Dol­ce vi­ta

НА ПО­ПРИ­ШТИ­МА ЈЕД­НОГ ОД БИТ­НИХ ФЕ­НО­МЕ­НА ЕВРО­ПЕ У ДРУ­ГОЈ ПО­ЛО­ВИ­НИ XX ВЕ­КА

Слатка смрт слатког живота

Они ко­ји ни­су има­ли при­ли­ке или го­ди­не да упо­зна­ју рим­ски слат­ки жи­вот – мо­гу се те­ши­ти са­зна­њем да је то би­ла са­мо јед­на од мно­гих илу­зи­ја XX ве­ка. До тог за­кључ­ка до­шао је Дра­гош Ка­ла­јић, оби­ла­зе­ћи кра­јем ве­ка сте­ци­шта тог жи­во­та ко­ји, из­гле­да, и ни­је био та­ко сла­дак

По јед­ној рим­ској ле­ген­ди, ка­да се за­вр­ши­ла пр­ва, за­тво­ре­на про­јек­ци­ја фил­ма Сла­дак жи­вот, ко­ју је Фе­де­ри­ко Фе­ли­ни упри­ли­чио за уз­о­ре из жи­во­та е да би чуо њи­хо­ва ми­шље­ња, принц Да­до Ру­спо­ли се окре­нуо ка ау­то­ру и ре­као му, ту­жно, у име вр­сте зва­не play boys, ко­ју је та­да пред­во­дио:

„Сад кад си при­ка­зао наш слат­ки жи­вот – ти си га убио!”

Гле­да­ју­ћи, не­дав­но и по ко зна ко­ји пут, Сла­дак жи­вот, из та­ме клу­ба рим­ских фил­мо­фи­ла, у ули­ци Сци­пи­о­на, опет из­не­на­ђен не­за­ста­ри­вом све­жи­ном тог ре­мек-де­ла европ­ске осе­ћај­но­сти, пи­тао сам се ка­ко је из тог тмур­ног при­ка­за гор­чи­не и без­на­ђа – што их глав­ни ју­нак (Мар­че­ло Ма­стро­ја­ни у уло­зи за­ви­сног но­ви­на­ра) но­си кроз ве­штач­ка са­зве­жђа рим­ског ноћ­ног жи­во­та – про­ис­те­кла фа­ма о не­ка­квој слат­ко­ћи жи­вље­ња, по­пут оне пре ре­во­лу­ци­ја.

Слич­но опа­жа­ње да­нас ис­по­ве­да и је­дан од пре­жи­ве­лих па­па­ра­ца епо­хе „слат­ког жи­во­та” Ри­кар­до Га­ро­не:

„Тај жи­вот та­да уоп­ште ни­је био сла­дак ка­ко се хте­ло ве­ро­ва­ти. Све је та­да би­ло већ окон­ча­но: ве­се­ље, нов­ци, бла­го­ста­ње. Оста­ла је би­ла, на дну, са­мо не­ка ме­лан­хо­ли­ја.”

Ко ни­је лењ да пре­ли­ста штам­пу из тог вре­ме­на, из­не­на­ди­ће се ко­ли­ко је вре­лог оло­ва гне­ва, по­ку­да и мр­жњи би­ло из­ли­ве­но на Фе­де­ри­ка Фе­ли­ни­ја. Ин­те­лек­ту­ал­ци ле­ви­це, пред­во­ђе­ни (за­ви­дљи­вим?) ре­ди­те­љем Ро­бер­том Ро­се­ли­ни­јем, сва­љи­ва­ли су на Фе­ли­ни­ја та­да нај­те­жу марк­си­стич­ку оп­ту­жбу, рав­ну осу­ди на гу­би­так гра­ђан­ских пра­ва, да је „не­са­жи­вљен са ствар­но­шћу” и да су ње­го­ва ли­ца пот­пу­но „не­ствар­на”.

По­сла­ни­ци де­сни­це тра­жи­ли су из скуп­штин­ских клу­па да филм бу­де за­бра­њен а ње­го­ва пре­ми­је­ра, одр­жа­на 5. фе­бру­а­ра 1960. го­ди­не у ми­лан­ском ки­не­ма­то­гра­фу „Ca­pi­tol”, би­ла је обе­ле­же­на хор­ским про­те­сти­ма и зви­жду­ци­ма, док је ау­тор ода­тле иза­шао сав упљу­ван.

