Пу­то­пис

РИМ­СКЕ ФОН­ТА­НЕ У СР­ЦУ ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Фонтана и женски принцип

„Од­ла­зим да се опро­стим од рим­ских фон­та­на, ко­је сам, ви­ше све­га, за­во­лео у Ри­му, као уо­ста­лом и сви дру­ги ко­ји су жи­ве­ли у Ри­му” — ис­по­ве­дио је Ми­лош Цр­њан­ски у ау­то­би­о­граф­ском ро­ма­ну „Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца”

Кад се по­ре­де Бе­о­град и Рим, нај­ве­ћа раз­ли­ка очи­ту­је се у до­ме­ну од­но­са спрам во­де. Не­ма ни­ка­кве сум­ње да Бе­о­град, ме­ђу европ­ским пре­сто­ни­ца­ма, про­пет твр­ђа­вом над ушћем Са­ве у Ду­нав, има нај­леп­ши по­ло­жај за трај­ни љу­бав­ни од­нос с во­дом. Авај, кад стра­ни и не­у­пу­ће­ни на­мер­ник про­ђе при­ста­ни­штем, дуж нај­ру­жни­је од свих бе­о­град­ских ули­ца, што ка­ља име слав­ног Ка­ра­ђор­ђа, мо­ра за­кљу­чи­ти да се Бе­о­гра­ђа­ни па­то­ло­шки кло­не чак и да по­гле­да­ју а ка­мо­ли до­дир­ну во­ду.

Ако пак ре­че­ни, за­ми­шље­ни на­мер­ник шет­њу про­ду­жи до Аде, ура­мље­не не­пре­кид­ним ни­зом пло­ве­ћих од­ма­ра­ли­шта, ко­ја су та­ко­ђе је­дин­ствен европ­ски из­раз љу­ба­ви за во­ду, из­ве­сно ста­ро­сло­вен­ског по­ре­кла — мо­ра­ће оста­ти у чу­ду пред тим про­ти­ву­реч­јем. У пи­та­њу је је­дан од ни­за симп­то­ма већ хро­нич­не на­о­па­ко­сти дру­штве­не хи­је­рар­хи­је код Ср­ба. На­род Бе­о­гра­ђа­на ве­о­ма во­ли во­ду а „град­ски оци” је већ ге­не­ра­ци­ја­ма мр­зе, ве­ро­ват­но ужи­ва­ју­ћи у соп­стве­ним пр­љав­шти­на­ма и смра­до­ви­ма.

По­вест Ри­ма, бар до мо­дер­ног до­ба, осве­до­ча­ва по­све обр­нут од­нос: ели­те су трај­но за­љу­бље­не у во­ду а плебс ту страст пла­ћа с не­го­до­ва­њем, до по­бу­на. Ка­ко све­до­че не­ко­ли­ко аква­дук­та и хи­ља­де фон­та­на, мно­штво им­пе­ра­то­ра и па­па се кроз ве­ко­ве так­ми­чи­ло ко ће Ри­мља­ни­ма до­ве­сти ве­ће во­де и из­гра­ди­ти им леп­ша из­во­ри­шта.

Ка­да крв уз­вра­ћа уда­рац нов­цу

Јед­на од нај­леп­ших рим­ских фон­та­на, зва­на Кор­ња­че — јер ње­на че­ти­ри брон­за­на ефе­ба уз­ди­жу кор­ња­че ка из­во­ру да би их на­по­ји­ли — ду­гу­је свој по­ло­жај по­вре­ђе­ном по­но­су јед­ног при­пад­ни­ка пле­ме­ни­та­шке по­ро­ди­це Ма­теи. Пре­ма ле­ген­ди, не­ки тр­го­вац је ус­кра­тио ру­ку сво­је пре­ле­пе кће­ри про­си­о­цу из те по­ро­ди­це, јав­но се из­ру­гу­ју­ћи ње­ној прет­по­ста­вље­ној оси­ро­ма­ше­но­сти. Оћу­тав­ши то ру­га­ње нов­ца кр­ви, увре­ђе­ни је по­звао не­су­ђе­ног та­ста на ба­сно­слов­ну го­збу и рас­ко­шне спек­та­кле, за­др­жав­ши га до зо­ре, ка­да је отво­рио је­дан про­зор и по­звао га да за­јед­но ужи­ва­ју у при­зо­ру Ри­ма под пр­вим зра­ци­ма Сун­ца. Та­да је гост за­па­ње­но угле­дао, пред па­ла­том Ма­те­иа, фон­та­ну ко­је ни­је би­ло кад је до­шао у по­се­ту и ко­ја је тре­ба­ло да бу­де по­диг­ну­та на об­ли­жњем тр­гу Ју­ди­те. Та­да му је не­су­ђе­ни зет ре­као, то­ном ари­сто­крат­ске скром­но­сти:

„Ето шта мо­же да учи­ни је­дан Ма­теи, то­ком са­мо јед­не но­ћи, прем­да не­ма до­вољ­но нов­ца да оже­ни јед­ну де­вој­ку.”

Ни­ко ви­ше ни­је ви­део фон­та­ну Кор­ња­ча с тог про­зо­ра, ко­ји је од та­да па до на­ших да­на остао за­зи­дан. Кад год ми ду­ша, жељ­на умил­ног ро­мо­ра во­де из те фон­та­не, у ти­ши­ни ви­со­ке но­ћи, ко­ра­ке до­ве­де до ње, ја по­ди­жем по­глед ка том за­зи­да­ном про­зо­ру и пи­там се за­што га је је­дан Ма­теи за­тво­рио. Ако не­ко, по­ве­ден овом ис­по­ве­шћу, бу­де сле­дио мо­је ко­ра­ке, не­ка зна да је од мно­гих мо­гу­ћих од­го­во­ра на та­кву ра­до­зна­лост знат­но зна­чај­ни­ји основ­ни услов њи­хо­вог из­ви­ра­ња из за­пи­та­ног ума: осе­ћај ти­хог бо­ла у ср­цу, чи­је је име са­о­се­ћа­ње.

За ле­по­ту су од­у­зи­ма­ли од уста

По­вест Ри­ма све­до­чи да су на су­прот­ној стра­ни, пле­беј­ској, мно­га ве­ли­ка пред­у­зет­ни­штва из­град­ње ве­ле­леп­них фон­та­на иза­зи­ва­ла мр­зо­во­љу, гун­ђа­ња, па и по­бу­не ма­са, јер су их и оне пла­ћа­ле, не­вољ­не да од­ва­ја­ју од уста за­рад ле­по­те. Фон­та­на ко­ја ве­ко­ви­ма обе­ле­жа­ва нај­о­ми­ље­ни­је сте­ци­ште Ри­мља­на је иза­зва­ла и нај­ве­ће про­те­сте го­ми­ле. Реч је о ре­мек-де­лу Бер­ни­ни­ја, о фон­та­ни Че­ти­ри ре­ке, што на сре­ди­шту Тр­га На­во­на, око еги­пат­ске пи­ра­ми­де чи­ји ши­љак но­си го­лу­ба Бла­го­ве­сти, сим­бо­лич­но при­ка­зу­је је­дин­ство свих та­да зна­них кон­ти­не­на­та, пред­ста­вље­них њи­хо­вим глав­ним ре­ка­ма, ди­вов­ским оте­ло­тво­ре­њи­ма Ду­на­ва, Ни­ла, Ган­га и Рио де­ла Пла­те.

За по­тре­бе из­град­ње фон­та­не па­па Ино­кен­ти­је X је увео по­рез на це­ну хле­ба, али му ни то ни­је би­ло до­вољ­но, па је и већ про­пи­са­ну те­жи­ну век­не сма­њио. Рим­ски плебс је та­да ис­пе­вао са­ти­рич­ну ја­ди­ков­ку:

„Не тре­ба­ју на­ма ни­ка­кви шиљ­ци и фон­та­не,

већ хле­ба, и хле­ба, и хле­ба за пре­хра­не!”

