ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

О кравати

Са­мо не­у­пу­ће­ни у зна­че­ње и зна­чај кра­ва­те мо­гу тај ко­мад тка­ни­не ла­ко­ми­сле­но ба­га­те­ли­са­ти и ве­зи­ва­ти га око соп­стве­ног вра­та без ика­кве ве­зе са соп­стве­ном лич­но­шћу, већ је­ди­но са мо­дом или са пра­ви­ли­ма склад­них бо­ја.

По ве­о­ма рас­про­стра­ње­ној ле­гед­ни, то име по­ти­че од хр­ват­ских пла­ће­ни­ка ко­ји су жа­ри­ли и па­ли­ли, од­но­сно ра­то­ва­ли по Фран­цу­ској Лу­ја XIV, да­кле у XVI­II сто­ле­ћу. Но­си­ли су по пра­ви­лу при­ве­ске око вра­та, ко­ји су по­том по њи­ма про­зва­ни.

Ка­ко су Ср­би рет­ко злоб­ни, а Хр­ва­ти че­шће об­у­зе­ти ма­зо­хи­змом ком­плек­са свог про­ви­ни­ци­ја­ли­зма, они ка­жу да је „кра­ва­та” је­ди­на хр­ват­ска реч ко­ју је усво­јио „ве­ли­ки свет”.

Ипак, пи­сац ових ре­до­ва је ви­ше­стру­ко сум­њи­чав пре­ма овој ле­ген­ди. Пре све­га, пи­та­ње је да ли је реч о Хр­ва­ти­ма у ет­нич­ком или ге­о­граф­ском сми­слу. С об­зи­ром да су и та­да, као и у прет­ход­ним сто­ле­ћи­ма, Хр­ват­ску и Евро­пу од на­је­зде исла­ми­зо­ва­них Ази­ја­та и по­ту­ри­ца бра­ни­ли углав­ном Ср­би, од­но­сно срп­ски Кра­ји­шни­ци, ло­гич­но је за­кљу­чи­ти да је и та пла­ће­нич­ка вој­ска у Фран­цу­ској углав­ном би­ла са­ста­вље­на од срп­ског ма­те­ри­ја­ла.

Осим то­га, ре­че­ни „Хр­ва­ти” ни­су из­ми­сли­ли кра­ва­ту, не­го је тај део оде­ће мно­го древ­ни­ји и по све­му су­де­ћи по­ти­че из кул­ту­ре оде­ва­ња ста­рих Ри­мља­на. Ка­ко све­до­чи јед­на Хо­ра­ци­је­ва са­ти­ра, Ри­мља­ни су кра­ва­ту зва­ли fo­ca­le. Мо­жда зна­чај кра­ва­те осве­тља­ва и то име, ко­је по­ти­че, прет­по­ста­вљам, из истог ко­ре­на као и fo­cus (ог­њи­ште, дом, по­ро­ди­ца, жр­тве­ник), те fo­ci­lo (окре­пи­ти се, опо­ра­ви­ти, ожи­ве­ти).

Јед­но је из­ве­сно: у ви­со­ком сред­њо­ве­ко­вљу кра­ва­та иш­че­за­ва из упо­тре­бе, а по­том хро­ни­ке XVII сто­ле­ћа све­до­че да она по­но­во из­би­ја на сце­ну мо­де, ши­ре­ћи се по це­лој Евро­пи, у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма ко­ји су се очу­ва­ли до на­ших да­на.

У ве­ли­кој су за­блу­ди они ко­ји ми­сле да је но­ше­ње кра­ва­те из­бор и знак кон­фор­ми­зма. И у том слу­ча­ју, сву од­го­вор­ност сно­си на­чин и свр­ха упо­тре­бе. По сво­јој при­ро­ди, кра­ва­та је су­шта су­прот­ност сва­ком кон­фор­ми­зму и сва­кој уни­фор­ми­са­но­сти, јер је упра­во знак из­ра­жа­ва­ња и пре­по­зна­ва­ња пер­со­нал­но­сти и је­дин­стве­но­сти. Но­си­ти кра­ва­ту ра­ди „упри­сто­је­ња” или уса­гла­ша­ва­ња са вла­да­ју­ћом мо­дом сво­је­вр­сни је бе­сми­сао.