Зва­нич­ни днев­ник Све­те сто­ли­це L’Os­ser­va­to­re Ro­ma­no об­ја­вио је се­ри­ју од три­де­се­так не­пот­пи­са­них на­па­да на филм, по­чев­ши од оног на­сло­вље­ног Сра­мот­ни жи­вот, ко­ји је на­пи­сао – пре­ма не­ким не­де­ман­то­ва­ним ин­ди­скре­ци­ја­ма – бу­ду­ћи пред­сед­ник Ита­ли­је Оскар Лу­и­ђи Скал­фа­ро. По све­му су­де­ћи, ка­то­лич­ку осе­ћај­ност нај­ви­ше је по­го­ди­ла гро­теск­на се­квен­ца са скулп­ту­ром рас­пе­тог Спа­си­о­ца, ко­ју хе­ли­коп­тер но­си на од­ре­ди­ште, из­над рад­нич­ких квар­то­ва Ри­ма, по­вла­че­ћи по њи­ма ње­го­ву сен­ку.

Ту­ли­јо Ке­зич, до­а­јен филм­ске кри­ти­ке, та­да пи­сац днев­ни­ка сни­ма­ња Слат­ког жи­во­та, се­ћа­ју­ћи се да­нас не­слав­ног при­је­ма, сет­но за­кљу­чу­је:

„Да­нас ско­ро да жа­ли­мо за оном Ита­ли­ји­цом, у ко­јој се са­мо због јед­ног, прет­по­ста­вље­но амо­рал­ног фил­ма – где ни­је би­ло ни пу­ког на­го­ве­шта­ја не­ка­кве жен­ске го­ло­ти­ње – то­ли­ко сва­ђа­ло у по­ро­ди­ци, ки­да­ла при­ја­тељ­ства, по­кре­та­ле бит­ке и пу­ни­ле стра­ни­це но­ви­на.”

Кад за­ми­ри­ше „ђа­во­ло­во гов­но”

У ства­ри, Фе­ли­ни и ње­гов пр­ви сце­на­ри­ста Енио Фла­ја­но про­зи­ра­ли су са­вре­ме­ни свет мно­го ду­бље не­го њи­хо­ви ка­то­лич­ки, де­сни­чар­ски или ле­ви­чар­ски оспо­ра­ва­те­љи. Ви­де­ли су тра­гич­не по­сле­ди­це „смр­ти Бо­га” и на­слу­ћи­ва­ли по­сле­дич­ну пре­власт бо­га Ма­мо­на. Глав­ни ју­нак њи­хо­вог фил­ма лу­та у ме­ђу­про­сто­ру из­ме­ђу све­та европ­ске тра­ди­ци­је, оли­че­ног ли­ком де­вој­ке на­лик ан­ђе­ли­ма са фре­са­ка ум­бриј­ских цр­ка­ва – чи­је по­зи­ве не раз­у­ме од бу­ке та­ла­са исто­ри­је – и мр­ци­не не­ке чу­до­ви­шне мор­ске не­ма­ни, на по­след­њој оба­ли, у ко­јој оштро­ви­ди­ји ум мо­же пре­по­зна­ти але­го­ри­ју аме­рич­ког Ле­ви­ја­та­на, аван­гар­ду „но­вог свет­ског по­рет­ка”.

Ани­ту Ек­берг, ко­ју Мар­че­ло за­ча­ра­но сле­ди, ви­де­ћи у њој ре­ин­кар­на­ци­ју па­ган­ске бо­ги­ње ле­по­те – њен аме­рич­ки пи­ја­ни и љу­бо­мор­ни муж, пак, без­об­зир­но ша­ма­ра. А то је са­мо јед­на од ни­за Фе­ли­ни­је­вих ме­та­фо­ра оке­ан­ских раз­ли­ка из­ме­ђу Евро­пе и За­па­да, од­но­сно из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти.

Ипак, у вре­ме­ну о ко­ме је реч, сва­ка ме­лан­хо­ли­ја има­ла је без­број при­ли­ка за уте­ху. Пр­ви при­мер је онај нај­бли­жи: пи­сцу ових ре­до­ва би­ло је до­вољ­но за­у­зе­ти ме­сто на те­ра­си би­ло ког ка­феа, од Пја­ца дел По­по­ло до виа Фра­ти­на, пру­жи­ти но­ге и по­глед, те од­мах на­ћи ме­лем ду­ши у бес­ко­нач­ној про­ме­на­ди ле­по­ти­ца, ко­је су ги­зда­вим ко­ра­ци­ма, као са­бља­ма, та­да осва­ја­ле Рим, сти­жу­ћи из свих кра­је­ва Евро­пе, при­ву­че­не ма­ги­јом фил­ма и од­го­ва­ра­ју­ћих обе­ћа­ња сла­ве.

