Та­јан­стве­на Афри­ка

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ У НА­МИ­БИЈ­СКОЈ ПУ­СТИ­ЊИ

Mеђу афричким белокошцима

Ка­ко су на­ста­ли „аве­тињ­ски гра­до­ви”? За­што у пу­сти­њи жи­ве са­мо нај­бо­љи? Ка­ква је раз­ли­ка из­ме­ђу бри­тан­ског и не­мач­ког ко­ло­ни­ја­ли­зма? Ево од­го­во­ра

По­не­кад на­ша осе­ћа­ња би­ва­ју нај­жи­вље по­кре­та­на мр­твим пред­ме­ти­ма, по­пут јед­не зар­ђа­ле пле­ха­не ку­ти­је за олов­ке у бо­ји, мар­ке Sta­bil­lo, са сли­ком бе­лог ла­бу­да у кру­жном ра­му, ко­ја по­ти­че из пра­ши­не глав­не ули­це Кол­ман­ско­па. Но­сим је са со­бом као не­ку успо­ме­ну. Кад се њен по­кло­пац одиг­не — по­гле­ду се ука­зу­ју пла­ва, цр­ве­на, жу­та, цр­на и бе­ла олов­ка. Нај­ви­ше је ис­тро­ше­на пла­ва, па бе­ла, а цр­на је не­так­ну­та. Ко­ри­шће­ње бе­ле упу­ћу­је ме на за­кљу­чак да је њен вла­сник оби­ча­вао цр­та­ти по обо­је­ном па­пи­ру, ка­ко се то усу­ђу­ју да чи­не углав­ном про­фе­си­о­нал­ци. Ни­ка­да не­ћу са­зна­ти ка­кве су све ли­ко­ве и кра­јо­ли­ке опи­са­ле те олов­ке.

Осма­тран очи­ма спо­соб­ним да раз­ли­ку­ју са­мо ар­хи­тек­тон­ске сти­ло­ве, Кол­ман­скоп се ни по че­му не раз­ли­ку­је од на­се­ља свој­стве­них ју­жним пре­де­ли­ма не­мач­ког кул­тур­ног про­сто­ра, од Ба­вар­ске до Ти­ро­ла. Дво­слив­ни кро­во­ви су ко­си као да тре­ба да стре­са­ју сне­жне на­но­се, а про­че­ља ку­ћа ра­до по­ка­зу­ју гра­ди­тељ­ски ске­лет од гот­ски укр­шта­них др­ве­них но­са­ча, ис­так­ну­тих мр­ком бо­јом спрам креч­ног бе­ли­ла опла­те. По­не­где, ма­ле ка­пе­ле с Рас­пе­ћем све­до­че о вер­ској рев­но­сти.

Ипак, на­се­ље ни­је за­тр­па­но сне­гом већ пе­ском На­ми­биј­ске пу­сти­ње ко­ји на­но­се ве­тро­ви Афри­ке. Кол­ман­скоп је је­дан од „аве­тињ­ских гра­до­ва” ко­је је на атлант­ској оба­ли по­ди­гла ди­ја­мант­ска гро­зни­ца ка­кву су код не­мач­ких ко­ло­ни­ста иза­зва­ли бри­тан­ски екс­пло­а­та­то­ри, по­чет­ком XX ве­ка. Већ низ де­це­ни­ја у ње­му не­ма ни­ка­квог тра­га жи­во­та из­у­зев пу­стињ­ског и оног ко­ји до­но­се и од­но­се ту­ри­сти, за­ча­ра­ни stim­mung-ом про­ла­зно­сти.

Бар за очи пи­сца ових ре­до­ва, Кол­ман­скоп је ур­ба­ни­стич­ко осве­до­че­ње јед­не тра­гич­не по­ја­ве што је обе­ле­жи­ла XX век и ко­ју је Ми­лош Цр­њан­ски озна­чио из­ра­зом пре­у­зе­тим из реч­ни­ка бри­тан­ске ими­гра­ци­о­не по­ли­ти­ке: dis­pla­ced per­sons. Као што по­сто­је пре­ме­ште­не осо­бе, по­сто­је и пре­ме­ште­ни гра­до­ви.

