Та­јан­стве­на Евро­па

УР­БИ­НО У МИ­СЛИ­МА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Идеални град — дело ратника

Од свих европ­ских гра­до­ва Ур­би­но је нај­бли­жи Пла­то­но­вом иде­а­лу, док су Па­ла­ту вој­во­де Фе­де­ри­ка од Мон­фел­тра мно­ги сма­тра­ли и сма­тра­ју нај­леп­шом у це­лој Ита­ли­ји. Ево за­што

По­сто­ји ли и ка­ко из­гле­да град идеалaн за жи­вот чо­ве­ка? Да би­смо од­го­во­ри­ли на то пи­та­ње, ва­ља­ло би зна­ти о ка­квом ти­пу човекa је реч. Ако је реч о истин­ским Евро­пља­ни­ма, да­кле вер­ним сво­јим искон­ским са­мо­бит­но­сти­ма — они ни­су баш ме­ро­дав­ни јер не во­ле гра­до­ве. У гра­до­ви­ма жи­ве са­мо си­лом не­ке ну­жде или ма­ло­ду­шно­сти. До­вољ­но је освр­ну­ти се око се­бе па ви­де­ти ка­ко ме­ђу Ср­би­ма сва­ко ко мо­же гра­ди се­би не­ку ку­ћу или ку­ће­рак у при­ро­ди, или сплав на ре­ци, где од­ла­зи да про­во­ди вре­ме сво­је сло­бо­де, обич­но су­бо­том и не­де­љом. О пре­зи­ру ста­рих Хе­ле­на спрам гра­до­ва до­вољ­но све­до­чи Или­ја­да, где Хо­мер нај­ве­ће хе­ро­је у оп­са­ди Тро­је нај­че­шће сла­ви као бо­го­ли­ке, мо­дро­о­ке и пла­во­ко­се — гра­до­ру­ште­ље.

Тај пре­зир је ра­зу­мљив под све­тлом из­вор­не европ­ске ети­ке, ко­ја све ма­те­ри­јал­не вред­но­сти све­та под­ре­ђу­је чак и са­мо јед­ној је­ди­ној ча­сти: гра­до­ви су углав­ном ни­ца­ли и ра­сли те ра­сту на рас­кр­ни­ца­ма тр­го­вач­ких пу­те­ва, да­кле си­лом људ­ског по­ри­ва ка ма­те­ри­јал­ним до­бри­ма, те на та­квим ме­сти­ма, пре или ка­сни­је, но­вац успе­ва да све по­ку­пу­је и ис­пра­зни, из­ја­ло­ви и упро­па­сти. За­то нај­ве­ћи ми­сли­лац ме­ђу Хе­ле­ни­ма, Пла­тон, у За­ко­ни­ма на­ла­же да гра­до­ви бу­ду не са­мо по ме­ри чо­ве­ка — да­кле оби­ма не ве­ћег од до­ме­та јед­ног људ­ског гла­са — већ и по­да­ље од мо­ра, те у бр­ди­ма:

„Бли­зи­на мо­ра иза­зи­ва же­љу за сти­ца­њем нов­ца, ши­ром отва­ра вра­та тр­го­ви­ни на ве­ли­ко и на ма­ло, а у ду­ша­ма ства­ра не­по­сто­ја­не и не­ча­сне на­ви­ке, сам град чи­ни не­по­у­зда­ним и не­при­ја­тељ­ским пре­ма са­мом се­би, а исто та­ко и пре­ма оста­лим љу­ди­ма. По­што је у бр­ди­ма, ја­сно је да он не мо­же да до­но­си мно­го­број­не пло­до­ве и у из­о­би­љу. Јер, кад би све то имао, он­да би се због бо­га­тог из­во­за све­га то­га на­пу­нио зла­том и сре­бром, а то је нај­ве­ће зло, да та­ко ка­же­мо, за јед­ну др­жа­ву, ко­ја тре­ба да сти­че пле­ме­ни­те и пра­вич­не на­ви­ке…”

