Зна­ци вре­ме­на

ЧО­ВЕК И ДУ­ША У ЕРИ ТЕ­ЛЕ­ВИ­ЗИ­ЈЕ

Dolce vita, један тужан крај

Да­нас не са­мо ма­се већ и естрад­не ели­те про­во­де бе­са­не но­ћи при­ко­ва­не за фо­те­ље, уз те­ле­ви­зо­ре, са ТВ упра­вља­чем у ру­ци ко­ји им да­је илу­зи­ју да не­што од­лу­чу­ју. Из­ме­ђу жи­во­та ма­са и ели­та не­ма ви­ше ни­ка­квих су­штин­ских раз­ли­ка: сви су по­ста­ли јед­на­ки ТВ за­ви­сни­ци. Да би се об­но­вио „слат­ки жи­вот” нео­п­ход­но је, пре све­га, осло­бо­ди­ти се ТВ за­ви­сно­сти. И по­треб­на је кул­тур­на ре­во­лу­ци­ја, у из­вор­ном сми­слу те ре­чи не­спрет­но по­зајм­ље­не из реч­ни­ка астро­но­ми­је. Ко то схва­та, до­бро зна да је онај рим­ски „слат­ки жи­вот”, про­шли и све про­шли­ји, био са­мо из­раз жуд­ње за оном слат­ко­ћом жи­во­та ко­ја је уби­је­на у бур­жо­а­ским ре­во­лу­ци­ја­ма

Ши­ро­ко за­о­би­ла­зим аук­ци­је сли­ка, јер ми је сва­ки при­зор цен­ка­ња од­вра­тан, а ка­мо­ли онај где су умет­нич­ка де­ла жр­тве те ни­ско­сти ко­ја по­ти­че са ле­ван­тиј­ских ба­за­ра. Ипак, ка­ва­љер­ство оба­ве­зу­је, те сто­га су­зби­јам у се­би га­ђе­ње ка­ко бих се ва­ља­но ода­звао мол­би јед­не дра­ге рим­ске при­ја­те­љи­це да бу­дем њен пра­ти­лац и са­вет­ник на аук­ци­ји сли­ка из ко­лек­ци­је слав­ног плеј-бо­ја Ђан­фран­ка Пи­ја­ћен­ти­ни­ја, ко­ја се одр­жа­ва у га­ле­ри­ји „Aste Ba­bu­i­no”, на углу ули­ца Ба­бу­и­но и Деи Гре­ћи. Прем­да ко­лек­ци­ја сaдржи и ре­мек-де­ла мај­сто­ра „рим­ске шко­ле”, од Де Ки­ри­ка до Ме­ши­не, чи­ни се да по­гле­де зва­ни­ца нај­ви­ше при­вла­чи фи­гу­ра вла­сни­ка, не­у­о­би­ча­је­но ви­со­ка за рим­ски про­сек. Су­де­ћи по спољ­ном из­гле­ду, и он би, као Цр­њан­ски, упр­кос те­ре­ту од сво­јих ше­зде­сет пет го­ди­на, мо­гао за се­бе ре­ћи: Лу­там, још ви­так… Сад, под ра­све­том ТВ ре­флек­то­ра и пљу­ском бли­це­ва, окру­жен бу­ке­том же­на, ре­кло би се да ње­гов по­глед још увек уме да из­ма­ми ван­ред­не треп­та­је и сно­ве њи­хо­вих ср­ца и ми­сли, као не­ка­да дав­но, пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, ка­да је ста­јао у пр­вом ре­ду гла­ди­ја­то­ра рим­ског „слат­ког жи­во­та”.

Ипак, оно што го­во­ри пре за­слу­жу­је по­ри­ве ма­те­рин­ског са­жа­ље­ња леп­ше по­ло­ви­не чо­ве­чан­ства:

„Ви­ди­те овај аква­рел Ма­ка­ри­ја, ко­ји се про­да­је за све­га ше­зде­сет евра, по­кло­ни­ла ми је Ким Но­вак, пла­ва и ва­тре­на Ким Но­вак. Кад би ме љу­би­ла, би­вао сам пот­пу­но об­у­зет ње­ним ва­тре­ним усна­ма. Да не го­во­рим о оном по­сле. Би­ло је то као у бај­ци! По­не­кад би ски­да­ла ци­пе­ле са вр­то­гла­вим шти­кла­ма и ба­ца­ла их кроз про­зор. А ја сам он­да мо­рао да тр­чим на­по­ље да их хва­там у ле­ту…”

