Београдски календар
БЕОГРАДСКИ DOLCE VITA И ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ОЧИМА СОПСТВЕНОГ ДВОЈНИКА
Код Капије времена
Рођенданске журке чувене сликарке „Медиале” Оље Ивањицки, на Косанчићевом венцу број 17, биле су незаобилазни део „домаће митологије” Београда у другој половини XX века. Та духовита и шармантна побуна против комунистичког сивила и скучености соц-реализма била је и барометар рејтинга најзанимљивијих Београђана, али и самог времена, горких или подношљивих година, духа епохе. Поглед на то време данас је много више од носталгије, много више од „жала за младошћу”
Најлепше београдско место, бар очима писца ових редова, налази се на Косанчићевом венцу, у згради под бројем 17. Да би се дошло до тог места, треба се попети трошним степеницама до првог спрата, скренути десно, дуж мрачног ходника, и закуцати на прва врата лево. Када Оља Ивањицки отвори врата, указује се место о ком је реч. И није овде толико реч о Ољиним сликама, где се већ деценијама идеја лепоте бори против ружноће модерног света, већ и о призору који се указује погледу када прође кроз прозоре њеног атељеа и распе се по најженственијој реци Балкана, по Сави, уочи њене удаје за најмужевнију европску реку, за Дунав. Мало замишљена над тим опажањем, Оља га потврђује нежним гласом, у којем трепери дах историје:
„У праву сте. И не дајем Вам за право само ја већ цар Хадријан, који је можда више од свих претходних и потоњих римских императора знао шта је лепо. Њему није била довољна најлепша вила на свету, коју је саградио у Риму, већ је зажелео да има и најлепши поглед на свету, који се пружа с овог, калемегданског руба. Ви знате да су Римљани имали посебно чуло да открију оно што су звали ,духом места’. Он је овде осетио тај ,дух места лепоте’ и саградио себи вилу да би уживао у најлепшем погледу царства. Преко пута мене, где је била Библиотека, археолози су открили римски систем подних грејања и подне мозаике. Овде, где сад седимо, испод наших ногу, била је Хадријанова спаваћа соба. Ни метар даље, лево или десно, напред или назад. Јер тај метар даље може бити погрешно место, кобно место. То је као у акунпунктури: убод само који милиметар даље од струјног чвора може изазвати распад система.”
Али нисмо дошли у посету Ољи ради лепоте, већ ради сасвим приземних ствари: да се распитамо намерава ли ове године славити свој рођендан. За савремене и будуће хроничаре и историчаре живота Београђана, прославе рођендана Оље Ивањицки су од посебног значаја: по њима могу да просуде да ли је одређене године тај живот био бар подношљив или пак трагичан. У протеклој деценији изостале су прославе 1992, 1993, 1995, 1999 и 2001. године. Дакле, каква ће нам ова година бити? Као ученица која поштено признаје своје незнање, Оља гледа у земљи и кратко слеже раменима:
„Не знам да ли ћу ове године славити рођендан… То још није одлучено. Ко одлучује? Па не одлучујем само ја… Одлучује и Хадријан. Он ми је дао идеју да славим рођендане. Рекао ми је: ,Ако може тај Тито да слави своје рођендане, имитирајући нас, Римљане, са штафетама – зашто не би и Ти имала свој празник!?’ И тако, у прво време, за живота тог Тита, ја сам славила рођендан управо кад и он, у инат, 25. маја, премда сам рођена нешто раније. Кад је умро – одбацила сам тај датум јер би ми рођендан личио на некакав парастос. Од тада датум прославе мог рођендана је клизан, померљив, зависи од околности, времена, од тога да ли су званице до којих ми је стало у Београду или нису… Једино је Хадријан стално присутан.”
„Никад ништа нисам тражила од политичара”
Питамо да ли трајно осећа присуство сени цара Хадријана. Сада клима главом као кад се поверава нека лепа тајна:
„Да. Цело време НАТО-бомбардовања јављао ми се Хадријан и помагао да ово овде буде сачувано… Додуше, сад Ширак тврди да је и он помогао. Ако је то тачно, онда је и њему било шапнуто, макар у сну савести, шта треба да ради.”
