GENIUS LOCI

Пу­то­пис

 

 

ГРАД СВЕ­ТЛО­СТИ У ДУ­ШИ ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Сва лица Париза

 

Где се одр­жа­ва­ју нај­ек­склу­зив­ни­је па­ри­ске жур­ке? За­што су из­гра­ђе­ни ве­ли­ки па­ри­ски бу­ле­ва­ри? Че­му слу­жи ста­кле­на пи­ра­ми­да у дво­ри­шту Лу­вра? За­што је је­дан па­ри­ски так­си­ста из­ба­цио Мо­му Ка­по­ра из свог во­зи­ла? Чи­ја ру­ка је по­ло­жи­ла ру­жу на гроб Едит Пи­јаф?

 

 

„Do You li­ke Pa­ris?” — пи­та ме, са­мо да би за­по­де­ла раз­го­вор, из­ве­шта­че­но раз­га­ље­на али без­лич­на, аме­рич­ка free-lan­ce но­ви­нар­ка, са су­прот­не стра­не сто­ла ко­ји је слу­чај­но оку­пио мул­ти­кул­тур­но дру­штво, у ре­сто­ра­ну „Le Lu­tin”, на пар ко­ра­ка од аве­ни­је Мак Ме­он, где се слу­жи нај­у­ку­сни­ја гу­шчи­ја џи­ге­ри­ца, за­ли­ва­на до­бро про­бра­ним ви­ни­ма Ло­а­ре.

Она ко­ја ме пи­та не зна да сам Ср­бин и да ни срп­ски се­ља­ци ни­су скло­ни раз­го­во­ру ка­ко би уби­ли ти­ши­ну већ да би рас­пра­вља­ли о бит­ним, свет­ским пи­та­њи­ма: има ли Бо­га или нас је за­бо­ра­вио? да ли је тре­ба­ло да се ина­ти­мо Шва­би или с њим на­го­ди­мо? кад ће про­па­сти Аме­ри­ка и да ли ће се ди­ћи Ру­си­ја? По­том, ка­кво је то па пи­та­ње: во­ли­те ли Па­риз? Ко­ји Па­риз?

Има их на де­се­ти­не, на сто­ти­не. Да ли је у пи­та­њу Па­риз ле­ве оба­ле или де­сне? Па­риз by night или Па­риз by right? Па­риз ви­со­ких са­ло­на, по­пут оних чи­ји про­зо­ри још увек све­тле у аве­ни­ји Фош, или Па­риз мре­же под­зем­них ка­на­ли­за­ци­ја где је не­ка­да пре­би­вао ју­нак Иго­о­вог ро­ма­на Јад­ни­ци Жан Вал­жан, а где да­нас при­пад­ни­ци па­ри­ског „ви­со­ког дру­штва” оби­ча­ва­ју да при­ре­ђу­ју, у смра­ду фе­ка­ли­ја, нај­ек­склу­зив­ни­је по­ноћ­не жур­ке или ор­ги­је и са­та­ни­стич­ке об­ре­де? Да ли је реч о Па­ри­зу ка­то­лич­ке, све да­ље про­шло­сти или му­сли­ман­ске, бли­ске бу­дућ­но­сти; о Па­ри­зу ка­те­дра­ла или о Па­ри­зу џа­ми­ја? Да ли пи­та­ње ци­ља на мо­нар­хи­стич­ки Па­риз, Па­риз Лу­је­ва ко­ји су свом на­ро­ду ску­пља­ли и да­ри­ва­ли ре­мек-де­ла европ­ске умет­но­сти, сви­ма до­ступ­на у њи­хо­вој па­ла­ти, зва­ној Лу­вр, или на ма­сон­ско-со­ци­ја­ли­стич­ки Па­риз, при­ме­ри­це на Па­риз епо­хе пред­сед­ни­ка Ми­те­ра­на, ко­ји је хтео да се ове­ко­ве­чи на­гр­див­ши дво­ри­ште Лу­вра ма­сон­ском ста­кле­ном пи­ра­ми­дом, у зна­ку бро­ја 666, бро­ја Зве­ри из Апо­ка­лип­се те­о­ло­га Јо­ва­на? Уз­гред ре­че­но, на ан­ти­мо­нар­хиј­ски сми­сао Ми­те­ра­но­вог спо­ме­ни­ка ука­зу­је До­ми­ник Се­цеп­фанд у сту­ди­ји на­сло­вље­ној Фран­соа Ми­те­ран — Ве­ли­ки ар­хи­тек­та Уни­вер­зу­ма:

