Та­јан­стве­на Евро­па

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ КОД ГА­БРИ­ЈЕ­ЛА Д’А­НУН­ЦИ­ЈА, У БР­ДИ­МА СЕ­ВЕР­НЕ ИТА­ЛИ­ЈЕ

Храм жудње за женом

Над је­зе­ром Гар­да, ве­ли­ки пи­сац Га­бри­јел Д’А­нун­цио (1863-1938) са­гра­дио је се­би ве­ле­леп­ни дом-му­зеј, по­све­тив­ши га по­бе­ди ита­ли­јан­ског оруж­ја у Пр­вом свет­ском ра­ту. Али, ми­сли­мо да је он ипак ство­рен пр­вен­стве­но за жен­ске очи

– Што вре­ме ви­ше бу­де од­ми­ца­ло ка сло­му ова­кве, јад­не Евро­пе и ка ра­ђа­њу но­ве, сло­бод­не и моћ­не – уве­рен сам да ће зна­чај и сла­ва Д’А­нун­ци­ја ра­сти све ви­ше, на­ро­чи­то у жен­ским очи­ма!

– За­што та­ко ми­слиш? – пи­та ме, за­тре­пе­рив­ши ду­гим тре­па­ви­ца­ма пред на­гло ра­ши­ре­ном мо­дри­ном свог по­гле­да, гро­фи­ца Ма­ри­е­ла Ал­бе­ри­ни, пре­ле­па ко­лум­нист­ки­ња Бер­лу­ско­ни­је­вог днев­ни­ка Il Gi­or­na­le, ко­јој по­ма­жем са­ве­ти­ма и гра­ђом да на­пи­ше по­ли­тич­ки три­лер о са­бо­та­жи у Чер­но­би­лу, али под усло­вом да за ка­та­стро­фу не оп­ту­жи и не оцр­ни Ср­бе.

Ка­жем ка­ко је у пи­та­њу ну­жна по­сле­ди­ца бр­зог и све ду­бљег и ши­рег, ско­ро ма­сов­ног су­но­вра­та европ­ске, бе­лач­ке му­шко­сти у мр­тви оке­ан рав­но­ду­шно­сти спрам ча­ри и ча­ро­ли­ја нај­за­но­сни­јег би­ћа у овој аре­ни уни­вер­зу­ма, да­кле Же­не. О то­ме, уо­ста­лом, жа­ло­сно све­до­че и све уче­ста­ли­је три­јум­фа­ли­стич­ке ма­ни­фе­ста­ци­је ми­ли­он­ских ма­са пе­де­ра по пре­сто­ни­ца­ма Евро­пе, с ча­сним из­у­зет­ком срп­ског Бе­о­гра­да. Сво­јом по­е­зи­јом и ро­ма­ни­ма, ми­сли­ма и де­ли­ма, др­жа­њем у са­ло­ни­ма и на три­би­на­ма, те на­да­све сво­јим до­мом-му­зе­јом – Д’А­нун­цио је ис­трај­но ства­рао и ство­рио по­след­њи ве­ли­ки ис­каз му­шке жуд­ње за ди­во­та­ма жен­ског ро­да.

До­ду­ше, из­ло­же­но мне­ње је са­свим уса­мље­но. На књи­жев­ној ле­ви­ци – од ста­рог мо­дер­ни­зма до но­вог пост­мо­дер­ни­зма и бив­шег ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма ко­ји се са­да зо­ве мон­ди­ја­ли­зам – Д’А­нун­цио ужи­ва са­мо углед ве­ли­ког мај­сто­ра умет­но­сти ра­ди умет­но­сти, од­но­сно го­во­ра ра­ди го­во­ра. Та­ква сла­ва је ту са­свим ра­зу­мљи­ва: не­ма­ју­ћи ишта зна­чај­но да ка­жу, ле­ви­ча­ри свој хро­нич­ни не­до­ста­так на­сто­је да на­до­ме­сте оним ка­ко се не­што ка­же. И за те по­тре­бе Д’А­нун­ци­је­ва ба­рок­но рас­ко­шна ре­то­ри­ка је не­пре­ва­зи­ђе­ни узор, тим пре што и она слу­жи да сво­јим све­тлу­ца­њи­ма и за­се­њи­ва­њи­ма по­кри­ва оп­шта ме­ста, ба­нал­но­сти и из­ве­шта­че­но­сти, од ко­јих су са­зда­ни ње­го­ви ро­ма­ни.

