Бе­о­град­ски ка­лен­дар

БЕ­О­ГРАД­СКИ DOL­CE VI­TA И ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ, ОЧИ­МА СОП­СТВЕ­НОГ ДВОЈ­НИ­КА

Код Капије времена

Ро­ђен­дан­ске жур­ке чу­ве­не сли­кар­ке „Ме­ди­а­ле” Оље Ива­њиц­ки, на Ко­сан­чи­ће­вом вен­цу број 17, би­ле су не­за­о­би­ла­зни део „до­ма­ће ми­то­ло­ги­је” Бе­о­гра­да у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка. Та ду­хо­ви­та и шар­мант­на по­бу­на про­тив ко­му­ни­стич­ког си­ви­ла и ску­че­но­сти соц-ре­а­ли­зма би­ла је и ба­ро­ме­тар реј­тин­га нај­за­ни­мљи­ви­јих Бе­о­гра­ђа­на, али и са­мог вре­ме­на, гор­ких или под­но­шљи­вих го­ди­на, ду­ха епо­хе. По­глед на то вре­ме да­нас је мно­го ви­ше од но­стал­ги­је, мно­го  ви­ше од „жа­ла за мла­до­шћу”

Нај­леп­ше бе­о­град­ско ме­сто, бар очи­ма пи­сца ових ре­до­ва, на­ла­зи се на Ко­сан­чи­ће­вом вен­цу, у згра­ди под бро­јем 17. Да би се до­шло до тог ме­ста, тре­ба се по­пе­ти тро­шним сте­пе­ни­ца­ма до пр­вог спра­та, скре­ну­ти де­сно, дуж мрач­ног ход­ни­ка, и за­ку­ца­ти на пр­ва вра­та ле­во. Ка­да Оља Ива­њиц­ки отво­ри вра­та, ука­зу­је се ме­сто о ком је реч. И ни­је ов­де то­ли­ко реч о Ољи­ним сли­ка­ма, где се већ де­це­ни­ја­ма иде­ја ле­по­те бо­ри про­тив ру­жно­ће мо­дер­ног све­та, већ и о при­зо­ру ко­ји се ука­зу­је по­гле­ду ка­да про­ђе кроз про­зо­ре ње­ног ате­љеа и ра­спе се по нај­жен­стве­ни­јој ре­ци Бал­ка­на, по Са­ви, уо­чи ње­не уда­је за нај­му­жев­ни­ју европ­ску ре­ку, за Ду­нав. Ма­ло за­ми­шље­на над тим опа­жа­њем, Оља га по­твр­ђу­је не­жним гла­сом, у ко­јем тре­пе­ри дах исто­ри­је:

„У пра­ву сте. И не да­јем Вам за пра­во са­мо ја већ цар Ха­дри­јан, ко­ји је мо­жда ви­ше од свих прет­ход­них и по­то­њих рим­ских им­пе­ра­то­ра знао шта је ле­по. Ње­му ни­је би­ла до­вољ­на нај­леп­ша ви­ла на све­ту, ко­ју је са­гра­дио у Ри­му, већ је за­же­лео да има и нај­леп­ши по­глед на све­ту, ко­ји се пру­жа с овог, ка­ле­мег­дан­ског ру­ба. Ви зна­те да су Ри­мља­ни има­ли по­себ­но чу­ло да от­кри­ју оно што су зва­ли ,ду­хом ме­ста’. Он је ов­де осе­тио тај ,дух ме­ста ле­по­те’ и са­гра­дио се­би ви­лу да би ужи­вао у нај­леп­шем по­гле­ду цар­ства. Пре­ко пу­та ме­не, где је би­ла Би­бли­о­те­ка, ар­хе­о­ло­зи су от­кри­ли рим­ски си­стем под­них гре­ја­ња и под­не мо­за­и­ке. Ов­де, где сад се­ди­мо, ис­под на­ших но­гу, би­ла је Ха­дри­ја­но­ва спа­ва­ћа со­ба. Ни ме­тар да­ље, ле­во или де­сно, на­пред или на­зад. Јер тај ме­тар да­ље мо­же би­ти по­гре­шно ме­сто, коб­но ме­сто. То је као у акун­пунк­ту­ри: убод са­мо ко­ји ми­ли­ме­тар да­ље од струј­ног чво­ра мо­же иза­зва­ти рас­пад си­сте­ма.”

