ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Дени де Ружмон и сан о уједињеној Европи

„Јед­на једи­на је пар­ти­ја на вла­сти: она која раз­ве­зу­је језик ком­пју­те­ру. Али, уну­тар те пар­ти­је је хаос који вје­р­но одсли­ка­ва несу­ви­слост такве циви­ли­за­ци­је: с ону стра­ну тех­ни­ка — ника­квог дого­во­ра око циље­ва.”

Denis de Rou­ge­mont

Послед­њим, опро­штај­ним и сто­га завет­ним делом Будућ­ност је наша ствар, акту­ел­ном „библи­јом” еко­ло­шких и еуро-феде­ра­ли­стич­ких покре­та, Denis de Rou­ge­mont^[1]В. Denis de Rou­ge­mont: Запад­на пусто­ло­ви­на човје­ка, библи­о­те­ка „Исток-Запад”, Бео­град 1983, где чита­лац може наћи исцрп­не био-библи­о­граф­ске подат­ке о de Rou­ge­mon­tu те њего­ве духов­не пор­тре­те, изве­де­не … Наставите са читањем (1906-1986) пру­жа сно­ви­ма и мисли­ма само­спо­зна­ја европ­ског чове­ка надах­ну­ту син­те­зу сво­је живот­но истрај­не и духов­но непо­ко­ле­бљи­ве, инспи­ри­са­не и инспи­ра­тив­не, дело­твор­но­сти за добро­бит осло­бо­ђе­ња, очу­ва­ња и раз­ви­ја­ња јед­не вред­но­сти европ­ске само­бит­но­сти, зва­не лич­ност, те за ује­ди­ње­ње Евро­пе реги­ја, по фор­му­ли феде­ра­ли­зма, „једин­ства у раз­ли­чи­то­сти, једин­ства које бра­ни раз­ли­чи­то­сти”.

Посеб­ни зна­чај тог сал­да de Rou­ge­mon­to­vog веков­ног, пер­со­на­ли­стич­ког и евро­пе­и­стич­ког анга­жма­на^[2]Појам „анга­жо­ва­на” и чове­ка „исто­доб­но сло­бод­ног и одго­вор­ног” Sar­tre и егзи­стен­ци­ја­ли­сти дослов­но су покра­ли од пер­со­на­ли­ста и de Rou­ge­mon­ta те изоб­ли­чи­ли и потом зло­у­по­тре­би­ли. На овом … Наставите са читањем почи­ва у њего­вој суро­вој акту­ел­но­сти коју одре­ђу­ју и осве­до­ча­ва­ју разор­ни учин­ци расту­ћих сила нихи­ли­зма модер­не циви­ли­за­ци­је, од демо­ни­је еко­но­ми­је и њених идо­ла­три­ја, пре­ко екс­пан­зи­ја пара­зит­ских биро­кра­ти­ја модер­них држа­ва-наци­ја, до шире­ња оби­ма пусти­ња еко­ло­шке ката­стро­фе те про­ду­бљи­ва­ња нукле­ар­ног гено­ци­да. Окру­же­на, запра­во пре­те­ћи опко­ље­на, ужа­сним спек­та­кли­ма модер­ног нихи­ли­зма, чија неде­ла запре­чу­ју хори­зон­те будућ­но­сти људ­ске врсте, лек­ти­ра дела Будућ­ност је наша ствар изгле­да пре­ка­сна, као и про­ми­шља­ња de Rou­go­mon­to­vih пред­ло­га пози­тив­не алтер­на­ти­ве. Ипак, Будућ­ност је наша ствар је завр­шно дело јед­не дуге буд­но­сти и све­сти која је већ три­де­се­тих годи­на сто­ле­ћа јасно уоча­ва­ла неке од бит­них исхо­ди­шта нихи­ли­стич­ких про­це­са. Дакле, у пита­њу је дело пре­ду­го несхва­ће­ног или неу­сли­ше­ног све­до­ка и про­ро­ка раста ката­стро­фе који је сти­цао само жало­сна задо­вољ­ства да му „про­гре­си” модер­не циви­ли­за­ци­је редов­но потвр­ђу­ју песи­ми­стич­ка оче­ки­ва­ња те да њего­ву мисао чине све акту­ел­ни­јом а пред­ло­ге пози­тив­не алтер­на­ти­ве све потреб­ни­јим чове­ку и лич­но­сти, Евро­пи и све­ту.