„Ми­те­ра­но­ва пи­ра­ми­да у дво­ри­шту Лу­вра је гроб­ни­ца фран­цу­ске мо­нар­хи­је.”

 

Рај на зе­мљи или но­ви Ва­ви­лон

 

По­не­кад из­бор из­ме­ђу тих крај­но­сти мо­же би­ти и не­при­ја­тан, ка­ко је ис­ку­сио Мо­мо Ка­пор, упу­тив­ши се, так­си­јем, по пр­ви пут у жи­во­ту, ка Бо­бу­ру, мул­ти­ди­сци­пли­нар­ном цен­тру кул­ту­ре — што ина­че зва­нич­но но­си име пред­сед­ни­ка Фран­цу­ске Жор­жа Пом­пи­дуа — сме­ште­ном у ма­мут­ску шкло­по­ци­ју од че­ли­ка и плек­си­гла­са, на­лик не­ком по­стро­је­њу за пре­ра­ду наф­те или гли­ни­це, ка­кво сам ви­део, то­ком про­шлог ра­та, у Об­ров­цу. Да би се ти­ме ове­ко­ве­чио, Пом­пи­ду је на­ре­дио да сру­ше цео рад­нич­ки кварт Ха­ле, зва­ни „сто­мак Па­ри­за”, јер се ту ве­ко­ви­ма сти­ца­ла глав­на ис­хра­на Па­ри­жа­на, уз ве­се­лу гра­ју и пе­сму пи­ља­ра и ку­па­ца. Елем, по­сле из­ве­сног вре­ме­на во­жње так­си­ста је мр­зо­вољ­но упи­тао му­ште­ри­ју:

„Во­ли­те ли Ви тај Бо­бур?

По­сту­пив­ши пре­ма бон-то­ну „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти”, ко­ји на­ла­же бес­по­го­вор­ну отво­ре­ност за све но­ви­не, Мо­мо Ка­пор је од­го­во­рио с бе­за­зле­ним осме­хом:

„Ох, да! Ве­о­ма!”

Та­да је так­си­ста на­гло при­ко­чио у сред са­о­бра­ћа­ја, иза­шао из ко­ла, гру­бо отво­рио стра­жња вра­та и под­вик­нуо Ка­по­ру:

„Марш на­по­ље!”

Уо­ста­лом, ни­је људ­ски мо­гу­ће во­ле­ти све те де­се­ти­не и сто­ти­не Па­ри­за. Чак је и Му­ха­мед, је­дин­стве­но ве­ли­ко­ду­шни про­рок ве­о­ма ми­ло­сти­вог Ала­ха, до­пу­штао сво­јим вер­ни­ци­ма да узму са­мо че­ти­ри же­не, али под усло­вом да их во­ле под­јед­на­ком љу­ба­вљу, што је та­ко­ђе људ­ски не­мо­гу­ће. Што се ти­че по­ме­ну­тог Ми­те­ра­на, ко­ји се усу­дио да ху­ли не са­мо на Лу­је­ве већ и на хри­шћан­ског Бо­га, сла­ве­ћи Звер из Апо­ка­лип­се, он сам је нај­бо­ље об­ја­снио на­че­ло свог по­сту­па­ња:

„У сва­ком гра­ду осе­ћам се као им­пе­ра­тор или ар­хи­тек­та — што је јед­но те исто — пре­се­цам, од­лу­чу­јем, су­дим, осу­ђу­јем, и ти­ме ли­чим на мо­је су­гра­ђа­не: сва­ко од сво­јих уку­са чи­ни пра­ви­ло.”