Иде­ал­на тем­пе­ра­ту­ра: 12 сте­пе­ни Цел­зи­ју­са

Ако бих с пу­те­ва се­ћа­ња тре­ба­ло да при­зо­вем град ко­ји нај­ви­ше од­го­ва­ра на­ве­де­ном Пла­то­но­вом иде­а­лу, он­да је то из­ве­сно Ур­би­но. Прем­да пре­ва­зи­ла­зи ме­ру људ­ског гла­са, али са­мо за­то што се про­те­же уз­ду­жно, сле­де­ћи вер­но изо­хип­су јед­ног гре­бе­на бр­до­ви­тих Мар­ки, у Ита­ли­ји, на без­бед­ној је уда­ље­но­сти од мо­ра и ве­ли­ких пу­те­ва тр­го­ви­не. И сред­ња го­ди­шња тем­па­рар­ту­ра у том бр­до­ви­том кра­ју од 12 сте­пе­ни Цел­зи­ју­са је иде­ал­на да се чо­век не раз­мли­та­ви и рас­ки­ла­ви.

Пла­тон би се из­ве­сно об­ра­до­вао кад би знао да тај Ур­би­но, опа­сан зи­ди­на­ма не­са­вла­ди­вим за сва­ко пре­и­на­че­ње, ни­је ство­рен си­лом тр­го­ви­не већ ду­хов­ном и фи­зич­ком по­тре­бом те од­лу­ком и пред­у­зет­ни­штвом јед­ног ве­ли­ког и про­све­ће­ног ре­не­сан­сног рат­ни­ка, вој­во­де Фе­де­ри­ка од Мон­фел­тра. Ко­ли­ко је вој­во­да био про­све­ћен све­до­чи и чи­ње­ни­ца да је од­мах по сту­па­њу на пре­сто, 1444. го­ди­не, к се­би по­звао нај­спо­соб­ни­је ур­ба­ни­сте и ар­хи­тек­те, ин­же­ње­ре и умет­ни­ке, од Ле­о­неа Ба­ти­ста Ал­бер­ти­ја до Пи­је­ра де­ла Фран­че­ске. Ур­би­но је та­да, као и да­нас, био окру­жен буј­ном по­љо­при­вре­дом, али ње­ни про­из­во­ди ни­су слу­жи­ли за из­воз већ за ис­хра­ну ле­ги­ја пла­ће­ни­ка ко­је је вој­во­да об­у­ча­вао за број­на ра­то­ва­ња ши­ром Евро­пе, сву­да где би га по­зва­ли и где се ра­до ода­зи­вао.

Не­ки ци­ник би мо­гао ре­ћи да је Ур­би­но нај­бо­ља по­твр­да те­о­ри­је цр­ног Ха­ри­ја, оли­че­ног ма­ском Ор­со­на Вел­са, у култ-фил­му Ке­ро­ла Ри­да Тре­ћи чо­век. Ис­под по­крет­ног осма­трач­ког точ­ка беч­ког Пра­те­ра цр­ни Ха­ри свог ба­нал­ног аме­рич­ког при­ја­те­ља под­у­ча­ва ка­ко је Ита­ли­ја кр­ва­ре­ћи у бра­то­у­би­лач­ким ра­то­ви­ма про­из­ве­ла Ре­не­сан­су, Ле­о­нар­да, Ра­фа­е­ла или Пи­је­ра де­ла Фран­че­ску, док је ми­ро­љу­би­ва Швај­цар­ска за три сто­ти­не го­ди­на ми­ра ус­пе­ла да ство­ри са­мо зид­ни ча­сов­ник с ку­ка­ви­цом што је­ди­но уме да из­ле­ти и ка­же: ку-ку!

