ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Кодекс Соларног реда

 

Пред­го­вор

I – Зве­зда­не маг­ни­ту­де

II – Мета­би­о­ло­ги­ја

III – Упут­ства спо­зна­ји

IV – Ethos

V – Мисти­ка све­тло­сти

VI – Сек­стант за крај циклу­са

VII – Све­ти брак

 

 

Пред­го­вор

 

Кодекс Солар­ног реда је једи­ни пози­тив­ни одго­вор који сам у ста­њу пру­жи­ти изда­ва­че­вој, љуба­зној, потра­жњи тек­ста одре­ђе­ног опсе­га а „спек­та­ку­лар­ног садр­жа­ја”. У пита­њу је зби­р­ка упут­ста­ва која су ми ука­зи­ва­ла, и ука­зу­ју, почаст при­сти­жу­ћи, током низа годи­на, на моју адре­су. Пита­ње аутор­ства тих упут­ста­ва је бес­пред­мет­но, јер један мета­фи­зич­ки усме­рен ред, по дефи­ни­ци­ји, пред­ста­вља облик над-инди­ви­ду­ал­не реа­ли­за­ци­је, те су њего­ви пло­до­ви иде­ал­но ано­ним­ни, одно­сно импер­со­нал­ни. Морам при­зна­ти да су ми упут­ства иза­зи­ва­ла раз­ли­чи­те реак­ци­је: од иде­ал­ног пре­по­зна­ва­ња, пре­ко запа­ње­но­сти, до инте­лек­ту­ал­не срџ­бе, иза­зва­не дрско­шћу апо­дик­тич­них тврд­њи, лише­них дока­зног поступ­ка. Лек­ти­ра неких упут­ста­ва иза­зи­ва­ла ми је и смех, прем­да подо­зре­вам да је свест тиме насто­ја­ла при­кри­ти страх од редов­нич­ких вока­ци­ја соп­ства. Уоста­лом, ети­ке­ци­ја ми нала­же да се уздр­жим од јав­ног суда о даро­ви­ма, пре­пу­шта­ју­ћи сло­бо­ду суда чита­о­ци­ма.

Пита­ње пра­ва обја­вљи­ва­ња упут­ста­ва или пору­ка упу­ће­них особ­ној наме­ни раз­ре­шио сам под све­тлом док­три­не о кра­ју јед­ног циклу­са кул­ту­ре: оби­чај је да се у таквим пери­о­ди­ма ломе печа­ти тај­ни. Потру­дио сам се да упут­ства, ради боље пре­глед­но­сти, свр­стам у темат­ске цели­не, који­ма сам одре­дио насло­ве, у скла­ду са њихо­вим садр­жа­ји­ма. Напо­ми­њем да су у неким слу­ча­је­ви­ма изло­же­на свр­ста­ва­ња уси­ље­на или про­ви­зор­на, јер одго­ва­ра­ју­ћа упут­ства садр­же више темат­ских еле­ме­на­та. Уз помоћ лич­не, скром­не, еру­ди­ци­је, те уз кон­сул­та­ци­је спе­ци­ја­ли­ста, успео сам да одре­дим изво­ре наво­да који сле­де син­таг­му: „рече­но је у нашим, све­тим, књи­га­ма”. По редо­сле­ду, у пита­њу су сле­де­ћи изво­ри:

I. 1. – Chan­dogya-upa­ni­sad, III, 13, 7; импе­ра­тор Јули­јан: Con­tra Gali­le­os.

I. 4. – Хора­ци­је: Car­mi­na, III, 3, 7-8.

II. 1. – Пла­тон: Тимај, 42, б-д.

III. 5. – Хај­де­гер: Увод у мета­фи­зи­ку.

IV. 20. – Волу­спа, 58-63.

VI. 1. – Пин­дар: Пyтх., X, 29.; Вен­ди­дад, II; Риг-Веда, I, 24, 10.; Tait­ti­riya Sam­hi­ta, IV, 3, 11.

 

У Син­ги­ду­ну­му, про­ле­ће 1985.

Дра­гош Кала­јић

 

 

 

0. I. Ако висо­ко вред­ну­јеш док­три­ну Солар­ног реда, коју сада учиш и усва­јаш, мисли­ма и дели­ма – никад је дру­ги­ма нећеш наме­та­ти, нити ћеш од дру­гих зах­те­ва­ти или оче­ки­ва­ти оно што од себе, док­три­ном вас­пи­та­ван, изи­ску­јеш.

 

 

ЗВЕ­ЗДА­НЕ МАГ­НИ­ТУ­ДЕ

 

I. 1. Пред пита­њем „ко су ти роди­те­љи?” – пра­ви­лан одго­вор гла­си: „Мој роди­тељ је солар­на тра­ди­ци­ја”. Рече­но је у нашим, све­тим, књи­га­ма: „Све­тлост која бли­ста над нама, која сја­ји са оне стра­не све­га, изнад уни­вер­зу­ма, у нај­ви­шим све­то­ви­ма иза којих нема виших – то је иста све­тлост која зра­чи у чове­ку.” Рече­но је, тако­ђе, да је „сун­це које види­мо нашим очи­ма – сли­ка јед­ног инте­ли­ги­бил­ног сун­ца које не види­мо очи­ма”.