Али ни­смо до­шли у по­се­ту Ољи ра­ди ле­по­те, већ ра­ди са­свим при­зем­них ства­ри: да се рас­пи­та­мо на­ме­ра­ва ли ове го­ди­не сла­ви­ти свој ро­ђен­дан. За са­вре­ме­не и бу­ду­ће хро­ни­ча­ре и исто­ри­ча­ре жи­во­та Бе­о­гра­ђа­на, про­сла­ве ро­ђен­да­на Оље Ива­њиц­ки су од по­себ­ног зна­ча­ја: по њи­ма мо­гу да про­су­де да ли је од­ре­ђе­не го­ди­не тај жи­вот био бар под­но­шљив или пак тра­ги­чан. У про­те­клој де­це­ни­ји из­о­ста­ле су про­сла­ве 1992, 1993, 1995, 1999 и 2001. го­ди­не. Да­кле, ка­ква ће нам ова го­ди­на би­ти? Као уче­ни­ца ко­ја по­ште­но при­зна­је сво­је не­зна­ње, Оља гле­да у зе­мљи и крат­ко сле­же ра­ме­ни­ма:

„Не знам да ли ћу ове го­ди­не сла­ви­ти ро­ђен­дан… То још ни­је од­лу­че­но. Ко од­лу­чу­је? Па не од­лу­чу­јем са­мо ја… Од­лу­чу­је и Ха­дри­јан. Он ми је дао иде­ју да сла­вим ро­ђен­да­не. Ре­као ми је: ,Ако мо­же тај Ти­то да сла­ви сво­је ро­ђен­да­не, ими­ти­ра­ју­ћи нас, Ри­мља­не, са шта­фе­та­ма – за­што не би и Ти има­ла свој пра­зник!?’ И та­ко, у пр­во вре­ме, за жи­во­та тог Ти­та, ја сам сла­ви­ла ро­ђен­дан упра­во кад и он, у инат, 25. ма­ја, прем­да сам ро­ђе­на не­што ра­ни­је. Кад је умро – од­ба­ци­ла сам тај да­тум јер би ми ро­ђен­дан ли­чио на не­ка­кав па­ра­стос. Од та­да да­тум про­сла­ве мог ро­ђен­да­на је кли­зан, по­мер­љив, за­ви­си од окол­но­сти, вре­ме­на, од то­га да ли су зва­ни­це до ко­јих ми је ста­ло у Бе­о­гра­ду или ни­су… Је­ди­но је Ха­дри­јан стал­но при­су­тан.”

„Ни­кад ни­шта ни­сам тра­жи­ла од по­ли­ти­ча­ра”

Пи­та­мо да ли трај­но осе­ћа при­су­ство се­ни ца­ра Ха­дри­ја­на. Са­да кли­ма гла­вом као кад се по­ве­ра­ва не­ка ле­па тај­на:

„Да. Це­ло вре­ме НА­ТО-бом­бар­до­ва­ња ја­вљао ми се Ха­дри­јан и по­ма­гао да ово ов­де бу­де са­чу­ва­но… До­ду­ше, сад Ши­рак твр­ди да је и он по­мо­гао. Ако је то тач­но, он­да је и ње­му би­ло шап­ну­то, ма­кар у сну са­ве­сти, шта тре­ба да ра­ди.”

За хро­ни­ча­ре и исто­ри­ча­ре жи­во­та Бе­о­гра­ђа­на зна­чај­не по­дат­ке пру­жа и са­став зва­ни­ца ко­је Оља зо­ве на про­сла­ве. По ја­ко при­сут­ним и упа­дљи­во не­при­сут­ним го­сти­ма је мо­гу­ће за­кљу­чи­ти ко је од­ре­ђе­не го­ди­не био „in” а ко „out”, бар у Ољи­ном уму и ср­цу. Ка­ко би­ра сво­је зва­ни­це? За­ва­ље­на ко­кет­но у фо­те­љу, Оља нас гле­да с ма­зним пре­ко­ром, са­мо што не ка­же да је мно­го пи­та­мо. Ипак ка­же:

„Ка­ко кад. Не би­ра зва­ни­це са­мо је­дан кри­те­ри­јум. Има ра­зних, по­ре­ђа­них по вер­ти­ка­ли. Рет­ки су да­нас они ко­ји за­до­во­ља­ва­ју нај­ви­ше кри­те­ри­ју­ме. Не­мам ни­ка­квих дру­гих, кла­сних или иде­о­ло­шких пред­ра­су­да… Је­ди­них ко­јих не­ма су по­ли­ти­ча­ри. Њих ни­кад ни­сам зва­ла, ни­ти на­ме­ра­вам! Ни­ти сам ика­да не­што у жи­во­ту тра­жи­ла од по­ли­ти­ча­ра. Ни­кад ни­шта! И за­то сад имам ми­ран сан.”

Пре­ма оце­ни нај­у­пу­ће­ни­јих, на Ољи­ним ро­ђен­да­ни­ма нај­број­ни­је је за­сту­пље­на леп­ша по­ло­ви­на Бе­о­гра­да, углав­ном чла­ни­це дру­штва не­фор­мал­но зва­ног „Ољин ло­би”. Реч је ма­хом о су­пру­га­ма „успе­шних му­же­ва” – ди­пло­ма­та, ди­рек­то­ра и по­ли­ти­ча­ра – ко­је сми­сао свог жи­во­та ви­де у слу­же­њу Ољи­ном ли­ку и де­лу. Има и му­шких чла­но­ва тог „ло­би­ја”, али они углав­ном слу­же за ни­же по­сло­ве, од на­бав­ки на пи­ја­ци, на­ме­шта­ња пре­го­ре­лих си­ја­ли­ца и оправ­ки тех­нич­ких уре­ђа­ја, до уло­ге раз­во­за­ча и пра­ти­о­ца на при­је­ми­ма. Ста­ти­сти­ка твр­ди да се Оља нај­ра­ди­је по­ја­вљу­је у дру­штву по­зна­тог бе­о­град­ског и рим­ског play-boya и ар­хи­тек­те Вој­ка­на Ми­ла­но­ви­ћа, ши­рој јав­но­сти по­зна­ти­јег као ау­то­ра ре­чи хи­то­ва Због те­бе бих ту­цао ка­мен и Не­ви­не бе­бе.

Те­о­ри­је о про­па­сти Атлан­ти­де и вла­да­ви­ни Ха­за­ра

Ољи­ни ро­ђен­да­ни су пам­ће­ни и као ме­ста пре­ми­јер­них из­во­ђе­ња но­вих те­о­ри­ја Ми­ли­ћа од Ма­чве и док­то­ра Жив­ко­ви­ћа, од ми­ло­ште зва­ног Ра­ко­ни. Оља их се и са­да се­ћа, с по­себ­ним пи­је­те­том у гла­су:

„Обо­је су оти­шли од нас. Ми­лић про­шле а Ра­ко­ни ове го­ди­не. Ми­лић је мо­жда са­да у не­кој не­бе­ској про­јек­ци­ји Атлан­ти­де, за­хва­љу­ју­ћи сво­јој те­о­ри­ји о ње­ној про­па­сти од вул­ка­на у об­ли­ку ги­гант­ских му­шти­кли… Ра­ко­ни је пак имао те­о­ри­ју ка­ко све­том вла­да­ју Ха­за­ри. Сад от­кри­ва­мо да оста­ци пр­во­бит­них Ха­за­ра жи­ве у Ав­га­ни­ста­ну, ода­кле је из­гле­да по­чео на­пад на Аме­ри­ку. Па сад Аме­ри­ка уз­вра­ћа. Има ту не­ке ве­зе…”

