Тајанствена Европа
БАТ, ВИЂЕН ОЧИМА ДРАГОША КАЛАЈИЋА
Пред лицем незнаног бога
Како изгледају рушевине пропале цивилизације у очима младих дивљака? Зашто се на лицима посетилаца остатака римске лековите бање у Бату оцртава израз страхопоштовања? Ко је бог с прочеља Минервиног храма? Ево одговора
Добро знамо шта све може да мисли и осећа цивилизовани човек савременог доба кад се суочи с остацима давнопрошлих цивилизација и култура. Али шта мисли и осећа млади дивљак кад се нађе пред рушевинама неке пропале и прохујале цивилизације? Поставио сам себи то питање пре двадесетак година, стојећи, с Драгославом Срејовићем, на сред главне дворане палате императора Галерија, коју је славни археолог тада изводио из таме историје на видело дана. Мислио сам на дивљаке о којима ми је говорио Срејовић, одмеравајући погледом царски простор:
„Да бисмо открили подни мозаик ове дворане, на којем је тријумфовала фигура суверенског Дионизија, морали смо откопати наслаге скамењеног блата и смећа, остатке живота дивљака који су се ту настанили кад је пала одбрана империје, вероватно у V, а можда већ у IV веку нове ере. Овде, у овој дворани, настанило се десетак породица, раздвојених зидовима подигнутим од блата смешаног са сламом. Анализом тог покрова смећа на царском мозаику утврђено је да оно осим блата садржи и остатке хране, људски и животињски измет. Можемо слободно закључити да су ти уљези овде живели и спавали скупа са својом стоком… Ето, историја није праволинијски прогрес, како су људи обично склони да замишљају, већ њена линија иде кроз време некако цик-цак, уме да прави нагле успоне и исто тако нагле суноврате у заборав цивилизованог живота и потпуно варварство.”
Одговор на своју запитаност пронашао сам у једној антологији најраније, паганске поезије са Британских острва, у песми званој Рушевине, коју је спевао анонимни бард, вероватно у VII а можда и VI столећу нове ере, пред рушевинама римског града Бат, некад славног широм империје по својим изворима лековите, топле воде:
Диван је зид од камена: усуди су га сломили,
здања су срушена, дело џинова се осипа.
Пропали су кровови, торњеви су у рушевинама,
лишени вратница; ограде су без вапна…
Загрљај земље свладао је
велике, исцрпљене градитеље, што одоше из овог живота;
тешка кострет земље их држи, док стотине поколења
људи пролазе. Током дугог времена овај црвенкасти
и посивели зид гледао је како краљевства смењују краљевства,
стојећи усправно спрам непогода.
Ратничка радост
На том месту спева, песник још неприпитомљене, односно непокрштене дивљине, обузет тугом пред рушевним призором пропадљивости и пролазности свих ствари и појава, па и дела џинова, устаје маштом против силе времена те замишља какав је могао бити њихов живот и удес:
Прелепа беху здања града, мноштва купатила,
много високих шиљака , бучни ратнички звуци,
бројне дворане за гозбе, што одзвањаху од песми људи,
све док судбина, моћна, свему томе не намете крај…
Ту, у временима прошлим, бројни ратници,
радосни, сијајући од злата, богато украшени,
весели, угрејани вином, блистали су у својим оклопима
и гледали трезоре, сребра, чудне драгуље,
богатства, имања, драга камења,
у том лепом граду пространог краљевства.
Та, тако измаштана слика је само верни израз идеалног живота ратничке културе којој је песник припадао. У стварности римске провинције, Бат је био бања са изворима чудотворно исцељујуће воде у којој су поданици империје тражили лека за низ болести, од одузетости, колитиса и гихта до гнојних рана и перутања. Иста лековита својства приписују тој води и савремени лекари. У проспекту читам како та вода садржи четрдесет три врсте минерала, а највише гвожђе, преко два грама у једном литру. Од тог гвожђа зацрвењени су стење око извора и мрамор римског базена који је остао очуван.
Нисам ступио на Британска острва, у Бат, да кушам ту воду већ да се поклоним сени и делу анонимног паганског песника, корачајући тамо где је он стајао. Пролазим кроз ходнике и одаје око светог извора и купатила с интернационалном гомилом радозналаца свих узраста, на чијим лицима видим исти израз неког исконског дивљења и страхопоштовања, који себи не би могли објаснити да их неко приупита за разлог. Помишљам да то дивљење и страхопоштовање потичу од неприпремљености за суочавања са убедљивим спомеником светости. Реч је о споменику културе у којој су људи умели да осете и признају светост природе. О томе сведоче многи знаци, од сачуване главе богиње Минерве, која је заштитнички наткриљавала изворе лековите воде, до њој посвећеног храма што се уздизао крај главног извора, с прочељем које је носило, у тимпанону, у мраморном венцу бршљана, главу неког незнаног ми бога.