 

I. 2. Пред пита­њем „ко су ти пра-роди­те­љи?” – пра­ви­лан одго­вор гла­си: „Моји пра-роди­те­љи су лед и ватра Вели­ког Пра­ска.” При­ти­сни пал­че­ви­ма ушне отво­ре и уве­ри се: ослу­шни одјек свог пра-рађа­ња: буји­це и пожа­ре при­мор­ди­јал­не космо­тво­рач­ке енер­ги­је Вели­ког Пра­ска.

 

I. 3. Пред пита­њем „ода­кле дола­зиш, куда идеш?” – пра­ви­лан одго­вор гла­си: „Дола­зим са зве­зда­них путе­ва и идем ка зве­зда­ним путе­ви­ма.” Сву­да и у сва­ком тре­нут­ку буди при зна­њу да дола­зиш из дале­ка и да дале­ко идеш: ти дола­зиш из пра-исто­ри­је и идеш ка над-исто­ри­ји.

 

I. 4. Рече­но је у нашим све­тим књи­га­ма за свој­ства чове­ка солар­не тра­ди­ци­је: „И кад би се читав свет сру­шио – он би остао успра­ван међу руше­ви­на­ма.” Ти немаш тла – поглед ка зве­зда­ним маг­ни­ту­да­ма је тво­је упо­ри­ште. Непо­ко­ле­бљи­вост твог бића чини део упо­ри­шта ста­бил­но­сти зве­зда­ног порет­ка.

 

I. 5. На путе­ви­ма раз­вој­ног покре­та космич­ког бића, облик зва­ни „човек” је јед­на ста­ни­ца која га при­вре­ме­но при­др­жа­ва и задр­жа­ва.

 

I. 6. Тежи издва­ја­њу умне све­сти из ста­ни­це зва­не „човек” како би спо­знао њену дво­стру­ку уло­гу: бла­го­твор­но подр­жа­ва­ње и опа­сно пре­пре­ча­ва­ње раз­вој­ног покре­та космич­ког бића.

 

I. 7. Буди увек при зна­њу да човек и живот нису циље­ви већ пука сред­ства космо­тво­рач­ке дело­твор­но­сти. Ти ниси рођен да би само живео већ живиш да би делао. Спрам живо­та одр­жа­вај суве­рен­ску дис­тан­цу, као и спрам сва­ког дру­гог сред­ства, насто­је­ћи да њим пот­пу­но овла­даш, јер ће, у про­тив­ном, живот тобом овла­да­ти.

 

I. 8. Овај свет је јед­на од аре­на космич­ке Игре, а у њему ти си један од игра­ча. Ти не знаш, нити можеш зна­ти, сва пра­ви­ла, те не можеш пред­ви­де­ти исхо­де сво­је игре; то се зове сло­бо­да.

 

I. 9. На овој ста­ни­ци врхов­ни зада­так је напу­шта­ње ста­ни­це у прав­цу бес­кра­ја зва­ног „космич­ки Ум”.

 

I. 10. У иде­ал­ној про­јек­ци­ји соп­ства космич­ког бића из тебе, ти ниси члан реда већ је ред члан тебе, ти ниси једин­ка људ­ске зајед­ни­це већ је та зајед­ни­ца једин­ка тебе, ти ниси део све­та већ је свет део тебе.

 

I. 11. Без бића које сад почи­ва у ста­ни­ци зва­ној „човек” – космос не би посто­јао; од истог бића зави­си посто­ја­ње космо­са, дакле супрем­ног порет­ка. Биће је функ­ци­ја космо­са а космос је функ­ци­ја бића; то је сми­сао уче­ња да су људ­ски ум и космич­ки Ум субјек­тив­ни и објек­тив­ни пол једин­стве­не ствар­но­сти.

 

I. 12. У теби почи­ва­ју сви еле­мен­ти све­ми­ра. Зашто? Осе­ћај мало­ду­шно­сти је знак да си забо­ра­вио то пита­ње које посе­ду­је моћ окре­пље­ња и под­сти­ца­ња дело­твор­но­сти.

 

I. 13. Ти си уче­ник а космич­ки Ум је врхов­ни учи­тељ. При нај­ви­шој кате­дри уче­ња, нај­те­же пита­ње гла­си: „Ко си ти?” Одлич­ни одго­вор гла­си: „Ја сам Ти”.

 

 

МЕТА­БИ­О­ЛО­ГИ­ЈА

 

II. 1. Рече­но је у нашим све­тим књи­га­ма да човек „сил­ну нава­лу која је при­ра­сла уз њега, про­и­за­шлу из ватре, вазду­ха и земље, буч­ну и нера­зум­ну” тре­ба „да савла­да умом и доспе у облик свог прво­бит­ног и нај­бо­љег ста­ња”. Тако маги­страл­но озна­че­ни пут бор­бе ума за обли­ко­ва­ње садр­жа­ја инфе­ри­ор­них сфе­ра људ­ске „меша­ви­не”, про­тив пси­хич­ке, егзи­стен­ци­јал­не и соци­јал­не ана­р­хи­је – води поврат­ку ка „прво­бит­ном зави­ча­ју”, ка „зве­зда­ним бора­ви­шти­ма”.

