­ћу да би­ра чла­но­ве вла­де са­мо из ре­до­ва оних ко­је по­зи­вам на мо­је жур­ке – ми би­смо одав­но би­ли ве­ле­си­ла овог де­ла све­та! Ова­ко, пр­ва­ци смо са­мо у ко­шар­ци, од­бој­ци, ва­тер­по­лу… и жур­ка­ма. Ми иде­мо да­ље, на­пред, ис­пред свих, и већ смо ду­бо­ко за­га­зи­ли у че­твр­ти та­лас. То је не­што не­ви­ђе­но! Ја че­сто, због свог по­сла, идем у САД и га­ран­ту­јем вам да су на­ше жур­ке ис­пред све­га што по­сто­ји у тој вр­сти за­ба­ве”

Но­си на пле­ћи­ма се­дам­де­сет и ку­сур го­ди­на, али нас кроз свој са­лон, где је у то­ку ве­ли­ко спре­ма­ње, во­ди бр­зим ко­ра­ци­ма не­ке трај­не од­луч­но­сти, мр­шав ко хрт, а осун­чан, та­ко да му ко­жа има из­глед брон­зе. Ве­ли­ко спре­ма­ње је за све­ча­но отва­ра­ње но­ве се­зо­не бе­о­град­ских жур­ки. Ако ове ре­до­ве чи­та не­ко ко је упу­ћен у ту нај­дра­же­сни­ју бе­о­град­ску тра­ди­ци­ју – тај ће из­ве­сно по­го­ди­ти да нам је до­ма­ћин њен не­кру­ни­са­ни па­три­јарх или бар до­а­јен: ар­хи­тек­та Или­ја Гли­го­ри­је­вић, од ми­ло­ште зва­ни Ика Фло­ри­да, по исто­и­ме­ном мо­де­лу отво­ре­ног ау­то­мо­би­ла ко­ји је с то­ва­ром нај­по­жељ­ни­јих ки­ко­та­вих ле­по­ти­ца иза­зов­но во­зи­као по цен­тру Бе­о­гра­да пе­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка са­мо да би га­зио по жив­ци­ма за­ви­дљи­ве „де­це ко­му­ни­зма”.

У са­ло­ну опа­жа­мо но­ве де­ко­ра­ци­је. Цео ула­зни зид пре­кри­ла је са­вр­ше­но из­ра­ђе­на ко­пи­ја чу­ве­не сли­ке Ва­се По­мо­ри­шца из На­род­ног му­зе­ја Же­нид­ба Ду­ша­но­ва. До­во­ди нас пред зид дуг пет ме­та­ра, што од ка­ми­на и би­бли­о­те­ке во­ди ка тр­пе­за­ри­ји, ко­ји но­си уља­ну фре­ску. Она при­ка­зу­је дру­штве­ну сце­ну на не­ком ре­не­сан­сном тр­гу. Пи­та нас по­гле­дом чи­ка­ња:

„Чик по­го­ди­те чи­ја је сли­ка по­слу­жи­ла за узор!”

Је­дан од го­сти­ју, упу­ћен у исто­ри­ју умет­но­сти, по­ку­ша­ва да по­го­ди:

„Ре­као бих да је Ман­те­ња, али ни­је, ре­као бих и да је Пин­ту­ри­кио, али опет ни­је. Не, за­и­ста не знам.”

Пре­ко Ики­ног ли­ца ши­ри се осмех де­те­та ко­је је ус­пе­ло да на­са­ма­ри ста­ри­је:

„Ман­те­њи­на је ар­хи­тек­ту­ра у по­за­ди­ни, ова гру­па ле­во је из­ве­де­на из јед­не Ми­ке­лан­ђе­ло­ве ски­це, а да не би гле­да­ла у пра­зно на­ме­стио сам ка­ко њој у су­срет иде гру­па са Пин­ту­ри­ки­је­ве сли­ке.”

Иде жур­но да­ље, ус­пут да­је упут­ства, а он­да за­ста­је, на­гло спа­ру­шен, пред про­зо­ром ко­ји пру­жа по­глед на Зе­ле­ни ве­нац и кр­кља­нац са­о­бра­ћа­ја.

