Пра­ва Евро­па

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ: ОД­БРА­НА БЕ­О­ГРА­ДА

Загонетка четири сустицаја

У бе­о­град­ском сре­ди­шту су­че­ља­ва­ју се че­ти­ри основ­не и трај­не стру­је евро­а­зиј­ског су­пер­кон­ти­нен­та, тво­ре­ћи крст у чи­јем цен­тру је овај Град над во­да­ма, Град са Твр­ђа­вом, тај­ни и нео­сво­ји­ви цен­тар све­та. У сва­ком тре­нут­ку бор­бе, па и у нај­ве­ћем по­ра­зу, ми ће­мо зна­ти да по­сто­ји је­дан про­стор отаџ­би­не су­штин­ски не­до­сту­пан не­при­ја­тељ­ској си­ли

Ка­жу да су не­зна­не уби­це кне­за Ми­ха­и­ла Обре­но­ви­ћа за­то­ми­ле и ве­ли­ке мо­гућ­но­сти да Ср­би­ја бу­де пред­во­ђе­на ру­ком про­све­ће­ног ап­со­лу­ти­зма. Пред­во­ђе­на ку­да? Мо­жда је то пи­та­ње ве­ли­ка гре­шка спо­знај­не пер­спек­ти­ве свих по­ко­ле­ња ели­та што су Ср­би­ју ва­зда хте­ле са во­де ка За­па­ду, ка Евро­пи? Од свих тих во­ђе­ња Ср­би­ји и Ср­би­ма би­ло је све го­ре. По­ми­шљаш ка­ко би спас Ср­би­је тре­ба­ло тра­жи­ти ту, где она је­сте, у ње­ном уз­ди­за­њу.

По­глед тво­је све­сти на ма­пу Бе­о­гра­да на­гло се ши­ри у свим прав­ци­ма, пре­ко пла­ни­на и до­ли­на, ре­ка и мо­ра, кон­ти­не­на­та и оке­а­на. Као да је дав­на лек­ци­ја о Бе­о­гра­ду, тај­ном цен­тру све­та, то­ком ни­за го­ди­на, да­ле­ко од тво­је све­сти, при­вла­чи­ла ства­ри и по­ја­ве по­год­не да бу­ду кри­ста­ли­са­не у над­град­њу, ко­ју сад ви­диш ја­сно као по да­ну. Сто­је­ћи крај спо­ме­ни­ка кне­зу Ми­ха­и­лу обо­ре­не гла­ве, као да че­каш да те осло­ви, ти сад под све­тлом твог уну­тра­шњег са­зна­ња ви­диш, у маг­но­ве­њу, ка­ко се у бе­о­град­ском сре­ди­шту укр­шта­ју и су­да­ра­ју глав­ни прав­ци по­кре­та че­ти­ри основ­не и трај­не стру­је евро­а­зиј­ског све­та. Ако би се та уну­тра­шња сли­ка ве­ли­ких, тран­скон­ти­нен­тал­них стру­ја – ко­ју ви­ше осе­ћаш и до­жи­вља­ваш не­го што је про­ни­чеш – пре­ве­ла у ре­чи пој­мо­ва и сим­бо­ла, био би ство­рен сло­жен по­ред­бе­ни си­стем су­прот­ста­вље­них еле­ме­на­та.

Основ­на свој­ства стру­је што до­ла­зи са ју­го­и­сто­ка су ра­за­ра­ње и рас­тва­ра­ње. За­то у при­ро­ди њој нај­ви­ше од­го­ва­ра сли­ка пу­сти­ње, по­пут оне на Арап­ском по­лу­о­стр­ву, ода­кле и до­пи­ре. То је стру­ја ко­ја не тр­пи на­че­ла и об­ли­ке, гра­ни­це и ме­ре, вр­сте и ка­те­го­ри­је, осо­бе­но­сти и раз­ли­ке – већ те­жи да све из­ме­ша ка­ко би све из­јед­на­чи­ла и по­рав­на­ла, по узо­ру на пу­сти­њу. За­то је од свих сред­ста­ва чо­ве­ка тој стру­ји нај­бли­жи но­вац, схва­ћен и ко­ри­шћен као моћ сво­ђе­ња свих вред­но­сти све­та у број­ке. Из­ви­ру­ћи из соп­стве­ног ни­ште­ња, она је трај­но глад­на и за­то по­кре­ће и при­вла­чи но­мад­ске, пљач­ка­шке и па­ра­зит­ске на­го­не. Роп­ство је њој нај­по­год­ни­ји дру­штве­ни си­стем. У сим­бо­ли­зму те­ла, ка­рак­те­ра и пси­хе, тој стру­ји од­го­ва­ра­ју тр­бух, по­во­дљи­вост и про­ти­ву­реч­ност. За­то у све­ту ар­хи­тек­ту­ре њу нај­и­зра­зи­ти­је осве­до­ча­ва­ју ла­ви­ринт и ла­ви­ринт диг­нут на куб, да­кле Ва­ви­лон­ска ку­ла.

