Та­јан­стве­на Евро­па

БАТ, ВИ­ЂЕН ОЧИ­МА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Пред лицем незнаног бога

Ка­ко из­гле­да­ју ру­ше­ви­не про­па­ле ци­ви­ли­за­ци­је у очи­ма мла­дих ди­вља­ка? За­што се на ли­ци­ма по­се­ти­ла­ца оста­та­ка рим­ске ле­ко­ви­те ба­ње у Ба­ту оцр­та­ва из­раз стра­хо­по­што­ва­ња? Ко је бог с про­че­ља Ми­нер­ви­ног  хра­ма? Ево од­го­во­ра

До­бро зна­мо шта све мо­же да ми­сли и осе­ћа ци­ви­ли­зо­ва­ни  чо­век са­вре­ме­ног до­ба кад се су­о­чи с оста­ци­ма дав­но­про­шлих ци­ви­ли­за­ци­ја и кул­ту­ра. Али шта ми­сли и осе­ћа  мла­ди ди­вљак  кад се на­ђе пред ру­ше­ви­на­ма не­ке про­па­ле и про­ху­ја­ле ци­ви­ли­за­ци­је? По­ста­вио сам се­би то пи­та­ње пре два­де­се­так го­ди­на, сто­је­ћи, с Дра­го­сла­вом Сре­јо­ви­ћем, на сред глав­не дво­ра­не па­ла­те им­пе­ра­то­ра Га­ле­ри­ја, ко­ју је слав­ни ар­хе­о­лог та­да из­во­дио из та­ме исто­ри­је на ви­де­ло да­на. Ми­слио сам на ди­вља­ке о ко­ји­ма ми је го­во­рио Сре­јо­вић, од­ме­ра­ва­ју­ћи по­гле­дом цар­ски про­стор:

„Да би­смо от­кри­ли под­ни мо­за­ик ове дво­ра­не, на ко­јем је три­јум­фо­ва­ла фи­гу­ра  су­ве­рен­ског Ди­о­ни­зи­ја, мо­ра­ли смо от­ко­па­ти на­сла­ге ска­ме­ње­ног бла­та и сме­ћа, остат­ке жи­во­та ди­вља­ка ко­ји су се ту на­ста­ни­ли кад је па­ла од­бра­на им­пе­ри­је, ве­ро­ват­но у V, а мо­жда већ у IV ве­ку но­ве  ере. Ов­де, у овој дво­ра­ни, на­ста­ни­ло се де­се­так по­ро­ди­ца, раз­дво­је­них зи­до­ви­ма по­диг­ну­тим од бла­та сме­ша­ног са сла­мом. Ана­ли­зом тог по­кро­ва сме­ћа на цар­ском мо­за­и­ку утвр­ђе­но је да  оно осим бла­та са­др­жи и остат­ке хра­не, људ­ски и жи­во­тињ­ски из­мет. Мо­же­мо сло­бод­но за­кљу­чи­ти да су ти уље­зи ов­де жи­ве­ли и спа­ва­ли ску­па са сво­јом сто­ком… Ето, исто­ри­ја ни­је пра­во­ли­ниј­ски про­грес, ка­ко су љу­ди обич­но скло­ни да за­ми­шља­ју, већ ње­на ли­ни­ја иде кроз вре­ме не­ка­ко цик-цак, уме да пра­ви на­гле ус­по­не и исто та­ко на­гле су­но­вра­те у за­бо­рав ци­ви­ли­зо­ва­ног жи­во­та и пот­пу­но вар­вар­ство.”

Од­го­вор на сво­ју за­пи­та­ност про­на­шао сам у јед­ној ан­то­ло­ги­ји нај­ра­ни­је, па­ган­ске  по­е­зи­је са Бри­тан­ских остр­ва, у пе­сми зва­ној Ру­ше­ви­не, ко­ју је спе­вао ано­ним­ни  бард, ве­ро­ват­но у VII а мо­жда и VI сто­ле­ћу но­ве ере, пред ру­ше­ви­на­ма  рим­ског гра­да Бат, не­кад слав­ног ши­ром им­пе­ри­је по сво­јим из­во­ри­ма ле­ко­ви­те, то­пле во­де:

Ди­ван је зид од ка­ме­на: усу­ди су га сло­ми­ли,

зда­ња су сру­ше­на, де­ло џи­но­ва се оси­па.

