GENIUS LOCI

Пу­то­пис

 

 

СТО­УН­ХЕНЏ, ВИ­ЂЕН ОЧИ­МА ПО­СЛЕД­ЊИХ ЕВРО­ПЉА­НА

Круг за богове

 

„Не­да­ле­ко од Лон­до­на, не­где, има не­ки круг огром­них сте­на, за ко­је се ми­сли да су оста­ци хра­ма, ко­ји су по­ди­гли обо­жа­ва­о­ци Сун­ца” — ка­же Ми­лош Цр­њан­ски у „Ро­ма­ну о Лон­до­ну”. Дра­гош Ка­ла­јић је кре­нуо по­ка­за­ним пу­тем. Ево шта је ви­део

 

 

Принц Рје­пин, ју­нак Ро­ма­на о Лон­до­ну Ми­ло­ша Цр­њан­ског, оли­ча­ва­ју­ћи свет вр­ли­на ари­сто­крат­ске тра­ди­ци­је Евро­пе, у ста­ву тра­гич­ног от­по­ра обез­ду­шу­ју­ћим про­це­си­ма мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да, сво­јим ми­сли­ма од­ла­зи че­сто ка Сто­ун­хен­џу, ка ме­га­лит­ском спо­ме­ни­ку крај Салс­бе­ри­ја, што по­ти­че из пре­и­сто­риј­ских вре­ме­на. У прин­че­вим ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма, тај спо­ме­ник по­ка­зу­је и осве­до­ча­ва по­лар­но су­прот­но ста­ње људ­ско­сти од оног ко­је ка­рак­те­ри­ше чо­ве­ка ње­го­ве са­вре­ме­но­сти:

„Не­да­ле­ко од Лон­до­на, не­где, има не­ки круг огром­них сте­на, за ко­је се ми­сли да су оста­ци хра­ма, ко­ји су по­ди­гли обо­жа­ва­о­ци Сун­ца. А сад?

Та огром­на ва­рош ли­чи на не­ку фан­та­зма­го­ри­ју у ко­јој је, све — бар се та­ко чи­ни — ра­зум­но, ло­гич­но, ве­ли­чан­стве­но, а кад се бо­ље по­гле­да, из ње све бе­жи, у не­ки сит­ни жи­вот, у не­ку ку­ћи­цу, у крч­му. На пи­во. На тим бри­тан­ским остр­ви­ма обо­жа­ва­ли су, не­кад, Сун­це, ди­за­ли храм од огром­них ка­ме­ња Сун­цу, а ни­ко не зна да про­ту­ма­чи ка­ко су то по­ди­за­ли? Чи­та­ве сте­не Сун­цу?”

Ето по­себ­ног раз­ло­га за не­ке срп­ске очи да ви­де Сто­ун­хенџ: сле­ди­ти сен Ми­ло­ша Цр­њан­ског и ње­гов пу­то­каз. Ка­да сам пр­ви пут по­се­тио Сто­ун­хенџ, кра­јем се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ле­ћа, „круг огром­них сте­на” био је још отво­рен свим на­мер­ни­ци­ма. Сад је пак огра­ђен ра­ди за­шти­те од на­ва­ла по­ма­со­вље­не ра­до­зна­ло­сти, ко­је га оби­ла­зе у ши­ро­ком лу­ку, дуж од­ре­ђе­не ста­зе. Ипак, и сад, као и не­кад, осе­ћам дух ме­ста ко­ји ту вла­да, што моћ­но по­ти­ре уо­би­ча­је­не ме­ђу­људ­ске раз­де­ли­не. Не са­мо у том кру­гу већ и крај кру­га сва­ки чо­век дру­гог осе­ћа као бли­жњег.

И за­то, док се су­сти­чу или ми­мо­и­ла­зе дуж ста­зе сви на­мер­ни­ци раз­ме­њу­ју осме­хе не­ке ср­дач­но­сти ко­ја је ван­ред­на и за­пра­во је­дин­стве­на. Осме­си ко­ји ис­кр­са­ва­ју на ли­ци­ма по­се­ти­ла­ца Сто­ун­хен­џа ни­су од вр­ста што оп­слу­жу­ју оби­ча­је љу­ба­зног оп­хо­ђе­ња или по­тре­бе ку­по­про­дај­них од­но­са. То су осме­си ко­ји по­ти­чу из не­ке искон­ске осно­ве људ­ско­сти, из пр­вих до­жи­вља­ја ра­до­сти жи­во­та, не­за­сен­че­ног ис­ку­стви­ма зла и сла­бо­сти те раз­о­ча­ра­ња. Као да тај „круг огром­них сте­на” сво­јом чу­де­сно­шћу љу­де вра­ћа у ону отво­ре­ност за чу­да ко­ју има са­мо де­тињ­ство, нај­бли­же пр­вом и нај­та­јан­стве­ни­јем из­во­ри­шту жи­во­та.