Ипак, пре­ма не­пи­са­ном пра­ви­лу мо­дер­ног но­ви­нар­ства, при­ка­зи­вач не­ког гра­да има оба­ве­зу да га во­ли те да га сто­га учи­ни при­влач­ним чи­та­о­ци­ма, као да је у слу­жби од­го­ва­ра­ју­ће ту­ри­стич­ке при­вре­де. Ка­да је реч о Па­ри­зу, не пам­тим да сам ика­да про­чи­тао пу­то­пис са­вре­ме­ни­ка ко­ји му ус­кра­ћу­је љу­бав а ка­мо­ли ко­ји га ку­ди. И то је мо­жда знак вре­ме­на вла­да­ви­не ме­ди­о­кри­тет­ства што се стра­ши про­ти­ву­ре­чи­ти ве­ћи­ни. Ме­ђу европ­ским пре­сто­ни­ца­ма, још од свог мла­да­лач­ког, сред­њо­ве­ков­ног до­ба, Па­риз се ис­ти­че упра­во по­де­ље­но­шћу и чак су­прот­ста­вље­но­шћу осе­ћа­ња ко­ја је иза­зи­вао и ко­ја иза­зи­ва код нај­у­глед­ни­јих ме­ђу сво­јим ста­нов­ни­ци­ма или по­се­ти­о­ци­ма.

Го­ми­ле пра­вих или ла­жних сту­де­на­та ко­ји су из свих ка­то­лич­ких на­ци­ја хр­ли­ле у сред­њо­ве­ков­ни Па­риз да сти­чу зна­ња на ње­го­вом слав­ном Уни­вер­зи­те­ту то­ли­ко су би­ли оду­ше­вље­ни усло­ви­ма што их је пру­жао за сло­бод­ни или раз­у­зда­ни жи­вот ума и чу­ла — у зна­њи­ма, ви­ни­ма и са же­на­ма — да су му ис­пе­ва­ли оду чи­ји ре­френ кли­че:

„Па­ри­зу, ра­ју на зе­мљи, ру­жо све­та, ме­ле­му све­ми­ра!”

Са­свим дру­га­чи­је је це­нио тај жи­вот та­да све­ти Бер­нар­дин, по­зи­ва­ју­ћи све, сту­ден­те као и њи­хо­ве про­фе­со­ре, да бе­же из Па­ри­за:

„Бе­жи­те из те Ва­ви­ло­ни­је, бе­жи­те и спа­са­вај­те сво­је ду­ше! Ле­ти­те сви за­јед­но ка не­ком ста­ни­шту из­бе­гли­штва где ће­те мо­ћи да ока­ја­ва­те гре­хе сво­је про­шло­сти, да жи­ви­те у ми­ло­сти са­да­шњо­сти и да иш­че­ку­је­те с по­ве­ре­њем бу­дућ­ност!”

Мо­нах Пи­јер од Це­ла об­ра­тио се из­рав­но Па­ри­зу као да је жи­во оте­ло­тво­ре­ње зла:

„О Па­ри­зу, ка­ко знаш да от­меш и раз­о­ча­раш ду­ше! У те­би мре­жа по­ро­ка, клоп­ке зла, стре­ле па­кла ло­ве ср­ца не­ви­них!”