Из­ме­том про­тив Беч­ли­ја

У про­сто­ри­ма ду­хов­не де­сни­це – већ де­це­ни­ја­ма жи­вот­но угро­же­не ма­њи­не – за­до­во­ља­ва­ју се хва­ло­спе­ви­ма с ле­ви­це. Као да је у пи­та­њу не­ка на­кнад­на осве­та Учи­те­љи­це жи­во­та, с об­зи­ром на пре­ду­гу про­скри­бо­ва­ност Д’А­нун­ци­ја под жи­гом фа­ши­сте. Ту се због за­ста­ре­ло­сти или не­при­лич­но­сти углав­ном пре­ћут­ку­је по­ли­тич­ко-исто­риј­ски зна­чај Д’А­нун­ци­је­вих по­ду­хва­та: од ства­ра­лач­ког, сце­на­ри­стич­ког и ре­ди­тељ­ског, па и ко­сти­мо­граф­ског и ко­ре­о­граф­ског об­ли­ко­ва­ња ита­ли­јан­ског на­ци­о­на­ли­зма по узо­ру на им­пе­ри­јал­ни Рим, пре­ко оп­штег по­зи­ва да се Ита­ли­ја свр­ста на стра­ну атлант­ских са­ве­зни­ка а про­тив Ау­стро­у­гар­ске, до осва­ја­ња Ри­је­ке, на че­лу лич­не ле­ги­је, где је ус­по­ста­вио си­стем у ко­јем мно­ги исто­ри­ча­ри ви­де на­ја­ву кор­по­ра­тив­не др­жа­ве фа­ши­зма. Не­где из­ме­ђу, Д’А­нун­цио је над­ле­тео Беч и из ави­о­на ко­јим је сам упра­вљао ис­тре­сао лет­ке ита­ли­јан­ског ире­ден­ти­зма и свој из­мет, др­жан у ноћ­ној по­су­ди.

И сам Д’А­нун­цио, у пи­сму Бе­ни­ту Му­со­ли­ни­ју од 27. ав­гу­ста 1926, ис­по­ве­да сво­је не­за­до­вољ­ство што те ње­го­ве за­слу­ге за отаџ­би­ну фа­ши­зма би­ва­ју на­мер­но ба­ца­не у за­бо­рав:

„На­кон што сам ис­по­што­вао це­ло­куп­ну ло­јал­ност мо­је са­гла­сно­сти, на­кон што сам од­ба­цио и раз­ве­јао ви­ше не­го јед­ну те­шку сен­ку – та­ко­ђе из­ван Ита­ли­је – а да при том ни за час ни­сам иза­шао из еле­гант­но­сти мо­је ре­зер­ви­са­но­сти, ја, са­да, с мо­јом про­ниц­љи­во­шћу ,ви­до­ви­тог слеп­ца’ уо­ча­вам зна­ке не­по­ве­ре­ња, зна­ке по­себ­не пре­до­стро­жно­сти са тво­је стра­не, и са стра­не тво­јих слу­жбе­ни­ка, про­тив ме­не ко­ји не мо­же би­ти су­пар­ник, ни­ти так­мац, осим са­мом се­би… И за­то се са­да пи­там ка­ко имаш ср­ца да код Ита­ли­ја­на под­сти­чеш при­вид­ни за­бо­рав све­га оно­га што сам учи­нио. Јед­но­гла­сност не­ких за­па­њу­ју­ћих пре­ћут­ки­ва­ња ода­је по­слу­шност спрам од­ре­ђе­не на­ред­бе. У Афри­ци не по­сто­ји про­роч­ки пе­сник Под­ви­га у пре­ко­мор­ским зе­мља­ма. У отаџ­би­ни не по­сто­ји ри­јеч­ки тво­рац Кор­по­ра­ци­ја, не по­сто­ји об­но­ви­тељ сва­ког му­жев­ног по­ви­ка, ге­ста, ри­ту­а­ла; не по­сто­ји из­у­ми­тељ из­ве­сних го­вор­нич­ких рит­мо­ва, не­ких моћ­них ка­ден­ци (алу­зи­ја на Му­со­ли­ни­је­ве ими­та­ци­је Д’А­нун­ци­је­вог сти­ла, прим. Д. К.), не­ких по­кре­тач­ких по­тра­га… Мо­ја истин­ска сла­ва све­тле­ће у сле­де­ћем сто­ле­ћу.”

