Пу­то­пис

ЕФЕС У МИ­СЛИ­МА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Тамо где се родио Хераклит

Ста­ри Ри­мља­ни су по­се­до­ва­ли моћ да осе­те осо­бе­ни дух сва­ког ме­ста. Об­но­вив­ши ту моћ у Ефе­су, Дра­гош Ка­ла­јић је от­крио да је дух тог ме­ста био и остао жен­ског ро­да. Ево за­што

У Тур­ској, чи­ји Устав не при­зна­је по­сто­ја­ње на­ци­о­нал­них ма­њи­на — већ све др­жа­вља­не свр­ста­ва ме­ђу Тур­ке — рет­кост је сре­сти пра­ве Тур­ке. Ка­да сам тур­ског исто­ри­ча­ра Му­ста­фу Ка­ра­ха­са­на упи­тао ко­ли­ко се од из­вор­не тур­ске кул­ту­ре са­чу­ва­ло од ва­ло­ва ара­би­за­ци­је, по­кре­та­них исла­ми­за­ци­јом, он ми је, уз ата­тур­ков­ски уз­дах, али не треп­нув­ши, од­го­во­рио: „Је­два де­сет од­сто.” Знал­ци твр­де и да је­два де­се­так од­сто ста­нов­ни­ка Тур­ске по­се­ду­је ан­тро­по­ло­шка обе­леж­ја Ту­ра­ка. За­то сам са­да љу­бо­пи­тљи­во за­гле­дан у љуп­ко ис­ко­ше­не очи и окру­глу гла­ви­цу ту­ри­стич­ког во­ди­ча ко­га ми је тур­ска др­жа­ва до­де­ли­ла да ме во­ди кроз ру­ше­ви­не ста­ро­хе­лен­ског и по­том рим­ског те ви­зан­тиј­ског гра­да Ефе­са, прем­да та­кву услу­гу ни­сам тра­жио.

Она по­гре­шно схва­та мој по­глед и пи­та, на­ту­ца­ју­ћим ен­гле­ски, да ли ме за­ни­ма по­вест гра­да Ефе­са. Ка­жем, љу­ба­зно, да ми ње­но вођ­ство ни­је по­треб­но јер већ имам во­ди­ча. Ње­ни ко­си про­ре­зи се на­гло ши­ре да про­пу­сте по­глед из­не­на­ђе­ња:

„Ка­ко? Ко је тај во­дич?”

Ка­жем, не­спо­со­бан чак ни за сит­не ла­жи ко­је олак­ша­ва­ју жи­вот:

„Зо­ве се Хе­ра­клит.”

Ни­је по­ста­ла па­мет­ни­ја:

„А где Вам је тај во­дич?”

По­ка­зу­јем де­сним ка­жи­пр­стом у че­ло:

„Ов­де, у на­шим, европ­ским ми­сли­ма.”

Хе­ра­клит, је­дан од пр­вих фи­ло­со­фа у по­ве­сти Евро­пља­на, ро­ђен пре ско­ро два­де­сет и пет сто­ле­ћа, остао је не­пре­ва­зи­ђен у ди­сци­пли­на­ма осо­бе­но­сти, да­ле­ко­се­жно­сти и сме­ло­сти ми­сли. Ње­гов спо­знај­ни по­глед об­у­хва­тао је сав све­мир, те је учио: „Јед­но је, на­и­ме, му­дрост: спо­зна­ва­ти ду­хов­ну моћ ко­ја упра­вља све кроз све.” Ни­ко пре ње­га ни­је ус­пео да ви­ди или смо­гао сме­ло­сти да ка­же: „Овај све­мир, исти за све, ни­је ство­рио ни­је­дан од бо­го­ва, ни­ти од љу­ди, не­го увек бе­ше, је­сте и би­ће веч­на жи­ва ва­тра, ко­ја се по ме­ра­ма (пе­ри­о­дич­но) па­ли и по ме­ра­ма га­си.”