Џон од Сал­збе­ри­ја ни­је се дао упла­ши­ти од та­квих упо­зо­ре­ња већ је То­ма­су Бе­ке­ту, у пи­сму из 1131. го­ди­не, жар­ко пре­по­ру­чи­вао да по­се­ти Па­риз:

„Скок­нуо сам до Па­ри­за. Ка­да сам ви­део оби­ље на­мир­ни­ца, ве­се­лост љу­ди, углед ко­ји ужи­ва­ју кле­ри­ци, ве­ли­чан­стве­ност и сла­ву це­ле Цр­кве, раз­не де­ло­твор­но­сти фи­ло­со­фа, по­ми­слио сам, пун ди­вље­ња, да ви­дим Ја­ко­вље­ве ле­стви­це чи­ји врх до­ди­ру­је Не­бо, пу­не ан­ђе­ла ко­ји се ус­пи­њу и си­ла­зе.”

 

Кад се и мар­киз де Сад ужа­снуо

 

Су­де­ћи по лек­ци­ја­ма исто­ри­је, пак, са­ми Па­ри­жа­ни не из­гле­да­ју то­ли­ко оча­ра­ни усло­ви­ма свог жи­во­та: у по­ве­сти европ­ских пре­сто­ни­ца Па­риз је да­ле­ко ис­пред оста­лих по бро­ју кр­ва­вих по­бу­на, уста­на­ка, па и ре­во­лу­ци­ја. Нај­чу­ве­ни­ја ре­во­лу­ци­ја Па­ри­жа­на, из 1789, по­би­ла је око 80.000 пле­ми­ћа и све­ште­ни­ка те пре­ко 700.000 ра­та­ра из Ван­де­је, вер­них кра­љу и мо­нар­хи­ји. Од ре­во­лу­ци­о­нар­ног Те­ро­ра ужа­снуо се чак и не­све­сни отац по­ро­ка зва­ног са­ди­зам, да­кле мар­киз де Сад, ко­га је ста­ри ре­жим пре­се­лио из Ба­сти­ље, уо­чи ње­ног па­да, где је ру­ља за­те­кла са­мо не­ко­ли­ко ло­пу­жа и умо­бол­них али опа­сних по дру­штво. Тај ужас де Сад ис­по­ве­да у пи­сму по­сла­том из от­ме­ног при­тво­ра у ко­ји га је стр­пао но­ви ре­жим:

„Зе­маљ­ски рај; ле­па ку­ћа, див­ни врт, иза­бра­но дру­штво, чу­де­сне же­не; и по­том, из­не­на­да, трг ег­зе­ку­ци­ја пре­се­лио се тач­но ис­под на­ших про­зо­ра а гроб­ни­ца ги­љо­ти­ни­ра­них усред вр­та. Уне­ли смо, дра­ги мој, у њу, хи­ља­ду осам сто­ти­на и пет да­ма, од ко­јих је тре­ћи­на из на­ше не­срећ­не ре­зи­ден­ци­је… И услед свих тих ства­ри не осе­ћам се до­бро: на­ци­о­нал­ни при­тво­ри са ги­љо­ти­ном пред очи­ма на­не­ли су ми ви­ше ште­те не­го што су ми на­не­ле све мо­гу­ће и за­ми­сли­ве Ба­сти­ље.”

Ма­ло љу­ди да­нас зна да то­ли­ко хва­ље­ни ур­ба­ни­стич­ки по­ре­дак Па­ри­за — у зна­ку зра­ка­сто ис­пру­же­них, ве­ли­ких бу­ле­ва­ра — ни­је де­ло не­ке ци­ви­ли­за­циј­ске по­тре­бе да се уна­пре­ди и олак­ша све буј­ни­ји са­о­бра­ћај, не­го да се уна­пре­де и олак­ша­ју по­ли­циј­ска или вој­на су­зби­ја­ња бу­на ста­нов­ни­штва.