Се­ве­ро­за­пад и ра­за­ра­ња

Стру­ји с ју­го­и­сто­ка се иде­ал­но и нај­и­зрав­ни­је су­прот­ста­вља она са се­ве­ро­за­па­да. Ње­но основ­но свој­ство су дух пре­га­лач­ког по­кре­та и из­град­ње. За­то у при­ро­ди њој нај­ви­ше од­го­ва­ра­ју сли­ка пла­нин­ске бу­ји­це и вр­хо­ва. То је стру­ја ко­ја те­жи да пре­ко из­ра­зи­тих људ­ских пред­став­ни­ка вас­це­ли свет ства­ри и по­ја­ва све­де у вр­сте и ка­те­го­ри­је, под на­че­ла и об­ли­ке… У све­ту сред­ста­ва оства­ре­ња чо­ве­ка, тој стру­ји нај­ви­ше од­го­ва­ра­ју фи­ло­со­фи­ја и тех­ни­ка. У дру­штве­ном до­ме­ну њој су нај­бли­жи си­сте­ми ко­ји омо­гу­ћу­ју сло­бо­ду за ства­ра­ње. У сим­бо­ли­зму те­ла и ка­рак­те­ра, тој стру­ји од­го­ва­ра­ју гра­ди­тељ­ска ру­ка, по­сто­ја­ност и до­след­ност, по­пут ис­ка­за­них кроз по­ду­дар­ност ре­чи и де­ла те из­вр­ше­ње за­да­те ре­чи. У све­ту ар­хи­тек­ту­ре њу нај­и­зра­зи­ти­је осве­до­ча­ва­ју гот­ски за­мак и гот­ска ка­те­дра­ла.

Ви­диш, на мен­тал­ној ма­пи све­та, и зна­ке огром­них осва­јач­ких до­ме­та стру­је са ју­го­и­сто­ка, што већ одав­но за­пљу­ску­је Бри­тан­ска остр­ва и ис­точ­ну оба­лу Се­вер­не Аме­ри­ке, где се уз­ди­же но­ви Ва­ви­лон с ма­сом не­бо­де­ра, чи­ји ур­ба­ни­зам до­слов­но по­на­вља схе­му на­се­ља ви­ше­спрат­них спа­ва­о­ни­ца гра­ђе­них за роп­ске гра­ди­те­ље пи­ра­ми­да. Ви­диш ка­ко си­ла ра­за­ра­ња и рас­тва­ра­ња успе­ва да об­у­зме и се­би под­врг­не мно­га свој­ства чо­ве­ка се­ве­ро­за­пад­не стру­је. Та­ко ње­гов дух пре­га­ла­штва, ње­го­ва фи­ло­со­фи­ја, на­у­ка и тех­ни­ка, ње­го­ва ис­трај­ност и до­след­ност би­ва­ју пре­у­сме­ре­ни ка рас­тва­ра­њу тра­ди­ци­о­нал­них за­јед­ни­ца и ра­за­ра­њу ма­те­ри­јал­ног све­та. У до­ме­ну ни­хи­ли­зма, чо­век ју­го­и­сточ­не стру­је већ одав­но и да­ле­ко за­о­ста­је за из­ро­ђе­ним, се­ве­ро­за­пад­ним, од­но­сно се­ве­ро­а­тлант­ским, ко­ји про­из­во­ди и ко­ри­сти ра­зор­на сред­ства без пре­се­да­на: од атом­ске бом­бе и би­о­хе­миј­ског оруж­ја, до уни­вер­зал­но рас­про­стра­ње­не хе­ге­мо­ни­је до­ла­ра и ли­хве.