Ре­кло би се да ло­ше ста­ри ка­да о сво­јим љу­ба­ви­ма го­во­ри реч­ни­ком бе­стид­но из­дај­нич­ког ого­ва­ра­ња, не­до­стој­ног чак и обич­них му­шка­ра­ца, а ка­мо­ли ле­ген­де ко­ју оте­ло­тво­ру­је:

„Лин­да Кри­сти­јан ми ни­шта ни­је по­кло­ни­ла. Ни­је во­ле­ла ни сли­кар­ство ни скулп­ту­ру. Сад то мо­гу да ка­жем без про­бле­ма: у кре­ве­ту је би­ла очај­но ло­ша, да, пра­ва ле­да­ра. У свет умет­но­сти уве­ла ме је фран­цу­ска ма­не­кен­ка Ка­пу­син. Тан­ка као гри­си­ни, с круп­ним очи­ма и злат­ним ср­цем, во­ди­ла ме кроз га­ле­ри­је и по­ка­зи­ва­ла сли­ке ко­је су вре­де­ле те­шке ми­ли­о­не, док сам ја та­да имао у џе­по­ви­ма са­мо сит­ни­ну од ли­ра. Осе­ћао сам се сит­ним као мрав. Ви­ди­те овај пор­трет же­не Ар­ту­ра Но­чи­ја, про­дат за хи­ља­ду осам сто­ти­на евра? То ми је она по­кло­ни­ла. Ви­ди­те овај цр­теж Ме­си­не, про­дат ма­ло­час за три сто­ти­не че­тр­де­сет евра? По­кло­ни­ла ми га је Џо­ан Ко­линс. Кра­љи­ца Ди­на­сти­је по­бе­гла је на Мал­ту, а кад сам је та­мо сти­гао пред­ста­ви­ла ми је му­жа као свог фо­то­гра­фа.”

На пи­та­ње за­што се од­лу­чио да рас­про­да сво­је „тро­фе­је” – Пи­ја­ћен­ти­ни сле­же ра­ме­ни­ма она­ко ка­ко се то чи­ни у знак по­ко­ра­ва­ња не­кој ви­шој си­ли:

„За­то што сам по­стао си­ро­ма­шан. Имам по­тре­бу за сит­ни­ном ка­ко бих мо­гао да жи­вим… у ве­ли­ком сти­лу! Ако хо­ће­те баш да зна­те исти­ну: имам два­де­сет го­ди­на мла­ђу же­ну Су­за­ну. И, бу­ду­ћи да сам пен­зи­о­ни­сан и да па­ра има све ма­ње, на­пу­стио сам ре­зи­ден­ци­ју у Бел­си­ту и пре­се­лио сам се у стан код та­ште. Где да сме­стим све те сли­ке?”

Уте­ха у срп­ском шар­му

Је­ди­но што код Пи­ја­ћен­ти­ни­ја да­нас ево­ци­ра по­глед на свет свих про­та­го­ни­ста рим­ског „слат­ког жи­во­та” је­сте из­ја­ва да му је по­треб­на сит­ни­на е да би мо­гао на­ста­ви­ти жи­вот у ве­ли­ком сти­лу. До­ду­ше, у пи­та­њу је опо­на­ша­ње сти­ла го­во­ра ко­ји од­ли­ку­је твор­ца тог по­гле­да на свет, прин­ца Да­ду Ру­спо­ли­ја. Раз­ли­ке из­ме­ђу Пи­ја­ћен­ти­ни­ја и Ру­спо­ли­ја мо­гу до­бро по­слу­жи­ти као школ­ски при­мер ква­ли­та­тив­них ра­спо­на  из­ме­ђу гра­ђан­ства и ари­сто­кра­ти­је. Принц Да­до Ру­спо­ли про­дао је та­ко­ре­ћи све што има – из­у­зев ста­на у рим­ској па­ла­ти Ру­спо­ли­ја –да би улеп­шао жи­во­те ле­по­ти­це ко­је су га пра­ти­ле и ни­ка­да о њи­ма ни­је из­ре­као ни јед­ну про­за­ич­ну, а ка­мо­ли ру­жну или ска­ред­ну реч. Ни­ка­да ни­је из­дао чак ни нај­ве­ће из­дај­ни­це свог ср­ца. За љу­бав во­ље­не де­вој­ке умео је и да аб­ди­ци­ра – бар при­вре­ме­но – с прин­чев­ског тро­на, те да пре­у­зме уло­гу обич­ног гра­ђа­ни­на. Учи­нио је то пре не­ко­ли­ко го­ди­на, за љу­бав не­ко­ли­ко де­це­ни­ја мла­ђе по­зо­ри­шне глу­ми­це, ко­ју је ре­дов­но пра­тио до по­зо­ри­шних про­ба и по­том је вра­ћао ку­ћи. Јед­но­га да­на, док је пра­тио про­бе из фо­те­ље у пар­те­ру, ре­ди­тељ му се обра­тио с јед­ном иде­јом:

„Прин­че, кад већ пра­ти­те све на­ше про­бе, да ли би­сте се ла­ти­ли не­ке уло­ге, да не се­ди­те баш та­ко бес­по­сле­ни?”