Ни нај­му­дри­ји Хе­ле­ни — а ка­мо­ли мо­дер­ни љу­ди — ни­су успе­ва­ли да сву­да пра­те и схва­те ње­гов кри­ла­ти ум, те су га за­то зва­ли Мрач­ним. Ка­ко све­до­чи Ди­о­ген Ла­ер­ча­нин, Со­крат, учи­тељ учи­те­ља свих по­то­њих по­ко­ле­ња истин­ских Евро­пља­на, да­кле Пла­то­на, про­чи­тав­ши Хе­ра­кли­то­ве спи­се — ко­је му је до­нео на увид пи­сац тра­ге­ди­ја Еу­ри­пид — за­кљу­чио је: „Оно што сам раз­у­мео је из­вр­сно али ми­слим да је из­вр­сно и оно што ни­сам раз­у­мео, са­мо би за то би­ло по­треб­но би­ти дел­ски ро­ни­лац.” Ро­ни­о­ци с остр­ва Де­ла — где су Хе­ле­ни чу­ва­ли тра­ди­ци­ју свог хи­пер­бо­реј­ског по­ре­кла, из око­ло­арк­тич­ких обла­сти Евро­а­зи­је — би­ли су чу­ве­ни по мо­ћи да до­сег­ну нај­ве­ће ду­би­не.

Хе­ра­клит је ро­ђен у Ефе­су, хе­лен­ској ко­ло­ни­ји на јон­ској оба­ли Ма­ле Ази­је, ко­ју је, пре­ма ле­ген­ди, осно­вао Ан­дро­кло, син атин­ског кра­ља Ка­дро­са, пред­во­де­ћи хе­лен­ске осва­ја­че, у дру­гој по­ло­ви­ни XI сто­ле­ћа пре но­ве ере. Хе­ра­клит је, као и Пла­тон, од ло­зе Ка­дро­са али је све од­го­ва­ра­ју­ће по­ча­сти пре­нео на свог бра­та. За­то сам са­да у Ефе­су: да се по­кло­ним се­ни Хе­ра­кли­то­вој.

Oд би­бли­о­те­ке до јав­не ку­ће

Док по­сма­трам Ефес с осмо­три­шта ко­је пру­жа по­че­так ули­це Ку­ре­та — што је спу­шта­ју­ћи се не­кад раз­два­ја­ла при­ват­ни и јав­ни про­стор, брег с бо­га­та­шким ви­ла­ма и про­стор тр­жи­шта, све­ти­ли­шта те јав­них ку­ћа — чу­јем ка­ко ми во­дич ка­же:

„Ето, са­да гле­даш јед­но учи­ло оп­штег за­ко­на ко­ји гла­си: Све про­ла­зи… из­у­зев све­мир­ске ва­тре и ума. У овом при­зо­ру не­ма ни јед­ног је­ди­ног бе­ле­га Ефе­са у ко­ме сам ро­ђен, из­у­зев, мо­жда, не­ког зр­на пра­ши­не, по ко­јој га­зи ова ме­ђу­на­род­на ру­ља, а и то ће она, ако не ве­тро­ви и ки­ше, кад-тад раз­не­ти сво­јим сто­па­ли­ма по све­ту.”

И до­и­ста, све што по­глед об­у­хва­та — до­пи­ру­ћи, у вре­мен­ској пер­спек­ти­ви, је­два до хо­ри­зон­та пр­вог сто­ле­ћа пре но­ве ере — је­су оста­ци рим­ског а не ста­ро­хе­лен­ског Ефе­са, ру­ше­ви­не ад­ми­ни­стра­тив­ног и тр­го­вач­ког сре­ди­шта азиј­ске про­вин­ци­је им­пе­ри­је. С де­сне стра­не ули­це ни­жу се мра­мор­не шкр­бо­ти­не рим­ске мо­ћи, по­чев­ши од ис­пра­жње­не љу­шту­ре ма­лог али жен­стве­но дра­же­сног хра­ма им­пе­ра­то­ра Ха­дри­ја­на, са сту­бо­ви­ма у ко­ринт­ском сти­лу, по ко­ме су по­то­њи им­пе­ра­то­ри ока­чи­ли сво­је пор­тре­те у дру­штву бо­ги­ња Ати­не, Ар­те­ми­де и Ти­хе, те ле­ген­дар­ног осни­ва­ча Ефе­са Ан­дро­кла.