„Ево сли­ке и при­ли­ке још ма­ло па ше­зде­се­то­год­ши­ње вла­да­ви­не ко­му­ња­ра у свим ка­ме­ле­он­ским из­да­њи­ма: од цен­тра гра­да ко­ји би мо­гао би­ти узор­на пре­сто­ни­ца Евро­пе – на­пра­ви­ли су са­о­бра­ћај­ни ко­шмар, ци­ган­ма­лу, јав­ни кло­зет и из­вор сва­ка­кве за­ра­зе. Пре­шли смо ду­ги пут од 1945. го­ди­не до ове… опет 1945. И упра­во за­то ја, у инат, не­у­мор­но ор­га­ни­зу­јем жу­ре­ве. Пра­ви сми­сао, тај­ни сми­сао жу­ре­ва увек је био упра­во тај: по­бу­на пра­ве бе­о­град­ске ели­те про­тив вла­да­ви­не ни­шта­ри­ја. Има­ју власт да по­чи­не све што им се прох­те, из­у­зев јед­ног: не мо­гу да уђу на на­ше жу­ре­ве, не мо­гу да бу­ду у на­шем дру­штву, ко­је и да­нас, као увек, оку­пља нај­леп­ше и нај­па­мет­ни­је. На­ши жу­ре­ви су жи­ви до­ка­зи да смо не­у­ни­шти­ви.”

Пр­ви узор – двор

Су­де­ћи по Ики­ном све­до­че­њу, тра­ди­ци­ја бе­о­град­ских жур­ки раз­ви­ја се у че­ти­ри та­ла­са. Пр­ви та­лас, ко­ји је тра­јао од но­ве оку­па­ци­је 1945. до сре­ди­не пе­де­се­тих, био је обе­ле­жен пам­ће­њем и опо­на­ша­њем при­је­ма на дво­ру.

„Сви смо ми би­ли де­ца пред­рат­ног ви­со­ког гра­ђан­ства, ко­је је са­чу­ва­ло оби­ча­је от­ме­ног по­на­ша­ња и у оску­ди­ци. Не­ки од нас су би­ли на двор­ским при­је­ми­ма, па су пре­но­си­ли двор­ске оби­ча­је и ма­ни­ре. Жур је био ду­го при­пре­ма­ни и жељ­но оче­ки­ва­ни до­га­ђај, скуп злат­не мла­де­жи Бе­о­гра­да ко­ја је пре­жи­ве­ла Бро­зов ге­но­цид на Срем­ском фрон­ту. Ор­га­ни­за­ци­ја је би­ла са­вр­ше­на. Има­ли смо унајм­ље­не ли­вре­ји­са­не кел­не­ре ко­ји су по­слу­жи­ва­ли, јер ни­смо ми би­ли ро­ђе­ни да ико­га по­слу­жу­је­мо. Ни­јед­на де­вој­ка ни­је са­ма до­ла­зи­ла на жур. Тач­но се зна­ло ко ко­ју де­вој­ку тре­ба да као ка­ва­љер до­пра­ти и по­том от­пра­ти, ка­ко на ули­ца­ма не би до­жи­ве­ле не­при­јат­но­сти од ко­му­ни­стич­ких дри­па­ца. Ни­јед­ној ни­је сме­ло ни­шта на­жао да се де­си. Игра­ли смо углав­ном тан­го и вал­цер, ко­је су му­зич­ки обра­зо­ва­ни сви­ра­ли на кла­ви­ри­ма. Го­во­ри­ло се и фран­цу­ски. Сви смо од на­ших ро­ди­те­ља на­сле­ди­ли фран­ко­фил­ска осе­ћа­ња.”