 

II. 2. У овој аре­ни космич­ке Игре, једин­стве­ни, усправ­ни, поло­жај чове­ка је зна­ме­ње иде­ал­не усме­ре­но­сти: повра­так „зве­зда­ним бора­ви­шти­ма”, кроз вас­пи­та­ва­ње посред­ством зве­зда­них кате­дри. Усправ­ни поло­жај је и нај­не­ста­бил­ни­ји поло­жај: знак да биће чове­ка у космич­кој Игри игра на све или ништа.

 

II. 3. Усвој опште уче­ње да је човек оно што сам хоће: нека дру­ги веру­ју како су поста­ли од мај­му­на – ти знај да је тај фамо­зни мај­мун постао од дегра­да­ци­је чове­ка. Нек дру­ги неу­мор­но копа­ју земљу, без­у­спе­шно и пате­тич­но тра­га­ју­ћи за фосил­ним дока­зи­ма тео­ри­је о пре­ра­ста­њу мај­му­на у чове­ка; ти њихо­ву гене­а­ло­ги­ју врста кори­сти за кон­тем­пла­ци­ју обр­ну­тог, дакле пра­вил­ног, сми­сла: у пита­њу је кон­тра-ево­лу­ци­о­ни низ врста, до аме­бо­ид­них и пара­зит­ских, који педа­го­шки пре­до­ча­ва нега­тив­ну будућ­ност бића у чове­ку, ако забо­ра­ви сво­ју миси­ју и изгу­би пра­вац одлич­ног раз­во­ја те поврат­ка „зве­зда­ним бора­ви­шти­ма”.

 

II. 4. Посто­ја­ње мно­штва врста обли­ка живо­та дока­зу­је да су сви хомо­ид­ни обли­ци про­па­ли те је човек послед­ња пре­о­ста­ла могућ­ност отпо­ра дегра­да­ци­ји и про­тив-покре­та, у прав­цу реха­би­ли­та­ци­је и реста­у­ра­ци­је „прво­бит­ног и нај­бо­љег ста­ња”. Знај да су сви опа­жа­ни и изу­ча­ва­ни геном­ски пре­о­бра­жа­ји изра­зи­то деге­не­ра­тив­не при­ро­де: зато се осло­бо­ди и послед­њих илу­зи­ја о нека­квој спон­та­ној и напред­ној „ево­лу­ци­ји” врста те одлуч­но устај про­тив стру­је про­па­да­ња.

 

II. 5. Буди при сећа­њу да си ти плод космич­ких сила и миле­нар­них напо­ра дела и мисли низа гене­ра­ци­ја: про­ду­жи ана­ба­зу, пре­не­си солар­ну тра­ди­ци­ју.

 

 

УПУТ­СТВА СПО­ЗНА­ЈИ

 

III. 1. Сва­ки облик тежи да истра­је у бити сво­је уло­ге одре­ђе­не пра­ви­ли­ма Игре космич­ког Ума. Зна­чај обли­ка зва­ног „човек” испо­ља­ва се једин­стве­ном спо­соб­но­шћу, у овој аре­ни, да себи поста­вља пита­ња о при­ро­ди Ума и сми­слу Игре. Пита­ња која себи поста­вљаш о при­ро­ди космич­ког Ума не могу дове­сти у сум­њу посто­ја­ње Ума јер је он исхо­ди­ште, осно­ва, покре­тач и циљ свих пита­ња. Зато спо­знај гра­ни­це сум­ње: сва­ка сум­ња је у функ­ци­ји апсо­лут­не изве­сно­сти космич­ког Ума која не може бити дове­де­на у сум­њу јер је Ум узроч­ник свих сум­њи.

 

III. 2. Са ста­но­ви­шта ста­ни­це зва­не „човек” – није могу­ће пот­пу­но спо­зна­ти космич­ки Ум јер је он бес­кра­јан и нео­гра­ни­чен а сви људ­ски мето­ди спо­зна­је су одмер­љи­ви и огра­ни­че­ни.

 

III. 3. Моти­ви, сим­бо­ли или але­го­ри­је су беле­зи или ори­јен­ти­ри спо­знај­них истра­жи­ва­ња. Раз­ли­куј озна­ча­ва­ње од озна­че­ног. Само људ­ске „исти­не” су при­вре­ме­ног и огра­ни­че­ног зна­ча­ја и зна­че­ња.

 

III. 4. Не допу­штај да ти свест обма­не при­вид логич­ног савр­шен­ства људ­ских иска­за у огле­да­лу јези­ка јер је језик само један од послед­њих, сла­бих и изоб­ли­че­них, одје­ка Вели­ког Пра­ска космо­ства­ра­ња.

