Пу­то­пис

КИ­НЕ­СКИ ЗИД, У МИ­СЛИ­МА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Човек од зида

Пре­ма све­до­че­њу пр­вих астро­на­у­та ко­ји су кро­чи­ли на тло Ме­се­ца, Ки­не­ски зид је је­ди­но де­ло људ­ске ру­ке ви­дљи­во са те све­мир­ске да­љи­не. Из­гле­да да је то опа­жа­ње мно­го ду­бље не­го што је ми­шље­но

Ка­да сам устао да по­здра­вим не­знан­ца ко­га сам оче­ки­вао за сто­лом рим­ског Caf­fe dell Ar­te, из­не­на­ди­ла ме је ње­го­ва ста­си­тост, при­лич­но из­над ки­не­ског про­се­ка. У ње­го­вом др­жа­њу ни­је би­ло ни тра­га по­сло­вич­не ки­не­ске љуп­ко са­ви­тљи­ве пред­у­сре­тљи­во­сти и оза­ре­но­сти, већ је оно оди­са­ло мар­ци­јал­ном укру­ће­но­шћу и озбиљ­но­шћу. Тек да не­што ка­жем, ка­ко бих рас­кра­вио усло­ве за раз­го­вор — ко­ји је он за­тра­жио, по­сред­ством за­јед­нич­ког при­ја­те­ља, та­ко­ђе ди­пло­ма­те — ре­кох му ка­ко ми ма­ло ли­чи на пред­ста­ву ко­ју имам о Ки­не­зи­ма. Овлаш се осмех­нуо и од­го­во­рио ка­ко сам пре­доџ­бу о Ки­не­зи­ма ве­ро­ват­но сте­као су­сре­ћу­ћи углав­ном Ју­жња­ке:

„Ја по­ти­чем са се­ве­ра Ки­не, са ви­со­рав­ни про­вин­ци­је Шан­си, кроз ко­ју се про­сти­ре Ве­ли­ки зид. Ми, са се­ве­ра, знат­но смо ви­ши од ки­не­ског про­се­ка.”

Уз­др­жао сам се од про­ве­ре лек­ци­је о Се­вер­ња­ци­ма ко­ју ми је пру­жи­ла вла­сни­ца ки­не­ског ре­сто­ра­на „Ру yи”, по­ре­клом из Шан­га­ја, ка­да сам је упи­тао ко­ја су, у ње­ној по­ну­ди, је­ла са се­ве­ра:

„Не­мам их! Ве­руј­те ми, не би Вам се до­па­ла. Зна­ју са­мо за бе­ли лук и пре­ја­ке за­чи­не. Осим што по­сло­вич­но за­у­да­ра­ју на лук, Се­вер­ња­ци су при­ми­тив­ни и оси­о­ни. Ни­кад се не бих уда­ла за Се­вер­ња­ка.”

За­у­зев­ши по­ну­ђе­но ме­сто, Се­вер­њак је упро у мо­је очи по­глед не­ке де­чач­ки не­па­тво­ре­не мол­бе:

„Знам да сте наш при­ја­тељ и чуо сам да сте ве­о­ма упу­ће­ни у ва­ти­кан­ску по­ли­ти­ку. Слу­шао сам Вас кад сте на Дру­гом ка­на­лу РАИ по­хва­ли­ли по­зи­тив­ни обрт ва­ти­кан­ске по­ли­ти­ке пре­ма бал­кан­ској кри­зи. Сто­га ми­слим да нам мо­же­те по­мо­ћи сво­јим са­ве­том у по­гле­ду јед­ног ве­ли­ког про­бле­ма ко­ји има­мо са за­јед­ни­цом ки­не­ских ка­то­ли­ка. За­то сам Вас за­мо­лио да се срет­не­мо.”

Ску­пио је ша­ке по сто­лу у знак са­жи­ма­ња ми­сли, док му је у гла­су за­тре­пе­ри­ла не­ке стру­на пра­вед­не увре­ђе­но­сти:

„Ви­ди­те, ми про­тив те за­јед­ни­це ка­то­ли­ка, ко­ји су на­ши др­жа­вља­ни, не­ма­мо баш ни­шта, али смо од­луч­но про­тив пре­тен­зи­је Ва­ти­ка­на, од­но­сно па­пе, да он од­ре­ђу­је ко ће њо­ме упра­вља­ти. Ка­ко да ре­ши­мо тај про­блем?”

