Су­коб ци­ви­ли­за­ци­ја

КА­ЛА­ШИ, МИ­СТЕ­РИ­О­ЗНИ НА­РОД ЕВРО­А­ЗИ­ЈЕ

Верне боговима, слободне од ислама

Бор­ба про­тив та­ли­бан­ског те­ро­ри­зма от­кри­ла је све­ту на­род Ка­ла­ша, ко­ји већ ве­ко­ви­ма одо­ле­ва исла­ми­за­ци­ји у пла­нин­ским збе­го­ви­ма, на пре­ко 3.000 ме­та­ра ви­си­не, из­ме­ђу Ав­га­ни­ста­на и Па­ки­ста­на

„Ко хо­ће да пре­жи­ви, ако је же­на, не сме да ди­же но­ге из­над гла­ве. Ства­ри се ме­ња­ју и у за­би­ти по­пут ове, па­ки­стан­ске, где су му­сли­ма­ни спрем­ни и да ти бо­де­жом исе­ку ли­це ка­ко би те ућут­ка­ли. Ов­де су же­не пле­ме­на Ка­лаш узор сло­бо­де. Ја хо­ћу да бу­дем та­кав узор. Хо­ћу сло­бо­ду и до­сто­јан­ство. И хо­ћу да на­ста­вим да жи­вим ов­де, у мом до­му, а не да бе­жим у Евро­пу или Аме­ри­ку.”

Та­ко го­во­ри, дрч­но и дра­же­сно, на са­вр­ше­ном ен­гле­ском је­зи­ку, пре­ле­па Би­би Лак­шан, нај­чу­ве­ни­ја же­на на­ро­да Ка­лаш, ко­ји већ ве­ко­ви­ма одо­ле­ва ва­ло­ви­ма исла­ми­за­ци­је, не­по­ко­ле­бљи­во и не­у­стра­ши­во ве­ран сво­јим древ­ним бо­го­ви­ма и оби­ча­ји­ма. Ка­ла­ша има укуп­но око де­сет хи­ља­да. Они су јед­но ма­ју­шно бе­ло остр­во у бур­ном оке­а­ну исла­ма, са­чи­ње­ном од се­дам­де­сет ми­ли­о­на му­сли­ма­на. Да би са­чу­ва­ли сво­ју сло­бо­ду и ве­ру, тра­ди­ци­ју и кул­ту­ру, вр­ли­не и вред­но­сти, Ка­ла­ши су се по­ву­кли, још у XVII ве­ку, дуж об­ро­на­ка Хин­ду­ку­ша, у не­при­сту­пач­не пла­нин­ске пре­де­ле, на пре­ко 3000 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не, у гра­нич­не обла­сти Ав­га­ни­ста­на и Па­ки­ста­на. Од Исла­ма­ба­да до пр­вих на­се­ља Ка­ла­ша тре­ба пу­то­ва­ти де­се­так ча­со­ва, ја­ким те­рен­ским во­зи­лом, по вр­лет­ним ста­за­ма и бо­га­за­ма.

Би­би Лак­шан је је­ди­на же­на у Па­ки­ста­ну ко­ја има ли­цен­цу про­фе­си­о­нал­ног пи­ло­та:

„Ка­да сам би­ла де­вој­чи­ца, гле­да­ла сам, као за­ча­ра­на, ка­ко ави­о­ни над­ле­ћу на­ше пла­ни­не. Хте­ла сам да с ви­си­не ви­дим ви­со­ра­ван где жи­ви­мо. И то је нај­леп­ши при­зор на све­ту… Го­ди­не 1995. оти­шла сам у Ма­зар-Ша­риф, у Ав­га­ни­ста­ну, да сту­ди­рам на та­мо­шњем Уни­вер­зи­те­ту. По­сле не­ко­ли­ко ме­се­ци мо­ра­ла сам да пре­ки­нем сту­ди­је јер је из­би­ла та­ли­бан­ска ре­во­лу­ци­ја. Он­да сам се вра­ти­ла у Па­ки­стан и за­вр­ши­ла сту­ди­је у Пе­ша­ва­ру.”