За хроничаре и историчаре живота Београђана значајне податке пружа и састав званица које Оља зове на прославе. По јако присутним и упадљиво неприсутним гостима је могуће закључити ко је одређене године био „in” а ко „out”, бар у Ољином уму и срцу. Како бира своје званице? Заваљена кокетно у фотељу, Оља нас гледа с мазним прекором, само што не каже да је много питамо. Ипак каже:
„Како кад. Не бира званице само један критеријум. Има разних, поређаних по вертикали. Ретки су данас они који задовољавају највише критеријуме. Немам никаквих других, класних или идеолошких предрасуда… Јединих којих нема су политичари. Њих никад нисам звала, нити намеравам! Нити сам икада нешто у животу тражила од политичара. Никад ништа! И зато сад имам миран сан.”
Према оцени најупућенијих, на Ољиним рођенданима најбројније је заступљена лепша половина Београда, углавном чланице друштва неформално званог „Ољин лоби”. Реч је махом о супругама „успешних мужева” – дипломата, директора и политичара – које смисао свог живота виде у служењу Ољином лику и делу. Има и мушких чланова тог „лобија”, али они углавном служе за ниже послове, од набавки на пијаци, намештања прегорелих сијалица и оправки техничких уређаја, до улоге развозача и пратиоца на пријемима. Статистика тврди да се Оља најрадије појављује у друштву познатог београдског и римског play-boya и архитекте Војкана Милановића, широј јавности познатијег као аутора речи хитова Због тебе бих туцао камен и Невине бебе.
Теорије о пропасти Атлантиде и владавини Хазара
Ољини рођендани су памћени и као места премијерних извођења нових теорија Милића од Мачве и доктора Живковића, од милоште званог Ракони. Оља их се и сада сећа, с посебним пијететом у гласу:
„Обоје су отишли од нас. Милић прошле а Ракони ове године. Милић је можда сада у некој небеској пројекцији Атлантиде, захваљујући својој теорији о њеној пропасти од вулкана у облику гигантских муштикли… Ракони је пак имао теорију како светом владају Хазари. Сад откривамо да остаци првобитних Хазара живе у Авганистану, одакле је изгледа почео напад на Америку. Па сад Америка узвраћа. Има ту неке везе…”
Понекад, Ољини рођендани су и сцена јавних скандала, који се дуго памте и препричавају, попут једног наступа заносне Гордане Стошић, првакиње српске феминистичке и еротске поезије. Појавила се у веома уској вечерњој хаљини, јарко црвене боје, с дугим процепима дуж бутина и са широким деколтеом који је истицао њене раскошне груди. Пришла је Драгошу Калајићу и адвокату Александру Лончару, који су стајали крај фонтане, у неком женском друштву што се намах размакло и одмакло. Лончара је узела под руку а Калајића је загрлила око врата наглим замахом леве руке, којим је (неки кажу случајно а други намерно) смакла танку бретелу тако да је лева дојка искочила потпуно обнажена, у свој својој антигравитационој лепоти. И остала је тако да стоји у тријумфу голине.
Као по команди неке магије, сви мушки погледи су одмах напустили све на свету да би се устремили ка тој савршеној полусфери. Једино су Калајић и Лончар, попут телохранитеља, шарали равнодушним и лењим погледима по гомили мушке и женске зависти и љубоморе. Тада је једна поборница грађанске опције у пролазу гласно искалила бес своје зависти на недужног Калајића:
„Боже мили, шта ли смо Ти згрешили!? Не може да прође ниједан дан без Калајића: или на телевизији – или овако, уживо!”
Калајић се само благо наклонио и у знак поздрава рекао како је Маркс велик и милостив. Уместо њега, одговорио је Лончар, умиљато утањивши свој бас-баритон као за неку тенорску арију:
„Госпођо, гледаћете га и у паклу! Како сам сазнао из добро обавештених спиритистичких извора, тамошња локална телевизија реемитује његове ТВ-наступе да би додатно мучила прогресивни цвет грађанства.”
За то време, на другом крају Хадријанове и Ољине баште, друга припадница Ољиног лобија је упитала придошлог и мало припитог Драгутина Гостушког чиме може да га послужи. Не одвајајући поглед од дојке Гордане Стошић, Гостушки је упитао, вапећим гласом:
„Има ли млека?!”
Испивши последњу кап чувеног Ољиног чаја од цвета зове, који сама бере у својој башти, помишљамо да ту сласт дугујемо и цару Хадријану:
„А пропос цара Хадријана… Како нас он види? Ако нас штити – зашто нас штити?”
Одговара, без предомишљања:
„Он каже да ми морамо да се сачувамо. Сматра да смо ми од ванредног, јединственог значаја за будућност света… Ми смо временска капија.”
Временска капија? Капија где се окончава један и започиње други циклус света? Капија где се окончава ружноћа и обнавља лепота? <
Борис Никчевић