GENIUS LOCI

Та­јан­стве­на Афри­ка

 

 

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ У НА­МИ­БИЈ­СКОЈ ПУ­СТИ­ЊИ

Mеђу афричким белокошцима

 

Ка­ко су на­ста­ли „аве­тињ­ски гра­до­ви”? За­што у пу­сти­њи жи­ве са­мо нај­бо­љи? Ка­ква је раз­ли­ка из­ме­ђу бри­тан­ског и не­мач­ког ко­ло­ни­ја­ли­зма? Ево од­го­во­ра

 

 

По­не­кад на­ша осе­ћа­ња би­ва­ју нај­жи­вље по­кре­та­на мр­твим пред­ме­ти­ма, по­пут јед­не зар­ђа­ле пле­ха­не ку­ти­је за олов­ке у бо­ји, мар­ке Sta­bil­lo, са сли­ком бе­лог ла­бу­да у кру­жном ра­му, ко­ја по­ти­че из пра­ши­не глав­не ули­це Кол­ман­ско­па. Но­сим је са со­бом као не­ку успо­ме­ну. Кад се њен по­кло­пац одиг­не — по­гле­ду се ука­зу­ју пла­ва, цр­ве­на, жу­та, цр­на и бе­ла олов­ка. Нај­ви­ше је ис­тро­ше­на пла­ва, па бе­ла, а цр­на је не­так­ну­та. Ко­ри­шће­ње бе­ле упу­ћу­је ме на за­кљу­чак да је њен вла­сник оби­ча­вао цр­та­ти по обо­је­ном па­пи­ру, ка­ко се то усу­ђу­ју да чи­не углав­ном про­фе­си­о­нал­ци. Ни­ка­да не­ћу са­зна­ти ка­кве су све ли­ко­ве и кра­јо­ли­ке опи­са­ле те олов­ке.

Осма­тран очи­ма спо­соб­ним да раз­ли­ку­ју са­мо ар­хи­тек­тон­ске сти­ло­ве, Кол­ман­скоп се ни по че­му не раз­ли­ку­је од на­се­ља свој­стве­них ју­жним пре­де­ли­ма не­мач­ког кул­тур­ног про­сто­ра, од Ба­вар­ске до Ти­ро­ла. Дво­слив­ни кро­во­ви су ко­си као да тре­ба да стре­са­ју сне­жне на­но­се, а про­че­ља ку­ћа ра­до по­ка­зу­ју гра­ди­тељ­ски ске­лет од гот­ски укр­шта­них др­ве­них но­са­ча, ис­так­ну­тих мр­ком бо­јом спрам креч­ног бе­ли­ла опла­те. По­не­где, ма­ле ка­пе­ле с Рас­пе­ћем све­до­че о вер­ској рев­но­сти.

Ипак, на­се­ље ни­је за­тр­па­но сне­гом већ пе­ском На­ми­биј­ске пу­сти­ње ко­ји на­но­се ве­тро­ви Афри­ке. Кол­ман­скоп је је­дан од „аве­тињ­ских гра­до­ва” ко­је је на атлант­ској оба­ли по­ди­гла ди­ја­мант­ска гро­зни­ца ка­кву су код не­мач­ких ко­ло­ни­ста иза­зва­ли бри­тан­ски екс­пло­а­та­то­ри, по­чет­ком XX ве­ка. Већ низ де­це­ни­ја у ње­му не­ма ни­ка­квог тра­га жи­во­та из­у­зев пу­стињ­ског и оног ко­ји до­но­се и од­но­се ту­ри­сти, за­ча­ра­ни stim­mung-ом про­ла­зно­сти.

Бар за очи пи­сца ових ре­до­ва, Кол­ман­скоп је ур­ба­ни­стич­ко осве­до­че­ње јед­не тра­гич­не по­ја­ве што је обе­ле­жи­ла XX век и ко­ју је Ми­лош Цр­њан­ски озна­чио из­ра­зом пре­у­зе­тим из реч­ни­ка бри­тан­ске ими­гра­ци­о­не по­ли­ти­ке: dis­pla­ced per­sons. Као што по­сто­је пре­ме­ште­не осо­бе, по­сто­је и пре­ме­ште­ни гра­до­ви.