Та­јан­стве­ни при­зор би­че­ва­ња Хри­ста

Не­ка од нај­слав­ни­јих де­ла Ра­фе­а­ла и Пи­је­ра де­ла Фран­че­ске ство­ре­на су за по­тре­бе уку­са вој­во­де Фе­де­ри­ка од Мон­фел­тра, по­чев­ши упра­во од пор­тре­та слав­ног рат­ни­ка и ње­го­ве су­пру­ге, Ба­ти­сте Сфор­за, што кра­се му­зеј Уфи­ци у Фи­рен­ци. Они су по­ста­вље­ни си­ме­трич­но, је­дан на­спрам дру­гог: про­фил пле­ме­ни­та­шки уско кле­са­не ле­по­те, ете­ри­ног по­гле­да ис­под ви­со­ко за­ба­че­ног че­ла, ура­мље­ног ри­ђом ко­сом, на­спрам про­фи­ла мар­ци­јал­ног ли­ка, с но­сом „сло­мље­ним” под пра­вим углом, из­над осме­ха раз­ву­че­ног из­ме­ђу ту­ге и пре­зи­ра. Вој­во­ду кра­си она вр­ста по­гле­да жи­вот­ног ис­ку­ства ко­је ви­ше ни­шта не мо­же да из­не­на­ди, па ни смак све­та. Пи­је­ро де­ла Фран­че­ска при­ка­зао је и це­лу по­ја­ву вој­во­де од Мон­фел­тра, у окло­пу, ка­ко се на ко­ле­ни­ма мо­ли пред жи­вим при­зо­ром Бо­го­ро­ди­це с Хри­стом, али и то ре­мек де­ло је оту­ђе­но од Ур­би­на те да­нас кра­си ми­лан­ски му­зеј Бре­ра.

У му­зе­ју Мар­ки по­се­ти­о­ца оче­ку­је мо­жда нај­та­ја­стве­ни­је де­ло вој­во­ди­ног оми­ље­ног сли­ка­ра, Би­че­ва­ње Хри­ста, где се у све­ча­ном сла­га­њу ус­прав­ни­ца и во­до­рав­ни­ца убр­за­не пер­спек­ти­ве про­сто­ра кла­сич­не ар­хи­тек­ту­ре, му­че­ње оба­вља та­ко­ре­ћи као не­ки уз­ви­ше­ни ри­ту­ал, успо­ре­но као у филм­ском slow mo­tion, на­рав­но без јед­ног је­ди­ног кри­ка или су­зе жр­тве, али и без гне­ва или мр­жње џе­ла­та. Још је та­јан­стве­ни­ја чи­ње­ни­ца да је сце­на му­че­ња у по­за­ди­ни док су у пр­вом пла­ну три фи­гу­ре ко­је сто­је ста­ме­но по­пут сту­бо­ва, јед­на на­спрам дру­ге, али не­у­кр­ште­них по­гле­да ко­ји су упу­ће­ни соп­стве­ним хо­ри­зон­ти­ма уса­мље­но­сти. Не­ки исто­ри­ча­ри сма­тра­ју да сре­ди­шња фи­гу­ра пред­ста­вља вој­во­ди­ног си­на, Бу­он­кон­теа, уби­је­ног ку­гом. Мо­жда је при­зор Хри­сто­ве му­ке вој­во­да на­ру­чио Пи­је­ру де­ла Фран­ће­ски да би у ње­му сам пре­по­зна­вао ме­та­фо­ру свог ис­трај­ног, очин­ског бо­ла? Ми пак у ар­хи­тек­ту­ри те сли­ке, у отво­ру иза при­зо­ра би­че­ва­ња мо­же­мо пре­по­зна­ти Вра­та ра­та Ур­би­на, као што свод над Бо­го­ро­ди­цом с Хри­стом са­вр­ше­но од­ра­жа­ва свод гор­ње ло­же што леб­ди из­ме­ђу тор­ње­ва вој­во­ди­не па­ла­те.