Дру­ги та­лас по­чи­ње у зна­ку фил­ма Бал на во­ди, ко­ји је окре­нуо мно­ге мла­до­гра­ђан­ске по­гле­де од „за­хвал­но­сти Фран­цу­ској” ка „аме­рич­ком сну” са­ња­ном отво­ре­них очи­ју. Пре­ма све­до­ци­ма тог пе­ри­о­да, ве­о­ма вер­но га при­ка­зу­је исто­и­ме­ни, али срп­ски филм Јо­це Аћи­на, чи­ји ју­на­ци де­се­ти­на­ма пу­та гле­да­ју аме­рич­ки култ-филм не са­мо да би по­бе­гли од си­ве соц­ре­а­ли­стич­ке ствар­но­сти већ и да би „ски­да­ли” но­те му­зи­ке ор­ке­стра Ха­ви­је­ра Ху­га­та, ка­ко би је по­том из­во­ди­ли ужи­во, на жу­ре­ви­ма. Ње­го­ва де­ви­за по­ста­је иде­о­ло­шки про­грам мла­дих бе­о­град­ских ан­ти­ко­му­ни­ста: Жи­вот је кра­так за су­зе! У очи­ма но­ве ге­не­ра­ци­је бе­о­град­ске злат­не мла­де­жи Аме­ри­ка по­ста­је иде­ал и ар­би­тар уку­са. Ушто­гље­на оде­ла и ве­чер­ње ха­љи­не усту­па­ју ме­сто аме­рич­ком „не­фор­мал­ном” обла­че­њу, али и по­на­ша­њу. Ар­ген­тин­ски тан­го и беч­ки вал­цер ба­че­ни су у сме­ће да би се на­пра­вио про­стор у ср­ци­ма за аме­рич­ке ср­це­па­ра­ју­ће ме­ло­ди­је и гла­со­ве По­ла Ен­ке, Пе­та Бу­на и Пле­тер­са. За­вр­шне удар­це за­дао је rock and roll, кра­јем пе­де­се­тих.

Шта се де­ша­ва­ло у „мрач­ним ко­мо­ра­ма”

При­ча се да су се жур­ке тог дру­гог та­ла­са че­сто пре­тва­ра­ле у пра­ве ор­ги­је. На ли­цу Ике Гли­го­ри­је­ви­ћа ис­кр­са­ва тик га­ђе­ња.

„Ла­жи! Све су то ла­жи ко­му­ња­ра ко­је су та­ко за­ми­шља­ле на­ше жур­ке. Бу­ду­ћи да на њих ни­су мо­гли ни да при­ви­ре – јер је код нас вла­да­ла пра­ва, а не њи­хо­ва на­о­па­ка се­лек­ци­ја – ни­је им оста­ло ни­шта дру­го не­го да их за­ми­шља­ју по свом не­у­ку­су. И да ма­стур­би­ра­ју, по во­љи, мен­тал­но или ма­ну­ел­но.”

Не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра од Зе­ле­ног вен­ца, на Не­и­ма­ру, Мо­мо Ка­пор нас до­че­ку­је с друк­чи­јим се­ћа­њем на дру­ги та­лас жур­ки:

„На тим жур­ка­ма по­сто­ја­ла је и јед­на спо­ред­на, за­ба­че­на со­ба, ко­ју смо зва­ли ,мрач­на ко­мо­ра’. У њу су од­ла­зи­ли да во­де љу­бав мла­ди па­ро­ви ко­ји би се упо­зна­ли те ве­че­ри. Тек ка­сни­је би­смо са­зна­ли, или ни­ка­да и не би­смо, ка­ко су се зва­ле те љуп­ке де­вој­чи­це ко­је су нам ште­дро и без ика­кве зад­ње на­ме­ре по­кла­ња­ле сво­ја мла­да те­ла. Из­ла­зи­ле би из ,мрач­них ко­мо­ра’ треп­ћу­ћи од за­се­њу­ју­ћег све­тла, по­пра­вља­ле би сво­ју из­гу­жва­ну гар­де­ро­бу и шмин­ку и на­ста­вља­ле да игра­ју још же­шће не­го пре љу­ба­ви. Би­ло је и оних ко­је су има­ле на де­се­ти­не та­квих су­сре­та у ,мрач­ној ко­мо­ри’, а не­ке чак ни­су ни из­ла­зи­ле да игра­ју.”

Ко го­во­ри исти­ну? Ика Гли­го­ри­је­вић или Мо­мо Ка­пор? Од­ла­зи­мо у нај­леп­шу ули­цу то­га кра­ја, је­ди­ну с ро­ман­тич­ним др­во­ре­ди­ма, у Са­зо­но­ву, да пи­та­мо Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа да пре­су­ди. До­че­ку­је нас у ка­феу „Ка”, чи­ји вла­сник Баћ­ко, због до­брог рас­по­ло­же­ња и здра­вља, за­бра­њу­је го­сти­ма да го­во­ре о по­ли­ти­ци. Кад га пи­та­ју о че­му он­да сме­ју да го­во­ре, ка­же: „Са­мо о љу­ба­ви, о ро­ман­тич­ним ства­ри­ма, евен­ту­ал­но (и из­у­зет­но) о сек­су, ако не­ма да­ма.” Да­кле, ово­га пу­та ни­шта о по­ли­ти­ци.