Ево нас у ре­че­ном сто­ле­ћу оче­ки­ва­не сла­ве. Што се ти­че пи­сца ових ре­до­ва: у шет­њи кроз але­је пар­ка и кроз ода­је ни­за згра­да до­ма ко­ји је Д’А­нун­цио са­гра­дио се­би над је­зе­ром Гар­да. Реч је о ску­пу јед­но­спрат­них и дво­спрат­них згра­да нео­ро­ман­ског сти­ла, ко­је су по­ста­вље­не у по­ре­дак на­лик вој­ном утвр­ђе­њу, да не ка­жем ка­сар­ни (због њи­хо­ве љуп­ко­сти). Сва­кој згра­ди и сва­ком про­сто­ру би­ла је на­ме­ње­на по­себ­на функ­ци­ја, од тр­пе­за­ри­је, спа­ва­ћих со­ба и ку­па­ти­ла те рад­не со­бе, пре­ко Со­бе ре­ли­кви­ја и Дво­ра­не гло­бу­са с би­бли­о­те­ком, до Са­ло­на му­зи­ке, Ау­ди­то­ри­ју­ма, Му­зе­ја и По­ча­сног пе­ро­на, за по­тре­бе све­ча­ног до­че­ка ви­со­ких зва­ни­ца. Уну­тра­шњост је ис­пу­ње­на, до крај­њих гра­ни­ца рас­по­ло­жи­вог про­сто­ра, си­ле­си­јом на­ме­шта­ја и пред­ме­та, сли­ка и скулп­ту­ра, та­пи­се­ри­ја и за­ве­са, књи­га и ру­ко­пи­са. Све је пре­кри­ве­но по­лу­мра­ком из ког про­си­ја­ва­ју по­зла­те ко­је су Д’А­нун­ци­ју би­ле по­себ­но дра­ге. Сву­да их има, од укра­сних еле­ме­на­та од гип­са на стро­по­ви­ма до пре­кри­ва­ча и по­ве­за књи­га.

Брод у бр­ди­ма

Нај­ра­ди­је до­ла­зим у по­се­ту Д’А­нун­ци­ју у ка­сну је­сен, ка­да се над се­вер­ном Ита­ли­јом над­не­су ма­гле. Во­лим да та­ко ко­ра­чам, по уве­лом ли­шћу пар­ка, кроз ма­глу, и да ме из ње увек из­не­на­ди пра­мац рат­ног бро­да ко­ји је д’А­нун­ци­ју по­кло­ни­ла рат­на мор­на­ри­ца, из­нев­ши дар у шу­му, ви­со­ко над је­зе­ром и да­ле­ко од сва­ког мо­ра. Ста­нем пред тај брод, ко­јим је ко­ман­до­вао у ра­ту по­ги­ну­ли при­ја­тељ пе­сни­ка, и осе­ћам се као да сам иза­шао из ло­ги­ке овог све­та те од­ма­као да­ле­ко, за­шав­ши у не­ку дру­гу, где је све мо­гу­ће, па и све­ко­ли­ки пре­о­крет свих пре­о­кре­та Евро­пља­на…