Лич­ност — пре све­га и изнад све­га

Чвр­сту и сме­лу неза­ви­сност свог погле­да на свет — спрам маг­не­ти­зма основ­них иде­о­ло­шких стру­ја XX сто­ле­ћа — де Rou­ge­mont је испо­ља­вао већ у мла­до­сти духов­ног ста­са­ва­ња, у вре­ме­ну европ­ске пред­рат­но­сти („notre avant-guer­re”) и на попри­шти­ма муч­них тра­га­ња за одго­во­ри­ма на иза­зо­ве кри­зе бур­жо­а­ског и капи­та­ли­стич­ког порет­ка, где је био јед­на­ко уда­љен од покло­ни­ка москов­ских, као и бер­лин­ских, сире­на рево­лу­ци­је. Тач­ни­је рече­но, на фран­цу­ској мапи инте­лек­ту­ал­ног и анти­бур­жо­а­ског бун­тов­ни­штва, три­де­се­тих годи­на сто­ле­ћа, Denis de Rou­ge­mont је пред­у­зи­мао „тре­ћи пут”, изме­ђу и изнад тен­ден­ци­ја ка кому­ни­зму (Ara­gon, Bre­ton, Elu­ard, Gide, etc.) те наци­о­нал­со­ци­ја­ли­зму или фаши­зму (Bra­sil­lach, Céline, Dri­e­oi la Rac­hel­le, Reba­tett, etc). Тих годи­на — у зна­ку гро­зни­ча­вих и очај­нич­ких те нај­че­шће кон­фу­зних и лако­ми­сле­них тра­га­ња мла­дих бун­тов­ни­ка за алтер­на­ти­вом кри­зи бур­жо­а­ског порет­ка и псе­у­до-вред­но­сти — Denis de Rou­ge­mont и њего­ви бли­ско­ми­шље­ни­ци, оку­пље­ни око часо­пи­са Esprit, Ordre nou­ve­au и Hic et Nunc, пред­у­зи­ма­ју један ори­ги­нал­ни и оса­мље­ни пут наде и вере у спа­со­но­сност „духов­не рево­лу­ци­је” на теме­љи­ма пре­по­ро­да и осло­бо­ђе­ња лич­но­сти. Тај „пер­со­на­ли­стич­ки” пут је изве­сно био нај­те­жи јер није имао ника­кве подр­шке у кон­крет­ној дру­штве­ној и поли­тич­кој ствар­но­сти Евро­пе. У пита­њу је један спе­ци­фич­ни, хри­шћан­ством и нео­то­ми­змом про­жет, пут иде­а­ли­зма, на коме се хра­бро исти­цао при­мат ауто­ри­те­та и сло­бо­де лич­но­сти, апсо­лут­не и супер­и­ор­не мона­де, непод­вр­гљи­ве хеге­ли­јан­ском „апсо­лу­ту” и одго­ва­ра­ју­ћим, секу­ла­ри­зо­ва­ним, дру­штве­но-поли­тич­ким те тота­ли­тар­ним моде­ли­ма при­ну­де.