Ка­да се да­нас сме­стим у не­ко од по­ме­ну­тих осмо­три­шта, пр­ва по­ми­сао је бол­на за­пи­та­ност: где су не­ста­ле ле­по­ти­це? Уме­сто њих ви­дим го­ми­ле без­лич­них, па и на­ка­зних кре­а­ту­ра свих уз­ра­ста ка­ко ги­ља­ју жур­но и ус­пла­хи­ре­но, не­зна­но ку­да, смрк­ну­тих по­гле­да и без осме­ха, као да је европ­ска ра­са, у ме­ђу­вре­ме­ну, не­ким усу­дом, стра­шно по­ру­жне­ла.

Са том за­пи­та­но­шћу обра­тио сам се дра­гом при­ја­те­љу и ср­бо­фи­лу Ма­си­му Фи­ни­ју, нај­о­штро­ви­ди­јем ме­диј­ском осма­тра­чу ита­ли­јан­ских при­ли­ка, од­но­сно не­при­ли­ка. По ње­го­вом ми­шље­њу, не­ста­нак ле­по­ти­ца из сре­ди­шта Ри­ма ни­је то­ли­ко по­сле­ди­ца про­па­сти ита­ли­јан­ског и европ­ског фил­ма под ин­ва­зи­јом аме­рич­ког сме­ћа, не­го мно­го ду­бљих и ши­рих узроч­ни­ка:

„Фи­зич­ко по­ру­жње­ње је по­сле­ди­ца уну­тра­шњег, ко­је је узро­ко­ва­но ,аме­ри­ка­ни­за­ци­јом’, чи­ја је основ­на ка­рак­те­ри­сти­ка по­да­ва­ње дик­та­ту­ри нов­ца и они­ма ко­ји њи­ме ма­ни­пу­ли­шу, под­сти­чу­ћи по­хле­пе. Та­мо где но­вац за­вла­да – он пре­ста­је да бу­де пу­ко сред­ство жи­во­та, те по­ста­је ње­гов вр­хов­ни и ис­кљу­чи­ви циљ, па и сми­сао. Та­мо где но­вац за­вла­да ср­ци­ма и ми­сли­ма љу­ди, све коп­ни и по­ста­је ја­ло­во.”

Ма­си­мо Фи­ни је об­ја­вио и сту­ди­ју о тој бо­ле­сти, на­сло­вље­ну Но­вац – „ђа­во­ло­во гов­но”, ка­ко су но­вац зва­ли сред­њо­ве­ков­ни знал­ци ње­го­вих мо­ћи ко­руп­ци­је људ­ско­сти.

Јед­но је из­ве­сно: у про­сто­ру нај­ве­дри­је, нај­сун­ча­ни­је и нај­ве­се­ли­је зе­мље Евро­пе, да­кле у Ита­ли­ји, на­пре­до­ва­ње де­мо­ни­је нов­ца ла­ко је уоч­љи­во на ли­ци­ма Ита­ли­ја­на. Она су одав­но из­гу­би­ла по­сло­вич­ну ве­дри­ну и по­при­ми­ла цр­те хро­нич­ног гр­ча и зеб­ње од све тмур­ни­је не­из­ве­сно­сти су­тра­шњи­це. Са­мо су ли­ца про­да­ва­ца на­о­ру­жа­на не­ким уко­че­ним осме­хом ко­ји од­мах иш­че­зне, усту­па­ју­ћи ме­сто мр­зо­вољ­но­сти, чим схва­те да им се и та­кво уси­ље­но осме­хи­ва­ње ни­је ис­пла­ти­ло, да му­ште­ри­ја ни­шта не­ће ку­пи­ти.