Од мра­мор­ног при­ка­за им­пе­ра­то­ра Тра­ја­на, у при­род­ној ве­ли­чи­ни, на про­че­љу фон­та­не по­диг­ну­те у ње­го­ву сла­ву, оста­ли су са­мо де­сна пе­та и ко­мад гру­ди. Од спо­ме­ни­ка ко­ји је 86. го­ди­не дик­та­тор Си­ла по­ди­гао у сла­ву Ју­пи­те­ра те по­бе­до­но­сног по­врат­ка рим­ског ре­да у Ефес — чи­је се ве­ро­лом­но, ле­ван­тиј­ско гра­ђан­ство прет­ход­но би­ло при­кло­ни­ло си­ли пер­сиј­ског кра­ља Ми­три­ја­да, по­бив­ши, по ње­го­вом на­ло­гу, у јед­ном да­ну, осам­де­сет хи­ља­да Ри­мља­на — оста­ли су са­мо сло­мље­ни ко­ма­ди сте­пе­ни­шта, ивич­ња­ка и ба­ре­ље­фа. Не­ки на­дри­струч­њак по­ку­шао је да их вра­ти то­бо­же у пр­во­бит­не по­ло­жа­је, уз по­моћ бе­тон­ских др­жа­ча, ство­рив­ши не­што на­лик пост­мо­дер­ној умет­но­сти, да­кле не­ку вр­сту ин­ста­ла­ци­је што сла­ви ха­ос…

При дну, та­мо где се ули­ца Ку­ре­ти укр­шта с ули­цом ко­ја но­си име им­пе­ра­то­ра Ар­ка­ди­ја, ви­ди се дво­спрат­но про­че­ље слав­не би­бли­о­те­ке — ви­со­ко ше­сна­ест ме­та­ра, с дво­стру­ким по­рет­ком јон­ских сту­бо­ва — ко­ју је над гроб­ни­цом свог оца, рим­ског кон­зу­ла Кел­зу­са По­ле­ма­и­у­са, по­ди­гао ње­гов син. Чу­јем ка­ко се Мрач­ни при­се­ћа:

„Био је на­и­ван. Хтео је да књи­га­ма опа­ме­ти глу­пе Ефе­жа­не, огре­зле у де­мо­ни­ји бо­га­ће­ња ра­ди бо­га­ће­ња, а они су по­том ис­ко­па­ли је­дан под­зем­ни ка­нал ко­ји је њи­хо­ве ко­ра­ке, кле­ца­ве од го­ја­зно­сти и на­ки­та, кри­шом од су­пру­га, во­дио од би­бли­о­те­ке, где су то­бо­же од­ла­зи­ли, ка јав­ној ку­ћи, ку­да су за­пра­во сме­ра­ли.”

Kа­ко је ча­ша јеч­ма за­у­ста­ви­ла пер­сиј­ску на­је­зду

Ако се по­глед ви­не још да­ље до­спе­ће до мо­ра, чи­ји та­ла­си у овом до­бу уда­ра­ју о оба­лу до­брих осам ки­ло­ме­та­ра да­ље од оне ко­јом се не­кад ше­тао Хе­ра­клит, ослу­шку­ју­ћи шум про­ла­зно­сти. Муљ ко­ји је ту ве­ко­ви­ма на­но­си­ла ре­ка Ка­и­стро од­во­јио је Ефес и ње­го­ву слав­ну лу­ку од мо­ра ка ду­би­ни коп­на. А Хе­ра­клит се од­во­јио од Ефе­жа­на и упу­тио у гор­ско од­мет­ни­штво, згро­жен њи­хо­вом мр­жњом спрам ари­сто­крат­ских на­че­ла, њи­хо­вим од­би­ја­њем да им вла­да онај ко­ји је нај­бо­љи, ње­гов при­ја­тељ Хер­мо­дор.

„До­бро би учи­ни­ли Ефе­жа­ни да се сви од­ра­сли ре­дом обе­се и да не­до­ра­сли­ма оста­ве град, ко­ји Хер­мо­до­ра, свог нај­бо­љег чо­ве­ка, про­те­ра­ше го­во­ре­ћи: ,Не­ка ни је­дан од нас не бу­де нај­бо­љи, не­ка бу­де нај­бо­љи дру­где и ме­ђу дру­ги­ма’.”