Од­бра­на др­жа­ве кроз ми­ле­ни­ју­ме

До­шао је ред на ме­не да се на­сме­шим:

„Ни­је то упе­ре­но про­тив Ки­не. Јед­но­став­но, реч је о по­сву­да­шњем на­че­лу хи­је­рар­хиј­ског устрој­ства и де­ло­ва­ња Ка­то­лич­ке цр­кве ко­ја је, по де­фи­ни­ци­ји, над­на­ци­о­нал­на и цен­тра­ли­стич­ка…”

Мом ки­не­ском са­го­вор­ни­ку то на­че­ло из­гле­да­ло је пот­пу­но не­при­род­но:

„Мо­лим Вас, ка­ко то мо­же да бу­де! Да на­ши др­жа­вља­ни бу­ду под­ло­жни вла­сти и на­ред­ба­ма не­ке ту­ђе др­жа­ве а не оне ко­јој при­па­да­ју и ко­јој су ду­жни да бу­ду ло­јал­ни!? Да бу­ду пр­вен­стве­но ло­јал­ни ту­ђој др­жа­ви а не соп­стве­ној!? А шта ће би­ти ако Ва­ти­кан су­тра про­ме­ни по­ли­ти­ку па на­ло­жи ки­не­ским би­ску­пи­ма да ра­де не­што што је су­прот­но ин­те­ре­си­ма Ки­не!?”

Мо­рао сам га раз­о­ча­ра­ти: Све­та Сто­ли­ца не мо­же при­ста­ти ни да Ка­то­лич­ка цр­ква бу­де за­сно­ва­на на на­ци­ја­ма, по­пут пра­во­слав­не, а ка­мо­ли да би­ску­пе про­из­во­ди би­ло ко­ја дру­га, по­го­то­ву све­тов­на власт. Ипак, мо­гу­ће је, уз од­го­ва­ра­ју­ћу ди­пло­мат­ску од­ре­ши­тост, ство­ри­ти до­го­вор ко­ји би за­до­во­љио обе по­тре­бе. За по­че­так, нео­п­ход­но је да Ки­на ус­по­ста­ви ди­пло­мат­ске од­но­се са Ва­ти­ка­ном.

Ни­је имао ни­шта про­тив ус­по­ста­вља­ња ди­пло­мат­ских од­но­са, али је об­но­вље­ним по­гле­дом де­чач­ки не­па­тво­ре­не мол­бе по­но­во упи­тао:

„Мо­лим Вас, ка­ко да ре­ши­мо тај про­блем?”

По­ми­слио сам да ме ни­је до­бро раз­у­мео, због шкр­то­сти опи­са пре­до­че­не фор­му­ле са­гла­сја су­прот­но­сти, те сам му пот­пу­ни­је и спо­ри­је опи­сао шта сма­трам да ва­ља учи­ни­ти. Па­жљи­во ме са­слу­шав­ши, опет је упу­тио мо­ле­ћи­ви по­глед, уз исто­вет­но пи­та­ње. Кад га је по­но­вио и че­твр­ти пут, схва­тио сам да у ки­не­ској стра­те­ги­ји спо­зна­је то по­на­вља­ње има уло­гу под­сти­ца­ња на про­ду­бља­ва­ње и про­ши­ри­ва­ње од­го­во­ра и са­зна­ња. Об­у­ста­вио је ис­пи­ти­ва­ње тек кад је уо­чио да из мо­је пре­скром­не па­ме­ти ни­шта ви­ше ни­је мо­гу­ће „ис­це­ди­ти”. Та­да је за­кло­пио сво­ју бе­ле­жни­цу, у ко­јој сам, тог тре­нут­ка, пре­по­знао де­лић Ве­ли­ког зи­да са­мо­од­бра­не ко­ји ки­не­ске ели­те већ ве­ко­ви­ма одр­жа­ва­ју, успе­шно чу­ва­ју­ћи и бра­не­ћи од свих на­је­зди нај­ста­ри­ју и нај­ве­ћу др­жа­ву у по­ве­сти све­та.