При­стао је без пре­до­ми­шља­ња и од свих по­ну­ђе­них уло­га при­хва­тио је да у ко­ма­ду но­си нај­скром­ни­ју: уло­гу со­ба­ра ко­ји са­мо до­но­си и од­но­си по­слу­же­ња, уз од­го­ва­ра­ју­ће фор­му­ле по­слу­шно­сти. За раз­ли­ку од гра­ђа­на, ко­ји се па­нич­но кло­не ни­ских по­ло­жа­ја или ло­шег дру­штва, бо­је­ћи се да ће им то у очи­ма оста­лог гра­ђан­ства од­у­зе­ти сва­ки углед – ари­сто­кра­ти­ја не пре­за да си­ла­зи и до дру­штве­ног дна, јер пле­ме­ни­тост са­мо соп­ству по­ла­же ра­чу­не о се­би. Или је бо­ље од­ре­ђе­ње ари­сто­кра­ти­је пру­жио Освалд Шпен­глер: „Ари­сто­кра­ти­ја не­ма по­тре­бе да се ико­ме до­ка­зу­је, јер она то је­сте.”

Та­кви при­ме­ри пле­ме­ни­то­сти и од­го­ва­ра­ју­ћег шар­ма ван­ред­на су рет­кост у све­ту под сен­ком За­па­да. Да бих рим­ске ле­по­ти­це не­ка­ко уте­шио, упо­зна­јем их са вр­сним при­ме­ром срп­ског шар­ма ка­кав оте­ло­тво­ру­је Мо­мо Ка­пор, у по­се­ти Ри­му. За сто­лом ка­фе-ре­сто­ра­на „Ci­am­pi­no”, у ули­ци Дел Ле­о­не, опа­жам, за­ди­вље­но, ка­ко Мо­мо Ка­пор успе­ва да пле­ни сво­јом ду­хо­ви­то­шћу, ко­ри­сте­ћи је­два де­се­так зна­них му ита­ли­јан­ских ре­чи. По­том опа­жам, ма­ло из­не­на­ђен, ка­ко не­ко ко про­ла­зи оти­ма жен­ске по­гле­де од срп­ског дру­штва. У њи­хо­вим там­ним очи­ма на­зи­рем сен­ку ка­кву на­но­си не­ки пред­мет ви­со­ке све­то­сти, из­ма­мљу­ју­ћи од ду­ше стра­хо­по­што­ва­ње. Мо­жда се јед­на мо­ја обр­ва ди­гла у знак пи­та­ња, те до­бих од­го­вор ша­па­том јед­ног ме­цо­со­пра­на:

„Про­шао је Да­до Ру­спо­ли!”

Освр­ћем се и ви­дим ка­ко ма­ло по­гу­ре­на, али ва­зда вит­ка фи­гу­ра се­дам­де­се­то­го­ди­шњег прин­ца, са ше­ши­ром ши­ро­ког обо­да, за­ми­че у ле­вом окрај­ку из­ло­га. Уста­јем од сто­ла, уз ду­жно из­ви­ње­ње. Сти­жем прин­ца Ру­спо­ли­ја на углу ули­це Фон­та­не­ла Бор­ге­зе, не­ко­ли­ко де­се­ти­на ко­ра­ка од па­ла­те Ру­спо­ли. Про­шле су де­це­ни­је от­кад сам га по­след­њи пут срео, али му је по­глед остао јед­на­ко ор­лов­ски про­до­ран, а бла­го­ро­дан, пун сја­ја по­ве­ре­ња у људ­ско. То је по­глед ко­ји је ми­ло­вао нај­леп­ше об­на­же­но­сти ве­ка фил­ма – од Бри­жит Бар­до до Ел­зе Мар­ти­не­ли – али и по­глед ко­ји је умео да се су­о­чи с нај­у­жа­сни­јим ха­лу­ци­на­ци­ја­ма. Ус­пео је да их пре­вла­да те да се от­ме са­мо­у­би­лач­ким вр­тло­зи­ма нар­ко­ти­ка. Ка­жем му да у Ри­му ре­ди­гу­јем ита­ли­јан­ски пре­вод ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни, у ко­јем сам лич­ност зва­ну Принц са­здао на­дах­нут ње­го­вим ми­сли­ма и др­жа­њи­ма. Искре­но је из­не­на­ђен.