„Ни­су вас сла­га­ли ни Ика ни Мо­ма. Свет жур­ки је био ве­о­ма раз­у­ђен и ра­зно­вр­стан. Би­ло је жур­ки на ко­ји­ма су слу­ша­не са­мо фран­цу­ске шан­со­не, гре­го­ри­јан­ски мо­те­ти и ба­рок, али и жур­ки где је вла­да­ла ат­мос­фе­ра фре­не­зи­је и еу­фо­рич­ног до­че­ка сма­ка све­та. Уз­гред ре­че­но, ми чак ни­смо ни до­че­ки­ва­ли Но­ву го­ди­ну као оста­ли, јер је на­ма та­ко­ре­ћи сва­ка ноћ би­ла као до­чек Но­ве го­ди­не. Ја ни­ка­да ни­сам ушао у ,мрач­ну ко­мо­ру’, јер ми је увек био од­вра­тан сва­ки про­ми­ску­и­тет. Де­вој­ке ко­је би при­ста­ле на ко­лек­тив­ну об­љу­бу би­ле су кли­нич­ки или кли­нач­ки слу­ча­је­ви, за жа­ље­ње. Не­ке су то чи­ни­ле да би се све­ти­ле мом­ку ко­ји их је оста­вио. Са­мо јед­ном при­ли­ком уче­ство­вао сам у јед­ној ,ор­ги­ји’, ко­ја је би­ла при­ре­ђе­на не­ком ди­пло­ма­ти из аме­рич­ке ам­ба­са­де, јер је ве­о­ма на­ва­љи­вао да га по­зо­ве­мо на жур­ку, уо­бра­жа­ва­ју­ћи сла­до­стра­сно да се ту де­ша­ва­ју Со­до­ме и Го­мо­ре. Елем, ре­че­но му је да ће уче­ство­ва­ти у ,ко­му­ни­стич­кој ор­ги­ји’, ко­ја се до­га­ђа у пот­пу­ном мра­ку, по прин­ци­пу ,сва­ко са сва­ким’, на­су­ми­це. Ре­че­но му је и да, кад до­ђе, у пред­со­бљу од­ло­жи све са се­бе. Сту­пив­ши ту, за­те­као је при­пре­мље­ну го­ми­лу оде­ће и до­њег ве­ша. Ски­нуо се пот­пу­но го и ушао у мрач­ну со­бу, сле­де­ћи упут­ства. Кад је до­шао до сре­ди­не со­бе, упа­ли­ла су се сва све­тла и гро­здо­ви кри­ста­ла, Мла­де срп­ске да­ме и го­спо­да се­де­ли су око­ло об­у­че­ни у до гр­ла за­коп­ча­не ве­чер­ње ха­љи­не и ве­чер­ња оде­ла, од­ме­ра­ва­ју­ћи уље­за ле­де­ним по­гле­ди­ма хи­ње­ног из­не­на­ђе­ња.”

„Во­лим ово ра­су­ло и ха­ос”

Пи­та­мо га ка­ква је би­ла раз­ли­ка из­ме­ђу тих бе­о­град­ских и рим­ских жур­ки. Вр­ти гла­вом, с осме­хом срп­ске су­пер­и­ор­но­сти.