Спрем­ни на сва­ку жр­тву за Отаџ­би­ну

У све­сти са­вре­ме­них Ки­не­за, Ве­ли­ки зид је не са­мо ве­ли­чан­стве­ни по­ве­сни спо­ме­ник већ на­да­све ви­дљи­ва опо­ме­на на ду­жно­сти, упу­ће­на свим по­ко­ле­њи­ма. Све­до­чи Лиу Шу­рен:

„Огром­ност ове гра­ђе­ви­не и те­шко­ће на ко­је је овај по­ду­хват на­и­ла­зио те­шко је за­ми­сли­ти. У ста­ро до­ба ни­је би­ло ди­за­ли­ца, ни тран­спорт­них сред­ста­ва. Ко­ја је то, он­да, по­крет­на сна­га, ко­ја су то би­ла сред­ства ко­ји­ма су ови љу­ди до­но­си­ли то­ли­ке ка­ме­не гро­ма­де (те­шке го­то­во по јед­ну то­ну) у ове пла­нин­ске обла­сти и по­ди­за­ли их? По­сто­ји са­мо је­дан од­го­вор: то је би­ла за­па­њу­ју­ћа ге­ни­јал­ност и од­луч­ност тих древ­них гра­ђе­ви­на­ра, спрем­них на сва­ку жр­тву, ко­ји су до­слов­но мле­ли људ­ске жи­во­те у овом нат­чо­ве­чан­ском на­по­ру да за­шти­те сво­ју отаџ­би­ну. Ни­је ни чу­до што се за Ве­ли­ки зид ка­же да је оп­сед­нут ду­хо­ви­ма хи­ља­да рат­ни­ка ко­ји су по­ги­ну­ли то­ком ње­го­ве из­град­ње. Ипак, за­да­так је оба­вљен и Зид је из­др­жао. Он још сто­ји и пред­ста­вља сим­бол трај­не сна­ге ки­не­ског на­ро­да.”

Бор­хе­со­ва (по­гре­шна) на­га­ђа­ња

Пред чу­де­сно­шћу по­ду­хва­та из­град­ње Ве­ли­ког зи­да за­ста­ла је и ма­шта Хор­хеа Лу­и­са Бор­хе­са, нај­ве­ћег ен­ци­кло­пе­ди­сте и ма­шта­ра у по­ве­сти књи­жев­но­сти XX ве­ка. У огле­ду Зид и књи­ге, Бор­хес ис­тра­жу­је сми­са­о­ну ве­зу из­ме­ђу два ве­ли­ка по­ду­хва­та ко­ја је пред­у­зео Ших Ху­анг Ти, пр­ви цар Ки­не: из­град­ња Ве­ли­ког зи­да (246. го­ди­не пре но­ве ере) и па­ље­ње књи­га из про­шло­сти:

„Пре­ма исто­ри­ча­ри­ма, Ших Ху­анг Ти бе­ше за­бра­нио да се спо­ме­не смрт, тра­жио је елик­сир бе­смрт­но­сти и за­тво­рио се у сим­бо­лич­ном двор­цу, у ко­јем је би­ло оно­ли­ко со­ба ко­ли­ко је да­на у го­ди­ни. Те чи­ње­ни­це као да на­го­ве­шта­ва­ју да су зид у про­сто­ру и ва­тра у вре­ме­ну би­ли ма­гиј­ске пре­пре­ке по­ста­вље­не да за­у­ста­ве смрт. Мо­жда је цар же­лео да из­но­ва ство­ри по­че­так вре­ме­на и Пр­вим се на­звао за­то да би оди­ста био пр­ви… Исто би­смо та­ко мо­гли прет­по­ста­ви­ти да по­ди­за­ње зи­да и па­ље­ње књи­га ни­су би­ле исто­вре­ме­не рад­ње. Оне ће (по ре­до­сле­ду ко­ји ода­бе­ре­мо) по­бу­ди­ти у на­ма пре­доџ­бу о ца­ру ко­ји је по­чео ра­за­ра­ти а он­да се по­све­тио одр­жа­ва­њу, или пак о раз­о­ча­ра­ном кра­љу ко­ји је ра­зо­рио оно што је пре бра­нио. Обе су прет­по­став­ке дра­ма­тич­не, али им не­до­ста­је, ко­ли­ко ја знам, по­ве­сни те­мељ. Хер­берт Ален Џилс из­ве­шта­ва да су они ко­ји су при­кри­ва­ли књи­ге би­ли жи­го­са­ни ужа­ре­ним гво­жђем и осу­ђе­ни да зи­да­ју, до смрт­ног да­на, сил­ни зид. Та на­тук­ни­ца под­у­пи­ре или под­но­си и дру­го ту­ма­че­ње. Мо­жда је зид био ме­та­фо­ра. Мо­жда је Ших Ху­анг Ти оне ко­ји су сла­ви­ли про­шлост осу­дио на де­ло исто то­ли­ко го­ле­мо као и про­шлост, исто то­ли­ко глу­по и бес­ко­ри­сно.”