Прет­ход­ни, сред­њо­ве­ков­ни ур­ба­ни­стич­ки по­ре­дак сре­ди­шта Па­ри­за, на­лик не­ком сло­бод­но ис­цр­та­ном ла­ви­рин­ту, ка­рак­те­ри­сан уским, те­сним и кри­ву­да­вим ули­чи­ца­ма и ћор­со­ка­ци­ма, омо­гу­ћа­вао је уста­ни­ци­ма да ла­ко ди­жу и бра­не ба­ри­ка­де те да ду­го одо­ле­ва­ју чак и знат­но ве­ћим вој­ним сна­га­ма. Сна­ге од­бра­не др­жа­ве и јав­ног ре­да ту ни­су рас­по­ла­га­ле ни­ка­квим ма­не­вар­ским про­сто­ром и ла­ко су за­па­да­ле у клоп­ке, тр­пе­ћи стра­хо­ви­те гу­бит­ке од обич­них бан­ди ули­ча­ра.

Под ути­ском кр­ва­вих учи­на­ка по­бу­не диг­ну­те 1848. го­ди­не, На­по­ле­он III је из­дао на­лог ар­хи­тек­ти Осма­ну да сру­ши то ле­гло бун­тов­ни­штва и да ство­ри ур­ба­ни­стич­ки по­ре­дак по­го­дан за бр­зо и ла­ко гу­ше­ње град­ске ге­ри­ле. Осман је та­ко из­гра­дио ве­ли­ке бу­ле­ва­ре, ве­о­ма по­доб­не ка­ко за ју­ри­ше ши­ро­ко раз­ви­је­не ко­њи­це на ру­љу, та­ко и за пра­во­ли­ниј­ску пу­шча­ну или ар­ти­ље­риј­ску паљ­бу по ма­си.

На стра­те­гиј­ским чво­ро­ви­ма Осман је из­гра­дио ве­ли­ке ка­сар­не а стра­те­шки нај­ра­њи­ви­ји део, на остр­ву Си­те, сру­шио је до те­ме­ља, по­ште­дев­ши са­мо ка­те­дра­лу и Па­ла­ту прав­де, што по­чи­ва на те­ме­љи­ма па­ла­те ко­ју је за сво­је бо­ра­ви­ште по­ди­гао рим­ски им­пе­ра­тор Кон­стан­тин зва­ни Хлор или Бле­до­ли­ки, ода­кле је 358. го­ди­не Ју­ли­јан Им­пе­ра­тор, ве­ран ре­ли­ги­ји оче­ва, кре­нуо у свој очај­нич­ки и гу­бит­нич­ки ју­риш про­тив хри­шћан­ског про­це­са исто­ри­је.

Лу­та­ју­ћи тим Осма­но­вим Па­ри­зом, нај­ве­ћи пе­сник фран­цу­ске мр­зо­во­ље, Шарл Бо­длер, уз­ди­сао је за оним сру­ше­ним:

Ох, ру­ше­ви­не, по­ро­ди­цо мо­ја!

Крај еги­пат­ског обе­ли­ска што обе­ле­жа­ва сре­ди­шта Тр­га Кон­корд, где је био по­гу­бљен по­след­њи краљ Фран­цу­ске, Луј XVI, слав­ни пи­сац, ви­конт де Ша­то­бри­јан је ви­део те пред­ска­зао пу­стињ­ску бу­дућ­ност Па­ри­за:

„До­ћи ће дан ка­да ће овај обе­лиск, ко­ји је до­спео из пу­сти­ње, на овом тр­гу зло­чи­на про­на­ћи, по­но­во, ти­ши­ну и уса­мље­ност Лук­со­ра.”

 

У тра­га­њу за фран­цу­ском шан­со­ном

 

„Је­сте ли у Па­ри­зу она­ко ту­ри­стич­ки или по­слов­но?” — ис­тра­ја­ва Аме­ри­кан­ка са су­прот­не стра­не сто­ла да за­по­де­не ка­кав-та­кав раз­го­вор.

