Путопис
ГРАД СВЕТЛОСТИ У ДУШИ ДРАГОША КАЛАЈИЋА
Сва лица Париза
Где се одржавају најексклузивније париске журке? Зашто су изграђени велики париски булевари? Чему служи стаклена пирамида у дворишту Лувра? Зашто је један париски таксиста избацио Мому Капора из свог возила? Чија рука је положила ружу на гроб Едит Пијаф?
„Do You like Paris?” — пита ме, само да би заподела разговор, извештачено разгаљена али безлична, америчка free-lance новинарка, са супротне стране стола који је случајно окупио мултикултурно друштво, у ресторану „Le Lutin”, на пар корака од авеније Мак Меон, где се служи најукуснија гушчија џигерица, заливана добро пробраним винима Лоаре.
Она која ме пита не зна да сам Србин и да ни српски сељаци нису склони разговору како би убили тишину већ да би расправљали о битним, светским питањима: има ли Бога или нас је заборавио? да ли је требало да се инатимо Шваби или с њим нагодимо? кад ће пропасти Америка и да ли ће се дићи Русија? Потом, какво је то па питање: волите ли Париз? Који Париз?
Има их на десетине, на стотине. Да ли је у питању Париз леве обале или десне? Париз by night или Париз by right? Париз високих салона, попут оних чији прозори још увек светле у авенији Фош, или Париз мреже подземних канализација где је некада пребивао јунак Игоовог романа Јадници Жан Валжан, а где данас припадници париског „високог друштва” обичавају да приређују, у смраду фекалија, најексклузивније поноћне журке или оргије и сатанистичке обреде? Да ли је реч о Паризу католичке, све даље прошлости или муслиманске, блиске будућности; о Паризу катедрала или о Паризу џамија? Да ли питање циља на монархистички Париз, Париз Лујева који су свом народу скупљали и даривали ремек-дела европске уметности, свима доступна у њиховој палати, званој Лувр, или на масонско-социјалистички Париз, примерице на Париз епохе председника Митерана, који је хтео да се овековечи нагрдивши двориште Лувра масонском стакленом пирамидом, у знаку броја 666, броја Звери из Апокалипсе теолога Јована? Узгред речено, на антимонархијски смисао Митерановог споменика указује Доминик Сецепфанд у студији насловљеној Франсоа Митеран — Велики архитекта Универзума:
„Митеранова пирамида у дворишту Лувра је гробница француске монархије.”
Рај на земљи или нови Вавилон
Понекад избор између тих крајности може бити и непријатан, како је искусио Момо Капор, упутивши се, таксијем, по први пут у животу, ка Бобуру, мултидисциплинарном центру културе — што иначе званично носи име председника Француске Жоржа Помпидуа — смештеном у мамутску шклопоцију од челика и плексигласа, налик неком постројењу за прераду нафте или глинице, какво сам видео, током прошлог рата, у Обровцу. Да би се тиме овековечио, Помпиду је наредио да сруше цео раднички кварт Хале, звани „стомак Париза”, јер се ту вековима стицала главна исхрана Парижана, уз веселу грају и песму пиљара и купаца. Елем, после извесног времена вожње таксиста је мрзовољно упитао муштерију:
„Волите ли Ви тај Бобур?”
Поступивши према бон-тону „политичке коректности”, који налаже беспоговорну отвореност за све новине, Момо Капор је одговорио с безазленим осмехом:
„Ох, да! Веома!”
Тада је таксиста нагло прикочио у сред саобраћаја, изашао из кола, грубо отворио стражња врата и подвикнуо Капору:
„Марш напоље!”
Уосталом, није људски могуће волети све те десетине и стотине Париза. Чак је и Мухамед, јединствено великодушни пророк веома милостивог Алаха, допуштао својим верницима да узму само четири жене, али под условом да их воле подједнаком љубављу, што је такође људски немогуће. Што се тиче поменутог Митерана, који се усудио да хули не само на Лујеве већ и на хришћанског Бога, славећи Звер из Апокалипсе, он сам је најбоље објаснио начело свог поступања:
„У сваком граду осећам се као император или архитекта — што је једно те исто — пресецам, одлучујем, судим, осуђујем, и тиме личим на моје суграђане: свако од својих укуса чини правило.”
Ипак, према неписаном правилу модерног новинарства, приказивач неког града има обавезу да га воли те да га стога учини привлачним читаоцима, као да је у служби одговарајуће туристичке привреде. Када је реч о Паризу, не памтим да сам икада прочитао путопис савременика који му ускраћује љубав а камоли који га куди. И то је можда знак времена владавине медиокритетства што се страши противуречити већини. Међу европским престоницама, још од свог младалачког, средњовековног доба, Париз се истиче управо подељеношћу и чак супротстављеношћу осећања која је изазивао и која изазива код најугледнијих међу својим становницима или посетиоцима.