 

У тра­га­њу за европ­ским ко­ре­ни­ма

 

Оби­ла­зим „круг огром­них сте­на” са Ста­ни­сла­вом Га­шпа­ров­ским, ди­рек­то­ром ком­па­ни­је „Mi­nergy”, ко­ји се љу­ба­зно по­ну­дио да ме из Лон­до­на до­ве­зе до све­ти­ли­шта, по­го­то­ву сто­га што Сто­ун­хенџ ни­ка­да ни­је ви­део. И ње­го­во ли­це је оза­ре­но, као да је нео­че­ки­ва­но про­све­тље­но се­ћа­њем на не­ку пре­ле­пу бај­ку. Док ко­ра­ча­мо ста­зом, чу­јем по­се­ти­о­це, од­лом­ке ни­за европ­ских је­зи­ка ко­је ки­да и раз­но­си сна­жни про­хлад­ни ве­тар с Атлан­ти­ка. Чи­ни ми се да се и го­вор људ­ски пред тим кру­гом про­ме­нио, по­при­мив­ши тон не­ке све­ча­не ра­до­сти.

Ста­ни­слав ка­же ка­ко би би­ло ле­по да има­мо сни­мак на­ше по­се­те Сто­ун­хен­џу, за ус­по­ме­ну. Освр­ћем се око се­бе и нај­бли­жој осо­би, ле­пу­шка­стој де­вој­ци ро­ша­вог ли­ца пру­жам фо­то­а­па­рат с мол­бом да нас сни­ми пред јед­ном од „ка­пи­ја” Сто­ун­хен­џа. Она ве­се­ло при­хва­та уло­гу и пи­та ко­јим то је­зи­ком ми раз­го­ва­ра­мо. Ка­жем да раз­го­ва­ра­мо срп­ским је­зи­ком. Ма­ло мр­шти ли­це у знак на­по­ра пре­тра­ге по сво­јим зна­њи­ма. Уза­луд. Ста­ни­слав об­ја­шња­ва где се на ма­пи Евро­пе на­ла­зи Ср­би­ја. Пи­там од ко­је је она пак на­ци­је. Ка­же да је од аме­рич­ке. По оби­ча­ју, уз­вра­ћам, то­ном не­за­до­вољ­ног а пре­стро­гог про­фе­со­ра, ка­ко је ни­сам пи­тао за др­жа­вљан­ство већ за на­ци­о­нал­но по­ре­кло. Је­дан сјај раз­ве­ја­ва с ње­ног ли­ца сен­ке ро­ша­во­сти:

„Ах, раз­у­мем! Да­кле, ова­ко ства­ри сто­је: мој отац је Ирац, мај­ка је Ру­ски­ња а имам и фран­цу­ске, као и ру­мун­ске прет­ке!”

Пље­скам сна­жно, као да сам у бе­о­град­ском На­род­ном по­зо­ри­шту упра­во чуо ме­цо­со­пран Ја­дран­ке Јо­ва­но­вић, и ка­жем ка­ко је то од­ли­чан европ­ски са­став. Оста­је пи­та­ње ка­ко ће упо­тре­би­ти те европ­ске да­ро­ве. Осме­ху­је се пр­во сти­дљи­во а по­том са­мо­по­у­зда­но:

„До са­да сам ра­ди­ла у јед­ном ре­сто­ра­ну да уште­дим па­ре за сту­ди­је, кад се вра­тим с овог пу­то­ва­ња. Шта ћу да сту­ди­рам? Хо­ћу да сту­ди­рам про­грам за пи­са­ње. Хо­ћу да бу­дем пи­сац! Не, још не­мам пред­ста­ву о че­му бих пи­са­ла…

Мо­жда ћу пи­са­ти упра­во о овом ме­сту и овом су­сре­ту.”