Осим ави­о­на, она упра­вља и сво­јим ком­би­јем мар­ке „mit­su­bic­hi”, ко­јим си­ла­зи по на­бав­ке у гра­дић Ки­трал, глав­но ме­сто ре­ги­је, где све же­не на пи­ја­ци но­се бур­ку осим ње, „јав­не са­бла­зни” и „де­мо­на”, по ми­шље­њу му­сли­ма­на а по­го­то­ву хо­џа, бе­сних што су им сви по­ку­ша­ји исла­ми­за­ци­је Ка­ла­ша про­па­ли. Об­ја­шња­ва Би­би:

„При­мам пи­сма пу­на увре­да. Вр­ше при­ти­сак да се пре­ве­рим. Зна­ју да сам ве­о­ма по­зна­та у мо­јој за­јед­ни­ци. Они ми­сле да би ме мно­ге же­не Ка­ла­ша сле­ди­ле ако бих ја пре­шла у ислам. У Пе­ша­ва­ру, јед­ном при­ли­ком, го­во­ри­ла сам на јед­ном јав­ном ску­пу у при­лог пра­ва Ка­ла­ша. Ви­ка­ли су ми ’кур­во!’ и чак пре­ти­ли смр­ћу. Ка­да та­мо идем по­кри­вам ли­це ве­лом, јер се бо­јим… Та­ли­ба­ни су ужа­сни али шта су скри­ви­ли сви они не­ви­ни љу­ди, ко­ји су мо­ра­ли да их тр­пе пет го­ди­на а сад пак мо­ра­ју и да ги­ну под бом­ба­ма!?”

Оа­за Евро­пља­на у оке­а­ну исла­ма

Би­би ка­же да је про­чи­та­ла и Ку­ран, као и Би­бли­ју, али да је ни­су убе­ди­ли да из­не­ве­ри бо­го­ве ре­ли­ги­је ко­ју Ка­ла­ши чу­ва­ју већ ми­ле­ни­ји­ма. Ко су Ка­ла­ши? Су­де­ћи по њи­хо­вом фи­зич­ком из­гле­ду, они не при­па­да­ју све­ту ко­ји их окру­жу­је. Ка­ла­ши фи­зич­ким из­гле­дом пот­пу­но од­у­да­ра­ју од оста­лих на­ро­да Па­ки­ста­на и Ав­га­ни­ста­на. Нај­ви­ше ли­че на Евро­пља­не: њи­хо­ва ду­го­ли­ка и бле­до­ли­ка ли­ца ура­мљу­је сме­ђа или чак ри­ђа ко­са, а че­сто има­ју там­но­пла­ве очи, на­лик бо­ји ла­пи­сла­зу­ли­ја, ми­не­ра­ла ко­ји се на­ла­зи обил­но још са­мо у том де­лу све­та, јер су пор­ту­гал­ски руд­ни­ци одав­но ис­цр­пље­ни. Пиг­мент из тог ми­не­ра­ла су про­сла­ви­ли сли­ка­ри ма­ни­ри­зма, у пр­вом ре­ду Брон­ци­но. Ка­жем то за­то јер ко хо­ће сте­ћи пред­ста­ву о бо­ји очи­ју Ка­ла­ша тре­ба да оде у фи­о­рен­тин­ски Му­зеј Уфи­ци и да ви­ди Брон­ци­нов пор­трет пле­ми­ћа што се ис­ти­че на по­за­ди­ни свој са­зда­ној од ла­пи­сла­зу­ли­ја.