Ште­та је за на­ве­де­ну Бор­хе­со­ву игру с про­сто­ром и вре­ме­ном што она по­чи­ва на не­до­вољ­ној или по­гре­шној оба­ве­ште­но­сти, при­пи­су­ју­ћи та­ко пр­вом ки­не­ском ца­ру изум ве­ли­ког зи­да ра­ди од­бра­не др­жа­ве. У по­ве­сној ствар­но­сти, на­кон ско­ро сто­го­ди­шњих по­бе­до­но­сних бор­би др­жа­ве Ћин про­тив ни­за не­при­ја­тељ­ски на­ме­ре­них кра­љев­ста­ва и од­го­ва­ра­ју­ћих рат­них са­ве­за, њен мла­ди су­ве­рен, по име­ну Ћин, осво­јив­ши и при­по­јив­ши пре­о­ста­ле не­за­ви­сне фе­у­дал­не тво­ре­ви­не, ство­рио је пр­ву ки­не­ску им­пе­ри­ју. Го­ди­не 221. про­гла­сио је се­бе пр­вим ца­рем, узев­ши ту ти­ту­лу као сво­је но­во име: Ших Ху­анг Ти. Он је та­да пред­у­зео по­ве­зи­ва­ње одав­но по­сто­је­ћих, од­брам­бе­них зи­до­ва по­бе­ђе­них и при­по­је­них кра­љев­ста­ва, ко­ји су би­ли ду­ги и по не­ко­ли­ко сто­ти­на ки­ло­ме­та­ра. Та­ко је ство­рио је­дан је­дин­ствен зид, дуг пре­ко шест хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра, ра­ди за­шти­те од упа­да и на­је­зди ту­ран­ских на­ро­да са се­ве­ра.

Из­град­ња тих гра­нич­них зи­ди­на по­че­ла је ско­ро де­вет де­це­ни­ја ра­ни­је, обе­ле­жив­ши пе­ри­од ко­ји исто­ри­ча­ри зо­ву „епо­хом за­ра­ће­них др­жа­ва”. Ва­ља ис­та­ћи да је ту епо­ху ка­рак­те­ри­сао и ван­ред­ни раз­вој при­вре­де и вој­не тех­ни­ке, умет­но­сти и за­нат­ства, ме­та­фи­зич­ке и по­ли­тич­ке ми­сли, где је до­ми­ни­ра­ла фи­гу­ра ве­ли­ког ре­фор­ма­то­ра Кон­фу­чи­ја. Ипак, упра­во нај­мла­ђа и ци­ви­ли­за­циј­ски нај­за­о­ста­ли­ја др­жа­ва Ћин, ко­ју је ка­рак­те­ри­са­ла нај­стро­жа цен­тра­ли­стич­ка власт рат­нич­ке ари­сто­кра­ти­је, ус­пе­ла је да са­ма по­бе­ди све оста­ле и да по­ста­не сре­ди­ште кри­ста­ли­за­ци­је ки­не­ске им­пе­ри­је.