Док се ус­пи­њем сте­пе­ни­шти­ма кроз остат­ке бо­га­та­шких ви­ла, оде­ље­них са­мо зи­до­ви­ма — што осве­до­ча­ва ле­ван­тиј­ску, ва­ви­лон­ску скло­ност ка људ­ским ме­ша­њи­ма, од­но­сно ка кр­кљан­ци­ма — по­ми­шљам да се Хе­ра­клит од­мет­нуо од гра­ђа­на по­кре­нут и га­ђе­њем ко­је је осе­ћао спрам њи­хо­вог тра­ће­ња је­дин­стве­ног да­ра жи­во­та на сти­ца­ња ма­те­ри­јал­них бо­гат­ста­ва ра­ди бо­гат­ства. Ме­ђу Хе­ра­кли­то­вим ми­сли­ма ко­је су са­чу­ва­не, на­ла­зи се и јед­на кле­тва: „Не пре­са­хло вам, Ефе­жа­ни, ва­ше бо­гат­ство — да би се раз­от­кри­ло ва­ше не­ва­љал­ство.”

Ипак, бар у јед­ној при­ли­ци Ефе­жа­ни су по­слу­ша­ли нај­му­дри­јег. Би­ло је то кад се око Ефе­са сте­гао обруч пер­сиј­ске на­је­зде, што је пре­тио да Ефе­жа­не умо­ри гла­ђу. Ви­дев­ши, на скуп­шти­ни, да ни­ко не пред­ла­же спас у об­у­зда­ва­њу рас­ко­шног и ра­сип­нич­ког жи­во­та, Хе­ра­клит је та­да на­о­чи­глед свих си­пао ма­ло јеч­ме­ног бра­шна у ча­шу во­де да би ту сме­су по­јео. Ефе­жа­ни су схва­ти­ли ње­го­ву не­му по­у­ку. Од­мах су се окре­ну­ли скром­но­сти и ште­дљи­во­сти. Кад је не­при­ја­тељ чуо да су Ефе­жа­ни на­у­чи­ли жи­ве­ти пре­ма Хе­ра­кли­то­вом са­ве­ту — об­у­ста­вио је оп­са­ду. Ле­ген­да ка­же да се пер­сиј­ска си­ла по­ву­кла пред Хе­ра­кли­то­вим јеч­мом.

Ко­ра­ци ме до­во­де у дво­ра­ну укра­ше­ну фре­ска­ма што при­ка­зу­ју сце­не из слав­них тра­ге­ди­ја и ми­то­ло­шке фи­гу­ре. Опа­жам ка­ко оли­че­ња жен­ског еле­мен­та има­ју др­жа­ње свој­стве­но му­шкој до­сто­јан­стве­но­сти, док те­ла му­шкар­ца осве­до­ча­ва­ју про­цес ефе­ми­ни­за­ци­је, свој­ствен по­зном хе­ле­ни­зму као огле­да­лу mel­ting pot-а. Чу­јем Мрач­ног ка­ко мр­мља из не­ке ду­би­не:

„Сва­ки ве­ли­ки град, по­пут Ефе­са, уве­ћа­ва­ју­ћи удоб­но­сти оту­ђу­је чо­ве­ка од при­ро­де и при­род­но­сти, те и од му­шко­сти и жен­стве­но­сти. У том про­це­су уче­ству­је и град­ска при­ну­ђе­ност раз­ли­чи­то­сти и су­прот­но­сти на су­жи­вот ко­ји их убла­жу­је и ко­нач­но по­ти­ре. За­то раст сва­ког ве­ли­ког гра­да те­жи ка оном ста­њу ко­је мо­дер­ни фи­зи­ча­ри зо­ву Дру­гим за­ко­ном тер­мо­ди­на­ми­ке или ,то­плот­ном смр­ћу’. У та­кву смрт за­па­да сва­ки си­стем где су тем­пе­ра­ту­ре мо­ле­ку­ла из­јед­на­че­не. То је ста­ње су­прот­но ста­њу оп­штег ра­та, на осно­ву ко­га — ка­ко је већ ре­че­но — све би­ва и ко­ји је услов сва­ке жи­вот­но­сти. Та­мо где не­ма су­прот­но­сти, где не­ма су­ко­бља­ва­ња — не­ма ви­ше ни ва­тре и та­мо смрт вла­да.”