О Ка­ла­ши­ма не­ма ни по­ме­на чак и у у нај­пот­пу­ни­јим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма. Ва­ља се об­ра­ти­ти за оба­ве­ште­ња спе­ци­ја­ли­сти­ма. Ве­о­ма је рас­про­стра­ње­на те­о­ри­ја да су Ка­ла­ши оста­ци вој­ске Алек­сан­дра Ве­ли­ког, на ње­го­вом осва­јач­ком по­хо­ду ка Ин­ди­ји. У са­вре­ме­ној Грч­кој, у кру­го­ви­ма по­кло­ни­ка ро­ман­ти­чар­ске ви­зи­је хе­лен­ске исто­ри­је, га­ји се ле­ген­да да су Ка­ла­ши за­пра­во Хе­ле­ни. Грч­ка вла­да чак за Ка­ла­ше фи­нан­си­ра јед­ну шко­лу, ам­бу­лан­ту и Ka­lach wel­fa­re so­ci­ety, у Рам­бу­ру. У те­о­ри­ју хе­лен­ског по­ре­кла Ка­ла­ша ве­ру­је и Би­би Лак­шан. На сво­јим пу­то­ва­њи­ма по све­ту свра­ти­ла је у грч­ку Ма­ке­до­ни­ју, да ви­ди прет­по­ста­вље­ну пра­о­таџ­би­ну Ка­ла­ша:

„Хте­ла сам да ви­дим Ма­ке­до­ни­ју, ода­кле, пре­ма не­ким ми­шље­њи­ма, по­ти­че мо­је пле­ме. Не­ве­ро­ват­но је ка­ко су њи­хо­ве на­род­не игре слич­не на­шим, чак и на­чин на ко­ји са­хра­њу­ју сво­је мр­тве.”

Ипак, за по­твр­ду та­кве хи­по­те­зе по­треб­ни су мно­го ја­чи до­ка­зи. Слич­не на­род­не игре са­чу­ва­не се и у Ита­ли­ји, у Ка­ла­бри­ји, код Ср­ба на Бал­ка­ну, као и код не­ких на­ро­да с Кав­ка­за, осо­би­то код Осе­та, по­след­њих на­след­ни­ка слав­них Ала­на, ко­ји су до­пр­ли до Па­нон­ске ни­зи­је под име­ном Сар­ма­ти. И ге­о­ме­триј­ске ша­ре, ко­је кра­се но­шње Ка­ла­ша, са­чу­ва­не су у ши­ро­ком евро­а­зиј­ском по­те­зу од Кав­ка­за до Бал­ка­на. Хе­лен­ску те­о­ри­ју по­ри­че чи­ње­ни­ца де не­ма ни­ка­квих зна­чај­ни­јих слич­но­сти из­ме­ђу ста­ро­грч­ког је­зи­ка и оног ко­јим го­во­ре Ка­ла­ши, из­у­зев оних што ка­рак­те­ри­шу ве­зе из­ме­ђу свих ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка. Је­зик Ка­ла­ша при­па­да ин­до­е­вроп­ском или евро­а­риј­ском ста­блу. Пан­те­он бо­го­ва Ка­ла­ша је мно­го бли­жи оном Ари­ја из вре­ме­на ства­ра­ња Ве­да не­го хе­лен­ском Олим­пу. Ита­ли­јан­ски ет­но­лог Па­о­ло Гра­ци­о­зи об­ја­вио је јед­ну сту­ди­ју о Ка­ла­ши­ма, на осно­ву ис­тра­жи­ва­ња вр­ше­них на ли­цу ме­ста, 1963. го­ди­не. Гра­ци­о­зи сма­тра да Ка­ла­ши по­ти­чу са ди­нар­ско-алп­ског ма­си­ва.

Ка­ла­ши уз­га­ја­ју ви­но­ву ло­зу и про­из­во­де ви­но ко­је ни­ко­ме не про­да­ју, не за­то што би им то му­сли­ма­ни за­бра­ни­ли већ за­то што га сма­тра­ју све­тим. То ви­но им слу­жи да осе­те при­су­ство бо­га Ко­да­ја и на­да­све Да­за­оа, ко­смо­кра­то­ра што их чу­ва од не­по­го­да. Ви­но је ки­сел­ка­сто, пит­ко али и ве­о­ма ја­ко, та­ко да се не­у­пу­ће­ном, већ по­сле дру­ге ча­ше, за­вр­ти у гла­ви.