По­не­кад, Ољи­ни ро­ђен­да­ни су и сце­на јав­них скан­да­ла, ко­ји се ду­го пам­те и пре­при­ча­ва­ју, по­пут јед­ног на­сту­па за­но­сне Гор­да­не Сто­шић, пр­ва­ки­ње срп­ске фе­ми­ни­стич­ке и ерот­ске по­е­зи­је. По­ја­ви­ла се у ве­о­ма уској ве­чер­њој ха­љи­ни, јар­ко цр­ве­не бо­је, с ду­гим про­це­пи­ма дуж бу­ти­на и са ши­ро­ким де­кол­те­ом ко­ји је ис­ти­цао ње­не рас­ко­шне гру­ди. При­шла је Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу и адво­ка­ту Алек­сан­дру Лон­ча­ру, ко­ји су ста­ја­ли крај фон­та­не, у не­ком жен­ском дру­штву што се на­мах раз­ма­кло и од­ма­кло. Лон­ча­ра је узе­ла под ру­ку а Ка­ла­ји­ћа је за­гр­ли­ла око вра­та на­глим за­ма­хом ле­ве ру­ке, ко­јим је (не­ки ка­жу слу­чај­но а дру­ги на­мер­но) сма­кла тан­ку бре­те­лу та­ко да је ле­ва дој­ка ис­ко­чи­ла пот­пу­но об­на­же­на, у свој сво­јој ан­ти­гра­ви­та­ци­о­ној ле­по­ти. И оста­ла је та­ко да сто­ји у три­јум­фу го­ли­не.

Као по ко­ман­ди не­ке ма­ги­је, сви му­шки по­гле­ди су од­мах на­пу­сти­ли све на све­ту да би се устре­ми­ли ка тој са­вр­ше­ној по­лус­фе­ри. Је­ди­но су Ка­ла­јић и Лон­чар, по­пут те­ло­хра­ни­те­ља, ша­ра­ли рав­но­ду­шним и ле­њим по­гле­ди­ма по го­ми­ли му­шке и жен­ске за­ви­сти и љу­бо­мо­ре. Та­да је јед­на по­бор­ни­ца гра­ђан­ске оп­ци­је у про­ла­зу гла­сно ис­ка­ли­ла бес сво­је за­ви­сти на не­ду­жног Ка­ла­ји­ћа:

„Бо­же ми­ли, шта ли смо Ти згре­ши­ли!? Не мо­же да про­ђе ни­је­дан дан без Ка­ла­ји­ћа: или на те­ле­ви­зи­ји – или ова­ко, ужи­во!”

Ка­ла­јић се са­мо бла­го на­кло­нио и у знак по­здра­ва ре­као ка­ко је Маркс ве­лик и ми­ло­стив. Уме­сто ње­га, од­го­во­рио је Лон­чар, уми­ља­то ута­њив­ши свој бас-ба­ри­тон као за не­ку те­нор­ску ари­ју:

„Го­спо­ђо, гле­да­ће­те га и у па­клу! Ка­ко сам са­знао из до­бро оба­ве­ште­них спи­ри­ти­стич­ких из­во­ра, та­мо­шња ло­кал­на те­ле­ви­зи­ја ре­е­ми­ту­је ње­го­ве ТВ-на­сту­пе да би до­дат­но му­чи­ла про­гре­сив­ни цвет гра­ђан­ства.”

За то вре­ме, на дру­гом кра­ју Ха­дри­ја­но­ве и Ољи­не ба­ште, дру­га при­пад­ни­ца Ољи­ног ло­би­ја је упи­та­ла при­до­шлог и ма­ло при­пи­тог Дра­гу­ти­на Го­сту­шког чи­ме мо­же да га по­слу­жи. Не одва­ја­ју­ћи по­глед од дој­ке Гор­да­не Сто­шић, Го­сту­шки је упи­тао, ва­пе­ћим гла­сом:

„Има ли мле­ка?!”

Ис­пив­ши по­след­њу кап чу­ве­ног Ољи­ног ча­ја од цве­та зо­ве, ко­ји са­ма бе­ре у сво­јој ба­шти, по­ми­шља­мо да ту сласт ду­гу­је­мо и ца­ру Ха­дри­ја­ну:

„А про­пос ца­ра Ха­дри­ја­на… Ка­ко нас он ви­ди? Ако нас шти­ти – за­што нас шти­ти?”

Од­го­ва­ра, без пре­до­ми­шља­ња:

„Он ка­же да ми мо­ра­мо да се са­чу­ва­мо. Сма­тра да смо ми од ван­ред­ног, је­дин­стве­ног зна­ча­ја за бу­дућ­ност све­та… Ми смо вре­мен­ска ка­пи­ја.”

Вре­мен­ска ка­пи­ја? Ка­пи­ја где се окон­ча­ва је­дан и за­по­чи­ње дру­ги ци­клус све­та? Ка­пи­ја где се окон­ча­ва ру­жно­ћа и об­на­вља ле­по­та? <

Бо­рис Ник­че­вић