Су­мрак бо­го­ва, у хо­мо­сек­су­ал­ној вер­зи­ји

Ре­сто­ран „Bo­log­ne­se”, на Пја­ца дел По­по­ло, још увек је, као и у вре­ме прет­по­ста­вље­ног „слат­ког жи­во­та”, глав­но га­стро­ном­ско сте­ци­ште пред­у­зет­нич­ке, по­ли­тич­ке и ме­диј­ске (псе­у­до)ели­те, чи­ји про­та­го­ни­сти ту до­ла­зе и да би „ви­де­ли и би­ли ви­ђе­ни”. Сто­ло­ви су ту ре­зер­ви­са­ни са­мо за име­на ко­ја уме­ју да убе­дљи­во за­зве­че пре­ко те­ле­фон­ске жи­це. Ано­ним­ним су отво­ре­не са­мо гор­ње ода­је, по­пут де­сне са­ле у бе­о­град­ском Клу­бу књи­жев­ни­ка. Као и не­кад, до­би­ти ме­сто у до­њој са­ли (рав­ној ле­вој у ре­че­ној бе­о­град­ској ана­ло­ги­ји) те­же је од ха­мле­тов­ског пи­та­ња („to be or not to be!?”), јер на ње­га не­ко дру­ги, од­но­сно овла­шће­ни бе­ле­жник ре­зер­ва­ци­ја, од­го­ва­ра.

Сто­га се га­зда ту то­ли­ко оси­лио да сва­ко­ноћ­но се­ди за­јед­но са го­сти­ма, за истим сто­ло­ви­ма, док се от­ме­но скром­ни Бу­да из Фран­цу­ске 7 са­мо нај­при­сни­јим го­сти­ма кон­спи­ра­тив­но осло­ни на сто е да би ти­хо раз­ме­нио па­три­от­ска опа­жа­ња о по­ли­тич­ким при­ли­ка­ма или не­при­ли­ка­ма.

Ипак, воњ нов­ца за­смр­део је и у „Bo­log­ne­se”. Не­кад су сто­ло­ви ту би­ли ве­ли­ко­ду­шно раз­мак­ну­ти, ка­ко би омо­гу­ћи­ли па­ро­ви­ма да у ве­чер­њим то­а­ле­та­ма три­јум­фал­но и на­ши­ро­ко про­ла­зе. Но­ви га­зда је ци­ци­ја­шки уки­нуо та ше­та­ли­шта та­шти­на и за­ви­сти да би удво­стру­чио сто­ло­ве и про­фит, те се са­да го­сти је­два про­вла­че кроз те­сна­це на­лик ла­ви­рин­ту, по­вре­ме­но ума­чу­ћи окрај­ке бун­ди или ру­ка­ва у са­др­жа­је ту­ђих та­њи­ра. Кад сам га јед­ном при­ли­ком због то­га пре­ко­рио, ра­ши­рио је ру­ке као Исус на Рас­пе­ћу, у знак сво­је не­мо­ћи:

„Шта мо­гу, дра­ги го­спо­ди­не, ка­да сви хо­ће да се­де баш у овој дво­ра­ни а ни­ко не­ће да иде у гор­ње ода­је, ко­је звр­је пра­зне!”

„Хел­мут! Хел­мут!” – по­ви­ка­ла је Ели­за­бет фон Ц., за не­ким го­стом ко­ји се кроз жа­мор и те­сна­це из­ме­ђу сто­ло­ва ле­лу­ја­во кре­тао од то­а­ле­та ка свом ме­сту. Ви­део сам му са­мо ле­ђа, пре­кри­ве­на јак­ном од је­лен­ске ко­же. До­бив­ши уве­ра­ва­ња од го­шће да је реч о ње­ном дра­гом при­ја­те­љу, устао сам, до­бро за­коп­чао са­ко на два ре­да и кре­нуо да се про­би­јам ка до­тич­ном е да бих га при­вео за­јед­нич­кој при­ја­те­љи­ци. До­шав­ши до ци­ља, је­два сам пре­по­знао Хел­му­та Бер­ге­ра, ко­ји је на вр­хун­цу свог успе­ха, во­ђен ре­ди­тељ­ском али и љу­бав­нич­ком ру­ком Лу­ки­на Ви­скон­ти­ја, играо уло­гу Лу­дви­га II и де­ка­дент­ног си­на по­ро­ди­це Круп, од­мет­ну­тог, из ина­та, ме­ђу есе­сов­це, у фил­му Су­мрак бо­го­ва. Tem­pi pas­sa­ti!