Није тешко објаснити неупућенима присуство Минерве у Бату, где се она, силом римског освајања, прикључила келтској богињи Сулис, бацивши је у сенку. Та обавезна пратиља врховног пара римског пантеона — Јупитера и супруге му Јуноне — у заштитничком надзирању одбрана империје, црпи своја значења и значаје из евроаријског корена свог имена, мен, из кога потичу речи ум, разум, мисао… Зато је Минерва богиња-заштитница многих дисциплина које почивају на моћима ума, разума и мишљења, од философије, преко уметности и заната, до медицине. Свети извор Бата је под заштитом Minerva medica, Минерве лекара.
Може ли Горгона бити мушког рода
Тешко је пак проникнути улогу бога с прочеља храма, чија је глава такође сачувана и пред којом се тискају масе, често читајући гласно, другима па и себи, из водича, како је ту реч о приказу некакве мушке Горгоне. Такав назив, као тобожње објашњење, мало говори о лику божанства а много о глупости модерних историчара. С обзиром да у дугој коси и бради тог божанства препознају, измешане с праменовима, змије — попут оних које носе горгоне, застрашујуће портирке подземних боравишта људских сени — они закључују да је у питању некаква Горгона. Ипак, лик одаје брадатог старца а не младу Горгону којој су богови нагрдили лепо лице како би казнили њену таштост. Такво противуречје модерни паметњаковићи хоће да разреше измишљајући двополно име: мушка Горгона. Нигде у свету хеленске и римске културе нема другог примера такве мушке Горгоне. Уосталом, како било који старац може бити толико поносан на своју лепоту да расрђује богове?
Коначно, горгоне су минорна бића у хеленској и римској митологији те је просто немогуће да игде добију главно, средишње место, на прочељу храма посвећеног Минерви. Ко је онда тај бог, одакле долази? Извесно је да тај бог гледа пут истока, ка хоризонту свитања. Његов лик личи на древне приказе Сунца, тим пре што се праменови косе и браде шире попут сунчаних зрака. Лик је израђен спрегом римског и келтског стила. Римска је оквирна организација приказа лика а келтска је унутрашња структура. Помишљам, загледан у тај лик, да стојим пред неким келтским божанством коме смо заборавили име и улоге. Можда је у питању келтски парњак Минерве? Његов поглед не изазива ужас што скамењује, попут горгонског, већ изражава — раширеним очима и високо дигнутим почецима обрва — неку огромну, суштинску запитаност, својствену веродостојној мудрости.
Можда је то маска целовитости света, која све обједињује, од светлоносних небеса до змијског подземља? На ту целовитост нас упућује и мраморни рам око лика, кружни венац бршљана, који је у хеленизованом свету симболисао моћи обнављања живота или саму бесмртност. Рам придржавају две симетрично постављене фигуре крилате Победе, што почивају на приказима земаљског шара. Испод лика бога су симетрично постављена два шлема, један у облику главе делфина а други пак служи као ослонац сови што га обгрљује крилима. И делфин и сова су атрибути Минерве. Дакле, Минерва је у служби тог бога коме може бити раван само римски Јупитер или хеленски Зевс.
Један гутљај шампања за Драгослава Срејовића
У светом извору нађени су товари римских монета које су посетиоци жртвовали Минерви. На основу тих златника и сребрњака, знајући кад су ковани, можемо закључити да је римски живот Бата трајао од седамдесетих година пре нове ере до 423. године нове ере. Повлачење Римљана с Британских острва повукло је цивилизацијски живот из Бата, препустивши га пропадању и забораву. Гвоздене воде претвориле су цео предео у мочвару, о чему сведоче налази скамењених јаја барских птица. Остаци римског Бата су откривени тек крајем XVIII столећа, пет метара испод земље. И то је један пример да ток историје не личи на реку што се стално успиње — како уображавају лаковерни људи модерне цивилизације — већ на понорницу.
Премда се са Срејовићем нисам слагао у домену битних вредносних начела и светоназора, испијам сада један гутљај шампања и у част његове сени, у ресторану под сенком Минерве и незнаног бога, где с унутрашњег балкона врли квартет изводи један Елгаров марш, над basso continuo сачињен од жубора свете, гвоздене воде. Помишљам, задрхтавши од туге, да ће можда кроз коју годину или деценију и ову оазу европске културе освојити таласи новог али сенилног варварства, с подљудском буком коју данас зову „техно-музика”. <