С об­зи­ром да се та­да раз­нео глас ка­ко па­па Ино­кен­ти­је X све то чи­ни са­мо за ле­пе очи и естет­ске по­тре­бе во­ље­не ро­ђа­ке До­не Олим­пи­је Ма­и­дал­ки­ни, што је гле­да­ла на Трг На­во­на са про­зо­ра сво­јих ода­ја у па­ла­ти Пам­фи­ли, го­ми­ла је че­сто на­ср­та­ла на ње­не ко­чи­је да је лин­чу­је, па је не­срећ­на ле­по­ти­ца по­не­кад мо­ра­ла тра­жи­ти спа­са у нај­бли­жим цр­ква­ма или па­три­циј­ским до­мо­ви­ма. Тим по­во­дом ру­ља је сво­ју хро­нич­ну же­но­мр­зач­ку страст ове­ко­ве­чи­ла јед­ном стро­фом ко­ја игром ре­чи пре­зи­ме Ма­и­дал­ки­ни пре­тва­ра у Мал­да­ки­на, што ће ре­ћи, от­при­ли­ке, Зло­на­паст:

„Ко ка­же же­на, ка­же ште­та,

ко ка­же жен­ско, ка­же кле­та,

ко ка­же Олим­пи­ја Зло­на­паст,

ка­же Же­на, Ште­та и Про­паст.”

Ка­да про­ла­зим Тр­гом На­во­на, крај па­ла­те Пам­фи­ли, увек ди­жем по­глед ка про­зо­ри­ма ода­ја До­не Олим­пи­је Ма­и­дал­ки­ни да бих за­ми­слио ње­ну ле­по­ту и одао ду­жну по­част, тим пре јер пост­ва­ре­ња не­ких ге­ни­јал­них за­ми­сли Бер­ни­ни­ја ду­гу­је­мо ње­ном за­у­зи­ма­њу код па­пе Ино­кен­ти­ја X. Ипак, упр­кос рад­ног на­сло­ва фон­та­не, Бер­ни­ни се ни­је по­тру­дио да њо­ме про­сла­ви жен­ску при­ро­ду из­во­ра и ре­ка, јер је ту еле­мент во­де са­мо пу­ки до­да­так ба­рок­ној ег­зи­би­ци­ји му­шке ми­ши­ћа­во­сти. Мо­жда тај при­зор на­пад­не му­шко­сти на­во­ди низ исто­ри­ча­ра умет­но­сти и ма­се ту­ри­стич­ких во­ди­ча да ве­ко­ви­ма пре­при­ча­ва­ју ур­ба­ну ле­ген­ду пре­ма ко­јој је Бер­ни­ни ис­ко­ри­стио јед­ну фи­гу­ру за отво­ре­но из­ру­ги­ва­ње је­ди­ном до­ра­слом так­ма­цу, уче­ни­ку Бо­ро­ми­ни­ја, ко­ме је ина­че пре­о­тео по­руџ­би­ну. На­вод­но, ле­ва ру­ка оли­че­ња Рио де­ла Пла­те је диг­ну­та с ужа­сом на ли­цу увис, пре­ма ку­по­ли об­ли­жње цр­кве Све­те Аг­не­се — Бо­ро­ми­ни­је­вог ре­мек-де­ла — као да се она упра­во ру­ши због ло­шег ста­тич­ког про­ра­чу­на. Ште­та за ту ле­ген­ду што је из­град­ња фон­та­на Че­ти­ри ре­ке за­вр­ше­на до­брих го­ди­ну да­на пре по­чет­ка из­град­ње цр­кве Све­те Аг­не­се, окон­ча­не шест го­ди­на ка­сни­је.

Ка­ко је Фон­та­на ди Тре­ви из­гу­би­ла чед­ност

За ко­нач­но уоб­ли­че­ње нај­чу­ве­ни­је рим­ске фон­та­не, зва­на ди Тре­ви, би­ли су по­треб­ни 312. го­ди­на и тру­до­ви пет­на­е­стак па­па, ме­ђу ко­ји­ма се жа­ром гра­ди­тељ­ског — или бо­ље ре­че­но ру­ши­лач­ког — на­у­ма нај­ви­ше ис­та­као Ур­бан VI­II, од пле­мић­ког ро­да Бар­бе­ри­ни. Да би је нео­ме­тан згра­да­ма плеб­са гле­дао са про­зо­ра свог ста­ни­шта, на бр­ду Кви­ри­на­ле, на­у­мио је да све те згра­де по­ру­ши. Да би са­ку­пио по­треб­не нов­це уда­рио је по­рез на ви­но, па су рим­ски пле­беј­ци за­ва­пи­ли:

„Да ни­је­дан Ри­мља­нин не би остао во­ду­ри­не же­дан,

по­ре­ским на­ме­том на ви­но је на­ва­лио па­па Ур­бан”

Та­ко је плебс Ур­ба­на VI­II на­звао „па­па Ха­рач”, а за Бар­бе­ри­ни­је сми­слио по­сло­ви­цу: „Што ни­су ус­пе­ли да по­чи­не бар­ба­ри, по­чи­ни­ли су Бар­бе­ри­ни”. Пра­во вар­вар­ство до­стиг­ну­то је па­пи­ним пи­сме­ним на­ло­гом ар­хи­тек­ти Бер­ни­ни­ју да за по­тре­бе из­град­ње Фон­та­не ди Тре­ви ко­ри­сти „пре­ле­пи мер­мер спо­ме­ни­ка окру­глог об­ли­ка и ве­ли­ког оби­ма, из древ­них вре­ме­на”. Ту је би­ла реч о ма­у­зо­ле­ју Це­ци­ли­је Ме­те­ле, крај пу­та Апи­ја Ан­ти­ка. Кад су гра­ди­те­љи фон­та­не по­че­ли да ра­за­ра­ју ма­у­зо­леј и раз­вла­че „гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал”, на­род се ди­гао на ору­жа­ни уста­нак и та­ко је из­град­ња пре­ки­ну­та до сле­де­ће ге­не­ра­ци­је.

Ипак, до­жи­вев­ши број­на пре­и­на­че­ња ме­ста и об­ли­ка, по­при­мив­ши ко­нач­но ди­вов­ске раз­ме­ре, по­доб­ни­је при­ка­зу ве­ли­ких во­до­па­да, Фон­та­на ди Тре­ви се при­лич­но уда­љи­ла од жен­ске при­ро­де во­де, са­чу­ва­не са­мо у име­ну из­во­ра ко­ји ју је пр­во­бит­но на­па­јао: Во­да Чед­не. Пре­ма ле­ген­ди, ту во­ду је ожед­не­лим ле­ги­о­на­ри­ма им­пе­ра­то­ра Ав­гу­сту­са, што су се вра­ћа­ли с рат­ног по­хо­да, от­кри­ла јед­на де­вој­чи­ца, да­кле Чед­на.

Мо­жда очи пи­сца ових ре­до­ва ни­су у ста­њу да уо­че цр­те жен­ске при­ро­де Фон­та­не ди Тре­ви — упр­кос ле­пих, жен­ских оте­ло­тво­ре­ња Чед­но­сти, Плод­но­сти и Здра­вља — због не­до­ста­ја­ња основ­ног усло­ва за љу­бав­ни од­нос до­сто­јан уку­са, ба­рем европ­ског чо­ве­ка: ни­кад је ни­сам ус­пео сре­сти и за­гр­ли­ти ми­сли­ма на­са­мо а ка­мо­ли „чед­ну”. Она је увек, да­но­ноћ­но, про­ми­ску­и­тет­но окру­же­на бр­бљи­вом ма­сом ту­ри­ста ко­ја се око ње ти­ска, гу­ше­ћи ми сва­ку же­љу.

Цр­њан­ски пред бар­ком на Шпан­ском тр­гу

Не осе­ћам жен­стве­ност ни у фон­та­ни Бар­ка, на Шпан­ском тр­гу, ко­ја, по ле­ген­ди, ове­ко­ве­ча­ва не­ки ча­мац ко­га је до тог ме­ста до­нео ве­ли­ки из­лив Ти­бра 1588. го­ди­не, од­но­се­ћи мно­ге жи­во­те. По­гле­ду Ми­ло­ша Цр­њан­ског она је иза­зи­ва­ла не­ве­се­ле ми­сли о про­ла­зно­сти све­га, ис­пи­са­не на стра­ни­ца­ма ау­то­би­о­граф­ског ро­ма­на Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца:

„Умет­ник је ту бар­ку рим­ску, очи­глед­но, ство­рио, за то да раз­ли­ва во­ду и да пло­ви у веч­ност, уве­че, а да шу­ми, и у но­ћи. Спу­стио је тај чун ис­под по­вр­ши­не пи­ја­це, та­ко, да се чи­ни, да за­и­ста од­ла­зи не­куд, у мра­ку. То­ли­ки су у њој из Ри­ма у смрт оти­шли, а од Ри­ма се рас­та­ли.”