Опа­жам ка­ко би би­ло ве­о­ма упут­но да ис­ко­ри­сти сво­је европ­ске ко­ре­не те да про­у­чи ве­шти­не ве­ли­ких ир­ских, ру­ских, фран­цу­ских и ру­мун­ских пи­са­ца. На­жа­лост, не по­зна­је ни­јед­ног европ­ског пи­сца, чак ни по чу­ве­њу, ни Џој­са, ни Стен­да­ла, ни До­сто­јев­ског, а ка­мо­ли Хо­ри­ју или Ели­ја­деа. Ипак, вред­но бе­ле­жи у све­ску њи­хо­ва име­на. Сум­њи­чав, пи­там је да ли бар зна не­ког аме­рич­ког пи­сца. Кли­ма гла­вом као по­сти­ђе­но де­те и ка­же: Џек Ке­ру­ак. Мо­рао сам да је очин­ски по­ми­лу­јем по ли­цу:

„А да ли сте чи­та­ли Ке­ру­а­ков ро­ман Са­то­ри у Па­ри­зу? Ни­сте!? Е, кад га бу­де­те про­чи­та­ли схва­ти­ће­те за­што Вас ова­ко про­пи­ту­јем. И он је, по­пут Вас, кре­нуо на пут у Евро­пу, али да би про­на­шао фран­цу­ске ко­ре­не свог пре­зи­ме­на, Ке­ру­ак, да би се вра­тио свом иде­ал­ном за­ви­ча­ју.”

На­гло се уо­зби­љу­је. Или је бо­ље ре­ћи да је ње­но ли­це по­при­ми­ло онај из­раз сет­не за­ми­шље­но­сти, ка­кав сам уо­ча­вао код ра­сних пи­са­ца:

„Ка­ко је то чуд­но што сте ми ре­кли… И ја сам ов­де до­шла као да бих ви­де­ла сво­ју иде­ал­ну зе­мљу по­ре­кла. Ка­да сам пр­ви пут ви­де­ла Сто­ун­хенџ на јед­ној фо­то­гра­фи­ји, осе­ти­ла сам да ме не­што ве­ли­ко и сна­жно ова­мо при­вла­чи. Има­ла сам ути­сак као да је то оно за чим стал­но тра­гам. И за­ре­кла сам се да пр­во ов­де до­ђем.”

 

Ка­ме­но огле­да­ло по­ко­ле­ња

 

До от­кри­ћа ра­ди­о­кар­бон­ске ме­то­де да­ти­ра­ња ар­хе­о­ло­шких на­ла­за, ми­сли­ло се да су европ­ски ме­га­лит­ски спо­ме­ни­ци, да­кле и Сто­ун­хенџ, про­вин­циј­ски за­ка­сне­ли од­је­ци ми­кен­ске кул­ту­ре или де­ла унајм­ље­них ми­кен­ских га­стар­бај­те­ра. По­том је от­кри­ће ра­ди­о­кар­бон­ске ме­то­де, кра­јем че­тр­де­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ле­ћа, мно­ге ства­ри ис­пра­ви­ло и нео­лит­ској кул­ту­ри Евро­пе вра­ти­ло до­сто­јан­ство са­мо­бит­но­сти. Сто­ун­хенџ је гра­ђен у три фа­зе, од кра­ја тре­ћег ми­ле­ни­јум до 1240 го­ди­не пре но­ве ере. У по­ве­сти ен­гле­ске пи­сме­но­сти пр­ви траг за­пи­та­но­сти пред ми­сте­ри­јом Сто­ун­хен­џа по­ти­че из XII сто­ле­ћа но­ве ере. У Hi­sto­ria An­glo­rum, за­вр­ше­ној 1154. го­ди­не, Хен­ри од Хан­тинг­то­на је овим ре­чи­ма опи­сао Сто­ун­хенџ: „Ка­ме­ње ван­ред­них раз­ме­ра је по­ста­вље­но у об­ли­ку врат­ни­ца… И ни­ко не мо­же да од­го­нет­не за­што је то­ли­ко мно­го ка­ме­ња ус­пра­вље­но та­ко ви­со­ко или за­што је та­мо по­ста­вље­но.”