Рам­па за вој­вот­ки­њу: са се­дла у по­сте­љу

У су­шти­ни, пра­вим Евро­пља­ни­ма Ур­би­но из­гле­да као иде­ал­ни град мо­жда и за­то што ви­ше ли­чи на јед­ну раз­у­ђе­ну па­ла­ту, где је она зва­на Вој­во­ди­на са­мо сре­ди­шњи про­стор. Вој­во­ди­на па­ла­та је пак то­ли­ко бо­га­та са­др­жа­ји­ма да ли­чи на град. То су уо­чи­ли и са­вре­ме­ни­ци епо­хе о ко­јој је реч, по­пут Бал­де­са­ра Ка­сти­љо­неа, про­сла­вље­ног Књи­гом двор­ја­на где ско­ро на са­мом по­чет­ку све­до­чи :

„Та па­ла­та је по ми­шље­њу мно­гих нај­леп­ша од свих ко­је се на­ла­зе у Ита­ли­ји и то­ли­ко је до­бро снаб­де­ве­на свим по­треп­шти­на­ма да не ли­чи на па­ла­ту већ на град у об­ли­ку па­ла­те.”

Вој­во­ди­на па­ла­та је ре­мек-де­ло ње­го­ве за­ми­сли, али и гра­ди­тељ­ског зна­ња Дал­ма­тин­ца Лу­ћа­на Ла­у­ра­на, ко­ји је умео да их пре­ве­де у ве­ли­чан­стве­но ле­пе а са­вр­ше­но функ­ци­о­нал­не об­ли­ке. Та па­ла­та-град, укра­ше­на вит­ким тор­ње­ви­ма, про­сти­ре се на шест ра­зи­на и са­др­жи сва сред­ства за услу­жи­ва­ње ви­со­ких прох­те­ва вој­во­де и вој­вот­ки­ње те њи­хо­вих го­сти­ју. Огром­ни про­сто­ри оста­ва и ла­бо­ра­то­ри­ја за за­до­во­ља­ва­ње га­стро­ном­ских по­тре­ба не са­мо го­спо­да­ра и њи­хо­вих дво­ра­ја­на те по­слу­ге већ и ле­ги­о­на­ра — чи­ји зи­до­ви још увек но­се тра­го­ве ча­ђи — сме­ште­ни су крај се­вер­ног тор­ња. Ту су сме­ште­на и ку­па­ти­ла за су­ве­рен­ски пар. За­што баш ту, у при­зе­мљу, уме­сто крај спа­ва­ћих со­ба? Од­го­вор по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да су вој­во­да Фе­де­ри­ко од Мон­фел­тра и вој­вот­ки­ња Ба­ти­ста Сфор­ца оби­ча­ва­ли да дан поч­њу ја­ха­њем кроз при­ро­ду, као бу­ду­ћи хе­ро­ји Јин­ге­ро­вог ро­ма­на Хе­ли­о­по­лис, ви­зи­је пре­суд­не бор­бе европ­ске ари­сто­кра­ти­је про­тив де­мо­крат­ске ти­ра­ни­је, у не­кој ул­тра­бу­дућ­но­сти.

Да­кле, би­ло је по­треб­но да се ку­па­ти­ла за хи­ги­јен­ске по­тре­бе на­ђу на по­ла пу­та из­ме­ђу спољ­них шта­ла — где је га­је­но не­ко­ли­ко сто­ти­на гр­ла свих ра­са — и днев­них ода­ја, крај куј­ни ко­је су их пре­ко ке­ра­мич­ких це­ви стал­но снаб­де­ва­ле то­пло­том и то­плом во­дом. Од тог пр­вог од­мо­ри­шта ка ви­со­ким ода­ја­ма го­спо­да­ра па­ла­те во­де јед­на од мно­гих за­во­ји­тих рам­пи ко­је је из­гра­дио ви­ше­бој­ни ве­ле­мај­стор Фран­че­ско ди Ђор­ђо Мар­ти­ни. Пре­ма ле­ген­ди, ова је по­себ­но са­гра­ђе­на за по­тре­бе пре­ле­пе вој­вот­ки­ње: ако би се пре­мо­ри­ла од ја­ха­ња или ло­ва, мо­гла је, не за­др­жа­ва­ју­ће се, пре­ко ње га­ло­пом сти­ћи до сво­јих ода­ја и ба­ци­ти се са се­дла пра­во у по­сте­љу слат­ког од­мо­ра.