Про­па­ли су кро­во­ви, тор­ње­ви су у ру­ше­ви­на­ма,

ли­ше­ни врат­ни­ца; огра­де су без вап­на…

За­гр­љај зе­мље свла­дао је

ве­ли­ке, ис­цр­пље­не гра­ди­те­ље, што одо­ше из овог жи­во­та;

те­шка ко­стрет зе­мље их др­жи, док сто­ти­не по­ко­ле­ња

љу­ди про­ла­зе. То­ком ду­гог вре­ме­на овај цр­вен­ка­сти

и по­си­ве­ли зид гле­дао је ка­ко кра­љев­ства сме­њу­ју кра­љев­ства,

сто­је­ћи ус­прав­но спрам не­по­го­да.

Рат­нич­ка ра­дост

На том ме­сту спе­ва, пе­сник још не­при­пи­то­мље­не, од­но­сно не­по­кр­ште­не ди­вљи­не, об­у­зет ту­гом пред ру­шев­ним при­зо­ром про­па­дљи­во­сти и про­ла­зно­сти свих ства­ри и по­ја­ва, па и де­ла џи­но­ва, уста­је ма­штом про­тив си­ле вре­ме­на те за­ми­шља ка­кав је мо­гао би­ти  њи­хов жи­вот и удес:

Пре­ле­па бе­ху зда­ња гра­да, мно­штва ку­па­ти­ла,

мно­го ви­со­ких ши­ља­ка , буч­ни рат­нич­ки зву­ци,

број­не дво­ра­не за го­збе, што од­зва­ња­ху од пе­сми љу­ди,

све док суд­би­на, моћ­на, све­му то­ме не на­ме­те крај…

Ту, у вре­ме­ни­ма про­шлим, број­ни рат­ни­ци,

ра­до­сни, си­ја­ју­ћи од зла­та, бо­га­то укра­ше­ни,

ве­се­ли, угре­ја­ни ви­ном, бли­ста­ли су у сво­јим окло­пи­ма

и гле­да­ли тре­зо­ре, сре­бра, чуд­не дра­гу­ље,

бо­гат­ства, има­ња, дра­га ка­ме­ња,

у том ле­пом гра­ду про­стра­ног кра­љев­ства.

Та, та­ко из­ма­шта­на сли­ка је са­мо вер­ни из­раз иде­ал­ног жи­во­та рат­нич­ке кул­ту­ре ко­јој је пе­сник при­па­дао. У ствар­но­сти рим­ске про­вин­ци­је, Бат је био ба­ња са из­во­ри­ма чу­до­твор­но ис­це­љу­ју­ће во­де у ко­јој су по­да­ни­ци им­пе­ри­је тра­жи­ли ле­ка за низ бо­ле­сти, од од­у­зе­то­сти, ко­ли­ти­са и гих­та до гној­них ра­на и пе­ру­та­ња. Иста ле­ко­ви­та свој­ства при­пи­су­ју тој во­ди и са­вре­ме­ни ле­ка­ри. У про­спек­ту чи­там ка­ко та во­да са­др­жи че­тр­де­сет три вр­сте ми­не­ра­ла, а нај­ви­ше гво­жђе, пре­ко два гра­ма у јед­ном ли­тру. Од тог гво­жђа за­цр­ве­ње­ни су сте­ње око из­во­ра и мра­мор рим­ског ба­зе­на ко­ји је остао очу­ван.

Ни­сам сту­пио на Бри­тан­ска остр­ва, у Бат, да ку­шам ту во­ду већ да се по­кло­ним се­ни и де­лу ано­ним­ног па­ган­ског пе­сни­ка, ко­ра­ча­ју­ћи та­мо где је он ста­јао. Про­ла­зим кроз ход­ни­ке и ода­је око све­тог из­во­ра и ку­па­ти­ла с ин­тер­на­ци­о­нал­ном го­ми­лом ра­до­зна­ла­ца свих уз­ра­ста, на чи­јим ли­ци­ма  ви­дим исти из­раз не­ког искон­ског ди­вље­ња и стра­хо­по­што­ва­ња, ко­ји се­би не би мо­гли об­ја­сни­ти да их не­ко при­у­пи­та за раз­лог. По­ми­шљам да то ди­вље­ње и стра­хо­по­што­ва­ње по­ти­чу од не­при­пре­мље­но­сти за су­о­ча­ва­ња са убе­дљи­вим спо­ме­ни­ком све­то­сти. Реч је о спо­ме­ни­ку кул­ту­ре у ко­јој су љу­ди уме­ли да осе­те и при­зна­ју све­тост при­ро­де. О то­ме све­до­че мно­ги зна­ци, од са­чу­ва­не гла­ве бо­ги­ње Ми­нер­ве, ко­ја је за­штит­нич­ки нат­кри­ља­ва­ла из­во­ре ле­ко­ви­те во­де, до њој по­све­ће­ног хра­ма што се уз­ди­зао крај глав­ног из­во­ра, с про­че­љем ко­је је но­си­ло, у тим­па­но­ну, у мра­мор­ном вен­цу  бр­шља­на, гла­ву не­ког не­зна­ног ми бо­га.

