Та­јан­стве­на Евро­па

ОСТР­ВО СИ­МИ У ОЧИ­МА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Чекајући повратак богова

Грч­ка др­жа­ва то­ли­ко шти­ти остр­во Си­ми од по­ша­сти мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је да су на ње­му за­бра­ње­не чак и све­тле­ће ре­кла­ме, па тр­гов­ци и ре­сто­ра­те­ри сво­је фир­ме ис­пи­су­ју ру­ком. На­рав­но, на остр­ву не­ма ни тра­га од „Мек­до­налд­са” и слич­них мен­зи хра­не зва­не сме­ће. Ево за­што

На ма­пи До­де­ка­не­за, ма­ју­шно остр­во Си­ми, укље­ште­но из­ме­ђу два по­лу­о­стрв­ска кра­ка азиј­ског кон­ти­нен­та, из­гле­да као не­ко не­жно би­ће ко­је не­ка не­са­гле­ди­во го­ле­ма хи­дра оп­ко­ља­ва, сво­јим пип­ци­ма, да га шче­па и про­гу­та. Ка­да си при­ла­зио остр­ву, на прам­цу бро­да Си­ми 1, у ску­пу го­сти­ју, за­ча­ра­них угле­да­ним при­зо­ром гра­да, чуо си ка­ко не­ки фран­цу­ски глас ка­же:

„Ово је град ко­ји као да оче­ку­је по­вра­так бо­го­ва!”

У гра­ди­ћу Си­ми, ни јед­на је­ди­на ку­ћа ни­је се при­кло­ни­ла оп­штем ле­ван­тиј­ском и мо­дер­ном ка­лу­пу рав­ног кро­ва. Сва­ки дом ту но­си дво­слив­ни кров, по узо­ру на хи­пер­бо­реј­ску ку­ћу, ко­ју су кроз ка­мен пам­ти­ли, чу­ва­ли и пре­но­си­ли гра­ди­те­љи хе­лен­ских хра­мо­ва. Ка­ко Хе­ро­дот пре­но­си, Хи­пер­бо­реј­ци су одр­жа­ва­ли хе­лен­ско се­ћа­ње на хи­пер­бо­реј­ску пра­до­мо­ви­ну и искон­ску тра­ди­ци­ју ша­љу­ћи им, сва­ке го­ди­не, за­вет­не да­ро­ве, шта­фет­но, од на­ро­да до на­ро­да, од крај­њег се­ве­ра до остр­ва Де­лос.

Та­ко гла­си по­че­так по­гла­вља по­све­ће­ног остр­ву Си­ми и ње­го­вим ста­нов­ни­ци­ма у ро­ма­ну По­след­њи Евро­пља­ни. Мо­рам при­зна­ти да бар у том до­ме­ну по­сто­ји пот­пу­на по­ду­дар­ност ви­ђе­ња ју­на­ка ро­ма­на и пи­сца ових ре­до­ва. До­ду­ше, ути­сак да се ту оче­ку­је по­вра­так бо­го­ва иш­че­за­ва у вре­ви и гра­ји ва­ви­лон­ске збр­ке је­зи­ка ме­ђу­на­род­не го­ми­ле на­мер­ни­ка што се већ од пр­вих ве­чер­њих са­ти шет­ка­ју дуж оба­ле за­ли­ва, ура­мље­не стал­ном из­ло­жбом јах­ти и њи­хо­вих вла­сни­ка, ди­ве­ћи се оним с нај­ви­шим јар­бо­ли­ма.

Прем­да ну­ди нај­бо­ље и нај­све­жи­је пло­до­ве и зве­ри мо­ра, Ма­нос, вла­сник исто­и­ме­ног ри­бљег ре­сто­ра­на, на по­чет­ку ше­та­ли­шта, не по­у­зда­је се у га­стро­ном­ску об­ра­зо­ва­ност све­ти­не. По­вре­ме­но, кад има сло­бод­них сто­ло­ва, он из­ла­зи пред те­ра­су ре­сто­ра­на, јед­ном бр­зим по­кре­том укру­ће­не ша­ке за­ли­зу­је цр­ну ко­су, за­тег­ну­ту бри­љан­ти­ном као у Ру­дол­фа Ва­лен­ти­на, па кад сев­не очи­ма по леп­шој по­ло­ви­ни чо­ве­чан­ства поч­не да ку­ку­ри­че на је­зи­ку нај­бли­же циљ­не гру­пе, да­кле на ен­гле­ском, не­мач­ком, ита­ли­јан­ском или фран­цу­ском:

„Го­спо­ђе, го­спо­ђи­це и го­спо­до! Ово ни­је ’Мек­до­налдс’ за бу­да­ле. Ово је ре­сто­ран за бо­го­ве! Ов­де не­ма ла­бо­ра­то­ри­ја за ге­нет­ски ин­же­ње­ринг, ов­де не­ма ре­зер­ва­та где хор­мо­ни­ма кљу­ка­ју јад­не ри­бе, зва­не пор­ци­ја­ши­це да и оне по­лу­де као кра­ве. Не! Ов­де је све из­вор­но, при­род­но, еко­ло­шки са­вр­ше­но, из овог мо­ра, на­шег мо­ра, нај­чи­сти­јег на све­ту. Еј, љу­ди! Па не бој­те се, до­ђи­те! Ни­је ово Аме­ри­ка! Ово је Си­ми!”

Нај­чи­сти­је мо­ре у Сре­до­зе­мљу

За јед­ном од тр­пе­за ре­сто­ра­на „Ма­нос”, где су се го­сти сло­жно бо­ри­ли са гр­до­ба­ма и зу­ба­ци­ма, пре­ли­ва­ним фран­цу­ским шар­до­не­ом од три­на­ест гра­ди, је­дан ен­гле­ски глас, ја­ре­ћег при­зву­ка, уз ци­нич­но сме­ју­ље­ње, опа­зио је, гла­сно, прем­да то­бо­же као за се­бе:

„Са­мо још да нам ка­же где се оба­ве­стио да је баш ов­де мо­ре нај­чи­сти­је на све­ту — па да сви по­ста­не­мо па­мет­ни­ји.”

Је­ди­ни ко­га сам ту по­зна­вао, Лу­ћио Ало­и­зи, зе­мљо­по­сед­ник из Еми­ли­је, учи­нио га је па­мет­ни­јим:

„Ма­нос је у пра­ву. До­ду­ше, не знам да ли је баш ов­де мо­ре нај­чи­сти­је на све­ту али је из­ве­сно нај­чи­сти­је у Сре­до­зе­мљу. Ме­не је ов­де до­ве­ла упра­во јед­на де­таљ­на еко­ло­шка ма­па , ко­ју је об­ја­вио не­дељ­ник Па­но­ра­ма, где сам ви­део да је Сре­до­зем­но мо­ре нај­чи­сти­је, без ика­квих за­га­ђе­ња, са­мо у овом де­лу, из­ме­ђу остр­ва Ко­са и Си­ми­ја. За­то од та­да, ево већ не­ко­ли­ко го­ди­на, чим за­вр­шим по­сло­ве, ши­рим је­дра и пло­вим пут Си­ми­ја.”

Дру­ги Ита­ли­јан, с очи­ма хро­нич­не по­спа­но­сти, ка­кву иза­зи­ва трај­на до­са­да, на­гло се про­бу­дио, за­и­грав­ши цр­ним очи­ца­ма ко­ло ра­до­зна­ло­сти:

„Је­сте ли чу­ли шта ка­же: ово ни­је ’Мек­до­налдс’! Вр­ло за­ни­мљи­во: при­ме­тио сам да на овом остр­ву до­и­ста не­ма ’Мек­до­налд­са’, ни­ти иче­га што ли­чи на ре­сто­ра­не бр­зе хра­не… Пи­там се: ка­ко то!?”

С об­зи­ром да се сма­трам вир­ту­ел­ним гра­ђа­ни­ном Си­ми­ја, осе­тио сам се по­ну­ка­ним да об­ја­сним тај ма­њак. Ре­кох ка­ко ја Си­ми 1971. го­ди­не, од­лу­ком грч­ке др­жав­не упра­ве ста­вљен под за­шти­ту ње­них слу­жби. На Си­ми­ју не са­мо да не­ма Мек­до­налд­са и слич­них пр­чвар­ни­ца ко­је про­из­во­де хра­ну зва­ну сме­ће, већ не­ма ни све­тле­ћих ре­кла­ма. Све фир­ме над рад­ња­ма ис­пи­са­не су ру­ком, ка­ко за­кон про­пи­су­је. За­бра­ње­на је и буч­на му­зи­ка…

Ен­глез — ко­ји је у на­ше дру­штво за­пао са­мо за­хва­љу­ју­ћи чи­ње­ни­ци да је јах­ту уко­твио крај ита­ли­јан­ске те да су Ита­ли­ја­ни ве­ли­ко­ду­шни — на­ста­вио је да за­ке­ра:

„А шта је то ов­де то­ли­ко зна­чај­но да се мо­ра чу­ва­ти од кон­та­ми­на­ци­ја ’хра­ном зва­ном сме­ће’?”