 

III. 5. Све што није прво­бит­но је само боља или лоши­ја, бли­жа или даља, ими­та­ци­ја прво­бит­но­сти. Хро­но­ло­шке или исто­риј­ске табле ими­та­ци­ја обич­но осве­до­ча­ва­ју про­це­се поступ­них изоб­ли­че­ња прво­бит­но­сти, до самог дна непре­по­зна­тљи­во­сти узо­ра или нега­ци­ја, које су, по дефи­ни­ци­ји, пара­зит­ске при­ро­де. Дакле, зада­так је пре­ва­зи­ћи „дека­ден­ци­ју” посред­ством веро­до­стој­ног „дру­гог почи­ња­ња”, по упут­стви­ма наших све­тих књи­га: „да би се јед­но почи­ња­ње поно­ви­ло, не тре­ба вра­ти­ти себе уна­зад себе, као у нешто про­шло­сти, које је позна­то и које тре­ба ими­ти­ра­ти – већ тре­ба учи­ни­ти да то почи­ња­ње отпоч­не још прво­бит­ни­је…”

 

III. 6. Непо­ко­ле­бљи­во одо­ле­вај теку­ћим, дакле про­мен­љи­вим, тала­си­ма зна­че­ња речи. Држи се оба­ле прво­бит­них или нај­древ­ни­јих, позна­тих, зна­че­ња речи. Сту­пањ древ­но­сти зна­че­ња – одре­ђу­је сту­пањ исправ­но­сти зна­че­ња. Знај да је изо­па­че­ње зна­че­ња речи, у мно­гим слу­ча­је­ви­ма, дело све­сне акци­је усме­ре­не раза­ра­њу вред­но­сти.

 

III. 7. При­дај већу позор­ност те зна­чај име­ни­ма него дефи­ни­ци­ја­ма сушта­ста­ва. Име­на су изве­де­на из израв­них иску­ста­ва мани­фе­ста­ци­ја сушта­ста­ва а дефи­ни­ци­је су поку­ша­ји разу­ма да про­из­вољ­но огра­ни­чи оно што је, по сво­јој при­ро­ди, нео­гра­ни­че­но.

 

III. 8. Напре­дак је сећа­ње. Зато је основ­ни зада­так спо­зна­је сусре­ђи­ва­ње све­сти ка соп­ству и шире­ње све­тло­сти спо­зна­је кроз вре­ме­–про­стор мемо­ри­је, ка обно­ви при­мор­ди­јал­ног зна­ња. Зна­ћеш да си савла­дао први део пута спо­зна­је када пре­вла­даш демо­ни­ју вре­ме­на­–про­сто­ра и одго­ва­ра­ју­ћих огра­ни­че­ња, када „про­шлост”, „сада­шњост” и „будућ­ност” или „овде” и „тамо”, будеш дожи­вља­вао као јед­но­вре­ме­ност и све­при­сут­ност себе.

 

III. 9. Буди попут огле­да­ла: све сли­ке све­та може при­ми­ти али ни јед­на уз њега не при­ја­ња, нити га и јед­на усло­вља­ва. Ти носиш без­мер­ну одго­вор­ност јер си тво­рац свих сли­ка све­та које опа­жа твој спољ­ни или уну­тра­шњи поглед. Врли­ном изло­же­не одго­вор­но­сти, изли­шно је да се ти при­ла­го­ђа­ваш све­ту – нек се свет при­ла­го­ђа­ва теби.

 

III. 10. У сва­ком ску­пу обли­ка пре­по­зна­ћеш хије­рар­хиј­ску вер­ти­ка­лу посред­ством зна­ко­ва пора­ста сло­же­но­сти струк­ту­ре и функ­ци­ја. У доме­ну систем­ских или огра­ни­че­них ску­по­ва обли­ка пре­по­зна­ћеш хије­рар­хиј­ску вер­ти­ка­лу посред­ством зна­ко­ва пора­ста разно­вр­сно­сти и анта­го­нич­но­сти њихо­вих ком­по­нен­ти.

 

III. 11. Не поу­здај се у кри­те­ри­јум лепо­те, при одре­ђи­ва­њу ква­ли­те­та обли­ка, ако ниси успео све „сти­ло­ве” сагле­да­ти као раз­ли­чи­те аспек­те дина­ми­ке мани­фе­ста­ци­је једин­стве­ног мега-сти­ла, који обу­хва­та људ­ске и екс­тра-људ­ске тво­ре­ви­не.

 

III. 12. Кон­тем­пли­рај сим­бол јин­–јанг (yin–yang) као космо­грам, општу схе­му космич­ке Игре: и у нај­ве­ћој сфе­ри три­јум­фа хао­са или анар­хи­је опста­је један нукле­ус космо­са, из кога запо­чи­ње циклус космич­ке обно­ве. Игри су нео­п­ход­на оба прин­ци­па, дакле дуал­ност архи­је и ан-архи­је.

 

 

ETHOS

 

IV. 1. Мисли као да ћеш сутра умре­ти – делај као да никад нећеш умре­ти.

 

IV. 2. Мисли и делај неу­сло­вљив од прет­њи пора­за или обе­ћа­ња побе­де. Нема побе­де вред­ни­је од вер­но­сти себи у пора­зу, нити има већег пора­за од издај­ства себе због побе­де.

 

IV. 3. Не сле­ди путе­ве акци­је због добит­ка нити одсту­пај од путе­ва акци­је због губит­ка: ако си веран себи, ако пот­пу­но јеси – ти ништа не можеш више доби­ти, нити изгу­би­ти.