„Огром­на. На­ма у Бе­о­гра­ду слу­жи­ле су као узор жур­ке ве­ле­мај­сто­ра про­фе­си­о­на­ли­зма, по­пут оне ко­ју смо гле­да­ли у Фе­ли­ни­је­вом фил­му Сла­дак жи­вот или у Ка­ја­то­вим Ва­ра­ли­ца­ма, с Ло­ра­ном Тер­зи­је­фом у глав­ној уло­зи, не­све­сног, де­сно­смер­ног анар­хи­сте, ко­ји с осме­хом ка­же: ,Во­лим ово ра­су­ло и ха­ос!’ Ми смо жур­ке с оне стра­не ,гво­зде­не за­ве­се’ пре­ва­зи­ла­зи­ли у сва­кој ди­сци­пли­ни, у оној ра­су­ла и ха­о­са, те у су­прот­ној, обе­ле­же­ној не­жно­шћу и ро­ман­ти­змом. Је­ди­но су се у пр­вој ди­сци­пли­ни, до­не­кле и са­мо по­не­кад, бе­о­град­ским жур­ка­ма при­бли­жа­ва­ле, по ин­тен­зи­те­ту, жур­ке што их је у Ри­му при­ре­ђи­ва­ла ве­ли­ка ко­ло­ни­ја мла­дих Ју­жно­а­ме­ри­ка­на­ца, с ко­ји­ма сам се дру­жио, на­ро­чи­то с Ко­лум­биј­ци­ма и Ар­ген­тин­ци­ма. Та­ко сам на жур­ци код ма­то­рог али дис­крет­ног пе­де­ра Ди­је­га де Ме­се, бив­шег ди­пло­ма­те ре­пу­бли­кан­ске Шпа­ни­је у пред­рат­ном Бе­о­гра­ду, у ње­го­вом ве­ли­ком ста­ну иза Тр­га На­во­на, упо­знао Га­бри­је­ла Мар­ке­са, ко­ји је већ та­да ме­ђу зе­мља­ци­ма ужи­вао углед ге­ни­ја, па је ње­го­во при­су­ство уме­ло да ,смр­за­ва’ ат­мос­фе­ру.”

Мо­мо Ка­пор има дру­га­чи­је об­ја­шње­ње су­пер­и­ор­но­сти бе­о­град­ских жур­ки у од­но­су на њу­јор­шке ко­је је мно­го ка­сни­је по­се­ћи­вао.

„Ви­ди­те, у оп­штем ко­му­ни­стич­ком си­ви­лу жур­ке су би­ле је­ди­на све­тла тач­ка у на­шим жи­во­ти­ма. Пра­ви пра­зни­ци му­зи­ке, ле­по­те, еро­ти­ке, дру­же­ња. Ма­да ни­смо при­па­да­ли от­ме­ној бе­о­град­ској мла­де­жи, ми сту­ден­ти Ли­ков­не ака­де­ми­је, с оба­ве­зним цр­ним џем­пе­ри­ма уз врат и с бло­ко­ви­ма за цр­та­ње под ми­шком, би­ли смо ра­до ви­ђе­ни на свим жур­ка­ма у гра­ду. Жур­ке су одр­жа­ва­не у оро­ну­лим ку­ћа­ма пред­рат­них имућ­них гра­ђа­на ко­ји су не­где бес­тра­гом иш­че­зли, оста­вља­ју­ћи иза се­бе сво­је де­ка­дент­не на­след­ни­ке, ољу­ште­не зи­до­ве и до­вољ­но пра­зног про­сто­ра за игру, јер је по­кућ­ство већ одав­но би­ло про­да­то.”

Ка­пор за­ста­је са­мо да би уз­дах­нуо, па на­ста­вља:

„Вра­ћа­ли смо се пред ју­тро – с кон­дук­те­ри­ма ко­ји су ишли у ре­ми­зу (та­мо где спа­ва­ју трам­ва­ји) – из бу­ден­бро­ков­ски про­па­лих зда­ња на Се­ња­ку или на Не­и­ма­ру, у сво­је су­мор­не жи­во­те, осе­ћа­ју­ћи и да­ље у но­здр­ва­ма за­но­сни ми­рис та­да­шњих бе­о­град­ских ле­по­ти­ца у мо­ди, ко­је су да­нас већ ба­ке. Ми смо по­след­њи чу­ва­ри њи­хо­ве иш­че­зле ле­по­те и љу­бав­них по­кре­та док су игра­ле уз ме­ло­ди­је ко­је су у ме­ђу­вре­ме­ну по­ста­ле евер­грин.”

Пре тог по­след­њег та­ла­са жур­ки, че­твр­тог, био је, на­рав­но, тре­ћи. Ика Гли­го­ри­је­вић жми­ри да би од­ре­дио кад је по­чео.