Не­што де­чач­ко у ње­го­вом по­гле­ду по­ну­ка­ло ме је да му се обра­тим ша­лом, по­ка­зу­ју­ћи му, наг­нут, срп­ског дво­гла­вог бе­лог ор­ла у ре­ве­ру, уз кон­спи­ра­тив­но ти­ху за­по­вест:

„У име срп­ске тај­не слу­жбе имам при­ја­тан за­да­так да Вас од­мах при­ве­дем сто­лу где Вас жељ­но оче­ку­је Ва­ша при­ја­те­љи­ца, Ели­за­бет фон Ц!”

Устао је, као оп­чи­њен, зу­ре­ћи раз­ро­га­че­но у по­ка­за­но зна­ме­ње, са по­гле­дом ко­ји је од­ра­жа­вао не­по­мрач­ни сјај јед­не не­ви­дљи­ве, уну­тра­шње им­пе­ри­је. Про­му­цао је да не по­зна­је ни­ка­кву Ели­за­бет фон Ц. Та­да сам чуо, као из не­ке ка­та­ком­бе, кр­кља­ви глас ко­ји ми се бе­сно обра­тио њу­јор­шким ак­цен­том:

„But, he is co­me with me! Он је до­шао са мном! По­ште­но му је пла­ће­но и он је сад ре­зер­ви­сан и за­у­зет!”

Спу­стио сам по­глед ка том гла­су и угле­дао две спо­до­бе. Јед­на гла­ва би­ла је ће­ла­ва и без обр­ва, кре­тен­ски на­це­ре­на, а дру­га, она што ми се обра­ти­ла, та­ко­ђе окру­гла али об­ра­сла цр­ним че­ки­ња­ма те пу­на мр­жње ко­ја се ца­кли­ла из сит­них, цр­них очи­ца, ис­под мај­мун­ски крат­ког те на­ро­гу­ше­ног че­ла. Обо­је су има­ли ма­сна и там­на ли­ца, пу­на ми­тве­се­ра, са но­се­ви­ма од ко­јих би се по­сти­де­ли и сло­но­ви и с усна­ма на­лик отво­ри­ма из­но­ше­них а сман­др­ља­них ча­ра­па. Но­си­ли су цр­на оде­ла као у по­греб­ни­ка, са цр­ним ко­шу­ља­ма ко­је су на­пад­но ис­ти­ца­ле не­ка­кве дре­ча­ве ма­шне, што су им очи­глед­но слу­жи­ле и као сал­ве­те.

Схва­тио сам: би­ли су то аме­рич­ки сек­су­ал­ни ту­ри­сти ко­ји су из­нај­ми­ли јад­но оси­ро­ма­ше­ног Хел­му­та Бер­ге­ра за сво­ју за­ба­ву, па су сто­га по­ла­га­ли пра­во на ње­го­ву ду­шу и оро­ну­ло те­ло. По­ми­слих: мо­жда их уз­бу­ђу­је по­ми­сао да о истом тро­шку опа­су­ју исто­вре­ме­но Лу­дви­га II, Кру­па и есе­сов­ца? Свет људ­ских из­о­па­че­ња је бес­ко­на­чан. Се­тих се, не­ве­се­ло, Лу­ки­на Ви­скон­ти­ја, прин­ца кла­сич­ног и су­блим­ног европ­ског хо­мо­сек­су­а­ли­зма: кад би ви­део у ка­кве ша­ке је за­пао ње­гов ме­зи­мац – пре­вр­нуо би се у гро­бу од га­ђе­ња и му­ке.

Је­два сам са­вла­дао од­врат­ност да бих од­го­во­рио њу­јор­шкој, ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­кој по­хле­пи:

„Ја ни­сам оба­ве­зан да раз­у­мем Ваш ен­гле­ски а Ви сте оба­ве­зни да зна­те где се на­ла­зи­те: ово је Евро­па, и ту Ва­шим окр­ва­вље­ним па­ра­ма ни­је мо­гу­ће баш све ку­пи­ти.”

Раз­го­ро­па­ђе­ну на­ка­зу Хел­мут је тре­ну­тач­но уми­рио оба­ве­стив­ши је да га од­во­ди Ср­бин и да са Ср­би­ма не­ма ша­ле. Кре­нуо је за срп­ским во­ди­чом кроз ла­ви­ринт као да сле­ди лич­но Спа­си­о­ца ка ис­ку­пље­њу свих гре­ха, рас­пи­ту­ју­ћи се, ус­пут, љуп­ко и ко­кет­но, ни­је ли у пи­та­њу сни­ма­ње ТВ-се­ри­је Scher­zi a par­te, по­пу­лар­ног ита­ли­јан­ског об­ли­ка Скри­ве­не ка­ме­ре.