Гомиле правих или лажних студената који су из свих католичких нација хрлиле у средњовековни Париз да стичу знања на његовом славном Универзитету толико су били одушевљени условима што их је пружао за слободни или разуздани живот ума и чула — у знањима, винима и са женама — да су му испевали оду чији рефрен кличе:
„Паризу, рају на земљи, ружо света, мелему свемира!”
Сасвим другачије је ценио тај живот тада свети Бернардин, позивајући све, студенте као и њихове професоре, да беже из Париза:
„Бежите из те Вавилоније, бежите и спасавајте своје душе! Летите сви заједно ка неком станишту избеглиштва где ћете моћи да окајавате грехе своје прошлости, да живите у милости садашњости и да ишчекујете с поверењем будућност!”
Монах Пијер од Цела обратио се изравно Паризу као да је живо отелотворење зла:
„О Паризу, како знаш да отмеш и разочараш душе! У теби мрежа порока, клопке зла, стреле пакла лове срца невиних!”
Џон од Салзберија није се дао уплашити од таквих упозорења већ је Томасу Бекету, у писму из 1131. године, жарко препоручивао да посети Париз:
„Скокнуо сам до Париза. Када сам видео обиље намирница, веселост људи, углед који уживају клерици, величанственост и славу целе Цркве, разне делотворности философа, помислио сам, пун дивљења, да видим Јаковљеве лествице чији врх додирује Небо, пуне анђела који се успињу и силазе.”
Кад се и маркиз де Сад ужаснуо
Судећи по лекцијама историје, пак, сами Парижани не изгледају толико очарани условима свог живота: у повести европских престоница Париз је далеко испред осталих по броју крвавих побуна, устанака, па и револуција. Најчувенија револуција Парижана, из 1789, побила је око 80.000 племића и свештеника те преко 700.000 ратара из Вандеје, верних краљу и монархији. Од револуционарног Терора ужаснуо се чак и несвесни отац порока званог садизам, дакле маркиз де Сад, кога је стари режим преселио из Бастиље, уочи њеног пада, где је руља затекла само неколико лопужа и умоболних али опасних по друштво. Тај ужас де Сад исповеда у писму послатом из отменог притвора у који га је стрпао нови режим:
„Земаљски рај; лепа кућа, дивни врт, изабрано друштво, чудесне жене; и потом, изненада, трг егзекуција преселио се тачно испод наших прозора а гробница гиљотинираних усред врта. Унели смо, драги мој, у њу, хиљаду осам стотина и пет дама, од којих је трећина из наше несрећне резиденције… И услед свих тих ствари не осећам се добро: национални притвори са гиљотином пред очима нанели су ми више штете него што су ми нанеле све могуће и замисливе Бастиље.”
Мало људи данас зна да толико хваљени урбанистички поредак Париза — у знаку зракасто испружених, великих булевара — није дело неке цивилизацијске потребе да се унапреди и олакша све бујнији саобраћај, него да се унапреде и олакшају полицијска или војна сузбијања буна становништва.
Претходни, средњовековни урбанистички поредак средишта Париза, налик неком слободно исцртаном лавиринту, карактерисан уским, тесним и кривудавим уличицама и ћорсокацима, омогућавао је устаницима да лако дижу и бране барикаде те да дуго одолевају чак и знатно већим војним снагама. Снаге одбране државе и јавног реда ту нису располагале никаквим маневарским простором и лако су западале у клопке, трпећи страховите губитке од обичних банди уличара.
Под утиском крвавих учинака побуне дигнуте 1848. године, Наполеон III је издао налог архитекти Осману да сруши то легло бунтовништва и да створи урбанистички поредак погодан за брзо и лако гушење градске гериле. Осман је тако изградио велике булеваре, веома подобне како за јурише широко развијене коњице на руљу, тако и за праволинијску пушчану или артиљеријску паљбу по маси.
На стратегијским чворовима Осман је изградио велике касарне а стратешки најрањивији део, на острву Сите, срушио је до темеља, поштедевши само катедралу и Палату правде, што почива на темељима палате коју је за своје боравиште подигао римски император Константин звани Хлор или Бледолики, одакле је 358. године Јулијан Император, веран религији очева, кренуо у свој очајнички и губитнички јуриш против хришћанског процеса историје.
Лутајући тим Османовим Паризом, највећи песник француске мрзовоље, Шарл Бодлер, уздисао је за оним срушеним:
„Ох, рушевине, породицо моја!”