Зва­нич­но, све је то Д’А­нун­цио по­све­тио по­бе­ди Ита­ли­ја­на у Пр­вом свет­ском ра­ту, ко­ју ве­ли­ча­ју мно­ги рат­ни тро­фе­ји, од оруж­ја и ор­де­ња све до по­ме­ну­тог рат­ног бро­да и ма­ле под­мор­ни­це бри­га­де De­ci­ma Mass, под кро­вом Му­зе­ја. Огром­на ве­ћи­на уче­них ис­тра­жи­ва­ча спи­са и под­ви­га Га­бри­је­ла Д’А­нун­ци­ја, пак, сма­тра да је он хтео и ус­пео се­би за жи­во­та по­ди­ћи спо­ме­ник, од­но­сно му­зеј и ма­у­зо­леј, ка­ко би они кроз де­це­ни­је и ве­ко­ве под­сти­ца­ли и одр­жа­ва­ли се­ћа­ње на ње­гов пу­сто­лов­ни жи­вот и спек­та­ку­лар­но де­ло. Мо­же би­ти, али ва­ља се чу­ва­ти од јед­но­стра­них об­ја­шње­ња. Ка­ко нам све­до­чи жи­вот­но ис­ку­ство, јед­на по­сле­ди­ца обич­но има ви­ше узро­ка.

Јед­но је, бар ме­ни, из­ве­сно: ра­до свра­ћам у про­стор Д’А­нун­ци­ја јер ње­гов при­мер пру­жа ве­ли­ку на­ду за ус­пра­вља­ње пре­по­ло­вље­ног или по­кле­клог европ­ског чо­ве­ка. Нај­јед­но­став­ни­је ре­че­но, Д’А­нун­цио сво­јим жи­во­том и де­лом по­ка­зу­је те до­ка­зу­је да је чо­век из кла­се осред­њих у ста­њу да се, си­ли­ном же­ље и во­ље, ви­не ви­со­ко те да­ле­ко, над­ма­шу­ју­ћи соп­стве­ну и оп­шту жа­ло­сну ме­ру огра­ни­че­но­сти.

У књи­жев­но­сти ни­је имао ре­ћи ни­шта но­во а ка­мо­ли зна­чај­но, али је ван­ред­ном во­љом и тру­дом ус­пео ство­ри­ти стил пи­са­ња ко­ји је ути­цао чак и на ге­ни­је по­пут Ју­киа Ми­ши­ме. Ка­да је у не­ком хо­ли­вуд­ском би­о­ско­пу ви­део филм Ка­би­ри­ја – за ко­ји је Д’А­нун­цио на­пи­сао сце­на­рио и ди­ја­ло­ге, ство­рив­ши та­ко жа­нр фил­мо­ва о бо­ди­бил­де­ри­ма из им­пе­ри­јал­ног Ри­ма – Деј­вид Гри­фит је пре­ки­нуо рад на фил­му, ба­цио све сни­мље­но у сме­ће и на­дах­ну­то се окре­нуо сни­ма­њу ре­мек-де­ла Не­тр­пе­љи­вост.

Д’А­нун­ци­је­ва сла­ба­шна те­ле­сна гра­ђа, ве­о­ма уву­че­на бра­да, ме­се­чар­ски вод­њи­кав по­глед – све то ука­зу­је на слаб и по­во­дљив ка­рак­тер, ако је ве­ро­ва­ти кла­сич­ним уџ­бе­ни­ци­ма о фи­зи­ог­но­ми­ци и ка­рак­те­ро­ло­ги­ји. Ипак, он је ус­пео да пре­вла­да сва не­га­тив­на ге­нет­ска усло­вља­ва­ња, те да по­ста­не истин­ски хе­рој исто­ри­је. Ни­је по­треб­но би­ти по­себ­но до­бро упу­ћен у есте­ти­ку те по­вест умет­но­сти па схва­ти­ти да је дом Д’А­нун­ци­ја кр­цат пред­ме­ти­ма сум­њи­ве вред­но­сти, иза­бра­них од ло­шег па и нај­ло­ши­јег уку­са. Ја­сно је да их је нај­го­ри укус ту на­го­ми­лао, као да је био во­ђен бле­са­вом иде­јом да кван­ти­тет мо­же про­из­ве­сти не­ка­кав ква­ли­тет. Ипак, упра­во тај пре­лаз се ту де­сио: у мно­штву на­го­ми­ла­них пред­ме­та, скулп­ту­ра и сли­ка, њи­хо­ве по­је­ди­нач­не агре­сив­не не­у­ку­сно­сти су се из­гу­би­ле си­лом ме­ђу­соб­них су­да­ра и по­ри­ца­ња, ства­ра­ју­ћи ску­па јед­ну ве­ли­ку вред­ност. Мо­жда је у пи­та­њу не­ка естет­ска при­ме­на пра­ви­ла ал­ге­бре по ко­ме два ми­ну­са ства­ра­ју плус.