Пред пре­ме­ште­ним осо­ба­ма осе­ћам са­у­че­шће у усу­ду ко­ји их је по­го­дио и отр­гао од род­не гру­де, а пред пре­ме­ште­ним гра­до­ви­ма ду­шу ми об­у­зи­ма ту­га спрам под­ло­жно­сти европ­ског чо­ве­ка си­ре­на­ма ко­је га отр­жу, обич­но не­по­врат­но, од отаџ­би­не, уз са­мо­об­ма­ну да је из­ван Евро­пе мо­гу­ће жи­ве­ти европ­ски. И баракa у ко­јој ста­ну­јем, с про­зо­ром што гле­да на нај­ста­ри­ју пу­сти­њу ове аре­не уни­вер­зу­ма — та­ко­ђе је пре­ме­ште­на. Она са­др­жи све што је по­треб­но да се европ­ски чо­век у пу­сти­њи не би осе­ћао пу­сти­њач­ки: од све­та ну­жно­сти до тр­пе­за лук­су­за, од ком­пју­те­ра, са­те­лит­ског те­ле­фо­на и те­ле­ви­зо­ра до кон­зер­ви с гу­шчи­јом џи­ге­ри­цом, за­ле­ђе­ног ди­мље­ног ло­со­са, фран­цу­ских ви­на и шам­па­ња Cri­stal, ва­зда спрем­ног за сла­вље, у фри­жи­де­ру на­па­ја­ном ау­то­ге­ном енер­ги­јом.

Ба­ра­ка чи­ни део упра­ве има­ња ко­је се про­сти­ре на пре­ко 1.200 ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра пу­сти­ње, оме­ђе­них жи­ча­ном огра­дом. Са­мо у уском по­ја­су, дуж ре­ке Ора­ње, вла­сни­ци уз­га­ја­ју ви­но­ву ло­зу, пр­ви до­но­се­ћи гро­жђе на тр­жи­шта Европ­ске уни­је, јер су ме­ђу африч­ким ви­но­гра­да­ри­ма нај­бли­жи еква­то­ру.

 

У дру­штву Фри­дри­ха Ни­чеа

 

Оби­ла­зим има­ње у дру­штву глав­ног ин­спек­то­ра Ви­лер­са, и су­вла­сни­ка, ин­же­ње­ра Фри­дри­ха Ни­чеа, чи­ји се пра­де­да до­се­лио у На­ми­би­ју из Шле­зи­је. Ка­да су ми га пред­ста­вља­ли, сти­снув­ши му ру­ку при­ја­тељ­ства ре­као сам:

„Дра­го ми је, а ја сам Ри­хард Ваг­нер. До­шло је вре­ме да се по­ми­ри­мо.”

Зи­нуо је од за­пре­па­шће­ња и про­му­цао:

„Рет­кост је у овој пу­сти­њи сре­сти чо­ве­ка ко­ји зна за још јед­ног Фри­дри­ха Ни­чеа осим ме­не.”

Про­ла­зе­ћи, то­ком смо­тре ви­но­гра­да, крај гру­па цр­них рад­ни­ка, што се од­ма­ра­ју у сен­ци чо­ко­та или кан­ти­на, пи­там се ка­ко они пак нас ви­де и до­жи­вља­ва­ју. У њи­хо­вим очи­ма не ви­дим искре мр­жње, свој­стве­не про­сто­ри­ма ко­ји­ма је не­кад вла­дао Гор­ди Ал­би­он. Ако би о евр­оп­ским ко­ло­ни­јал­ним на­ци­ја­ма тре­ба­ло су­ди­ти по од­но­су цр­на­ца пре­ма бле­до­ли­ким до­шља­ци­ма — он­да би Ен­гле­зи про­шли нај­го­ре, а Ита­ли­ја­ни и Нем­ци нај­бо­ље. Ипак, у њи­хо­вим очи­ма осе­ћам да у на­ма ви­де уље­зе ко­ји ко­ра­ча­ју по зе­мљи што им не при­па­да. Гла­сно по­ве­ра­вам тај ути­сак африч­ког ис­ку­ства. Ни­че уљуд­но ћу­ти пред ком­пли­мен­том а Ви­лерс, Бур, при­пад­ник спе­ци­јал­них сна­га у вре­ме апарт­хеј­да, ћут­ке га обр­ће на ве­ри­га­ма соп­стве­ног ис­ку­ства, пре не­го што ће од­го­во­ри­ти:

„Да, тач­но, у На­ми­би­ји не­ма мр­жње пре­ма бел­ци­ма, по­го­то­ву не она­кве ко­ја по­ти­че из зло­пам­ће­ња бри­тан­ског ко­ло­ни­ја­ли­зма. Уо­ста­лом, ов­да­шњи до­бро зна­ју да су их на не­мач­ке фар­ме­ре ху­шка­ли бри­тан­ски аген­ти. И кад је На­ми­би­ја би­ла део Ју­жно­а­фрич­ке Уни­је, где су по­ли­ти­ку de fac­to во­ди­ли Ен­гле­зи — ов­де је пре­о­вла­да­вао бла­го­твор­ни ути­цај не­мач­ких ста­ро­се­де­ла­ца, ко­ло­на, ко­ји и да­нас ту жи­ве, де­ле­ћи суд­би­ну са оста­ли­ма…”

Фри­дрих Ни­че се осе­ћа по­ну­ка­ним да не­што ис­так­не:

„Али ва­жно је зна­ти да и су­шта су­прот­ност тој мр­жњи мо­же би­ти јед­на­ко по­губ­на. Ми­слим на те­о­ри­је по ко­ји­ма су сви љу­ди исти, без об­зи­ра на бо­ју ко­же. И та те­о­ри­ја се мо­же пре­тво­ри­ти у стра­шно на­си­ље над љу­ди­ма, над ет­нич­ким и кул­тур­ним раз­ли­ка­ма ко­је тре­ба по­што­ва­ти. Ево, ви­ди­те ове ку­ће? Оне су про­из­вод по­гре­шне прет­по­став­ке да сви љу­ди исто во­ле и же­ле.”

Ви­дим низ но­вих и ле­пих, по­ро­дич­них ку­ћа од опе­ке, с дво­слив­ним кро­во­ви­ма под цре­пом.

„Те ку­ће су пот­пу­но пра­зне. У њи­ма ни­ко не ста­ну­је од кад су са­гра­ђе­не. Са­гра­ди­ли смо их за на­ше рад­ни­ке, по нај­ви­шим стан­дар­ди­ма. Ми­сли­ли смо да ће­мо их усре­ћи­ти, да ће нам би­ти за­хвал­ни. Мо­же­те ми­сли­ти ка­кво смо раз­о­ча­ра­ње до­жи­ве­ли кад су од­би­ли да се ту пре­се­ле из сво­јих тро­шних тр­шча­них ко­ли­ба, ко­је сва­ки ја­чи ве­тар од­но­си. Ни­јед­на по­ро­ди­ца ни­је хте­ла да се у њих усе­ли. Њи­ма су те ку­ће хлад­не, ту­ђе, као не­ка­кве там­ни­це.”

 

Биљ­ка ста­ра две хи­ља­де го­ди­на

 

Оно што чу­јем под­се­ћа ме на јед­но ме­сто код Та­ци­та где он ка­же ка­ко се Гер­ма­ни ужа­са­ва­ју пред оби­ча­јем Ри­мља­на да сво­је бо­го­ве за­тва­ра­ју у там­ни­це, од­но­сно хра­мо­ве. Гер­ма­ни су, као и Сло­ве­ни, сво­је бо­го­ве сла­ви­ли у сло­бод­ном про­сто­ру.

Пи­там Ни­чеа шта се де­ша­ва ка­да пу­стињ­ски ве­тро­ви од­не­су ко­ли­бе. Сле­же ра­ме­ни­ма:

„Ни­шта! Они он­да при­о­ну и гра­де но­ве. Сва­ко сво­ју. Не­ма код њих рад­не со­ли­дар­но­сти. Ту­ђа им је и ко­лек­тив­на ис­хра­на. Ор­га­ни­зо­ва­ли смо пољ­ске куј­не, пру­жа­ју­ћи бес­плат­не обро­ке, ка­ко би уште­де­ли вре­ме, али су рад­ни­ци то од­би­ли. Ка­жу да ни­ко не уме да им спра­вља та­ко уку­сну хра­ну као њи­хо­ве же­не. И та­ко се они за ру­чак вра­ћа­ју сво­јим ку­ћа­ма, од­но­сно ко­ли­ба­ма. Ја то по­шту­јем. Свет би био ужа­сно до­са­дан кад би сви љу­ди би­ли исти, а све на­ци­је јед­но­лич­не. Раз­у­мем и што у на­ма ви­де уље­зе ко­је, за са­да, то­ле­ри­шу. Је­ди­но ми сме­та што сва­ке го­ди­не, пар да­на пред бер­бу, рад­на сна­га с ко­јом смо скло­пи­ли уго­вор, ул­ти­ма­тив­но тра­жи мно­го ви­ше од уго­во­ре­ног и за­пра­во нас уце­њу­је. Ипак, не жа­лим се, јер — ако не ов­де — ја осе­ћам рад­ну со­ли­дар­ност код свих ко­ји уме­ју да ви­де це­ли­ну и оп­шти ин­те­рес На­ми­би­је. Нас ова пу­сти­ња упу­ћу­је јед­не на дру­ге. А у њој има ме­ста за све. Има нас укуп­но је­дан ми­ли­он ду­ша, про­сеч­но по јед­на на је­дан ква­драт­ни ки­ло­ме­тар.”

До­ла­зе­ћи у На­ми­би­ју ми­слио сам да је пу­сти­ња про­стор бе­жи­вот­но­сти, без­лич­но­сти и до­са­де. Ду­бо­ко сам се пре­ва­рио: ни­ка­да на пу­те­ви­ма свог жи­во­та ни­сам срео та­ко огром­но мно­штво ра­зно­вр­сних об­ли­ка жи­во­та и из­ра­за жи­вот­но­сти, по­пут оног ко­је око мо­ра опа­зи­ти у при­мер­ку пра­и­сто­риј­ске фло­ре, зва­ном Wel­witschia mi­ra­bi­lis, што рас­ко­шно ши­ри сво­је ду­ге, ши­ро­ке и ме­сна­те ли­сто­ве, зе­ле­не бо­је, хра­не­ћи се са­мо зра­ци­ма сун­ца и ка­пљи­ца­ма ју­тар­ње ро­се, до­вољ­ним за жи­вот дуг и по две хи­ља­де го­ди­на.

Ни­че ми пру­жа ве­ли­ки, тек убран грозд, хва­ле­ћи ње­го­ву еко­ло­шку чи­сто­ћу:

„Про­бај­те ово гро­жђе у ко­ме не­ма ни трун­ке пе­сти­ци­да! Ов­де не­ма ни­ка­кве по­тре­бе да гро­жђе пр­ска­мо. Са­ма пу­сти­ња, сво­јим су­ро­вим усло­ви­ма жи­во­та се бри­не да уни­шти сва­ког па­ра­зи­та ко­ји би се усу­дио да се на­ста­ни у њој. Исто ва­жи и за љу­де: ов­де до­ла­зе, оста­ју и оп­ста­ју са­мо до­и­ста нај­бо­љи, нај­хра­бри­ји и нај­че­сти­ти­ји. Из­ве­сно сте већ чу­ли на­шу жи­вот­ну по­сло­ви­цу: у овој пу­сти­њи чо­век са­мо два пу­та пла­че. Пр­ви пут ка­да се ту на­се­ли а дру­ги пут кад мо­ра да оде.”

Окре­ћем се око се­бе и док по­гле­дом пре­ла­зим по да­ле­ким хо­ри­зон­ти­ма пу­сти­ње у свест ми, из тре­се­ти­шта се­ћа­ња, до­ла­зе пар­чи­ћи спек­та­кла ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да: од ин­ста­ла­ци­ја по вр­то­ви­ма Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла до ми­ли­он­ских по­вор­ки пе­де­ра по бу­ле­ва­ри­ма и тр­го­ви­ма Бер­ли­на, Ри­ма или Па­ри­за. Те сли­чи­це из­ве­шта­че­не не­жи­вот­но­сти пред при­зо­ром крај­ње при­род­не жи­во­сти иза­зи­ва­ју ми гла­сни смех. Ка­жем Ни­чеу че­му се сме­јем и пред­ла­жем да у пу­сти­њи са­гра­де ста­ци­о­нар за ле­че­ње европ­ских нар­ко­ма­на. Уве­рен сам да би у пу­стињ­ским усло­ви­ма, да­ле­ко од ра­ди­ја­ци­ја ци­ви­ли­за­ци­је, од­ба­ци­ли ње­ну смрт и за­во­ле­ли жи­вот. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

GENIUS LOCI

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

Мејлинг листа