„Зар сам ја вре­дан тру­да ичи­јег пам­ће­ња?”

У сва­кој по­ве­сти рим­ског „слат­ког жи­во­та” принц Да­до Ру­спо­ли је онај ко­ји ју је за­по­чео – и ко­ји је про­гла­сио њен крај. Ка­ко већ ре­ко­смо на овим на­шим стра­ни­ца­ма, по­сле за­вр­шет­ка фил­ма Сла­дак жи­вот, ко­ју је Фе­де­ри­ко Фе­ли­ни при­ре­дио за твор­це тог фе­но­ме­на, Да­до Ру­спо­ли обра­тио му се уз сет­ни осмех:

„Сад кад си сви­ма по­ка­зао наш слат­ки жи­вот, ти си га убио!”

Ко је за­и­ста убио „слат­ки жи­вот”?

Већ де­це­ни­ја­ма град­ски оци Ри­ма, ле­ви јед­на­ко као де­сни, по­ку­ша­ва­ју да об­но­ве сјај Виа Ве­не­то и „слат­ки жи­вот” ко­ји се по њој рас­ко­шно раз­ли­вао кра­јем пе­де­се­тих и по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на XX сто­ле­ћа. Уза­луд. Сви та­кви по­ку­ша­ји су про­па­ли, ка­ко ре­зиг­ни­ра­но опа­жа ко­мен­та­тор рим­ског из­да­ња днев­ни­ка Cor­ri­e­re del­la se­ra Ко­ра­до Ру­ђе­ри, у увод­ни­ку на­сло­вље­ном „Гор­ки жи­вот Виа Ве­не­то”. Он за­кљу­чу­је да су „сви ис­хо­ди тих по­ку­ша­ја го­ри чак и од нај­пе­си­ми­стич­ни­јих пред­ви­ђа­ња”.  Оста­је са­мо жал:

„Виа Ве­не­то је би­ла жи­вот ко­ји смо сви при­жељ­ки­ва­ли: сла­ва, но­вац, секс, пу­сто­ло­ви­не. И дан-да­нас сла­ви­мо име­на про­та­го­ни­ста тог жи­во­та, по­све­ћу­ју­ћи им из­ло­жбе ко­је под­се­ћа­ју на вре­ме ка­да је Жи­вот био Сла­дак. Али, ако се пре­ви­ше ба­ви­мо са­мо се­ћа­њи­ма, на ште­ту бри­га за са­да­шњост, он­да је до­шао тре­ну­так да се пи­та­мо: Где смо то по­гре­ши­ли? Јер бу­дућ­ност ни­је мо­гу­ће из­гра­ди­ти на но­стал­ги­ји.”

Све то ле­по зву­чи, али је пи­та­ње скроз по­гре­шно. За из­о­ста­нак об­но­ве „слат­ког жи­во­та” не тре­ба кри­ви­ти не­ке гре­шке упра­ве гра­да Ри­ма, јер га она ни­је ни ство­ри­ла, ни­ти мо­же. „Слат­ки жи­вот” је спон­та­ни плод јед­ног по­ко­ле­ња мла­дих, ко­је се ви­ше ни­је по­но­ви­ло. Сле­де­ћи ин­ту­и­ци­ју прин­ца Да­де Ру­спо­ли­ја, пре бих ре­као да је те­ле­ви­зи­ја уби­ла „слат­ки жи­вот”, за­ме­нив­ши ни­зу по­то­њих по­ко­ле­ња не са­мо по­ро­дич­но ог­њи­ште, већ и ро­ди­тељ­ско вас­пи­та­ње. Те­ле­ви­зи­ја је од­га­ји­ла и га­ји мно­га по­ко­ле­ња па­сив­них по­сма­тра­ча ту­ђих, углав­ном ве­штач­ких, вир­ту­ел­них жи­во­та. Ге­не­ра­ци­ја ко­ја је ство­ри­ла рим­ски „слат­ки жи­вот” ни­је по­зна­ва­ла те­ле­ви­зи­ју и за­то је има­ла не па­сив­ни већ ве­о­ма ак­тив­ни од­нос пре­ма жи­во­ту. Би­ла је при­ну­ђе­на да са­ма се­би ства­ра слат­ко­ћу у мо­ру гор­чи­не европ­ског не­за­до­вољ­ства.