Last but not le­ast, и сла­ву ве­ли­ког љу­бав­ни­ка Д’А­нун­цио је сте­као упр­кос сво­је ру­жно­ће и, из­ве­сно, ве­о­ма скром­них фи­зич­ких и ерот­ских мо­ћи, о че­му све­до­чи и чи­ње­ни­ца да је сво­јом на­ме­тљи­во­шћу и агре­сив­ном стра­те­ги­јом осво­јио мно­ге вред­не и слав­не, сло­бод­не или уда­те же­не, али да ни­јед­ну ни­је ус­пео по­том да ду­же за­др­жи. И ту ва­ља по­зва­ти за са­вет жи­вот­но ис­ку­ство: сва­ко му­шко хва­ли­са­ње ода­је сла­би­ћа, а скло­ност про­ми­ску­и­те­ту и не­вер­ству за­пра­во не­моћ ко­ја не­до­ста­так ква­ли­те­та кри­је иза кван­ти­те­та.

Д’А­нун­ци­је­ви днев­ни­ци от­кри­ва­ју да је осва­ја­ње Же­не би­ло и оста­ло – од ра­не мла­до­сти до већ се­нил­не ста­ро­сти – сре­ди­шњи циљ ње­го­вог жи­во­та. За­што? За­то што је у Же­ни ви­део нај­по­жељ­ни­је огле­да­ло пред ко­јим се на­ме­штао да би огле­дао сво­је успе­хе на ви­со­ким пу­те­ви­ма пре­о­бра­жа­ја. На­сто­јао је да од ге­нет­ског ма­те­ри­ја­ла по­доб­ног је­ди­но уло­зи гра­ђан­ске осред­њо­сти ство­ри ари­сто­крат­ског бар­да, на­ци­о­нал­ног хе­ро­ја и нео­до­љи­вог прин­ца. До­бро је знао да су жен­ске очи нај­про­дор­ни­је и нај­стро­же. И за­то је на­да­све од же­на тра­жио ма­кар по­сред­не по­хва­ле, до ко­јих му је би­ло мно­го ви­ше ста­ло не­го до Му­со­ли­ни­је­вих при­зна­ња. Уо­ста­лом, нај­бо­ље сти­хо­ве, осло­бо­ђе­не од сва­ке сла­ду­ња­во­сти, на­пи­сао је у ста­ро­сти, об­у­зет оча­ја­њем због гу­бит­ка пол­не мо­ћи, con­di­tio si­ne qua non жен­ске при­вр­же­но­сти.

Све оста­ло, од умет­но­сти до по­ли­ти­ке, би­ло је у сен­ци Же­не или у слу­жби за­се­њи­ва­ња Же­не. Био је ис­трај­но оп­сед­нут раз­ми­шља­њи­ма и сми­шља­њи­ма ка­ко, ка­квим по­ступ­ци­ма, у ка­квом ам­би­јен­ту и ат­мос­фе­ри, с ка­квим ме­ло­ди­ја­ма, ре­чи­ма и ге­сто­ви­ма, у ка­квој оде­ћи и под ка­квим ми­ри­си­ма на­сту­пи­ти – е да би осво­јио, од­но­сно за­вео и од­вео у по­сте­љу на­ме­ра­че­ни плен. Сто­га сам сло­бо­дан за­кљу­чи­ти да је и ве­ле­леп­ни дом, ко­ји је са­гра­дио то­бо­же са­мо у сла­ву ита­ли­јан­ског оруж­ја, био на­да­све за­ми­шљен као ар­хи­тек­тон­ски удар, сра­чу­нат да иза­зо­ве ди­вље­ње и по­да­ва­ње ода­бра­них узо­ра­ка во­ље­не Же­не.