Кон­фор­ми­стич­ка или корум­пи­ра­на кри­ти­ка је пре­че­сто (те и са нескри­ве­ним иро­ни­ја­ма) исти­ца­ла да мањ­ка­вост тог пер­со­на­ли­стич­ког иде­а­ла сло­бо­де лич­но­сти за само­о­ства­ре­ња почи­ва у пре­не­бре­га­ва­њу „дру­штве­них ствар­но­сти” или „исто­риј­ских нужно­сти”, поре­де­ћи немо­ћи сло­бо­дар­ских жеља и све­мо­ћи сна­га усло­вља­ва­ња „све­та-тота­ли­те­та чиње­ни­ца”. Ипак, таква кри­ти­ка више осве­до­ча­ва соп­стве­ну капи­ту­ла­ци­ју пред све­том под-људ­ских при­ну­да него што осве­тља­ва при­ро­ду пер­со­на­ли­стич­ких пер­спек­ти­ва жеља и нада; немо­ћи тих жеља и нада не карак­те­ри­шу толи­ко иде­ал сло­бод­не лич­но­сти већ сна­гу зато­мља­ва­ња људ­ских вред­но­сти која почи­ва и на сла­бо­сти­ма чове­ка, на њего­вој кука­вич­кој спрем­но­сти да се поко­ри сили.

Већ три­де­се­тих годи­на сто­ле­ћа, у иде­о­ло­шком кли­мак­су Евро­пе, пред њен вели­ки гра­ђан­ски рат, de Rou­ge­mont уоча­ва нај­е­ле­мен­тар­ни­ју рази­ну суко­ба, пре­по­зна­ју­ћи у пост­ва­ре­њи­ма хибрид­ног иде­а­ла држа­ве-наци­је бит­ну прет­њу сло­бо­ди и основ­ну пре­пре­ку раз­во­ју лич­но­сти.^[3]В. Denis de Rou­ge­mont: Poli­ti­que de la Per­son­ne, Paris, 1934; Pen­ser avec les mains, Paris, 1936. Такво одре­ђе­ње поли­тич­ке сушти­не про­бле­ма сло­бо­де и оства­ре­ња лич­но­сти је поста­ло бит­на кон­стан­та de Rou­ge­mon­to­vog погле­да на свет које је он нај­пот­пу­ни­је изло­жио у делу Будућ­ност је наша ствар.

И de Rou­ge­mon­tov иде­ал ује­ди­ње­ња Евро­пе, по фор­му­ли феде­ра­ци­је реги­ја, почи­ва на пер­со­на­ли­стич­ком пој­му лич­но­сти. По de Rou­ge­mon­tu, та лич­ност је бит­на и једин­стве­на одли­ка европ­ске кул­ту­ре, њена еми­нент­на леги­ти­ма­ци­ја у овој аре­ни уни­вер­зу­ма. Упра­во су истра­жи­ва­ња при­ро­де и садр­жа­ја те европ­ске лич­но­сти изво­ди­ла de Rougemontа ка дале­ко­се­жним спо­знај­ним пер­спек­ти­ва­ма и пред широ­ка обзор­ја исхо­ди­шта и упу­ти­шта европ­ске кул­ту­ре. У доме­ну анга­жма­на, hic et nunc, de Rou­ge­mon­to­vo ква­ли­та­тив­но раз­ли­ко­ва­ње лич­но­сти и инди­ви­дуе осно­ва је из које он раз­ви­ја низ супрот­но­сти: лич­но­сти одго­ва­ра орга­нич­на и духов­на зајед­ни­ца те иде­ал феде­ра­ци­је европ­ских реги­ја, док се ано­ним­на и оту­ђе­на инди­ви­дуа, из „уса­мље­не гоми­ле”, пре­по­зна­је у меха­ни­ци­стич­кој при­ро­ди модер­ног дру­штва те тота­ли­та­ри­зму држа­ве-наци­је. По de Rou­ge­man­tu, у савре­ме­ном све­ту потре­бе очу­ва­ња и раз­во­ја вред­но­сти лич­но­сти изи­ску­ју опти­мал­не усло­ве живо­та реги­ја (које се не дефи­ни­шу гео­граф­ским или адми­ни­стра­тив­ним гра­ни­ца­ма већ карак­те­ро­ло­ги­јом кул­ту­ре) те њихо­во феде­ра­ли­стич­ко пове­зи­ва­ње — док је инди­ви­дуа про­из­вод држа­ва-наци­ја и њихо­вих про­це­са маси­фи­ка­ци­је те ниве­ла­ци­је. De Rou­ge­mon­to­vo истра­жи­ва­ње иде­ал­них усло­ва за добро­бит лич­но­сти суо­чи­ло је и број­не пре­пре­ке те огра­ни­че­ња, уочи­ло је мно­ге основ­не, погуб­не и ката­стро­фал­не прет­ње не само инте­гри­те­ту лич­но­сти већ и самој био­ло­шкој осно­ви људ­ског еле­мен­та. Будућ­ност је наша ствар пру­жа широ­ке уви­де у свет прет­њи лич­но­сти и људ­ској врсти, али и у могу­ће те изво­дљи­ве алтер­на­ти­ве спа­са.