 

IV. 4. Ако се све циклич­но вра­ћа, како уче наше све­те књи­ге – онда настој да чиниш она дела која заслу­жу­ју бити обно­вље­на у сле­де­ћим циклу­си­ма; то је пут сло­бо­де само­о­дре­ђе­ња.

 

IV. 5. Боље је бити мртви лав него живи пас. У мемо­ри­ји потом­ства врли при­мер је моћ­ни­ји и пло­до­твор­ни­ји од живо­та који га је извео у овој аре­ни уни­вер­зу­ма.

 

IV. 6. На путе­ви­ма миси­је пре­пре­ке суо­ча­вај као сред­ства узди­за­ња, амби­се као сред­ства пре­ва­зи­ла­же­ња а апсур­де као сред­ства ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја соп­ства. Овај свет није дру­го до аре­на игре кроз коју се биће вас­пи­та­ва и про­ве­ра­ва за више миси­је, теже задат­ке.

 

IV. 7. Не тужи се на тежи­ну задат­ка миси­је јер је та тежи­на про­це­на тво­јих вред­но­сти и могућ­но­сти.

 

IV. 8. Пат­ња, туга или страх су раз­ли­чи­та име­на тво­јих сла­бо­сти. Зато не опту­жуј дру­ге или дру­го за сво­је неда­ће већ устај у бор­бу про­тив соп­стве­них сла­бо­сти.

 

IV. 9. Из реч­ни­ка опи­си­ва­ња соп­ства изба­ци реч „грех” јер она има моћ ства­ра­ња одго­ва­ра­ју­ћих осе­ћа­ња кри­ви­це, недо­лич­них солар­ног редов­ни­ка. У пита­њу је изве­шта­че­но осе­ћа­ње које је убе­дљи­во осве­до­че­но, кроз исто­ри­ју, погуб­ним и тра­гич­ним после­ди­ца­ма. Уме­сто речи „грех” – упо­тре­бља­вај извор­ни израз који гла­си: „гре­шка”.

 

IV. 10. Са ове космич­ке ста­ни­це зва­не „човек” ми не види­мо пре­де­ле иза пра­га зва­ног „смрт”. Сто­га је сва­ки страх од смр­ти нео­сно­ван или иза­зван незна­њем. Ако је у пита­њу страх за мате­ри­ју тела – знај да у том доме­ну ника­да нико није умро јер ника­да, ни јед­на, чести­ца мате­ри­је није била уни­ште­на. Попут чести­ца мате­ри­је – и искре ума су неу­ни­шти­ве, непо­мрач­не, при­па­да­ју­ћи нашем „непо­бе­ди­вом сун­цу”.

 

IV. 11. Не допу­штај да ти свест зага­ђу­ју и пони­жа­ва­ју стра­хо­ви или наде иза­зва­ни арби­трар­ним прет­по­став­ка­ма о при­ро­ди смр­ти; сво­јим дели­ма и мисли­ма ти посред­но усло­вља­ваш при­ро­ду смр­ти.

 

IV. 12. По сред­стви­ма пре­по­знај и про­це­њуј циље­ве. Само сред­ства оправ­да­ва­ју циље­ве.

 

IV. 13. Иску­ша­вај соп­стве­ну цело­ви­тост и ста­ме­ност бића суздр­жа­но­шћу у сред оби­ља, чед­но­шћу у сред орги­ја, бли­ста­во­шћу у сред мра­ка. Пра­ви­лан пут испи­та соп­ства није зато­мља­ва­ње иску­ше­ња већ суве­ре­ни­тет соп­ства над свим иску­ше­њи­ма. „Пусти­њач­ка” повла­че­ња из све­та или физи­о­ло­шке „аске­зе” су обе­леж­ја сла­бо­сти и кука­вич­лу­ка те посред­не гло­ри­фи­ка­ци­је иску­ше­ња.

 

IV. 14. Међу људи­ма упут­но је носи­ти обе­леж­ја и маске за пору­ге или зази­ра­ња, изла­га­ти се непри­ја­тељ­ству пори­ва ка ниве­ла­ци­ји, ста­ја­ти на мести­ма којих се оста­ли застра­ше­но кло­не, опста­ја­ти на изгу­бље­ним, про­кле­тим упо­ри­шти­ма; тако ћеш себе одви­ка­ва­ти и осло­ба­ђа­ти од мери­ла људ­ског, пре­вр­тљи­вог, мора­ла те лак­ше усва­ја­ти веч­ну ети­ку зве­зда­них маг­ни­ту­да.

 

IV. 15. Не задр­жа­вај се код врлих људ­ских мисли и дела јер су они само пока­за­те­љи космич­ких узо­ра, про­си­ја­ва­ње или одра­зи сја­ја космич­ког Ума. Ка прво­бит­ним узо­ри­ма стре­ми.

 

IV. 16. Буди рав­но­ду­шан спрам сла­ве коју деле људи. Где је космич­ки Ум – тамо је тво­ја сла­ва.

 

IV. 17. Буди искрен пред собом јер сва­ка лаж при­кри­ва сла­бо­сти које пре­те помра­че­њем искре све­тло­сне ста­туе твог бића.