Ка­жем ка­ко ме је у Па­риз до­ве­ла жар­ка же­ља да чу­јем, ужи­во, фран­цу­ску шан­со­ну, с об­зи­ром да ми је — чи­ни ми се де­це­ни­ја­ма — не ис­пу­ња­ва Фран­цу­ски кул­тур­ни цен­тар у Бе­о­гра­ду. За­хва­љу­ју­ћи том цен­тру Бе­о­гра­ђа­ни су има­ли при­ли­ке да се упо­зна­ју с фран­цу­ским џе­зом, с фран­цу­ским ро­ком, с фран­цу­ским там-та­мом, па чак и с фран­цу­ским бок­сом, али не и с фран­цу­ском шан­со­ном, осим при­ли­ком го­сто­ва­ња не­ке ка­над­ске ин­тер­пре­та­тор­ке пе­са­ма Леа Фе­реа, од пре не­ко­ли­ко го­ди­на у Би­теф-те­а­тру. Ипак, од по­ме­ну­тих кул­тур­них до­стиг­ну­ћа је­ди­но је шан­со­на по­ре­клом фран­цу­ска. На­жа­лост, ако из­у­змем чу­де­сни из­у­зе­так од пра­ви­ла, Ему Ша­плин, ко­ја је с ор­ке­стром па­ри­ске Опе­ре сни­ми­ла са­мо је­дан CD, из­гле­да да фран­цу­ске шан­со­не ви­ше ни у Па­ри­зу не­ма. Пи­там се, гла­сно, зар је мо­гу­ће да су Мо­рис Ше­ва­ли­је и Ми­стин­гет, Жорж Бра­санс и Едит Пи­јаф или Жак Брел и Да­ли­да оста­ли без на­след­ни­ка.

Не­ко од па­ри­ских но­ћоб­ди­ја ми про­ти­ву­ре­чи ис­ти­чу­ћи Се­сил Ди­он. До­бро, али она пе­ва ан­гло­фон­ске а не фран­цу­ске пе­сми­це, прем­да на фран­цу­ском је­зи­ку или, још бо­ље, на ен­гле­ском. Дру­ги, мр­зо­вољ­ни глас са­рад­ни­ка не­дељ­ни­ка L’Ob­ser­va­te­ur, с дру­гог кра­ја сто­ла, као да има не­што лич­но про­тив не са­мо Едит Пи­јаф већ и Ср­ба:

„Ште­та за Едит Пи­јаф што је жи­ве­ла у вре­ме кад се још ни­је зна­ло за срп­ску сек­су­ал­ну су­пер­по­тент­ност. Ка­жу да је сва­ке но­ћи до­во­ди­ла у кре­вет све на шта би на­ба­са­ла и да ни­ко ни­ка­да ни­је ус­пео да је за­до­во­љи… Ето за­што је пе­ва­ју­ћи при­зи­ва­ла це­лу Ле­ги­ју стра­на­ца!”

При­зи­ва­ње Ле­ги­је стра­на­ца за по­тре­бе вре­ђа­ња Едит Пи­јаф ода­је иде­о­ло­шко ис­хо­ди­ште не­тр­пе­љи­во­сти спрам пе­ва­чи­це чи­је су нај­слав­ни­је пе­сме — по­пут Je ne re­gret­te rien, Mon Di­eu, Mon amant de la Co­lo­ni­a­le, Mon Légi­o­na­re или Le fa­nion de la Lègion — би­ле и оста­ле не­зва­нич­не хим­не Ле­ги­је стра­на­ца, али и елит­них па­до­бран­ских је­ди­ни­ца те мла­дих, ра­ди­кал­них де­сни­ча­ра ре­во­лу­ци­о­нар­но-кон­зер­ва­тив­ног сме­ра.