Нај­са­же­ти­ју де­фи­ни­ци­ју зна­че­ња и зна­ча­ја кра­ва­те, са тач­ке гле­ди­шта мо­дер­ног гло­ба­ли­зо­ва­ног чо­ве­ка, пру­жио је чу­ве­ни фран­цу­ски ТВ-во­ди­тељ Ги­јон Ду­ран: „Кра­ва­та је је­ди­на по­бу­на ко­ја је до­пу­ште­на чо­ве­ку XX ве­ка.”

Оно што је за­ста­ва за др­жа­ву или на­ци­ју, грб за пле­мић­ку ло­зу, то је кра­ва­та — у не­до­стат­ку дру­гих „до­пу­ште­них” обе­леж­ја — за мо­дер­ног чо­ве­ка, за ње­го­ву угро­же­ну осо­бе­ност или ин­ди­ви­ду­ал­ност. Сто­га, кра­ва­ту ва­ља иза­бра­ти и но­си­ти у скла­ду са соп­стве­ном лич­но­шћу. За­то се сло­бод­но мо­же ре­ћи да кра­ва­та чо­ве­ка чи­ни чо­ве­ком. Она га не са­мо из­ра­жа­ва, већ и пре­о­бра­жа­ва.

За­блу­де у ко­ји­ма жи­ве гра­ђа­ни мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да осве­до­ча­ва њи­хо­ва оп­шта скло­ност да кра­ва­те би­ра­ју пре­ма оде­лу, уме­сто обрат­но. Ва­ља пр­во иза­бра­ти кра­ва­ту, а тек по­том тра­жи­ти оде­ло ко­је би би­ло у скла­ду са тим зна­ме­њем соп­ства.

Не знам за­што, али ја ни­ка­да у свом жи­во­ту се­би ни­сам иза­брао ни­ти ку­пио ни јед­ну кра­ва­ту. Све кра­ва­те ко­је по­се­ду­јем до­био сам на по­клон. По­ти­чу из ру­ку же­на ко­је су би­ле или оста­ле дра­ге мом ср­цу и ду­ши. На­рав­но, нај­ви­ше кра­ва­та по­кло­ни­ла ми је су­пру­га. Је­ди­ни по­кло­ни из му­шких ру­ку по­ти­чу од са­мих про­из­во­ђа­ча кра­ва­та, од нај­слав­ни­јег, Ан­то­ни­ја Ра­ти­ја, до на­шег Не­ве­на.

Жи­вот­но ис­ку­ство ме је на­у­чи­ло да се са­мо па­мет­не али и сме­ли­је же­не од­лу­чу­ју да му­шкар­цу ко­га во­ле или це­не по­кло­не кра­ва­ту. Оне до­бро зна­ју или ин­ту­и­ци­јом на­слу­ћу­ју да је кра­ва­та стег лич­но­сти у му­шкар­цу. По­кла­ња­ју­ћи кра­ва­ту, оне не­мо да­ју до зна­ња му­шкар­цу ка­квим га ви­де или ка­квим же­ле да га ви­де. За­то за та­кав по­клон ва­ља има­ти и хра­бро­сти, јер по­гре­шан из­бор мо­же иза­зва­ти од­бој­ност. Осим то­га, та­кав по­клон ода­је или из­ра­жа­ва же­љу за при­сно­шћу, за ве­зи­ва­њем, јер је кра­ва­та и сим­бол јед­не ве­зе. Као по­клон из ру­ку же­не, она мо­же да сим­бо­ли­ше и за­гр­љај, око вра­та, око мо­рал­не кич­ме чо­ве­ка. <

(Из ау­тор­ског тек­ста „Кра­ва­та чи­ни чо­ве­ком”, ма­га­зин Да­ма, Бе­о­град, 1998)