Ка­жем ка­ко је град је­дин­ствен по сво­јој кла­си­ци­стич­кој ар­хи­тек­ту­ри: сва­ка ку­ћа је на­пра­вље­на по узо­ру на кла­сич­ни узор, из ко­га по­ти­чу и хе­лен­ски хра­мо­ви по­пут Пар­те­но­на на Акро­по­љу или три још леп­ша и очу­ва­ни­ја хра­ма крај Пе­сту­ма, ис­под На­пу­ља. Реч је о узо­ру ку­ће с дво­слив­ним кро­вом, ко­ји су дор­ски осва­ја­чи Пе­ло­по­не­за, два­на­ест ве­ко­ва пре но­ве ере, до­не­ли из сво­је се­вер­њач­ке, око­ло­по­лар­не отаџ­би­не, из ко­је, уо­ста­лом, по­ти­чу сви евро­а­риј­ски на­ро­ди, од Гер­ма­на, Сло­ве­на и Кел­та до иран­ских и ин­диј­ских Ари­ја.

Ен­глез је не­што за­чки­љио у срп­ског пре­да­ва­ча:

„То је пот­пу­но бе­сми­сле­но?”

„Шта је бе­сми­сле­но?”

„То да ов­де, где снег не пам­те а ки­ша са­мо за­ро­ми­ња, упор­но ста­вља­ју кро­во­ве на две во­де, уме­сто да ле­по уште­де за­др­жа­ва­ју­ћи са­мо рав­ну пло­чу.”

Пли­ва­ње под за­шти­том све­тог Ђор­ђа

Ни­сам одо­лео ис­ку­ше­њу а да му се не на­сме­јем у ли­це:

„А ко је Ва­ма ре­као да дво­слив­ни кров слу­жи је­ди­но да са ку­ће стре­са сне­жне или ки­шне па­да­ви­не? Ње­го­ва пр­ва свр­ха је да трај­но усме­ра­ва по­глед и жи­вот чо­ве­ка и по­ро­ди­це ка не­бе­ским узо­ри­ма.”

Ако би се по­глед не­при­стра­сног осма­тра­ча уз­ди­гао од сто­ла на­шег раз­го­во­ра ка ви­си­ни с ко­је се мо­же са­гле­да­ти це­ло остр­во Си­ми, мо­рао би опа­зи­ти јед­ну ве­ли­ку, по­сред­ну по­твр­ду та­квог, са­крал­ног сми­сла ку­ћа о ко­ји­ма го­во­ри­мо. Цео Си­ми је по­сут дра­гу­љи­ма са­крал­ног жи­во­та, цр­ква­ма, ма­на­сти­ри­ма, ка­пе­ла­ма и ис­по­снич­ким ке­ли­ја­ма. Ка­жу да на Си­ми­ју има оно­ли­ко са­крал­них гра­ђе­ви­на ко­ли­ко има да­на у го­ди­ни. И све су ван­ред­но чи­сте, све­же бе­ље­не бе­ли­лом, сим­бо­лом ду­хов­ног све­та. Сва­ка од тих све­ти­ња има по­ро­ди­цу ко­ја је до­бро­вољ­но пре­у­зе­ла оба­ве­зу да је одр­жа­ва у ма­те­ри­јал­ном али и ду­хов­ном сми­слу, бри­ну­ћи се о свет­ко­ви­на­ма.

Да је Си­ми — нај­и­сту­ре­ни­је остр­во Евро­пе спрам Ази­је, уда­ље­но од азиј­ске оба­ле је­два че­ти­ри ми­ље — све­то ме­сто све­до­чи и је­дин­стве­на збир­ка бо­ца с по­ру­ка­ма ко­је чу­ва­ју у ма­на­сти­ру Па­нор­ми­тас, с чу­до­твор­ном ико­ном све­тог ар­хи­стра­те­га Ми­ха­и­ла. Не зна се ка­ко и за­што мор­ске стру­је до­но­се, ре­дов­но, с мно­гих стра­на све­та, те бо­це у за­лив под окри­ље све­тог Ми­ха­и­ла.