Од Мај­ке зе­мље до Бо­го­ро­ди­це

За­ста­јем пред оста­ци­ма фре­ске ко­ја при­ка­зу­је бор­бу Хер­ку­ла с Ахе­ло­јом, бо­гом ре­ка, чи­ју моћ­ност Хо­мер чак ста­вља ис­пред оне у бо­га Оке­а­на, „из ко­га ис­ти­чу сви, и ре­ке, и сва­ко мо­ре”. Ахе­лој се ту об­рео да би отео и об­љу­био ле­пу Де­и­а­ни­ру, кћи ка­ле­дон­ског кра­ља Ои­неа и кра­љи­це Ал­те­је. Ахе­лој, као оли­че­ње про­мен­љи­во­сти те и про­ла­зно­сти ства­ри и по­ја­ва, кроз бор­бу по­при­ма раз­ли­чи­те об­ли­ке, од би­ка до зма­ја и зми­је. Уза­луд. Чвр­сто осло­њен ко­ле­ном о зе­мљу Хер­кул по­бе­ђу­је све иза­зо­ве и од­бра­њу­је Де­и­а­ни­ру.

Тај слав­ни бра­ни­лац де­во­ја­штва прет­ход­но је спа­сао Еси­о­ну од мор­ске не­ма­ни, Ал­ке­сти од Смр­ти, кћи Де­а­ме­на од кен­та­у­ра, али му мит са­мо Де­и­а­ни­ру на­ме­њу­је. Ипак, то од­ре­ђе­ње но­си је­дан знак ко­би: Хер­кул је до­шао по Де­иа­ни­ру из по­бе­до­но­сне по­се­те Ха­ду, где су се пред њим сви стра­шљи­во скла­ња­ли, па и стра­шни пас чу­вар, Кер­бер, сви из­у­зев Де­и­а­ни­ри­ног бра­та, тра­гич­ног и не ма­ње вред­ног ју­на­ка Ме­ле­а­гра, ко­ји му је при­сту­пио да га за­мо­ли да узме ње­го­ву се­стру за су­пру­гу јер је оста­ла у очин­ском до­му не­у­да­та.

Пи­там се за­што је вла­сник ви­ле по­ру­чио од сли­ка­ра да му при­ка­же упра­во тај при­зор, је­ди­но му­жев­но ве­зи­ва­ње Хер­ку­ла за жен­ски еле­мент? Мо­жда је из­бор из­вр­шен под ути­ца­јем „ду­ха ме­ста”, ко­ји су Ри­мља­ни — као и сви евро­а­риј­ски на­ро­ди — та­ко­ђе осе­ћа­ли и зва­ли ge­ni­us lo­ci. Док ко­ра­чам кроз ру­ше­ви­не Ефе­са, осе­ћам да ми ду­шу ми­лу­ју не­ки не­ви­дљи­ви по­гле­ди, час ма­те­рин­ски бри­жни, час де­во­јач­ки чед­ни, час се­стрин­ски му­дри, час рас­ка­ла­шно иза­зов­ни… Осе­ћам, за­пра­во знам, да то про­ла­зим кроз пре­о­бра­жа­је ду­ха ме­ста ко­ји је у Ефе­су жен­ског ро­да.