Авај, при­ве­де­ни ни­је ус­пео да се се­ти Ели­за­бе­те фон Ц, упр­кос ње­них под­се­ћа­ња на број­не за­јед­нич­ке при­ја­те­ље и нај­спек­та­ку­лар­ни­је за­ба­ве, од Пор­то Ро­тон­до, пре­ко Кор­ти­не д’Ам­пе­цо, до Гшта­да. Тај труд иза­звао му је са­мо не­ка мут­на при­се­ћа­ња, да­ле­ке од­ра­зе пра­ха злат­них пе­ри­о­да про­во­да кроз гу­сту ма­глу­ши­ну за­бо­ра­ва:

„У сва­ком слу­ча­ју, све се у жи­во­ту ио­на­ко за­вр­ша­ва у не­ком сра­њу, прем­да про­му­ћур­ни­ји­ма оста­је по не­ка го­ми­ла или го­ми­ли­ца нов­ца у ру­ка­ма, а ме­ни са­мо мој го ку­рац или го­ло ду­пе, у за­ви­сно­сти од тач­ке са ко­је ме по­сма­тра­те.”

Та­да сам схва­тио за­што је нај­у­гро­же­ни­ји део жен­ског те­ла на уда­ре ве­тро­ва про­ла­зно­сти, врат Ели­за­бет фон Ц., био ве­што об­у­чен, од бра­де до пр­си­ју, у на­вла­ку од гу­сто утка­них бри­ли­ја­на­та.

Син­ди­кал­ни оби­ла­сци ру­ше­ви­на „слат­ког жи­во­та”

Хел­мут је пред­ло­жио да сви оде­мо у „Ale­xan­der Platz”. По­ми­слио сам да је из­гу­био ори­јен­та­ци­ју и у про­сто­ру, а не са­мо у вре­ме­ну:

„Сад да иде­мо у Бер­лин?”

Од­го­во­рио ми је уз осмех са­у­че­снич­ког ужа­са спрам оп­ште кон­фу­зи­је ко­ја је за­хва­ти­ла свет:

„Ах, не! Та­ко се зо­ве сад нај­шо­кант­ни­ји ноћ­ни клуб у Ри­му… У овом све­ту вла­да све ве­ћа и бле­са­ви­ја збр­ка: Алек­сан­дер Плац – у Ри­му!?”

Има­ју­ћи у ви­ду при­сут­не и ве­о­ма при­стој­не да­ме, по­др­жао сам пред­лог до­ма­ћи­на ве­че­ре, ме­диј­ског маг­на­та, да оде­мо на drink у „Scac­co mat­to”, ноћ­ни клуб осно­ван пре три де­це­ни­је ра­ди об­но­ве „слат­ког жи­во­та”, где се од та­да ни­ка­да ни­сам вра­тио. Он је та­мо хтео да из­ви­ди ко­ли­ко би га ко­шта­ла про­сла­ва ди­пло­ме ње­го­ве кће­ри, а ме­не је при­ву­кла за­но­сна сен мар­ки­зе Ане Стам­па Ка­за­ти, ко­ја је на по­мен тог слав­ног сте­ци­шта рим­ских но­ћоб­ди­ја на­гло из­ро­ни­ла са пу­те­ва мог се­ћа­ња, пле­шу­ћи ла­сцив­но да би, по же­љи свог су­пру­га мар­ки­за Ка­ми­ла Ка­за­ти­ја, при­вла­чи­ла по­гле­де по­жу­де.

Тај по­след­њи му­шки из­да­нак по­ро­ди­це Ка­за­ти је­ди­ни ерот­ски ужи­так на­ла­зио је у осма­тра­њу спа­ри­ва­ња сво­је пре­ле­пе су­пру­ге са дру­ги­ма, по­је­дин­ци­ма или гру­па­ма, ко­је је особ­но при­во­дио и на­во­дио. Оби­ча­вао је да те сно­ша­је фо­то­гра­фи­ше, ка­ко би сти­цао до­дат­не ужит­ке кроз кон­тем­пла­ци­ју сни­ма­ка. Ка­да из кру­га сво­јих по­зна­ни­ка не би имао при ру­ци вољ­не да му опа­су­ју су­пру­гу, тра­гао је за муж­ја­ци­ма да­ље, па би си­ла­зио и у про­ле­тер­ске сло­је­ве Ри­ма, на­ла­зе­ћи их ме­ђу по­слу­жи­те­љи­ма и ко­но­ба­ри­ма, филм­ским ста­ти­сти­ма и вој­ни­ци­ма на од­слу­же­њу вој­ног ро­ка, спа­си­о­ци­ма јав­них ку­па­ти­ла и но­са­чи­ма са ста­ни­це Тер­ми­ни, па и ме­ђу бес­кућ­ни­ци­ма и про­сја­ци­ма, ко­ји­ма је из­да­шно пла­ћао за сек­су­ал­не услу­ге.