 

IV. 18. Лице је нај­не­по­сред­ни­је и нај­о­чи­глед­ни­је осве­до­че­ње бића, осо­би­то очи за које је рече­но да су „про­зо­ри душе”. Реч „лице” поти­че од „чини­ти” јер је лице син­те­тич­ки израз ску­па мисли и дела.

 

IV. 19. Раз­ви­јај у себи моћи гип­ко­сти и чвр­сти­не бића, као да је у пита­њу изра­да ван­ред­ног мача у нај­ви­шим ради­о­ни­ца­ма уме­ћа. Сама гип­кост је пово­дљи­ва а сама кру­тост је ломљи­ва. Нео­п­ход­но је посе­до­ва­ти обе осо­би­не: гип­кост која слу­жи чвр­сти­ни, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи пре­ло­ме – и чвр­сти­ну која слу­жи гип­ко­сти, сузби­ја­ју­ћи под­ви­ја­ња.

 

IV. 20. Рече­но је у нашим све­тим књи­га­ма да ће после сло­ма моћи (раг­на­рок) „земља дру­ги пут изро­ни­ти из мора, опет зеле­на”, да ће „орао лови­ти рибу по пла­ни­на­ма” и да ћемо се поно­во оку­пи­ти на нашим пољи­ма, где ћемо „у тра­ви наћи чуде­сне злат­не табли­це за игру, које посе­до­ва­смо у пра­дав­ним вре­ме­ни­ма”. Ста­но­ва­ће­мо у гра­ђе­ви­ни „леп­шој од Сун­ца”. У пита­њу је визи­ја цело­ви­те мемо­ри­је, која обу­хва­та сва вре­ме­на, а не нека­кво обе­ћа­ње које циља хра­бри­ти надом. Нада је лоше, недо­стој­но и неча­сно упо­ри­ште мишље­ња и дела­ња. Зато одбиј од све­сти сва­ку наду и буди оно што јеси, упр­кос без­на­ђу.

 

 

МИСТИ­КА СВЕ­ТЛО­СТИ

 

V. 1. Све­тло­сни дискос је све­та под­ло­га кон­тем­пла­ци­је вред­но­сти. Све­тлост је сред­ство оку­пља­ња свег расу­тог Вели­ким Пра­ском. Буди у ноћи људ­ског све­тлост која пове­зу­је инфи­нит­но и инфи­ни­те­зи­мал­но.

 

V. 2. Свет­ко­ви­не лет­њег и зим­ског сол­сти­ци­ја састо­је се из два пери­о­да; први, у зна­ку кер­ме­са, посве­ћен је „опро­шта­ју од Сун­ца”, одно­сно „доче­ку Сун­ца”, а дру­ги, у зна­ку издва­ја­ња и оса­мље­но­сти, посве­ћен је кон­тем­пла­ци­ји све­тло­сти коју окон­ча­ва риту­ал­ни поздрав узди­жу­ћем Сун­цу. Кер­мес „опро­шта­ја” и „доче­ка” је игра, коло, око иде­је непо­бе­ди­вог, непо­мрач­ног и непо­мич­ног сун­ца, цен­тра космич­ке импе­ри­је који све путе­ве отва­ра, све путе­ве пове­зу­је. Дакле, при упо­тре­би сли­ке небе­ског Сун­ца, у сим­бо­ли­зму супрем­не све­тло­сти, нео­п­ход­но је одстра­ни­ти еле­мен­те „покре­тљи­во­сти” и „про­мен­љи­во­сти”.

 

 

СЕК­СТАНТ ЗА КРАЈ ЦИКЛУ­СА

 

VI. 1. Рече­но је у нашим, све­тим, књи­га­ма да пут поврат­ка нашем земаљ­ском пра-зави­ча­ју „не може бити откри­вен ни морем, ни коп­ном”. По зако­ну коре­спон­ден­ци­ја, изло­же­но мета­фи­зич­ко уче­ње упу­ћу­је поглед и ка физич­ком ана­ло­го­ну: можда је наш пра-зави­чај недо­сту­пан јер почи­ва под полар­ним ледом, некад зелен и пло­дан? Наше све­те књи­ге садр­же мно­штво астро­ном­ских инди­ка­ци­ја и сећа­ња полар­ног седи­шта пра-зави­ча­ја. Рече­но је да „тамо зве­зде, Месец и Сун­це само јед­ном у годи­ни уста­ју и поле­жу а јед­на годи­на је као један дан (и ноћ)” те да сазве­жђе „Вели­ког Медве­да про­си­ја­ва и гасне у дану”, висо­ко над осмо­три­штем. Око осмо­три­шта полар­ног пра-зави­ча­ја кру­же „три­де­сет зора, три­де­сет сеста­ра… у гру­па­ма од по шест, ску­па напре­ду­ју­ћи ка истом циљу”. Са сја­јем тих зна­ња осло­бо­ди се и послед­њих веза за „сад и овде”: буди увек и сву­да.