„Ми­слим да је тре­ћи та­лас по­чео 1978. или 1979… Али са­свим по­у­зда­но уо­чи од­ла­ска Бро­за. Дра­гош Ка­ла­јић је унео но­ви­ну те­мат­ске жур­ке. Ко је хтео да уче­ству­је, мо­рао је да бу­де у те­ми, и по оде­ћи и по по­на­ша­њу: ,Вер­ти­кал­ни Бе­о­град’, ,Бу­ди ко­смич­ки чо­век или миш’, ,Апо­ка­лип­са је шик’, ,Из­ла­зак на ре­ку’… Играо се панк ко­ји је Сло­ба Ко­њо­вић до­нео из Лон­до­на мно­го пре не­го што је у Лон­до­ну по­стао по­пу­ла­ран. И жур­ке су по­ста­ле ма­сов­не. Оку­пља­ло се на њи­ма и по не­ко­ли­ко сто­ти­на зва­ни­ца, а јед­ном, у Ка­ра­ђор­ђе­вој ули­ци, у јед­ној на­пу­ште­ној згра­ди код хо­те­ла ,Бри­стол’, оку­пи­ли смо чак ви­ше од хи­ља­ду уче­сни­ка! То је на­ме­та­ло по­тре­бу при­ме­њи­ва­ња на­уч­них ме­то­да со­ци­јал­ног ин­же­ње­рин­га. Ка­ла­јић је са­ве­то­вао да се при из­бо­ру зва­ни­ца стро­го па­зи да бу­де јед­нак број ,ег­зи­би­ци­о­ни­ста’ и ,во­а­је­ра’. Ако пре­вла­да­ју ,ег­зи­би­ци­о­ни­сти’, жур­ка би по­ста­ја­ла оту­жна. Ако, пак, има пре­ви­ше ,во­а­је­ра’, оних ко­ји са­мо гле­да­ју дру­ге а ни­шта не из­во­де, он­да жур­ка по­ста­је смрт­но до­сад­на. То је по­ста­ло то­ли­ко зна­ча­јан фе­но­мен да су о на­шим жур­ка­ма као о др­ској офан­зи­ви ан­ти­ко­му­ни­ста жуч­но рас­пра­вља­ли на сед­ни­ца­ма Град­ског ко­ми­те­та ко­му­ни­ста. За­ме­ра­ло се Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру да је из­гу­био кон­тро­лу и ини­ци­ја­ти­ву.”

Ика Гли­го­ри­је­вић од­во­ди нас у свој ар­хи­тек­тон­ски би­ро и по­ка­зу­је про­јек­те ве­ли­ке об­но­ве Бе­о­гра­да на прин­ци­пи­ма „тре­ћег тех­но­ло­шког та­ла­са”, за ко­је, ка­же, ни ове но­ве вла­сти не­ма­ју слу­ха као ни прет­ход­не. Прем­да је по­бе­дио на кон­кур­су за из­град­њу тр­жног цен­тра на Ка­ле­ни­ћа пи­ја­ци, о ре­а­ли­за­ци­ји ни­ко не го­во­ри. Ши­ри ру­ке.

„Кад би наш на­род имао ту сре­ћу да би­ра чла­но­ве вла­де са­мо из ре­до­ва оних ко­је по­зи­вам на мо­је жур­ке – ми би­смо одав­но би­ли ве­ле­си­ла овог де­ла све­та! Ова­ко, пр­ва­ци смо са­мо у ко­шар­ци, од­бој­ци, ва­тер­по­лу… и жур­ка­ма. Ми иде­мо да­ље, на­пред, ис­пред свих, и већ смо ду­бо­ко за­га­зи­ли у че­твр­ти та­лас. То је не­што не­ви­ђе­но! Ја че­сто, због свог по­сла, идем у САД и га­ран­ту­јем вам да су на­ше жур­ке ис­пред све­га што по­сто­ји у тој вр­сти за­ба­ве. Че­твр­ти та­лас пре­ва­зи­ла­зи све ге­не­ра­циј­ске ја­зо­ве. Ту се оку­пља­ју све ге­не­ра­ци­је, и мла­ди, и сред­њи, и ма­то­ри. И сви се до­бро раз­у­ме­ју, од­лич­но сла­жу и још бо­ље за­ба­вља­ју. То је мо­жда наш, бе­о­град­ски, при­лог мул­ти­кул­ту­ра­ли­зму.” <

Бо­рис Ник­че­вић