У тој ма­си зна­них и не­зна­них, бес­плат­них или пла­ће­них опа­си­ва­ча, са­мо јед­но ли­це је при­ву­кло и за­у­ста­ви­ло по­глед мар­ки­зе. Би­ло је то ли­це Ма­си­ма Ми­но­ри­ти­ја, мла­дог сту­ден­та еко­но­ми­је, пре­ма ко­ме је она осе­ти­ла, пр­ви пут у свом та­ко­ђе мла­дом жи­во­ту, по­рив љу­ба­ви, ко­ја је би­ла уз­вра­ће­на. Кри­шом су се са­ста­ја­ли, без „тре­ћег”. Ка­да је от­крио ту за­бра­ње­ну љу­бав, у на­па­ду не­са­вла­ди­ве за­ви­сти и мр­жње спрам по­бе­де при­ро­де над про­тив­при­род­но­шћу, мар­киз Ка­за­ти их је усмр­тио хи­ци­ма из ре­вол­ве­ра, ко­јим је до­крај­чио и свој жи­вот.

На ула­зу у „Scac­co mat­to”, са сте­че­ним по­до­зре­њем жи­ве ме­те за зло­вољ­не по­гле­де ко­ји­ма се не до­па­да мо­је при­су­ство на сце­ни ме­диј­ског ра­та, уо­чио сам чуд­ни не­до­ста­так лук­су­зних ау­то­мо­би­ла и при­су­ство два ве­ли­ка пут­нич­ка ау­то­бу­са. С об­зи­ром да у то­ме ни­је би­ло ни­чег сум­њи­вог, опа­жа­ње сам од­мах пре­пу­стио за­бо­ра­ву, сту­па­ју­ћи у про­стор ко­ји ни­сам мо­гао пре­по­зна­ти. Уме­сто че­лич­но си­вих та­пе­та ко­ји су не­кад слу­жи­ли да ис­ти­чу жа­ро­ве Еро­са, зи­до­ви су сад пре­кри­ве­ни ве­ли­ким при­ка­зи­ма зо­ди­јач­ких зна­ко­ва, исли­ка­ни ме­ша­ви­ном ум­бре и зла­та. Је­ди­но је та­ма оста­ла иста, пре­се­ца­на се­во­ви­ма стро­бо­скоп­ске, ра­зно­бој­не све­тло­сти, у рит­му тех­но-му­зи­ке.

Про­шли смо кроз дво­ра­ну ре­сто­ра­на где су не­ки го­сти, по­ви­је­ни над ду­гим сто­лом, у мр­клом мра­ку, муч­но тра­га­ли ви­љу­шка­ма за не­чим на­лик ма­ка­ро­на­ма, ћу­тљи­ви јер су би­ли ућут­ка­ни бу­ком од пар сто­ти­на де­ци­бе­ла. До­би­ли смо глав­ну ло­жу пред кру­жном пи­стом за игру, али на њој ни­је би­ло ни јед­не је­ди­не сен­ке сен­ки мар­ки­зе Ка­за­ти. Ни­ко ту ни­је пле­сао већ су се сви ти­ска­ли око пра­зног кру­га, глу­ме­ћи бла­зи­ра­ну од­сут­ност или рав­но­ду­шност, ко­лу­та­ју­ћи очи­ма на­сум­це на­о­ко­ло и гро­зни­ча­во из­вла­че­ћи ди­мо­ве из ци­га­ре­та, у оче­ки­ва­њу не­зна­ног. Ни­су ми ли­чи­ли на по­се­ти­о­це та­квих ме­ста те сам др­ско упи­тао управ­ни­ка:

„Ко су ови љу­ди ов­де?”