Сун­це Ју­го­за­па­да

Са ју­го­за­па­да по­ти­че стру­ја чи­ја су основ­на обе­леж­ја дух усред­сре­ђи­ва­ња, об­ли­ко­ва­ња и упра­вља­ња. У при­ро­ди тој стру­ји нај­ви­ше од­го­ва­ра Сун­це, као оте­ло­тво­ре­ње иде­је сре­ди­шта, усме­ра­ва­ња и осве­тља­ва­ња. То је стру­ја ко­ја се нај­ра­ди­је ис­по­ља­ва у до­ме­ну по­ли­ти­ке, пра­ва и умет­но­сти, уре­ђе­ња др­жа­ве и ускла­ђи­ва­ња еле­ме­на­та чул­ног све­та у склад­не по­рет­ке ле­по­те. У дру­штве­ном сми­слу њу не за­до­во­ља­ва ни је­дан си­стем, те трај­но те­жи оном ко­ји би ује­ди­нио све у је­дин­ствен сноп. У до­ме­ну сим­бо­ли­зма те­ла, ка­рак­те­ра и пси­хе, тој стру­ји од­го­ва­ра­ју очи, осе­тљи­вост и при­ла­го­дљи­вост. У све­ту ар­хи­тек­ту­ре њу нај­и­зра­зи­ти­је осве­до­ча­ва­ју рим­ски фо­рум, ко­ор­ди­нат­ни си­стем гра­до­ва, car­do и de­cu­ma­nus, те кла­у­стар са бу­на­ром у сре­ди­шту.

Вен­ча­ва­ју­ћи се са нај­бо­љим свој­стви­ма се­ве­ро­за­пад­не стру­је, у То­ска­ни, она је ство­ри­ла умет­ност Ђо­та и Бо­ти­че­ли­ја, Бру­не­ле­ски­ја и Ле­о­нар­да, Ра­фа­е­ла и Ми­ке­лан­ђе­ла… То је стру­ја ко­ја да­ле­ко до­пи­ре и раз­но­си сво­је уз­о­ре ле­по­те, од ви­зан­тиј­ског све­та, дал­ма­тин­ских гра­до­ва и срп­ских сред­њо­ве­ков­них цр­ка­ва и ма­на­сти­ра, до ис­хо­ди­шта се­ве­ро­и­сточ­не стру­је, до Мо­скве, Санкт Пе­терс­бур­га и Цар­ског Се­ла, из­гра­ђе­ног по на­цр­ти­ма ита­ли­јан­ских ар­хи­те­ка­та. Под деј­ством и ути­ца­јем те стру­је Мо­сква је ви­ђе­на као „Тре­ћи Рим”.

Се­ве­ро­и­сток, или о це­ло­ви­то­сти

Са се­ве­ро­и­сто­ка по­ти­че стру­ја чи­је је основ­но обе­леж­је дух људ­ске це­ло­ви­то­сти и све­стра­но­сти, што са­др­жи и раз­у­ме све осо­бе­но­сти и по­себ­но­сти у европ­ској по­ро­ди­ци на­ци­ја. Та стру­ја по­ти­че из хи­пер­бо­реј­ског пра­за­ви­ча­ја свих Евро­пља­на. У при­ро­ди њој нај­ви­ше од­го­ва­ра нај­ши­ре об­зор­је са Сун­цем чи­ји по­крет над хо­ри­зон­том чи­ни пот­пу­ни круг. Се­ве­ро­и­сточ­на стру­ја се нај­по­доб­ни­је из­ра­жа­ва кроз дру­же­ња љу­ди и кроз од­но­се чо­ве­ка и бо­жан­ског, да­кле кроз бо­го­ви­ма нај­бли­же је­зи­ке, кроз пе­сни­штво и му­зи­ку. Су­де­ћи по оп­штој пред­ста­ви или пред­ра­су­ди За­пад­ња­ка, чо­век се­ве­ро­и­сточ­не стру­је, Рус, склон је са­мо­др­жа­вљу и ау­то­ри­тар­ним си­сте­ми­ма. Јед­ном при­ли­ком, у Њу­јор­ку, чуо си не­ког ру­ског ими­гран­та ка­ко с осмех­ну­том над­моћ­но­шћу уз­вра­ћа на ту оп­ту­жбу: Ру­си сма­тра­ју по­ли­ти­ку ни­жим по­слом, ра­до је пре­пу­шта­ју­ћи струч­ним и по­жр­тво­ва­ним ка­ко би се са­ми по­све­ти­ли ви­шим за­да­ци­ма. Не знаш да ли је тај уз­вра­ћај био убе­дљив, али је у тво­јој све­сти ство­рио ду­бок ути­сак, те за­то са­да, у тво­јој сли­ци све­та, чо­век се­ве­ро­и­сточ­не стру­је сто­ји из­над по­ли­ти­ке и др­жа­ве, за­гле­дан у онај бес­крај­ни круг са зве­зда­ма. У до­ме­ну сим­бо­ли­зма те­ла и ка­рак­те­ра тој стру­ји су нај­бли­жи ср­це и ви­со­ко­ду­шност. У до­ме­ну ар­хи­тек­тон­ских об­ли­ка тој стру­ји нај­ви­ше од­го­ва­ра­ју по­ро­дич­на ку­ћа са кро­вом на две во­де и пу­те­ви.