Бор­ба за оп­ста­нак уз по­моћ Ин­тер­не­та

Је­дан арап­ски хо­џа до­се­лио се ме­ђу Ка­ла­ше пре три го­ди­не с то­ва­ром пе­трол­до­ла­ра и с чвр­стом на­ме­ром да их од­вра­ти од па­ган­ских бо­го­ва те при­ве­де Ала­ху. Сад па­ку­је ства­ри и од­ла­зи, нео­ба­вље­ног по­сла. Стра­ним но­ви­на­ри­ма се жа­ли ка­ко је Ка­ла­ши­ма са­гра­дио пет­на­ест џа­ми­ја, отво­рио де­вет шко­ла за из­у­ча­ва­ње Ку­ра­на и до­вео два­на­ест има­ма — али све уза­луд. Ба­че­не па­ре! Не мо­же да об­у­зда свој јад и бес:

„Од­ла­зим! До­ста ми је ових про­ста­ка, ко­ји не зна­ју ни је­дан стих из Ку­ра­на, ко­ји­ма је ис­под ча­сти чак и да са­мо уђу у џа­ми­ју и ко­ји се на­пи­ја­ју сва­ког ме­се­ца. Не­вер­нич­ки олош, обо­жа­ва­о­ци идо­ла! Же­не им се шет­ка­ју око­ло без ве­ло­ва. Кад је бер­ба пле­шу пред пу­бли­ком а на пра­знич­не да­не се чак усу­ђу­ју да ко­ра­ча­ју ис­пред сво­јих му­же­ва! И ако им муж ви­ше не функ­ци­о­ни­ше — оне тра­же раз­вод да би на­шле бо­љег! Ни у јед­ној истин­ски му­сли­ман­ској зе­мљи на све­ту ни­је мо­гу­ће на­ћи же­не ко­је се ода­ју та­ко по­роч­ним оби­ча­ји­ма.”

И до­и­ста, као да не жи­ве у сред му­сли­ман­ског оке­а­на већ у ср­цу Евро­пе, же­не Ка­ла­ша су то­ли­ко сло­бод­не да ла­ко ме­ња­ју му­жа ако их не за­до­во­ља­ва у бра­ку. Је­ди­но то­ком мен­стру­а­ци­је и труд­но­ће се за­тва­ра­ју у по­себ­ну ку­ћу, ко­ја је не­до­ступ­на му­шкар­ци­ма. За­бра­ње­но им је и да узи­ма­ју за­ло­га­је од ме­са жи­во­ти­ња под­не­тих на жр­тву бо­го­ви­ма.

Ипак, ако се не де­си не­ки пре­о­крет, Ка­ла­ши су осу­ђе­ни на ла­га­но из­у­ми­ра­ње, на рас­тва­ра­ње у оке­а­ну исла­ма. Би­би Лак­шан се узда у сво­је бо­го­ве али и европ­ску со­ли­дар­ност, уз по­моћ ин­тер­не­та:

„Ми смо је­дин­ствен на­род на све­ту. И же­ли­мо да нас свет не пре­пу­сти у ру­ке исла­ми­сти­ма. На­ше оруж­је зо­ве се об­ра­зо­ва­ње. Мо­ра­мо да на­пу­сти­мо наш усме­ни на­чин чу­ва­ња тра­ди­ци­је, мо­ра­мо да из­да­је­мо и да на ин­тер­нет ста­ви­мо на­ша зна­ња. Са­мо та­ко ће­мо мо­ћи да се од­бра­ни­мо од оних ко­ји хо­ће да нас пре­о­бра­те.” <