Не­ма осно­ва ни Бор­хе­со­ва прет­по­став­ка да су „зид у про­сто­ру и ва­тра у вре­ме­ну би­ли ма­гиј­ске пре­пре­ке по­ста­вље­не да за­у­ста­ве смрт”. Тра­же­ње „елик­си­ра бе­смрт­но­сти” чи­ни део та­о­и­стич­ког уче­ња и не­ма ни­ка­кве ве­зе са фи­зич­ким већ са ме­та­фи­зич­ким иде­а­лом, уо­ста­лом свој­стве­ним ни­зу дру­гих древ­них тра­ди­ци­ја, па и хри­шћан­ској. Су­де­ћи пре­ма рас­по­ло­жи­вим по­да­ци­ма, Пр­ви цар је на­ре­дио па­ље­ње са­мо спи­са кон­фу­чи­јан­ске шко­ле по­ли­тич­ког ми­шље­ња, по­ште­ђу­ју­ћи од ва­тре књи­ге ко­је су има­ле прак­тич­ну свр­хо­ви­тост, од агри­кул­ту­ре до ме­ди­ци­не и про­ри­ца­ња. Оста­је нам да на­га­ђа­мо да ли је Пр­ви цар про­го­нио кон­фу­чи­јан­ску ми­сао и ње­не след­бе­ни­ке због оп­штих, иде­ал­них или са­мо по­себ­них по­ли­тич­ких раз­ло­га, по­пут оних са­др­жа­них у чи­ње­ни­ци да су у тим књи­га­ма, че­сто, пре­ма пра­ви­ли­ма ети­ке­ци­је, би­ли сла­вље­ни су­ве­ре­ни и ди­на­сти­је по­том осво­је­них и при­по­је­них кра­љев­ста­ва.

Цар­ске сум­ње у ху­ма­ни­зам и мо­ра­ли­зам

Су­де­ћи и по цар­ском двор­цу, ко­ји је ар­хи­тек­тон­ски сим­бо­ли­сао го­ди­шњу пу­та­њу сун­ца, Пр­ви цар је на­че­ла др­жав­ног уре­ђе­ња из­во­дио из ко­смич­ког по­рет­ка, за раз­ли­ку од Кон­фу­чи­ја, ко­ји је — нај­про­сти­је ре­че­но — учио да је чо­век уро­ђе­но до­бар те сто­га ва­ља­на ме­ра свих ства­ри, и да је чо­веч­ност из­вор бла­го­ста­ња, по фор­му­ли: „Ка­да је уре­ђен по­ро­дич­ни жи­вот сти­че се ред у дру­штве­ном жи­во­ту а ка­да се уре­ди дру­штве­ни жи­вот, сти­че се мир у све­ту.”

Пр­ви цар је ве­ро­ват­но сма­трао да је та­кав ре­до­след на­о­пак и да кон­фу­чи­јан­ска сле­па ве­ра у до­бро­ту чо­ве­ка те мо­ра­ли­зам — и од­го­ва­ра­ју­ћи а не­ми­нов­ни вред­но­сни ре­ла­ти­ви­зам — пре­те под­ри­ва­њем те­ме­ља ус­по­ста­вље­ног цар­ства, иде­ал­но схва­та­ног као од­раз Не­ба на Зе­мљи.

У су­шти­ни, Ших Ху­анг Ти је пред­у­зео по­ду­хват ко­ји је знат­но чу­де­сни­ји не­го што то на­га­ђа Бор­хе­со­ва пре­сме­ла ма­шта. Он се с пра­вом на­звао Пр­вим јер је до­и­ста био пр­ви цар Ки­не чи­је је др­жа­во­твор­но де­ло — по­при­ма­ју­ћи, кроз ве­ков­не бу­ре и ло­мо­ве, раз­ли­чи­те об­ли­ке, око та­ко­ђе раз­ли­чи­тих иде­о­ло­шких на­че­ла — су­штин­ски оста­ло трај­но, не­у­ни­ште­но, до на­ших да­на, као нај­ста­ри­ја др­жа­ва у по­ве­сти све­та.

Под све­тлом из­ло­же­не кон­цеп­ци­је цар­ства као од­ра­за Не­ба на Зе­мљи, мо­же­мо про­ник­ну­ти и у оно ви­ше, ме­та­фи­зич­ко зна­че­ње Ве­ли­ког зи­да у ми­сли­ма Пр­вог ца­ра. За Пр­вог ца­ра, Ве­ли­ки зид из­ве­сно ни­је мо­гао би­ти не­ко „глу­по и бес­ко­ри­сно де­ло” — ка­ко то на­га­ђа Бор­хес — већ сим­бо­лич­на и ствар­на од­бра­на од­ра­за веч­ног Не­ба и та­ко­ђе веч­них не­бе­ских на­че­ла од си­ла сти­хи­ја и не­ре­да, про­ла­зно­сти и про­па­дљи­во­сти свој­стве­них Зе­мљи.