Крај египатског обелиска што обележава средишта Трга Конкорд, где је био погубљен последњи краљ Француске, Луј XVI, славни писац, виконт де Шатобријан је видео те предсказао пустињску будућност Париза:
„Доћи ће дан када ће овај обелиск, који је доспео из пустиње, на овом тргу злочина пронаћи, поново, тишину и усамљеност Луксора.”
У трагању за француском шансоном
„Јесте ли у Паризу онако туристички или пословно?” — истрајава Американка са супротне стране стола да заподене какав-такав разговор.
Кажем како ме је у Париз довела жарка жеља да чујем, уживо, француску шансону, с обзиром да ми је — чини ми се деценијама — не испуњава Француски културни центар у Београду. Захваљујући том центру Београђани су имали прилике да се упознају с француским џезом, с француским роком, с француским там-тамом, па чак и с француским боксом, али не и с француском шансоном, осим приликом гостовања неке канадске интерпретаторке песама Леа Фереа, од пре неколико година у Битеф-театру. Ипак, од поменутих културних достигнућа једино је шансона пореклом француска. Нажалост, ако изузмем чудесни изузетак од правила, Ему Шаплин, која је с оркестром париске Опере снимила само један CD, изгледа да француске шансоне више ни у Паризу нема. Питам се, гласно, зар је могуће да су Морис Шевалије и Мистингет, Жорж Брасанс и Едит Пијаф или Жак Брел и Далида остали без наследника.
Неко од париских ноћобдија ми противуречи истичући Сесил Дион. Добро, али она пева англофонске а не француске песмице, премда на француском језику или, још боље, на енглеском. Други, мрзовољни глас сарадника недељника L’Observateur, с другог краја стола, као да има нешто лично против не само Едит Пијаф већ и Срба:
„Штета за Едит Пијаф што је живела у време кад се још није знало за српску сексуалну суперпотентност. Кажу да је сваке ноћи доводила у кревет све на шта би набасала и да нико никада није успео да је задовољи… Ето зашто је певајући призивала целу Легију странаца!”
Призивање Легије странаца за потребе вређања Едит Пијаф одаје идеолошко исходиште нетрпељивости спрам певачице чије су најславније песме — попут J’e ne regrette rien, Mon Dieu, Mon amant de la Coloniale, Mon Légionare или Le fanion de la Lègion — биле и остале незваничне химне Легије странаца, али и елитних падобранских јединица те младих, радикалних десничара револуционарно-конзервативног смера.
Упућујем му безазлени поглед идеолошке необразованости:
„Срби би то тумачили другачије: није она тражила секс већ љубав… али вероватно у погрешном граду. У Паризу, колико сам га могао упознати, стекао сам утисак да Парижани више не воле жене… Пример? Ево, примерице, када у Риму иоле лепушкаста жена пролази дуж улице — чак и најживљи саобраћај се успорава, до брзине незнатно веће од људског хода, како би се мушке очи натенане науживале. У Паризу, пак, саобраћај се не зауставља ни кад чудесна лепотица хоће да пређе улицу. Чини ми се да би је Парижани згазили ако би се усудила да пређе улицу на непрописном месту.”
Обраћам се Американки, али гласно да ме чује и политкомесар с другог краја стола:
„Ето зашто волим само лепшу, женску половину Париза, а не волим ону другу, ружнију. Понекад помишљам да Парижани заправо мрзе жене. По свему судећи будућност Париза припада муслиманима: они воле жене а и децу. И зато се све већи број Парижанки преверује и удаје за муслимане.”
Убедљивије примере од реченог пружају многи славни писци Париза који нису крили мржњу или презир према жени. Бодлер је то искрено исповедио у Моје огољено срце: „Ја сам стално запањиван тиме што пуштају женама да улазе у цркве. Какве разговоре оне могу да воде с Богом?” Чак и неодољиви Дрије ла Рошел, чији су живот и дело били обележени мноштвом прелепих жена — које су умеле да га воле па и спасавају од самоубиства — знао је да призна: „Оног тренутка када освојим жену ја престајем да је волим… Увек сам користио отпор неке жене, било које врсте, да бих оправдао своје одустајање од ње. Љубав је рад као и сваки други. Ја не волим да радим.”
Да је Едит Пијаф била неутешно жељна љубави а не сношаја сведочи и њено последње земаљско станиште, на гробљу двадесетог арондисмана: испод црне мраморне плоче њени земаљски остаци почивају у друштву остатака оца и последњег младог супруга. По плочи је опружена фигура разапетог Спасиоца, знак њене католичке вере али и њене разапетости на крсту живота без љубави, којој је испевала најлепшу химну. Под покровом прецрне ноћи што пада на Париз теши ме знање да у њој светли једна црвена ружа, положена на гроб Едит Пијаф српском руком. <