Ис­под све­ча­ног ула­за про­сти­ре се јед­на од ни­за ци­стер­ни где се ску­пља­ла и фил­три­ра­ла ки­шни­ца за огром­не по­тре­бе во­до­снавб­де­ва­ња, а ту је био из­гра­ђен и ги­гант­ски, под­зем­ни сне­жар­ник, ја­ма у ко­ју је са­би­јан са­ку­пље­ни снег ка­ко би се то­ком це­ле го­ди­не у ње­му хла­ди­ла ме­си­шта ди­вља­чи и ви­на. Јед­ном ко­ри­шће­на во­да, као и она рас­то­пље­на из сне­жни­ка, оти­ца­ла је по­себ­ним це­ви­ма и ко­ри­шће­на за чи­шће­ње шта­ла. У том са­вр­ше­ном си­сте­му рат­нич­ке еко­но­ми­је и еко­ло­ги­је, чак су и жи­во­тињ­ски те људ­ски из­ме­ти по­себ­ним це­ви­ма би­ли од­во­ђе­ни ка до­ли­ни, под па­ла­том-гра­дом, ра­ди при­род­ног ђу­бре­ња агро­кул­ту­ра.

Су­де­ћи по про­стра­ним спа­ва­ћим со­ба­ма за по­слу­гу, са­вре­ме­ни по­ли­ти­ко­лог Ма­си­мо Фи­ни је са­вр­ше­но у пра­ву ка­да у сту­ди­ји Ра­зум је био у кри­ву твр­ди, на осно­ву огром­ног ни­за чи­ње­ни­ца, да се мно­го бо­ље жи­ве­ло у Евро­пи пре бур­жо­а­ских ре­во­лу­ци­ја не­го да­нас. До­ду­ше, по зи­до­ви­ма тих ста­но­ва за по­слу­гу и да­нас је мо­гу­ће про­чи­та­ти њи­хо­ве ска­ред­не псов­ке, па ви­де­ти чак и јед­ну ка­ри­ка­ту­ру вој­во­де Фе­де­ри­ка од Мон­фел­тра ко­јој су злоб­но до­цр­та­ни ђа­вол­ски ро­го­ви. До слу­ха пи­сца ових ре­до­ва, то­ком јед­не од по­се­та Ур­би­ну, до­спео је, из гра­је по­се­ти­ла­ца, и је­дан по­ку­шај да се та зло­ба људ­ски раз­у­ме про­го­во­ра­ју­ћи да­нас је­зи­ком он­да­шњих слу­гу:

„Ето, док ми ту до­ле да­но­ноћ­но ди­рин­чи­мо, ку­ва­мо, по­слу­жу­је­мо и чи­сти­мо — го­спо­да го­ре се са­мо сла­де и бес­крај­но при­ча­ју о по­е­зи­ји и фи­ло­со­фи­ји, љу­ба­ви и ра­то­ви­ма, уз зву­ке бла­го­у­год­не му­зи­ке.”

Да, све је то тач­но, али ва­ља има­ти у ви­ду да су ре­че­на го­спо­да и ра­то­ва­ла, спрем­на да у тој игри са смр­ћу из­гу­бе свој жи­вот, из чи­ста ми­ра те без ика­кве пре­ке по­тре­бе. Ка­ко је до­бро уо­чио бри­тан­ски исто­ри­чар Ки­то, ка­да би мо­де­ре­ни љу­ди би­ли при­ну­ђе­ни да иза­бе­ру из­ме­ђу жи­во­та Спар­та­на­ца и жи­во­та њи­хо­вих ро­бо­ва, зва­них хе­ло­ти, без ика­квих пре­до­ми­шља­ња би се од­лу­чи­ли за роп­ски жи­вот. Уо­ста­лом, шта је та по­слу­га вој­во­де из Ур­би­на оста­ви­ла по­том­ству осим ча­ђи и ска­ред­них гра­фи­та те ка­ри­ка­ту­ра за­ви­сти? А вој­во­да од Мон­фел­тра оста­вио нам је у на­сле­ђе цео Ур­би­но. <