Упу­ћу­јем му бе­за­зле­ни по­глед иде­о­ло­шке нео­бра­зо­ва­но­сти:

„Ср­би би то ту­ма­чи­ли дру­га­чи­је: ни­је она тра­жи­ла секс већ љу­бав… али ве­ро­ват­но у по­гре­шном гра­ду. У Па­ри­зу, ко­ли­ко сам га мо­гао упо­зна­ти, сте­као сам ути­сак да Па­ри­жа­ни ви­ше не во­ле же­не… При­мер? Ево, при­ме­ри­це, ка­да у Ри­му ио­ле ле­пу­шка­ста же­на про­ла­зи дуж ули­це — чак и нај­жи­вљи са­о­бра­ћај се ус­по­ра­ва, до бр­зи­не не­знат­но ве­ће од људ­ског хо­да, ка­ко би се му­шке очи на­те­на­не на­у­жи­ва­ле. У Па­ри­зу, пак, са­о­бра­ћај се не за­у­ста­вља ни кад чу­де­сна ле­по­ти­ца хо­ће да пре­ђе ули­цу. Чи­ни ми се да би је Па­ри­жа­ни зга­зи­ли ако би се усу­ди­ла да пре­ђе ули­цу на не­про­пи­сном ме­сту.”

Об­ра­ћам се Аме­ри­кан­ки, али гла­сно да ме чу­је и по­лит­ко­ме­сар с дру­гог кра­ја сто­ла:

„Ето за­што во­лим са­мо леп­шу, жен­ску по­ло­ви­ну Па­ри­за, а не во­лим ону дру­гу, ру­жни­ју. По­не­кад по­ми­шљам да Па­ри­жа­ни за­пра­во мр­зе же­не. По све­му су­де­ћи бу­дућ­ност Па­ри­за при­па­да му­сли­ма­ни­ма: они во­ле же­не а и де­цу. И за­то се све ве­ћи број Па­ри­жан­ки пре­ве­ру­је и уда­је за му­сли­ма­не.”

Убе­дљи­ви­је при­ме­ре од ре­че­ног пру­жа­ју мно­ги слав­ни пи­сци Па­ри­за ко­ји ни­су кри­ли мр­жњу или пре­зир пре­ма же­ни. Бо­длер је то искре­но ис­по­ве­дио у Мо­је ого­ље­но ср­це: „Ја сам стал­но за­па­њи­ван ти­ме што пу­шта­ју же­на­ма да ула­зе у цр­кве. Ка­кве раз­го­во­ре оне мо­гу да во­де с Бо­гом?” Чак и нео­до­љи­ви Дри­је ла Ро­шел, чи­ји су жи­вот и де­ло би­ли обе­ле­же­ни мно­штвом пре­ле­пих же­на — ко­је су уме­ле да га во­ле па и спа­са­ва­ју од са­мо­у­би­ства — знао је да при­зна: „Оног тре­нут­ка ка­да осво­јим же­ну ја пре­ста­јем да је во­лим… Увек сам ко­ри­стио от­пор не­ке же­не, би­ло ко­је вр­сте, да бих оправ­дао сво­је од­у­ста­ја­ње од ње. Љу­бав је рад као и сва­ки дру­ги. Ја не во­лим да ра­дим.”

Да је Едит Пи­јаф би­ла не­у­те­шно жељ­на љу­ба­ви а не сно­ша­ја све­до­чи и ње­но по­след­ње зе­маљ­ско ста­ни­ште, на гро­бљу два­де­се­тог арон­ди­сма­на: ис­под цр­не мра­мор­не пло­че ње­ни зе­маљ­ски оста­ци по­чи­ва­ју у дру­штву оста­та­ка оца и по­след­њег мла­дог су­пру­га. По пло­чи је опру­же­на фи­гу­ра ра­за­пе­тог Спа­си­о­ца, знак ње­не ка­то­лич­ке ве­ре али и ње­не ра­за­пе­то­сти на кр­сту жи­во­та без љу­ба­ви, ко­јој је ис­пе­ва­ла нај­леп­шу хим­ну. Под по­кро­вом пре­цр­не но­ћи што па­да на Па­риз те­ши ме зна­ње да у њој све­тли јед­на цр­ве­на ру­жа, по­ло­же­на на гроб Едит Пи­јаф срп­ском ру­ком. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

GENIUS LOCI

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

Мејлинг листа