Пре­ма јед­ној тра­ди­ци­ји, ту је пр­во би­ла на­се­о­би­на Ама­зон­ки. Осво­јив­ши про­стор Хе­ле­ни су ста­ро­се­де­лач­ки култ бо­ги­ње плод­но­сти пре­о­бра­зи­ли у култ Ар­те­ми­де, чи­ји је храм кроз ве­ко­ве по­при­мао све ве­ће раз­ме­ре, да би ко­нач­но — на тло­цр­ту ду­жи­не сто де­сет ме­та­ра те ши­ри­не пе­де­сет пет ме­та­ра — сте­као углед јед­ног од осам свет­ских чу­да. Сва­ки прог­на­ник ко­ји би сту­пио у тај све­ти про­стор ужи­вао је за­шти­ту и сва­ко бла­го ту по­ве­ре­но на чу­ва­ње би­ло је не­при­ко­сно­ве­но. То бла­го би­ло је из­вор мо­ћи Ефе­са, али и ње­го­ва коб. Мо­жда је зло­пам­ће­ни Хе­ро­страт ту коб имао на уму кад га је за­па­лио 356. го­ди­не пре но­ве ере. Јед­но је из­ве­сно: од тог свет­ског чу­да у Ефе­су су оста­ли — из­у­зев пра­ши­не — са­мо оста­ци јед­ног сту­ба ко­је су не­ке мо­дер­не ру­ке ску­пи­ле, сле­пи­ле це­мен­том и уз­ди­гле да обе­ле­же бар ме­сто на ко­ме се уз­ди­за­ло свет­ско чу­до. Не­бо Ар­те­ми­ди­ног хра­ма но­си­ли су сту­бо­ви из­ра­ђе­ни у јон­ском сти­лу. Исто­ри­ча­ри европ­ске умет­но­сти зо­ву га, с пра­вом, „жен­ским сти­лом”, за раз­ли­ку од дор­ског, „му­шког”.

Мо­жда је упра­во под ути­ца­јем ду­ха ме­ста, жен­ског ро­да, Ли­си­мах, ге­не­рал Алек­сан­дра Ве­ли­ког, сте­кав­ши кра­љев­ску власт над гра­дом, од­лу­чио да му по­да­ри но­во име, Ар­си­но­е­ја, по­зајм­ље­но од во­ље­не и пре­ле­пе су­пру­ге. Вла­да­ви­ну ду­ха ме­ста жен­ског ро­да обе­ле­жа­ва­ле су, у ни­ша­ма Кел­зу­со­ве би­бли­о­те­ке, ста­туе бо­ги­ња и му­за, да­нас ви­дљи­ве у беч­ком Му­зе­ју по­ве­сти умет­но­сти. У вре­ме рим­ског им­пе­ри­јал­ног mel­ting pot–а, Ефес је био сте­ци­ште ин­тер­на­ци­о­на­ле жен­ске све­то­сти, од ле­ван­тиј­ских бо­ги­ња Изи­де и Се­ра­пи­де до рим­ских Фор­ту­не и Ди­ја­не. Све их је жен­ски дух ме­ста при­вла­чио, не­ком цен­три­пе­тал­ном сна­гом.

Ту вла­да­ви­ну жен­ског ду­ха ме­ста — бар у ми­сли­ма пи­сца ових ре­до­ва — по­твр­ђу­је и ле­ген­да по ко­јој је апо­стол Јо­ван, на­кон ра­за­пи­ња­ња Ису­са Спа­си­о­ца, по ње­го­вом на­ло­гу, од­вео Бо­го­ро­ди­цу у Ефес да је збри­не. Хри­шћан­ску ле­ген­ду по­др­жа­ва и пи­смо ко­јим Тре­ћи еку­мен­ски са­бор из Ефе­са оба­ве­шта­ва све­штен­ство да је одр­жан „та­мо где по­чи­ва­ју Јо­ван Бо­го­слов и без­гре­шна Бо­го­ро­ди­ца, све­та Ма­ри­ја”. До­ду­ше, ау­то­ри пи­сма бр­ка­ју апо­сто­ла Јо­ва­на са бо­го­сло­вом Јо­ва­ном, твор­цем Апо­ка­лип­се, али то не ума­њу­је вред­ност све­до­чан­ства, тим пре што је са­бор био по­све­ћен упра­во раз­ре­ша­ва­њу по­ле­ми­ка о при­ро­ди Бо­го­ро­ди­чи­ног без­гре­шног за­че­ћа.