То пи­та­ње оста­ло је без за­до­во­ља­ва­ју­ћег од­го­во­ра до на­ших да­на. У пи­та­њу је, из­ве­сно, нај­ве­ћа ми­сте­ри­ја европ­ске ар­хе­о­ло­ги­је, ко­ја већ ве­ко­ви­ма при­вла­чи и на­дах­њу­је спо­знај­не и ства­ра­лач­ке на­по­ре ни­за на­уч­ни­ка, умет­ни­ка и ма­шта­ра. Мо­жда је ве­ћа ми­сте­ри­ја са­мо из­о­ста­нак би­ло ка­квог по­ме­на Сто­ун­хен­џа у рим­ским из­во­ри­ма, као да су очи Ри­мља­на би­ле пот­пу­но за­се­ње­не све­тим и ле­ко­ви­тим из­во­ри­штем то­пле во­де у об­ли­жњем гра­ду Ба­ту, где су крај ку­па­ти­ла по­ди­гли све­ти­ли­ште по­све­ће­но бо­ги­њи Ми­нер­ви, слав­но ши­ром им­пе­ри­је.

Ка­да по­гле­дом про­ђе­мо кроз има­ги­нар­ну ан­то­ло­ги­ју прет­по­став­ки, те­о­ри­ја и ви­зи­ја зна­че­ња и свр­хе Сто­ун­хен­џа, има­мо ути­сак да смо пре­шли огром­ни круг људ­ских раз­ли­чи­то­сти. Као да се по­себ­на и из­ве­сно не­на­мер­на свр­ха уз­ди­за­ња тог кру­га ка­ме­них сте­на са­сто­ји у ве­ко­ви­ма те ми­ле­ни­ју­ми­ма ис­трај­ном од­ра­жа­ва­њу људ­ских осо­бе­но­сти. Као да тај спо­ме­ник сва­ког на­мер­ни­ка упу­ћу­је да, од­го­не­та­ју­ћи тај­ну ње­го­вог по­ре­кла и сми­сла, от­кри­ва се­би са­мо­га се­бе. Та­ко ру­шев­но ста­ње спо­ме­ни­ка, од ко­јег су оста­ле са­мо нај­ве­ће сте­не, при­лич­но оште­ће­не, осве­до­ча­ва уни­вер­зал­но рас­про­стра­ње­ни прак­тич­ни по­глед на свет тре­ћег ста­ле­жа ко­ји је у ње­му пре­вас­ход­но ви­део сто­ва­ри­ште гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла за сло­бод­но раз­вла­че­ње. На ви­шем ступ­њу, у ме­га­лит­ским спо­ме­ни­ци­ма бри­тан­ских остр­ва тај по­глед је ви­део све­та сред­ства оздра­вље­ња и под­сти­ца­ња плод­но­сти. По ве­ков­ном оби­ча­ју, та свој­ства су по­др­жа­ва­на ма­слом, мле­ком и ме­дом ко­је су ру­ке ве­ре или на­де раз­ма­зи­ва­ле по ка­ме­ну.

Ми­то­ви­ма скло­но би­ће келт­ских ста­ро­се­де­ла­ца ви­де­ло је у „кру­гу огром­них сте­на” де­ло не­и­мар­ства џи­но­ва. То пре­да­ње пре­у­зео је и исто­ри­зи­рао Гот­фрид од Мон­мо­у­та, у сво­јој по­ве­сти бри­тан­ских кра­ље­ва, до­вр­ше­ној око 1136. го­ди­не: по­бе­див­ши сак­сон­ске осва­ја­че, краљ Бри­та­на­ца Ам­бро­зи­је об­ра­тио се ма­гу Мер­ли­ну за са­вет ка­ко да се оду­жи по­ги­ну­лим. Мер­лин му ја са­ве­то­вао да са бр­да Ки­ла­ра­ус, у Ир­ској, сне­се те на ме­сто бит­ке по­ста­ви „Пр­стен ди­во­ва… ка­кав ни­је­дан чо­век на­ших вре­ме­на не би мо­гао да из­гра­ди”. Краљ се на­ру­гао том пред­ло­гу, а Мер­лин га је још ви­ше под­у­чио:

„Ва­ше Ви­со­чан­ство, па­зи­те да се не сме­је­те као не­ки про­стак. Не­ма ни­че­га сме­шног у оно­ме што сам Вам пред­ло­жио. Те сте­не су у ве­зи с из­ве­сним тај­ним, ре­ли­гиј­ским ри­ту­а­ли­ма и по­се­ду­ју мно­га зна­чај­на свој­ства по­доб­на за оздра­вље­ња од бо­ле­сти. Пре мно­го го­ди­на Ди­во­ви су их до­не­ли из нај­да­љих кра­је­ва Афри­ке и по­ста­ви­ли су их у Ир­ској, у вре­ме ка­да су је на­се­ља­ва­ли.”