Уо­ста­лом, мно­ги по­то­њи су­ве­ре­ни ки­не­ског цар­ства су рев­но­сно об­на­вља­ли и утвр­ђи­ва­ли Ве­ли­ки зид, по­кре­ћу­ћи и сто­ти­не хи­ља­да не­и­ма­ра у ве­ли­ке ра­до­ве, 213. го­ди­не пре но­ве ере, те у но­вој ери 423, 447, 552… Ти гра­ди­тељ­ски по­ду­хва­ти, из­и­ску­ју­ћи ма­сов­ну рад­ну сна­гу, уз­ро­ко­ва­ли су на­се­ља­ва­ње и оплод­њу мно­гих пу­стих пре­де­ла, из­град­њу ни­за гра­до­ва и се­ла дуж гра­ни­це.

Зна­ме­ње ду­хов­не во­ље

Не­у­пу­ће­не ма­се мо­дер­них, стра­них по­се­ти­ла­ца Ве­ли­ког зи­да нај­ви­ше чу­ди ути­сак да то ни­је та­ко те­шка пре­пре­ка за осва­ја­че. У пи­та­њу је гре­шка у спо­знај­ној пер­спек­ти­ви, свој­стве­на на­чи­ну ми­шље­ња мо­дер­ног чо­ве­ка, ко­ји је склон да пре­це­њу­је ма­те­ри­јал­не вред­но­сти и да пот­це­њу­је ду­хов­не. Ве­ли­ки зид је бра­нио Ки­ну не то­ли­ко сво­јом ма­те­ри­јал­ном ве­ли­чи­ном и чвр­сти­ном већ као зна­ме­ње ду­хов­не во­ље за од­бра­ном др­жа­ве, пред ко­јим су се по­вла­чи­ле мно­ге на­је­зде, че­сто без бор­бе, те и не по­ку­ша­ва­ју­ћи да га пре­вла­да­ју. Сво­је­вр­сну по­хва­лу Ве­ли­ком зи­ду из­ре­кли су пр­ви астро­на­у­ти ко­ји су кро­чи­ли на тло Ме­се­ца: он је је­ди­но де­ло људ­ске ру­ке ко­је је ви­дљи­во го­лим очи­ма са та­кве све­мир­ске да­љи­не.

Ка­да је ки­не­ски са­го­вор­ник за­кло­пио сво­ју бе­ле­жни­цу, у ко­јој је мар­љи­во, ки­не­ским зна­ци­ма, за­пи­си­вао од­го­вор на сво­је пи­та­ње, за­мо­лио сам га да од­го­во­ри јед­ној мо­јој ра­до­зна­ло­сти: да ли сла­ма­ње по­бу­не у кр­ви, на тр­гу Тје­нан­мен, 1989. го­ди­не, сма­тра, иде­ал­но, де­лом но­ве по­ве­сти де­ло­ва­ња ду­ха Ве­ли­ког зи­да? На ње­го­вом ли­цу ис­кр­сла је она вр­ста осме­ха ко­ја по­ти­че од хро­нич­ног умо­ра, ка­кав има учи­тељ др­же­ћи лек­ци­је при­глу­пим или ле­њим уче­ни­ци­ма:

„Ап­со­лут­но! Ми раз­у­ме­мо али не прав­да­мо ов­да­шња мо­ра­ли­стич­ка згра­жа­ња над том при­ме­ном си­ле. По­сто­је си­ту­а­ци­је ка­да смо при­ну­ђе­ни да би­ра­мо са­мо из­ме­ђу два зла. Та­да тре­ба иза­бра­ти оно ма­ње. Да смо се та­да уз­др­жа­ли од при­ме­не си­ле, да смо по­пу­сти­ли пред по­бу­ном ор­га­ни­зо­ва­ном спо­ља, оли­че­ном ки­пом аме­рич­ке Сло­бо­де од кар­то­на и аме­рич­ким за­ста­ва­ма, иза­зва­ли би не­у­по­ре­ди­во ве­ће и кр­ва­ви­је тра­ге­ди­је. Из­гу­би­ли би на­шу др­жа­ву. Да­нас Ки­на не би по­сто­ја­ла, као што не по­сто­ји Со­вјет­ски Са­вез. И да Вам ја још не­што ка­жем: ве­ли­ки пре­по­род Ки­не по­чео је упра­во 1989. го­ди­не, од Тр­га Тје­нан­мен!” <