„Сви­ње се ви­ше ра­ду­ју ка­љу­зи…”

Ко­ра­ча­ју­ћи ули­цом Ку­ре­ти, за­ста­јем та­мо где се нај­ве­ћа ма­са на­мер­ни­ка ти­ска. Пи­там се шта их то то­ли­ко при­вла­чи у ру­ше­ви­на­ма обич­не, гра­ђан­ске згра­де. Чу­јем Мрач­ног ка­ко ме упу­ћу­је:

„Ту је би­ла јав­на ку­ћа, од ко­је су оста­ле са­мо мра­мор­не пло­че са ру­па­ма за вр­ше­ње ну­жде. Ис­пред је про­ти­ца­ла во­да ко­ја је слу­жи­ла за пра­ње спо­ло­ви­ла. Бо­га­ти­јим Ефе­жа­ни­ма слу­ге су прет­ход­но угре­ја­ва­ле мра­мор сво­јим гу­зи­ца­ма… Ето шта нај­ви­ше од све­га у Ефе­су при­вла­чи ма­се мо­дер­них: да зу­ре у те ру­пе и да им се за­це­ре­но ди­ве. Зар ни­је већ ре­че­но: Сви­ње се ви­ше ра­ду­ју ка­љу­зи не­го чи­стој во­ди. И: Ма­гар­ци ће пре иза­бра­ти сла­му не­го зла­то. И за­то: је­дан је ме­ни ко­ли­ко и де­сет хи­ља­да, са­мо ако је нај­бо­љи… Дух ме­ста, за ко­ји си већ уо­чио да је жен­ског ро­да, по­бри­нуо се да за­шти­ти про­да­ва­чи­це те­ла од сви­ња и ма­га­ра­ца на овом ме­сту, ако ни­су хте­ле да се с њи­ма спа­ру­ју. Оне су у Ефе­су има­ле је­дин­стве­но пра­во да са­ме би­ра­ју го­сте сво­јих по­сте­ља и дра­жи. Има­ле су пра­во и да их од­би­ју.”

За­о­кре­ћем на де­сно, у ули­цу ко­ја је по­не­ла име им­пе­ра­то­ра Ар­ка­ди­ја, што је не­кад и но­ћу би­ла оба­сја­на све­тиљ­ка­ма, по­ве­зу­ју­ћи лу­ку с рим­ским ам­фи­те­а­тром. Ус­пи­њем се очу­ва­ним сте­пе­ни­штем ам­фи­те­а­тра, спо­соб­ним да при­ми око два­де­сет и пет хи­ља­да гле­да­ла­ца те да и до нај­да­љих ре­до­ва, са­вр­шен­ством аку­сти­ке, до­ба­ци глас глу­ма­ца. До­ду­ше, глум­ци су но­си­ле ма­ске с отво­ром по­де­ше­ним да им по­ја­ча­ва глас. Ма­ске су се зва­ле: „за озву­че­ње”, per so­na­re. Од тог ла­тин­ског име­на глу­мач­ких ма­ски по­ти­че реч ко­ја у мно­гим европ­ским је­зи­ци­ма озна­ча­ва ква­ли­та­тив­ну ди­мен­зи­ју чо­ве­ка: пер­со­на. Ону ни­жу, кван­ти­та­тив­ну ди­мен­зи­ју озна­ча­ва реч иди­ви­дуа, да­кле не­де­љи­во. По сте­пе­ни­шту ам­фи­те­а­тра са­да се­де на сто­ти­не на­мер­ни­ка. Ша­рам по­гле­дом по њи­хо­вим ли­ци­ма као да тра­жим рет­ке лич­но­сти ме­ђу ин­ди­ви­ду­а­ма. Опа­жам да сва ли­ца при­па­да­ју пле­ме­ну бле­до­ко­жа­ца. И сви гле­да­ју пут сце­не, ко­ја је пра­зна, као да оче­ку­ју по­ја­ву узор­ног ти­па лич­но­сти, узор­не вр­сте чо­ве­ка ко­ја је нај­по­доб­ни­ја за су­о­ча­ва­ње са све ве­ћим иза­зо­ви­ма, све ја­чим ве­тро­ви­ма, па и ура­га­ни­ма по­след­њег вре­ме­на. За то вре­ме не знам бо­љег узо­ра од Хе­ра­кли­та. <