Са­њао је ди­вље Срп­ки­ње

По­след­њи пут по­се­тио сам Vit­to­ri­a­le у дру­штву нај­за­но­сни­је и из­ве­сно нај­леп­ше же­не ита­ли­јан­ске књи­жев­но­сти, Си­би­ле Але­ра­мо, ко­ја ни­је има­ла сре­ћу да је ви­де Дан­те или Пе­трар­ка већ са­мо чки­ља­ве, крат­ко­ви­де или зри­ка­ве очи мо­дер­них, по­пут Сте­фа­на Цвај­га, ко­ме ипак ду­гу­је­мо до­стој­но, прем­да ле­ван­тиј­ски пре­те­ра­но пред­ста­вља­ње:

„Ко ни­је ви­део Си­би­лу Але­ра­мо у Ри­му, пр­вих го­ди­на XX ве­ка – тај ни­шта ни­је ви­део!“

Ко­ра­чао сам ста­за­ма Vit­to­ri­a­le с при­мер­ком књи­ге Си­би­ли­них бе­ле­шки, об­ја­вље­них пост­хум­но под на­сло­вом Or­sa mi­no­re (Ма­ли ме­двед). И имао сам ути­сак да и она крај ме­не сту­па ко­ра­ком ла­ким по­пут оног у Ни­ке Са­мо­трач­ке. Био је то ко­рак по­бе­до­но­сне али ту­жне уз­ви­ше­но­сти над му­шким све­том кроз ко­ји је про­ла­зи­ла, сте­че­не ду­бо­ком све­шћу не са­мо о вр­ли­на­ма му­жев­но­сти већ и о њи­хо­вом из­о­стан­ку на свим ме­сти­ма за­ка­за­них са­ста­на­ка.

Ва­ља при­зна­ти да пред­ме­ти ње­го­вих удва­ра­ња пре­че­сто ни­су би­ли на ви­си­ни при­ре­ђе­ног спек­та­кла. И о та­квим тре­ну­ци­ма раз­о­ча­ра­ња оба­ве­шта­ва­ју нас ње­го­ви днев­ни­ци. На јед­ној стра­ни­ци га­ђе­ње ко­је Д’А­нун­ци­ју иза­зи­ва ра­чун­џиј­ска ни­скост и мо­рал­на мло­ха­вост не­ке гра­ђан­ке – оче­ки­ва­не на не­ком (из­гле­да про­па­лом) љу­бав­ном са­стан­ку – по­кре­ће ње­го­ве кри­ла­те ми­сли ка да­љи­на­ма хо­ри­зо­на­та обе­ле­же­них лан­цем ди­нар­ских пла­ни­на, где се у том ча­су ди­вље ле­пе срп­ске же­не, ста­ме­не по­пут сте­на и ус­прав­не по­пут кли­су­ра, ју­нач­ки бо­ре за сло­бо­ду, ра­ме уз ра­ме са сво­јим му­же­ви­ма. Уз­гред ре­че­но, то ди­вље­ње по­себ­но осве­до­ча­ва и ве­ли­ка Ода на­ро­ду срп­ском, пе­снич­ки пре­не­та по­вест срп­ских бор­би, од Ко­со­ва по­ља до Кај­мак­ча­ла­на. Ка­да су про­то­и­зво­ђа­чи јав­ног мне­ња За­па­да уо­чи­ли да је Ита­ли­ја је­ди­на чла­ни­ца NA­TO-а где Ср­би до­би­ја­ју ме­диј­ски рат – ко­мен­та­тор Cor­ri­e­ra del­la Se­ra је то при­пи­сао да­љин­ском ути­ца­ју Д’А­нун­ци­ја и ње­го­ве оде. <