Пре­ма Гот­фри­до­вој пре­да­ји, краљ је по­слу­шао Мер­ли­на „и по­ста­вио сте­не у круг око гроб­ни­це, на исти на­чин ка­ко су оне ста­ја­ле у Ир­ској, на бр­ду Ки­ла­ра­ус, по­ка­зу­ју­ћи та­ко ка­ко ње­го­ва ве­шти­на вре­ди ви­ше од сва­ке го­ле си­ле”.

 

Од жр­тве­ни­ка до ка­ме­ног ком­пју­те­ра

 

Сре­ди­ном XVII сто­ле­ћа, на та­квим мит­ским или ле­ген­дар­ним те­ме­љи­ма, Џон Об­ри је за­сно­вао те­о­ри­ју по ко­јој су Сто­ун­хенџ и оста­ле ме­га­лит­ске спо­ме­ни­ке — ра­су­те по бри­тан­ским остр­ви­ма — по­ди­гли дру­и­ди, келт­ски све­ште­ни­ци, за сво­је об­ре­де. По­чет­ком тог ве­ка ар­хи­тек­та Џо­нис, до­бив­ши на­лог од ра­до­зна­ло­сти кра­ља Џе­ко­ба I да на­пра­ви ски­цу Сто­ун­хен­џа те ис­пи­та ње­го­во по­ре­кло, кре­нуо је у по­тра­гу но­шен сво­јим пре­зи­ром пре­ма келт­ским „ди­вља­ци­ма” и про­фе­си­о­нал­ним ди­вље­њем спрам рим­ског не­и­мар­ства. С об­зи­ром да по ње­го­вом мне­њу „ди­вља­ци” ни­су би­ли у ста­њу ни да за­ми­сле а ка­мо­ли по­диг­ну та­кво чу­до, за­кљу­чио је да су ка­ме­не сте­не мо­гли оку­пи­ти и уз­ди­ћи са­мо рим­ски осва­ја­чи. Про­блем стил­ских раз­ли­ка кра­љев ар­хи­тек­та је раз­ре­шио сме­лом хи­по­те­зом по ко­јој су Сто­ун­хенџ рим­ски гра­ди­те­љи про­јек­то­ва­ли и из­гра­ди­ли при­ла­го­див­ши храм „си­ро­вој, при­про­стој и искон­ској при­ро­ди оних ко­је су хте­ли да об­ра­зу­ју”. Ле­кар кра­ља Чар­лса II, док­тор Вал­тер Чарл­тон, у мо­но­гра­фи­ји по­све­ће­ној Сто­ун­хен­џу 1663. го­ди­не, ви­део је у ње­му, пак, „кра­љев­ски двор Да­на­ца, од­но­сно ме­сто на­ме­ње­но из­бо­ру и ус­то­ли­че­њу њи­хо­вог кра­ља”.

Го­ди­не 1793, слав­ни пе­сник Ви­ли­јам Вор­дсворт — по­бор­ник Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је и ре­пу­бли­кан­ског уре­ђе­ња — при­ну­ђен ло­мом ко­чи­је крај Салс­бе­ри­ја да на­ста­ви пут пе­ши­це, лу­та­ју­ћи по­љи­ма сте­као је ви­зи­ју опи­са­ну пе­смом Пре­лу­ди­јум, где је Сто­ун­хенџ при­ка­зан дво­стру­ко, као ме­сто жр­тво­ва­ња жи­вих љу­ди, али и као дру­ид­ско учи­ло скри­ве­них хар­мо­ни­ја све­та:
Опр­хр­ван уса­мље­но­шћу, јед­ну ви­зи­ју сте­кох и ви­дех про­шлост

Ви­дех мно­штво љу­ди ов­де и та­мо или са­мо јед­ног Бри­тан­ца

ка­ко пу­ста­ром про­ла­зи са се­ки­ром и шти­том

ко­жом ву­ка по­кри­вен… Ја та­му при­звах и она па­де

као у по­ноћ, и све ства­ри

из­гле­да­ло је да оти­ма по­гле­ду мом, кад ево

ка­ко зло­коб­не ва­тре оба­сја­ва­ју зе­мљу

Жр­тве­ни­ка за жр­тве ево, хра­ње­ног

ду­ша­ма жи­вим с кри­ци­ма из ду­би­не…
По­том пе­сник опа­жа „ли­ни­је, кру­го­ве, хум­ке, ми­сте­ри­о­зне об­ли­ке, / што ве­ко­ви­ма жи­ве”, у ко­ји­ма на­зи­ре „де­ло бо­жан­ске на­у­ке”, ка­кву бра­да­ти дру­ид от­кри­ва, уз „да­шак / му­зи­ке ко­ја као да га во­ди, и пу­сту / зе­мљу уго­ђу­је љуп­ким зву­ци­ма”.