 

VI. 2. У јези­ци­ма, космо­го­ни­ја­ма, мито­ви­ма, оби­ча­ји­ма и пси­хич­ким струк­ту­ра­ма индо­е­вроп­ских кул­ту­ра откри­ве­ни су, и откри­ва­ју се, беле­зи и спо­ме­ни­ци једин­ства пре дија­спо­ре, у коме почи­ва­ју темељ­не вред­но­сти. Тре­зо­ри индо­е­вроп­ског једин­ства су основ­ни циљ прег­ну­ћа твог сећа­ња. Са зна­њем темељ­них вред­но­сти рас­пр­ши илу­зи­је наци­о­на­ли­за­ма. Фор­му­ла зва­на „наци­ја” је патент тре­ћег ста­ле­жа којим су жре­ци капи­та­ла и демо­ни­је капи­та­ли­за­ци­је леги­ти­ми­са­ли сво­ју пре­власт, под­ри­ва­ју­ћи орга­но­не вред­но­сти, иза­зи­ва­ју­ћи арби­трар­не поде­ле и суко­бе у циљу пара­зит­ске и лихвар­ске екс­пло­а­та­ци­је. Сто­га, за нас, „наци­о­нал­на само­свест” ника­ко не може бити циљ, већ, евен­ту­ал­но, само пола­зи­ште тен­зи­ја ка оку­пља­њу богат­ства раз­ли­чи­то­сти око иде­ал­ног једин­ства, које хије­рар­хиј­ски и хро­но­ло­шки над­ви­су­је и прет­хо­ди прво­бит­но­сти.

 

VI. 3. Од Атлан­ти­ка до Ура­ла, про­сто­ри вир­ту­ел­не ЕУ-топи­је су под мили­тар­но-еко­ном­ско-кул­тур­ном оку­па­ци­јом сила два систе­ма, чији међу­соб­ни одно­си су само при­вид­но анти­те­тич­ки. У пита­њу су само кван­ти­та­тив­но и мето­до­ло­шки раз­ли­чи­ти моде­ли једин­стве­ног прин­ци­па, у зна­ку демо­ни­је еко­но­ми­је, где су сред­ства живо­та попри­ми­ла ауто­ри­тет врхов­них циље­ва живо­та, под­вр­га­ва­ју­ћи чове­ка и дру­штва фина­ли­те­ти­ма изо­па­че­ног порет­ка вред­но­сти. Раз­ви­је­ни­ји и ефи­ка­сни­ји модел демо­ни­је еко­но­ми­је подр­жа­ва опста­нак дру­гог јер му посред­но слу­жи за оства­ре­ње низа стра­те­шких циље­ва: од зато­мља­ва­ња при­вред­но-кон­ку­рент­ских вир­ту­ел­но­сти одре­ђе­них под­руч­ја све­та, осу­ђе­них на при­мар­не и секун­дар­не актив­но­сти те инфе­ри­ор­ни поло­жај у свет­ском еко­ном­ском порет­ку – до при­пре­ма­ња тере­на за лихвар­ску екс­пло­а­та­ци­ју. При­вид анти­те­зе тако­ђе је више­функ­ци­о­на­лан: од пру­жа­ња али­би­ја за хипер­про­дук­ци­ју апсур­да (про­ли­фе­ра­ци­ја кла­сич­ног, нукле­ар­ног и „зве­зда­ног” нао­ру­жа­ња) – до затва­ра­ња хори­зон­та могућ­но­сти успо­ста­вља­ња веро­до­стој­не, мета­е­ко­ном­ске, алтер­на­ти­ве. Особ­ни зада­так сва­ког редов­ни­ка је да свој отпор одр­жа­ва на поу­зда­ној дис­тан­ци од при­вид­них анти­те­за, дакле у пози­ци­ји апсо­лут­не несвр­ста­но­сти.

 

VI. 4. Исто­риј­ско иску­ство при­ви­да анти­те­за „либе­рал­ног” и „држав­ног капи­та­ли­зма” све­до­чи да су оба моде­ла демо­ни­је еко­но­ми­је једин­стве­но дело­твор­ни у циљу под­ри­ва­ња, уни­ште­ња или зато­мља­ва­ња темељ­них вред­но­сти европ­ске кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је. Раз­ви­је­ни­ји и ефи­ка­сни­ји модел је неу­по­ре­ди­во успе­шни­ји јер су њего­ва сред­ства нега­ци­ја суп­тил­ни­ја и дале­ко­се­жни­ја. Пара­док­сал­но, при­ми­тив­ни­ји модел, бру­тал­ним огра­ни­че­њи­ма људ­ских сло­бо­да успео је да спа­се одго­ва­ра­ју­ће под­руч­је оку­па­ци­је ЕУ-топи­је од суб­вер­зив­них дело­ва­ња псе­у­до-кул­ту­ре раз­ви­је­ни­јег моде­ла, док је прак­са сиро­ве при­си­ле и вул­гар­не индок­три­на­ци­је иза­зва­ла, те иза­зи­ва, обр­ну­те ефек­те, посред­но под­сти­чу­ћи пози­тив­не отпо­ре и буде­ћи само­све­сти о вред­но­сти спе­ци­фич­них насле­ђа, које се у мно­гим амби­јен­ти­ма раз­ви­ја­ју сме­ром над-наци­о­нал­них пер­спек­ти­ва, у зна­ку европ­ског пре­по­зна­ва­ња и оку­пља­ња.