Ни­је те­шко об­ја­сни­ти не­у­пу­ће­ни­ма при­су­ство Ми­нер­ве у Ба­ту, где се она, си­лом рим­ског осва­ја­ња, при­кљу­чи­ла келт­ској бо­ги­њи  Су­лис, ба­цив­ши је у сен­ку. Та оба­ве­зна пра­ти­ља вр­хов­ног па­ра рим­ског пан­те­о­на — Ју­пи­те­ра и су­пру­ге му Ју­но­не — у за­штит­нич­ком над­зи­ра­њу од­бра­на им­пе­ри­је, цр­пи сво­ја зна­че­ња и зна­ча­је из евро­а­риј­ског ко­ре­на свог име­на, мен, из ко­га по­ти­чу ре­чи ум, ра­зум, ми­сао… За­то је Ми­нер­ва бо­ги­ња-за­штит­ни­ца мно­гих ди­сци­пли­на ко­је по­чи­ва­ју на мо­ћи­ма ума, ра­зу­ма и ми­шље­ња, од фи­ло­со­фи­је, пре­ко умет­но­сти и за­на­та, до ме­ди­ци­не. Све­ти из­вор Ба­та је под за­шти­том  Mi­ner­va me­di­ca,  Ми­нер­ве ле­ка­ра.

Мо­же ли Гор­го­на би­ти му­шког ро­да

Те­шко је пак про­ник­ну­ти уло­гу бо­га с про­че­ља хра­ма, чи­ја је гла­ва та­ко­ђе са­чу­ва­на и пред ко­јом се ти­ска­ју ма­се, че­сто чи­та­ју­ћи гла­сно, дру­ги­ма па и се­би, из во­ди­ча, ка­ко је ту реч о при­ка­зу не­ка­кве  му­шке Гор­го­не. Та­кав на­зив, као то­бо­жње об­ја­шње­ње, ма­ло го­во­ри о ли­ку бо­жан­ства а мно­го о глу­по­сти мо­дер­них исто­ри­ча­ра. С об­зи­ром  да у ду­гој ко­си и бра­ди тог бо­жан­ства пре­по­зна­ју, из­ме­ша­не с пра­ме­но­ви­ма, зми­је — по­пут оних ко­је но­се гор­го­не, за­стра­шу­ју­ће пор­тир­ке под­зем­них бо­ра­ви­шта људ­ских се­ни — они за­кљу­чу­ју да је у пи­та­њу не­ка­ква Гор­го­на. Ипак, лик ода­је бра­да­тог стар­ца а не мла­ду Гор­го­ну ко­јој су бо­го­ви на­гр­ди­ли ле­по ли­це ка­ко би ка­зни­ли ње­ну та­штост. Та­кво про­ти­ву­реч­је мо­дер­ни па­мет­ња­ко­ви­ћи хо­ће да раз­ре­ше из­ми­шља­ју­ћи дво­пол­но име: му­шка Гор­го­на. Ниг­де у све­ту хе­лен­ске и рим­ске кул­ту­ре не­ма дру­гог при­ме­ра та­кве му­шке Гор­го­не. Уо­ста­лом, ка­ко би­ло ко­ји ста­рац мо­же би­ти то­ли­ко по­но­сан на сво­ју ле­по­ту да ра­ср­ђу­је бо­го­ве?

Ко­нач­но, гор­го­не су ми­нор­на би­ћа у хе­лен­ској и рим­ској ми­то­ло­ги­ји  те је про­сто не­мо­гу­ће да игде до­би­ју глав­но, сре­ди­шње ме­сто, на про­че­љу  хра­ма по­све­ће­ног Ми­нер­ви. Ко је он­да тај бог, ода­кле до­ла­зи? Из­ве­сно је да тај бог гле­да пут ис­то­ка, ка хо­ри­зон­ту сви­та­ња. Ње­гов лик ли­чи на древ­не при­ка­зе Сун­ца, тим пре што се пра­ме­но­ви ко­се и бра­де ши­ре  по­пут сун­ча­них зра­ка. Лик је из­ра­ђен спре­гом рим­ског и келт­ског сти­ла. Рим­ска је оквир­на ор­га­ни­за­ци­ја при­ка­за ли­ка а келт­ска је уну­тра­шња струк­ту­ра. По­ми­шљам, за­гле­дан у тај лик, да сто­јим пред не­ким келт­ским бо­жан­ством ко­ме смо за­бо­ра­ви­ли име и уло­ге. Мо­жда је у пи­та­њу келт­ски пар­њак Ми­нер­ве? Ње­гов по­глед не иза­зи­ва ужас што ска­ме­њу­је, по­пут гор­гон­ског, већ из­ра­жа­ва — ра­ши­ре­ним очи­ма и ви­со­ко диг­ну­тим по­че­ци­ма обр­ва — не­ку огром­ну, су­штин­ску за­пи­та­ност, свој­стве­ну ве­ро­до­стој­ној му­дро­сти.