С од­ре­ђе­ном сме­ло­шћу, мо­гли би­смо за­кљу­чи­ти да је при­зор Сто­ун­хен­џа на­дах­нуо у Вор­дсвор­ту ис­по­ља­ва­ње две при­ро­де ре­во­лу­ци­о­нар­ног про­све­ти­тељ­ства: мрач­ну и иди­лич­ну. У по­ве­сној ствар­но­сти, пр­ва се осве­до­ча­ва­ла те­ро­ром, ги­љо­ти­ном, по­ко­љем око 800.000 пле­ми­ћа, све­ште­ни­ка и не­по­слу­шних ра­та­ра Ван­де­је, а дру­га уто­пиј­ским ви­зи­ја­ма бес­крај­ног људ­ског те дру­штве­ног про­гре­са и бла­го­ста­ња.

До­ба вла­да­ви­не ра­ци­о­на­ли­зма и по­зи­ти­ви­зма ка­рак­те­ри­шу број­не те­о­ри­је ко­је у Сто­ун­хен­џу ви­де пре­вас­ход­но не­ку вр­сту ка­ме­ног ка­лен­да­ра ко­ји је ње­го­вим жре­ци­ма слу­жио за од­ре­ђи­ва­ње да­ту­ма лет­њег те зим­ског сол­сти­ци­ја и ме­се­че­вих ме­на. Упр­кос ве­ков­ног тру­да број­них на­уч­ни­ка и ама­те­ра, ар­хе­о­ло­га и астро­но­ма — од Ви­ли­ја­ма Сто­кли­ја до Фре­да Хој­ла — та те­о­ри­ја ни­је ус­пе­ла ни уз по­моћ елек­трон­ских ра­чу­на­ра да се по­твр­ди.

Уо­ста­лом, за од­ре­ђи­ва­ње да­ту­ма лет­њег и зим­ског сол­сти­ци­ја чо­век пре­и­сто­ри­је по­се­до­вао је мно­го јед­но­став­ни­ја сред­ства. С дру­ге стра­не, да би се од­ре­ђе­не крај­ње тач­ке „пу­та­ње” Ме­се­ца на не­бу по­но­ви­ле по­треб­но је да про­ђе не­што ви­ше од осам­на­ест го­ди­на, што је не­ке на­ве­ло на те­о­ри­ју по ко­јој је Сто­ун­хенџ то­бо­же слу­жио за из­ра­чу­на­ва­ње да­ту­ма по­мра­че­ња Сун­ца и Ме­се­ца. За­што је гра­ди­те­љи­ма Сто­ун­хен­џа и оста­лих слич­них спо­ме­ни­ка би­ло по­треб­но та­кво зна­ње? По­бор­ни­ци ре­че­не те­о­ри­је твр­де да су с та­квим зна­њем жре­ци мо­гли да за­па­њу­ју вер­ни­ке те да их др­же у по­кор­но­сти. И та­ква прет­по­став­ка не го­во­ри ни­шта о Сто­ун­хен­џу већ са­мо осве­до­ча­ва мо­дер­ног чо­ве­ка и од­го­ва­ра­ју­ће дру­штве­не од­но­се.

И ти мо­дер­ни дру­штве­ни од­но­си не­ста­ју у кру­гу или око „кру­га ка­ме­них сте­на”, ко­ји нам по­ка­зу­је Ми­лош Цр­њан­ски сво­јим на­дах­ну­тим и на­дах­њу­ју­ћим ми­сли­ма. Да би про­ме­ни­ли свет у ко­ме жи­ви­мо по­треб­но га је спо­зна­ти, а да би га спо­зна­ли ну­жно је да се спо­знај­ним по­гле­дом из ње­га из­дво­ји­мо те уда­љи­мо. Не по­зна­јем бо­ље или да­ље осмо­три­ште од оног ко­је пру­жа тај „круг ка­ме­них сте­на”. Из ње­га свет у ко­ме жи­ви­мо би­ва са­гле­да­ван с ви­си­не од око че­ти­ри хи­ља­де го­ди­на. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

GENIUS LOCI

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

Мејлинг листа