За­то да­нас не са­мо ма­се већ и естрад­не ели­те про­во­де бе­са­не но­ћи при­ко­ва­не за фо­те­ље, уз те­ле­ви­зо­ре, гле­да­ју­ћи ТВ про­гра­ме, са ТВ упра­вља­чем у ру­ци ко­ји им да­је илу­зи­ју да не­што од­лу­чу­ју. Том фе­но­ме­ну ита­ли­јан­ски не­дељ­ник Па­но­ра­ма по­све­тио је оп­се­жно ис­тра­жи­ва­ње ко­је је раз­от­кри­ло да из­ме­ђу жи­во­та ма­са и ели­та не­ма ви­ше ни­ка­квих су­штин­ских раз­ли­ка: сви су по­ста­ли јед­на­ки ТВ за­ви­сни­ци. Сви: од ми­лан­ске гај­бе нај­чу­ве­ни­јег пе­дер­ског па­ра ви­со­ке мо­де, Дол­че и Га­ба­не, до рим­ског са­ло­на прин­ца Рај­мон­да Ор­си­ни­ја и ње­го­ве пле­беј­ске су­пру­ге Ке­те­ван. Сва­ке  но­ћи, у по­ла је­да­на­ест, До­че и Га­ба­на ба­ца­ју па­шта­шу­ту у ло­нац с вре­лом во­дом и отва­ра­ју вра­та за сво­је при­ја­те­ље, ка­ко би ка­сни­је сви за­јед­но ужи­ва­ли да са усти­ма пу­ним па­сте па­ко­сно ко­мен­та­ри­шу или опањ­ка­ва­ју оде­ћу и из­глед, го­вор и ти­ко­ве го­сти­ју ТВ еми­си­је Пи­је­тра Кам­бре­ти­ја. За то вре­ме, у са­ло­ну рим­ске па­ла­те Ор­си­ни­ја, го­сти има­ју при­ли­ку да по­сред­ством три ги­гант­ска екра­на пра­те три раз­ли­чи­та про­гра­ма: по­ли­тич­ку де­ба­ту ко­ју во­ди Бру­но Ве­спа у еми­си­ји Од вра­та до вра­та, људ­ску ме­на­же­ри­ју иш­ча­ше­них и увр­ну­тих, ко­ју ско­ро сва­ке ве­че­ри оку­пља, већ два­де­сет го­ди­на, Ма­ру­цио Кон­стан­цо или show Пи­је­тра Кам­бре­ти­ја. Ако не­ко­га за­ни­ма при­нуд­ни из­бор пи­сца ових ре­до­ва спрам ре­че­них по­ну­да, он би из­ве­сно пао на show Кам­бре­ти­ја, не­ку вр­сту ита­ли­јан­ског ру­жни­јег бра­та Ми­ло­ми­ра Ма­ри­ћа, ко­га над­ма­шу­је са­мо у ди­сци­пли­ни љуп­ког амо­ра­ли­зма, прав­да­ју­ћи се го­сти­ма ка­ко ни­је он ау­тор нај­бе­стид­ни­јих пи­та­ња већ ано­ним­на го­ми­ла по­моћ­ни­ка, тех­ни­ча­ра, шмин­ке­ра и ре­кви­зи­те­ра.”

Да­кле, да би се об­но­вио слат­ки жи­вот и у Виа Ве­не­то нео­п­ход­но је, пре све­га, осло­бо­ди­ти се ТВ за­ви­сно­сти. У де­сном оку прин­ца Да­де Ру­спо­ли­ја опа­зио сам и за­пам­тио ис­трај­ни­ји сјај на­де с ко­јом гле­да на хо­ри­зонт не­ке бу­дућ­но­сти, с оне стра­не кра­ја ове ци­ви­ли­за­ци­је, као бит­ног усло­ва за пре­по­род ве­ро­до­стој­не слат­ко­ће жи­во­та. Реч је о на­ди у ве­ро­до­стој­ну кул­тур­ну ре­во­лу­ци­ју, у из­вор­ном сми­слу те ре­чи не­спрет­но по­зајм­ље­не из реч­ни­ка астро­но­ми­је. Ко то схва­та, до­бро зна да је онај рим­ски „слат­ки жи­вот”, про­шли и све про­шли­ји, био са­мо из­раз жуд­ње за оном слат­ко­ћом жи­во­та о ко­јој го­во­ри зна­ме­ни­та по­сло­ви­ца кар­ди­на­ла Ти­ље­ра­на:

„Они ко­ји ни­су жи­ве­ли пре Ре­во­лу­ци­је не зна­ју шта је то слат­ко­ћа жи­во­та.” <