Ње­го­вом рат­ном дру­гу, све­том Ђор­ђу, по­све­ћен је нај­леп­ши за­лив остр­ва, са шљун­ко­ви­том оба­лом, над ко­јом се вр­то­гла­во стр­мо уз­ди­жу ли­ти­це, ви­со­ке сто­ти­нак ме­та­ра. Ту је јед­на ис­по­снич­ка ке­ли­ја, али то ни­је раз­лог што ту­ри­сти рет­ко за­ла­зе да се ку­па­ју под сен­ком све­тог Ђор­ђа. Ми­слим да по­зна­јем тај раз­лог: цео пре­део оди­ше све­том све­ча­но­шћу и уз­ви­ше­но­шћу, што је све ту­ђе ду­ши­ци мо­дер­ног чо­ве­ка. Под сен­ком ли­ти­ца и због ван­ред­не ду­би­не, мо­ре ту по­при­ма бо­је ка­кве ниг­де ни­сам ви­део на све­ту, бо­је ко­је се у та­ла­си­ма рас­пли­њу­ју и ме­ша­ју, од там­ног ко­бал­та и још там­ни­јег ул­тра­ма­ри­на те маг­не­зи­јум­ско пла­вог, до ла­пи­сла­зу­ли­ја, ко­ји по­не­кад опа­жам на пре­ла­зу за­лив­ске во­де у ши­ро­ко мо­ре. То је јед­но од оних ме­ста где чо­век још увек мо­же осе­ти­ти све­тост при­ро­де и не­по­сред­но при­су­ство бо­жан­ских, ко­смо­тво­рач­ких си­ла.

Су­де­ћи по ен­гле­ском сме­ху, ја сам ње­му био још сме­шни­ји с те­о­ри­јом да дво­слив­ни кров има и ду­хов­ну функ­ци­ју. Дру­ги Ита­ли­јан био се пот­пу­но про­бу­дио из хро­нич­ног дре­ме­жа и та­ко сам са­знао да у отаџ­би­ни пре­да­је ком­па­ра­тив­ну фи­ло­ло­ги­ју:

„Шта се сме­је­те” — обрец­нуо се на Ен­гле­за. Пр­ва свр­ха кро­ва је ду­хов­на и о то­ме нас оба­ве­шта­ва реч ку­ћа у мно­гим ин­до­е­вроп­ским је­зи­ци­ма. Њен ин­до­е­вроп­ски ко­рен, кеу, озна­ча­ва ди­на­мич­но са­ви­ја­ње. У на­шем слу­ча­ју све фи­ло­ло­шке ана­ли­зе су утвр­ди­ле да то са­ви­ја­ње ни­је па­сив­не при­ро­де, у сми­слу по­кри­ва­ња ку­ће кро­вом са ви­си­не већ да је из­ра­зи­то ак­тив­но, од тла ка не­бу. Ку­ћа се по­сред­ством кро­ва са­ви­ја на два сли­ва, по­при­ма та­ко­ре­ћи ае­ро­ди­на­ми­чан об­лик, да би се ми­сао љу­ди лак­ше лан­си­ра­ла у не­бо. То по­твр­ђу­ју и ка­те­дра­ле, екс­трем­ни из­раз ар­хи­тек­ту­ре ко­ја је ов­де за­ко­ном за­шти­ће­на.

Се­тих се фран­цу­ског гла­са с бро­да Си­ми 1. Био је у пра­ву мно­го ви­ше не­го што је ми­слио уз­вик­нув­ши: „Ово је град ко­ји као да оче­ку­је по­вра­так бо­го­ва!”

П. С. Од опи­са­не ве­че­ре раз­ли­ку­јем две основ­не ра­се: они ко­ји гле­да­ју углав­ном у зе­мљу ка­жу по­ста­вљен је кров, а они ко­ји уме­ју да гле­да­ју пут не­ба — Пла­тон би ре­као зве­зда­них за­ви­ча­ја чо­ве­ка — ка­жу по­диг­нут је кров. <