Фон­та­ну је про­јек­то­вао Пи­је­тро Бер­ни­ни, отац мно­го слав­ни­јег Ђан Ло­рен­ца Бер­ни­ни­ја, али „бар­ка” ода­је ру­ку си­на. За ис­ка­зи­ва­ње та­лен­та си­на отац је до­и­ста „спу­стио тај чун ис­под по­вр­ши­не пи­ја­це”, али са­мо за­то што је на то био при­ну­ђен сла­бим при­ти­ском Во­де Чед­не, ко­ја по­том мо­ра да на­па­ја и дру­ге фон­та­не. Ипак, оној вр­хун­ској исти­ни мно­го је бли­жа кри­ла­та ми­сао Цр­њан­ског не­го што су то чи­ње­ни­це усло­вље­не за­ко­ни­ма хи­дра­у­ли­ке. Уо­ста­лом, Цр­њан­ском ду­гу­је­мо и нај­леп­ши опис жен­стве­но­сти рим­ских фон­та­на у по­ве­сти европ­ске књи­жев­но­сти:

„То­ли­ки су опи­са­ли рим­ске фон­та­не. Ја сам о њи­ма ћу­тао, као што се ћу­ти кад јед­на же­на до­ла­зи на љу­бав­ни са­ста­нак, а за њом леб­ди бео вео, у про­зир­ном мра­ку, ле­ти.”

Та­мо где се чу­је ехо веч­но­сти

Нај­жен­стве­ни­ја и нај­от­ме­ни­ја је нај­ста­ри­ја рим­ска фон­та­на, што се уз­ди­же, над не­ко­ли­ко мра­мор­них сте­пе­ни­ка, из сре­ди­шта тр­га пред цр­квом San­ta Ma­ria in Tra­ste­ve­re. Оби­ча­вам да од­ла­зим њој у по­се­те кад је са­ма, пред зо­ру, да бих у шу­му из­ви­ра­ња ње­не во­де про­чи­шћа­вао и уз­ди­зао ми­сли. Древ­ни, хе­лен­ски му­драц Хе­ра­клит је у то­ку во­де ви­део ме­та­фо­ру про­ла­зно­сти и не­по­врат­но­сти свих ства­ри и по­ја­ва, али кад сто­јим пред том вр­хов­ном да­мом ја имам ути­сак да слу­шам ехо веч­но­сти. Ви­део сам мно­ге спек­та­кле људ­ског и под­људ­ског крај ње­них ску­та, на ње­ним сте­пе­ни­ца­ма, од осме­ха при­ја­те­ља и при­ја­те­љи­ца, ко­ји­ма сам пред фон­та­ном за­ка­зи­вао са­стан­ке, пре­ко дра­жи слав­них глу­ми­ца и ре­ви­ја ви­со­ке мо­де, го­во­ра ко­му­ни­стич­ког не­за­до­вољ­ства, до ло­го­ро­ва­ња бес­кућ­ни­ка и дро­ги­ра­не мла­до­сти Евро­пе, што је ту оста­вља­ла и оста­вља сво­је мр­тве. Све је то до­ла­зи­ло и од­ла­зи­ло, као не­ка пе­на та­ла­са исто­ри­је, а она, нај­жен­стве­ни­ја и нај­от­ме­ни­ја ме­ђу рим­ским фон­та­на­ма, не­у­зне­ми­ре­но ис­пре­да, кроз ве­ко­ве, не­про­мен­љи­ви ша­пат уте­хе сви­ма ко­ји же­ле да је чу­ју. <