За­дрх­тао је од пи­та­ња и му­ца­ју­ћи по­ку­шао да спа­се углед ме­ста:

„Ах, зна­те, мо­ли­ли су нас, мо­ли­ли и ко­нач­но из­мо­ли­ли при­ја­те­љи, вла­сни­ци јед­ног пред­у­зе­ћа из Ви­тер­ба, да ов­де при­ре­де за­ба­ву за сво­је слу­жбе­ни­ке па смо, ве­руј­те ми на реч, са­мо ове ве­че­ри на­пра­ви­ли из­у­зе­так. Ина­че… све је по ста­ром.”

Тад сам схва­тио за­што су пред ула­зом би­ли пар­ки­ра­ни ау­то­бу­си. Пред­ло­жио сам дру­штву да про­ме­ни­мо ме­сто и оде­мо при­ме­ри­це у јед­на­ко слав­ни „Num­ber One”, тик уз Via Ve­ne­to. Пред­лог је иза­звао жа­ло­сти­ве под­сме­хе мо­јој нео­ба­ве­ште­но­сти: „Num­ber One” не по­сто­ји већ не­ко­ли­ко го­ди­на, а на ње­го­вом ме­сту је отво­рен ре­сто­ран „Edu­ar­do”.

Онај ко­ји нас је ту до­вео, пље­снуо је ру­ка­ма у знак по­кре­та и раз­ре­ше­ња про­бле­ма:

„Од­лич­на иде­ја! Тај ре­сто­ран је као на­ру­чен за про­сла­ву ди­пло­ме: има од­лич­ну пе­ва­чи­цу, ко­ја са­вр­ше­но ,ски­да’ сва­ки глас по же­љи, и ма­лу пи­сту за игру.”

Би­ла је по­ноћ, али „Edu­ar­do” је већ био пра­зан. Са­мо су за јед­ним сто­лом се­де­ли вла­сник, пе­ва­чи­ца, ислу­же­ни па­па­ра­цо и не­ка же­на нео­д­ре­ђе­ног из­гле­да. Са ју­жњач­ком ма­ском уз­ви­ше­не мр­зо­вољ­но­сти над сва­ким има­њем и не­ма­њем, вла­сник нам је об­ја­снио пра­зни­ну:

„Хва­ла Бо­гу, да­нас су сви го­сти оти­шли за­чу­до ра­ни­је не­го обич­но, па сад мо­же­мо да ма­ло одах­не­мо. Ина­че, ов­де је обич­но кр­ца­то до сит­них са­ти па мо­рам по­слу­зи да пла­ћам спе­ци­јал­не до­дат­ке.”

Дао је миг пе­ва­чи­ци и она је од­мах за­у­зе­ла ме­сто за син­ти­сај­зе­ром, упи­тав­ши шта же­ли­мо да чу­је­мо. Ели­за­бет фон Ц., је за­тра­жи­ла сво­ју „хим­ну: Mo­ney, mo­ney. Стр­пљи­во сам од­слу­шао до­и­ста ве­шту ими­та­ци­ју гла­са Лај­зе Ми­не­ли, ко­ји ми је иза­звао асо­ци­ја­ци­ју на дру­гу али „по­ли­тич­ки не­ко­рект­ну” му­зич­ку ну­ме­ру, из истог фил­ма. По­тра­жио сам за­ме­ну у ан­ти­ка­пи­та­ли­стич­кој хим­ни про­ле­те­ра рим­ског квар­та Тра­сте­ве­ре, Дру­жи­на жде­ро­ња. Дво­ра­ном се раз­ле­гао на­гло про­му­кли и на­пу­као глас искон­ског пре­зи­ра спрам вла­да­ви­не нов­ца:

„Дру­жи­на жде­ро­ња,

дру­жи­на мла­дих ми смо,

на­ма се сви­ђа са­мо да је­де­мо и пи­је­мо

а за рад ми ни­смо!”

По све­му су­де­ћи, „сла­дак жи­вот” је са­мо је­дан од на­зи­ва при­жељ­ки­ва­ња вре­ме­на сре­ће, од ко­јег се за­пра­во све ви­ше уда­ља­ва­мо. Реч је о из­ра­зу ко­ји је ско­вао кар­ди­нал Ти­ље­ран: „Ко ни­је жи­вео у вре­ме­ни­ма пре Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је – тај не зна шта је то слат­ко­ћа жи­во­та!” Да би нам се вра­ти­ла та слат­ко­ћа жи­во­та, нео­п­ход­но је окон­ча­ње све­та ужа­сних по­сле­ди­ца коб­них бур­жо­а­ских ре­во­лу­ци­ја. <