 

VI. 5. Ми живи­мо у усло­ви­ма пла­не­тар­ног раз­ма­ха доми­ни­о­на лихвар­ске и тро­вач­ке циви­ли­за­ци­је чија је при­ро­да изра­зи­то пара­зит­ска или вам­пир­ска а зва­нич­на кул­ту­ра или псе­у­до-кул­ту­ра пре­те­жно алго­лаг­ниј­ског, дакле садо-мазо­хи­стич­ког, карак­те­ра. Изло­же­на дефи­ни­ци­ја је нај­са­же­ти­ји закљу­чак нашег истра­жи­ва­ња зна­че­ња „зна­ко­ва вре­ме­на”, одно­сно зна­ко­ва кра­ја циклу­са у зна­ку доми­на­ци­је кул­ту­ре тре­ћег ста­ле­жа. Није у пита­њу смак све­та већ смак илу­зи­ја јед­ног од низа све­то­ва у овој аре­ни уни­вер­зу­ма. У изло­же­ним окол­но­сти­ма упут­но је при­ме­њи­ва­ти наче­ло зва­но „јаха­ти тигра”: дакле, не супрот­ста­вља­ти се, залуд­но, сти­хи­ји већ је „заја­ха­ти” и оче­ки­ва­ти њено исцр­пље­ње. Нео­п­ход­но је ства­ра­ти „пара­лел­не” про­сто­ре, узди­за­ти цита­де­ле веро­до­стој­не алтер­на­ти­ве које су вир­ту­ел­ни цен­три кри­ста­ли­за­ци­је нове, ЕУ-топиј­ске, кул­ту­ре. Дакле, пре­по­ру­ка гла­си: ника­кав „кон­такт” са непри­ја­те­љем, ника­кав сукоб или дија­лог, поле­ми­ка или ком­про­мис – већ издво­је­на дело­твор­ност отпо­ра и при­пре­ма обно­ве вред­но­сти и радо­сти живо­та.

 

VI. 6. Овај свет није наше гра­ди­ли­ште јер има више потре­ба за гро­ба­ри­ма него за гра­ди­те­љи­ма. При про­јек­то­ва­њу гра­ђе­ви­не „леп­ше од Сун­ца” води рачу­на да она мора задо­во­љи­ти три функ­ци­је исто­вре­ме­но: кер­мес, ста­ди­он и кате­дра­ла.

 

VI. 7. Под уда­ри­ма непри­ја­тељ­ства, када те обу­зи­ма­ју теско­ба и мало­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти – поглед упу­ти ка зве­зда­ним кате­дра­ма које нас надах­њу­ју лек­ци­ја­ма суве­ре­ног спо­кој­ства и сиде­рал­не ведри­не. Тамо је наш дом.

 

 

СВЕ­ТИ БРАК

 

VII. 1. Брак је све­та уста­но­ва врли­ном нашег наче­ла које не при­зна­је гра­ни­це изме­ђу сакрал­не и про­фа­не сфе­ре, те нала­же зада­так сакра­ли­за­ци­је свих бит­них обли­ка и доме­на људ­ске дело­твор­но­сти.

VII. 2. Брак је еми­нент­но мета­фи­зич­ко пред­у­зе­ће јер се супрот­ста­вља про­це­си­ма физич­ке сфе­ре који теже про­ми­ску­и­те­ту, поти­ра­њу ква­ли­та­тив­них раз­ли­ка те ниве­ла­ци­ји и, у крај­њој кон­се­квен­ци, „топлој смр­ти“ дру­гог зако­на тер­мо­ди­на­ми­ке. У свом иде­ал­ном одре­ђе­њу и опре­де­ље­њу брак је израз херој­ске одлу­ке бића за једин­стве­ност упр­кос мно­штва, за веч­ност упр­кос про­ла­зно­сти, за ква­ли­тет упр­кос кван­ти­те­та, за фор­му упр­кос амор­фи­је. Нико те не тера да сту­паш у брак и пре­у­зи­маш одго­ва­ра­ју­ће, херој­ске, дужно­сти и одго­вор­но­сти; зато, рас­ки­да­ју­ћи брач­ни савез, не опту­жуј уста­но­ву већ сво­ју сла­бост, одно­сно немоћ извр­ше­ња мета­фи­зич­ких циље­ва.

VII. 3. Брак је један од обли­ка вер­но­сти темељ­ним вред­но­сти­ма. Дисци­пли­на брач­не вер­но­сти не врши се спрам нека­квих пре­вр­тљи­вих морал­них оби­ча­ја, нити спрам супру­жни­ка, већ пред соп­ством носи­о­ца вер­но­сти. У пита­њу је вер­ност соп­стве­ној одлу­ци, непо­мрач­ном солар­ном прин­ци­пу људ­ског еле­мен­та.

VII. 4. Брак је основ­на ћели­ја људ­ске зајед­ни­це те пре­ли­ми­нар­ни испит тво­јих могућ­но­сти и моћи. Ако ниси у ста­њу узди­ћи твр­ђа­ву поро­ди­це висо­ко над тала­си­ма ан-архи­је и сти­хи­је про­ла­зно­сти и про­мен­љи­во­сти – како ћеш моћи узди­ћи цита­де­лу кри­ста­ли­за­ци­је енер­ги­ја и вред­но­сти ширег опсе­га људ­ске зајед­ни­це? <