Мо­жда је то ма­ска це­ло­ви­то­сти све­та, ко­ја све об­је­ди­њу­је, од све­тло­но­сних не­бе­са  до змиј­ског под­зе­мља? На ту це­ло­ви­тост нас упу­ћу­је и мра­мор­ни рам око ли­ка, кру­жни ве­нац бр­шља­на, ко­ји је у хе­ле­ни­зо­ва­ном све­ту сим­бо­ли­сао мо­ћи об­на­вља­ња жи­во­та или са­му  бе­смрт­ност. Рам при­др­жа­ва­ју две си­ме­трич­но по­ста­вље­не фи­гу­ре кри­ла­те По­бе­де, што по­чи­ва­ју на при­ка­зи­ма зе­маљ­ског ша­ра. Ис­под ли­ка бо­га су си­ме­трич­но по­ста­вље­на два шле­ма, је­дан у об­ли­ку гла­ве дел­фи­на а дру­ги пак слу­жи као осло­нац со­ви што га об­гр­љу­је кри­ли­ма. И дел­фин и со­ва су атри­бу­ти Ми­нер­ве. Да­кле, Ми­нер­ва је у слу­жби тог бо­га ко­ме мо­же би­ти ра­ван са­мо рим­ски Ју­пи­тер или хе­лен­ски Зевс.

Је­дан гу­тљај шам­па­ња за Дра­го­сла­ва Сре­јо­ви­ћа

У све­том из­во­ру на­ђе­ни су  то­ва­ри рим­ских мо­не­та ко­је су по­се­ти­о­ци жр­тво­ва­ли Ми­нер­ви. На осно­ву тих злат­ни­ка и сре­бр­ња­ка, зна­ју­ћи кад су ко­ва­ни, мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је рим­ски жи­вот Ба­та тра­јао од се­дам­де­се­тих го­ди­на  пре но­ве ере до 423. го­ди­не но­ве ере. По­вла­че­ње Ри­мља­на с Бри­тан­ских остр­ва по­ву­кло је ци­ви­ли­за­циј­ски жи­вот из Ба­та, пре­пу­стив­ши га про­па­да­њу и за­бо­ра­ву. Гво­зде­не во­де пре­тво­ри­ле су цео пре­део у мо­чва­ру, о че­му све­до­че на­ла­зи ска­ме­ње­них ја­ја бар­ских пти­ца. Оста­ци рим­ског Ба­та су от­кри­ве­ни тек кра­јем XVI­II сто­ле­ћа, пет  ме­та­ра ис­под зе­мље. И то је је­дан при­мер да ток исто­ри­је не ли­чи на ре­ку што се стал­но ус­пи­ње — ка­ко уо­бра­жа­ва­ју ла­ко­вер­ни љу­ди мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је —  већ на по­нор­ни­цу.

Прем­да се са Сре­јо­ви­ћем ни­сам сла­гао у до­ме­ну бит­них вред­но­сних на­че­ла и  све­то­на­зо­ра, ис­пи­јам са­да је­дан гу­тљај шам­па­ња и у част ње­го­ве се­ни, у ре­сто­ра­ну под сен­ком Ми­нер­ве и не­зна­ног бо­га, где с уну­тра­шњег бал­ко­на вр­ли квар­тет из­во­ди је­дан Ел­га­ров марш, над bas­so con­ti­nuo са­чи­њен од жу­бо­ра све­те, гво­зде­не во­де. По­ми­шљам, за­дрх­тав­ши од ту­ге, да ће мо­жда кроз ко­ју го­ди­ну или  де­це­ни­ју и ову оа­зу европ­ске кул­ту­ре осво­ји­ти та­ла­си но­вог али се­нил­ног вар­вар­ства, с под­људ­ском бу­ком ко­ју да­нас зо­ву „тех­но-му­зи­ка”. <