Гру­до­бран оп­штег li­me­sa

Ако би ту ма­пу глав­них пра­ва­ца по­кре­та че­ти­ри основ­не стру­је евро­а­зиј­ског све­та са­гле­дао у вре­мен­ској про­јек­ци­ји, мо­рао би опа­зи­ти да је Бе­о­град, кроз исто­ри­ју, углав­ном био на уда­ру осва­јач­ких по­хо­да по­да­ни­ка ју­го­и­сточ­не стру­је. Рат­на по­вест XX сто­ле­ћа то по­твр­ђу­је, јер су сви на­па­ди на Бе­о­град из се­ве­ро­за­пад­ног прав­ца би­ли по­сред­но или не­по­сред­но по­кре­та­ни из Но­ве Ва­ви­ло­ни­је, стра­те­ги­јом чу­до­ви­шно уве­ћа­них од­ра­за ју­го­и­сточ­не, ни­хи­ли­стич­ке стру­је.

Као за­кљу­чак, из тво­је све­сти сад из­ра­ња исто­риј­ска ма­па сре­ди­шњо­сти Бе­о­гра­да на рат­ној ма­пи Евро­а­зи­је. Бе­о­град се на­ла­зи упра­во на ме­сту ди­ја­хро­ног пре­се­ка обо­да ни­за кул­тур­них и ци­ви­ли­за­циј­ских кру­го­ва, од трач­ког и рим­ског, пре­ко ви­зан­тиј­ског и ислам­ског, до угар­ског, гер­ман­ског и да­нас се­ве­ро­а­тлант­ског. Као да је не­ка ви­ша во­ља ме­сто где по­чи­ва Бе­о­град с Твр­ђа­вом пред­о­дре­ди­ла да бу­де оп­шти li­mes. По­не­кад ту гра­ни­цу осва­јач­ке си­ле про­би­ја­ју: та­ко је на­је­зда ислам­ских за­во­је­ва­ча до­спе­ла до зи­ди­на Бе­ча, као што је ау­стро­у­гар­ска си­ла ус­пе­ла да срп­ску вој­ску од­ба­ци до Кр­фа и пла­ве гроб­ни­це. Ипак, та­ква од­сту­па­ња од исто­риј­ског пра­ви­ла би­ла су при­вре­ме­на и си­ле су се мо­ра­ле по­ву­ћи с оне стра­не ме­ђе ко­ју да­нас сим­бо­лич­но обе­ле­жа­ва фи­гу­ра По­бед­ни­ка на гру­до­бра­ну Твр­ђа­ве. Мо­жда ће и си­ла Се­ве­ро­а­тлант­ског са­ве­за – рат­но сред­ство ју­го­и­сточ­ног чу­до­ви­шта у те­лу и с мо­згом се­ве­ро­за­пад­ног чо­ве­ка – ус­пе­ти да осво­ји Бе­о­град и до­сег­не гра­ни­це те ср­це Ру­си­је, ко­је је и ср­це све­та, He­ar­tland? Ипак, исто­ри­ја те те­ши по­у­ком да ће и та по­бе­да би­ти са­мо при­вре­ме­на.

Не­ма по­вла­че­ња

У сва­ком слу­ча­ју, ти до­бро знаш да се не мо­жеш по­ву­ћи, да се мо­раш при­дру­жи­ти они­ма ко­ји се бо­ре за жи­вот и сло­бо­ду на­ро­да ко­ме при­па­даш. До­бро знаш да би у про­тив­ном, од­у­став­ши, оста­так жи­во­та гле­дао, сва­ког ју­тра у огле­да­лу, ка­ко бри­јеш ђу­бре. У сва­ком тре­нут­ку те бор­бе, па и у нај­ве­ћем по­ра­зу, ти ћеш зна­ти да по­сто­ји је­дан про­стор отаџ­би­не ко­ји је не­до­сту­пан не­при­ја­тељ­ској си­ли. То је про­стор отво­рен са­мо за оне ко­ји има­ју чи­сту ми­сао, чи­сту реч, чи­сто де­ло. У сун­ча­ном све­ту бе­ло је сим­бол те чи­сто­те. За­то је име Бе­о­град да­то тај­ном и нео­сво­ји­вом цен­тру све­та. <

(Из ро­ма­на Срп­ска де­ца цар­ства, Бе­о­град, 2005)