Пред пре­ме­ште­ним осо­ба­ма осе­ћам са­у­че­шће у усу­ду ко­ји их је по­го­дио и отр­гао од род­не гру­де, а пред пре­ме­ште­ним гра­до­ви­ма ду­шу ми об­у­зи­ма ту­га спрам под­ло­жно­сти европ­ског чо­ве­ка си­ре­на­ма ко­је га отр­жу, обич­но не­по­врат­но, од отаџ­би­не, уз са­мо­об­ма­ну да је из­ван Евро­пе мо­гу­ће жи­ве­ти европ­ски. И баракa у ко­јој ста­ну­јем, с про­зо­ром што гле­да на нај­ста­ри­ју пу­сти­њу ове аре­не уни­вер­зу­ма — та­ко­ђе је пре­ме­ште­на. Она са­др­жи све што је по­треб­но да се европ­ски чо­век у пу­сти­њи не би осе­ћао пу­сти­њач­ки: од све­та ну­жно­сти до тр­пе­за лук­су­за, од ком­пју­те­ра, са­те­лит­ског те­ле­фо­на и те­ле­ви­зо­ра до кон­зер­ви с гу­шчи­јом џи­ге­ри­цом, за­ле­ђе­ног ди­мље­ног ло­со­са, фран­цу­ских ви­на и шам­па­ња Cri­stal, ва­зда спрем­ног за сла­вље, у фри­жи­де­ру на­па­ја­ном ау­то­ге­ном енер­ги­јом.

Ба­ра­ка чи­ни део упра­ве има­ња ко­је се про­сти­ре на пре­ко 1.200 ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра пу­сти­ње, оме­ђе­них жи­ча­ном огра­дом. Са­мо у уском по­ја­су, дуж ре­ке Ора­ње, вла­сни­ци уз­га­ја­ју ви­но­ву ло­зу, пр­ви до­но­се­ћи гро­жђе на тр­жи­шта Европ­ске уни­је, јер су ме­ђу африч­ким ви­но­гра­да­ри­ма нај­бли­жи еква­то­ру.

У дру­штву Фри­дри­ха Ни­чеа

Оби­ла­зим има­ње у дру­штву глав­ног ин­спек­то­ра Ви­лер­са, и су­вла­сни­ка, ин­же­ње­ра Фри­дри­ха Ни­чеа, чи­ји се пра­де­да до­се­лио у На­ми­би­ју из Шле­зи­је. Ка­да су ми га пред­ста­вља­ли, сти­снув­ши му ру­ку при­ја­тељ­ства ре­као сам:

„Дра­го ми је, а ја сам Ри­хард Ваг­нер. До­шло је вре­ме да се по­ми­ри­мо.”

Зи­нуо је од за­пре­па­шће­ња и про­му­цао:

„Рет­кост је у овој пу­сти­њи сре­сти чо­ве­ка ко­ји зна за још јед­ног Фри­дри­ха Ни­чеа осим ме­не.”

Про­ла­зе­ћи, то­ком смо­тре ви­но­гра­да, крај гру­па цр­них рад­ни­ка, што се од­ма­ра­ју у сен­ци чо­ко­та или кан­ти­на, пи­там се ка­ко они пак нас ви­де и до­жи­вља­ва­ју. У њи­хо­вим очи­ма не ви­дим искре мр­жње, свој­стве­не про­сто­ри­ма ко­ји­ма је не­кад вла­дао Гор­ди Ал­би­он. Ако би о евр­оп­ским ко­ло­ни­јал­ним на­ци­ја­ма тре­ба­ло су­ди­ти по од­но­су цр­на­ца пре­ма бле­до­ли­ким до­шља­ци­ма — он­да би Ен­гле­зи про­шли нај­го­ре, а Ита­ли­ја­ни и Нем­ци нај­бо­ље. Ипак, у њи­хо­вим очи­ма осе­ћам да у на­ма ви­де уље­зе ко­ји ко­ра­ча­ју по зе­мљи што им не при­па­да. Гла­сно по­ве­ра­вам тај ути­сак африч­ког ис­ку­ства. Ни­че уљуд­но ћу­ти пред ком­пли­мен­том а Ви­лерс, Бур, при­пад­ник спе­ци­јал­них сна­га у вре­ме апарт­хеј­да, ћут­ке га обр­ће на ве­ри­га­ма соп­стве­ног ис­ку­ства, пре не­го што ће од­го­во­ри­ти:

„Да, тач­но, у На­ми­би­ји не­ма мр­жње пре­ма бел­ци­ма, по­го­то­ву не она­кве ко­ја по­ти­че из зло­пам­ће­ња бри­тан­ског ко­ло­ни­ја­ли­зма. Уо­ста­лом, ов­да­шњи до­бро зна­ју да су их на не­мач­ке фар­ме­ре ху­шка­ли бри­тан­ски аген­ти. И кад је На­ми­би­ја би­ла део Ју­жно­а­фрич­ке Уни­је, где су по­ли­ти­ку de fac­to во­ди­ли Ен­гле­зи — ов­де је пре­о­вла­да­вао бла­го­твор­ни ути­цај не­мач­ких ста­ро­се­де­ла­ца, ко­ло­на, ко­ји и да­нас ту жи­ве, де­ле­ћи суд­би­ну са оста­ли­ма…”

Фри­дрих Ни­че се осе­ћа по­ну­ка­ним да не­што ис­так­не:

„Али ва­жно је зна­ти да и су­шта су­прот­ност тој мр­жњи мо­же би­ти јед­на­ко по­губ­на. Ми­слим на те­о­ри­је по ко­ји­ма су сви љу­ди исти, без об­зи­ра на бо­ју ко­же. И та те­о­ри­ја се мо­же пре­тво­ри­ти у стра­шно на­си­ље над љу­ди­ма, над ет­нич­ким и кул­тур­ним раз­ли­ка­ма ко­је тре­ба по­што­ва­ти. Ево, ви­ди­те ове ку­ће? Оне су про­из­вод по­гре­шне прет­по­став­ке да сви љу­ди исто во­ле и же­ле.”

Ви­дим низ но­вих и ле­пих, по­ро­дич­них ку­ћа од опе­ке, с дво­слив­ним кро­во­ви­ма под цре­пом.

„Те ку­ће су пот­пу­но пра­зне. У њи­ма ни­ко не ста­ну­је од кад су са­гра­ђе­не. Са­гра­ди­ли смо их за на­ше рад­ни­ке, по нај­ви­шим стан­дар­ди­ма. Ми­сли­ли смо да ће­мо их усре­ћи­ти, да ће нам би­ти за­хвал­ни. Мо­же­те ми­сли­ти ка­кво смо раз­о­ча­ра­ње до­жи­ве­ли кад су од­би­ли да се ту пре­се­ле из сво­јих тро­шних тр­шча­них ко­ли­ба, ко­је сва­ки ја­чи ве­тар од­но­си. Ни­јед­на по­ро­ди­ца ни­је хте­ла да се у њих усе­ли. Њи­ма су те ку­ће хлад­не, ту­ђе, као не­ка­кве там­ни­це.”

Биљ­ка ста­ра две хи­ља­де го­ди­на

Оно што чу­јем под­се­ћа ме на јед­но ме­сто код Та­ци­та где он ка­же ка­ко се Гер­ма­ни ужа­са­ва­ју пред оби­ча­јем Ри­мља­на да сво­је бо­го­ве за­тва­ра­ју у там­ни­це, од­но­сно хра­мо­ве. Гер­ма­ни су, као и Сло­ве­ни, сво­је бо­го­ве сла­ви­ли у сло­бод­ном про­сто­ру.

Пи­там Ни­чеа шта се де­ша­ва ка­да пу­стињ­ски ве­тро­ви од­не­су ко­ли­бе. Сле­же ра­ме­ни­ма:

„Ни­шта! Они он­да при­о­ну и гра­де но­ве. Сва­ко сво­ју. Не­ма код њих рад­не со­ли­дар­но­сти. Ту­ђа им је и ко­лек­тив­на ис­хра­на. Ор­га­ни­зо­ва­ли смо пољ­ске куј­не, пру­жа­ју­ћи бес­плат­не обро­ке, ка­ко би уште­де­ли вре­ме, али су рад­ни­ци то од­би­ли. Ка­жу да ни­ко не уме да им спра­вља та­ко уку­сну хра­ну као њи­хо­ве же­не. И та­ко се они за ру­чак вра­ћа­ју сво­јим ку­ћа­ма, од­но­сно ко­ли­ба­ма. Ја то по­шту­јем. Свет би био ужа­сно до­са­дан кад би сви љу­ди би­ли исти, а све на­ци­је јед­но­лич­не. Раз­у­мем и што у на­ма ви­де уље­зе ко­је, за са­да, то­ле­ри­шу. Је­ди­но ми сме­та што сва­ке го­ди­не, пар да­на пред бер­бу, рад­на сна­га с ко­јом смо скло­пи­ли уго­вор, ул­ти­ма­тив­но тра­жи мно­го ви­ше од уго­во­ре­ног и за­пра­во нас уце­њу­је. Ипак, не жа­лим се, јер — ако не ов­де — ја осе­ћам рад­ну со­ли­дар­ност код свих ко­ји уме­ју да ви­де це­ли­ну и оп­шти ин­те­рес На­ми­би­је. Нас ова пу­сти­ња упу­ћу­је јед­не на дру­ге. А у њој има ме­ста за све. Има нас укуп­но је­дан ми­ли­он ду­ша, про­сеч­но по јед­на на је­дан ква­драт­ни ки­ло­ме­тар.”

До­ла­зе­ћи у На­ми­би­ју ми­слио сам да је пу­сти­ња про­стор бе­жи­вот­но­сти, без­лич­но­сти и до­са­де. Ду­бо­ко сам се пре­ва­рио: ни­ка­да на пу­те­ви­ма свог жи­во­та ни­сам срео та­ко огром­но мно­штво ра­зно­вр­сних об­ли­ка жи­во­та и из­ра­за жи­вот­но­сти, по­пут оног ко­је око мо­ра опа­зи­ти у при­мер­ку пра­и­сто­риј­ске фло­ре, зва­ном Wel­witschia mi­ra­bi­lis, што рас­ко­шно ши­ри сво­је ду­ге, ши­ро­ке и ме­сна­те ли­сто­ве, зе­ле­не бо­је, хра­не­ћи се са­мо зра­ци­ма сун­ца и ка­пљи­ца­ма ју­тар­ње ро­се, до­вољ­ним за жи­вот дуг и по две хи­ља­де го­ди­на.

Ни­че ми пру­жа ве­ли­ки, тек убран грозд, хва­ле­ћи ње­го­ву еко­ло­шку чи­сто­ћу:

„Про­бај­те ово гро­жђе у ко­ме не­ма ни трун­ке пе­сти­ци­да! Ов­де не­ма ни­ка­кве по­тре­бе да гро­жђе пр­ска­мо. Са­ма пу­сти­ња, сво­јим су­ро­вим усло­ви­ма жи­во­та се бри­не да уни­шти сва­ког па­ра­зи­та ко­ји би се усу­дио да се на­ста­ни у њој. Исто ва­жи и за љу­де: ов­де до­ла­зе, оста­ју и оп­ста­ју са­мо до­и­ста нај­бо­љи, нај­хра­бри­ји и нај­че­сти­ти­ји. Из­ве­сно сте већ чу­ли на­шу жи­вот­ну по­сло­ви­цу: у овој пу­сти­њи чо­век са­мо два пу­та пла­че. Пр­ви пут ка­да се ту на­се­ли а дру­ги пут кад мо­ра да оде.”

Окре­ћем се око се­бе и док по­гле­дом пре­ла­зим по да­ле­ким хо­ри­зон­ти­ма пу­сти­ње у свест ми, из тре­се­ти­шта се­ћа­ња, до­ла­зе пар­чи­ћи спек­та­кла ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да: од ин­ста­ла­ци­ја по вр­то­ви­ма Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла до ми­ли­он­ских по­вор­ки пе­де­ра по бу­ле­ва­ри­ма и тр­го­ви­ма Бер­ли­на, Ри­ма или Па­ри­за. Те сли­чи­це из­ве­шта­че­не не­жи­вот­но­сти пред при­зо­ром крај­ње при­род­не жи­во­сти иза­зи­ва­ју ми гла­сни смех. Ка­жем Ни­чеу че­му се сме­јем и пред­ла­жем да у пу­сти­њи са­гра­де ста­ци­о­нар за ле­че­ње европ­ских нар­ко­ма­на. Уве­рен сам да би у пу­стињ­ским усло­ви­ма, да­ле­ко од ра­ди­ја­ци­ја ци­ви­ли­за­ци­је, од­ба­ци­ли ње­ну смрт и за­во­ле­ли жи­вот. <