Le style — c’est l’hom­me

Иде­а­ли европ­ске лич­но­сти и одго­ва­ра­ју­ћих орга­но­на зајед­ни­штва има­ју у de Rou­ge­mon­tu изве­сно нај­бо­љег тума­ча и заступ­ни­ка. У пита­њу је горо­ста­сна инте­лек­ту­ал­на фигу­ра, један од послед­њих (и све ређих) изда­на­ка расе homo uni­ver­sa­lis, која је тако­ђе један еми­нент­но европ­ски спе­ци­ја­ли­тет. Сво­ја сазна­ња и инту­и­ци­је, ста­во­ве и пред­ло­ге, de Rou­ge­mont је убе­дљи­во изла­гао и бра­нио спре­гом ван­ред­не еру­ди­ци­је и надах­ну­те речи­то­сти која поти­че из насле­ђа вели­ких ети­ча­ра фран­цу­ског кла­си­ци­зма.

Изло­же­но насле­ђе — сти­ца­но и бру­ше­но кроз тра­ди­ци­ју окр­ша­ја инте­лек­ту­ал­ног сло­бо­до­у­мља, на попри­шти­ма или саго­ви­ма елит­них сало­на кла­си­ци­зма, ода­кле су поти­ца­ле и рево­лу­ци­је те реста­у­ра­ци­је поре­да­ка — очи­ту­је се и кроз de Rou­ge­mon­tov стил ана­ли­зе, закљу­чи­ва­ња и дока­зи­ва­ња, у зна­ку брзе и пра­во­ли­ниј­ске, про­дор­не и сме­ле мисли која уме да лако и еле­гант­но савла­да­ва без­мер­не про­сто­ре и вре­ме­на садр­жа­ја исто­ри­је, да дефи­ни­ше про­бле­ме до кри­стал­не јасно­ће која про­си­ја­ва и раз­ре­ше­ње. Лек­ти­ри de Rou­ge­mon­to­vih дела често се наме­ће ана­ло­ги­ја раз­ре­ше­ња Гор­ди­је­вог чво­ра: и de Rou­ge­mont уме да оштри­цом кла­си­ци­стич­ке спо­зна­је пре­се­ца мно­ге чво­ро­ве модер­них софи­за­ма који не осве­до­ча­ва­ју толи­ко сло­же­ност про­бле­ма већ кука­вич­ку for­ma men­tis мо­дер­ног, пре­по­ло­вље­ног и коле­бљи­вог, чове­ка. Често, de Rou­ge­mon­tov дале­ко­се­жни поглед спо­зна­је про­би­ја impas­se модер­ног мазо­хи­зма посред­ством јед­не јед­но­став­не али три­јум­фал­не bou­ta­de, салон­ског кова али сазда­не од мате­ри­ја­ла при­ме­ра неу­мо­љи­ве логи­ке. Један при­мер је дово­љан, попут оног где de Rou­ge­mont, цинич­ном иро­ни­јом, одго­ва­ра на изве­шта­че­на и мазо­хи­стич­ка пори­ца­ња реал­но­сти Евро­пе и Евро­пља­на:

„‘Евро­па? Никад чуо!’”… Кад Sar­tre, после Fano­na, трља руке од задо­вољ­ства зато што су Ангол­ци ‘маса­кри­ра­ли Евро­пља­не нетом би их опа­зи­ли’ — ви му апла­у­ди­ра­те и не при­ми­је­тив­ши да вам је упра­во уни­штио ваш али­би: они вео­ма добро зна­ју ко је Евро­пља­нин.”^[4]Denis de Rou­ge­mont: Intro­duc­tion u Euro­pe and the Europ­cans, An Inter­na­ti­o­nal Discus­sion Max Belof­fa, Lon­don 1957.

Као што наве­де­не bou­ta­de ода­пи­ње мно­го ви­ше стре­ла него што би се могло закљу­чи­ти дослов­ном лек­ти­ром, тако и de Rou­ge­mon­to­ve дедук­ци­је и индук­ци­је почи­ва­ју на неу­по­ре­ди­во већој библи­о­те­ци сазна­ња него што је она коју сам наво­ди. Поне­кад, такве дис­про­пор­ци­је нам иза­зи­ва­ју недо­у­ми­це: при­ме­ри­це у делу Запад­не пусто­ло­ви­не човје­ка, где су наво­ђе­ни само спо­ред­ни а пре­ћу­та­ни бит­ни дуго­ви инспи­ра­тив­ној мисли Ern­sta Jünge­ra.^[5]В. посеб­но II, 7—9. Ипак, скло­ни смо да уоче­не пра­зни­не при­пи­ше­мо de Rou­ge­mon­to­voj иден­ти­фи­ка­ци­ји са европ­ским насле­ђем, по лапи­дар­ној фор­му­ли J. L. Bar­ge­sa: све што је у мом делу вред­но при­па­да једи­но јези­ку и тра­ди­ци­ји. Уоста­лом, са ста­но­ви­шта иде­а­ла за које се барио de Rou­ge­mont, бит­на је вешти­на упо­тре­бе а не поре­кло оруж­ја.

На овом месту нео­п­ход­но је иста­ћи јед­ну врли­ну de Rou­ge­mon­ta која је рет­кост у гале­ри­ји европ­ских мисли­ла­ца XX сто­ле­ћа: изван­ред­ну и често праг­ма­тич­ну отво­ре­ност спрам насле­ђа из кога пре­у­зи­ма вред­но­сти без ика­квих мето­до­ло­шких или при­стра­сних огра­ни­че­ња. Таква отво­ре­ност осве­до­ча­ва висо­ку свест да зна­чај веро­до­стој­них вред­но­сти или ваља­них сред­ста­ва спо­зна­је пре­ва­зи­ла­зи њихо­ве иде­о­ло­шке кон­тек­сте. Исту инте­лек­ту­ал­ну и душев­ну отво­ре­ност опа­жа­мо и у de Rou­ge­mon­to­vim про­јек­ци­ја­ма алтер­нати­ве модер­ном нихи­ли­зму: „У илу­ми­ни­стич­ким зајед­ни­ца­ма свих редо­ва куша­ју се нови мора­ли и нови обли­ци отпо­ра побјед­нич­кој држа­ви и њеном импе­ри­ју, тео­риј­ски нео­гра­ни­че­ном. Из тих про­го­ње­них зајед­ни­ца може се роди­ти нова духов­ност, матер јед­не непред­ви­ди­ве циви­ли­за­ци­је.”^[6]Denis de Rou­ge­mont: Будућ­ност је наша ствар, овде.

Про­на­ћи Евро­пу

У син­таг­ми „непред­ви­ди­ва циви­ли­за­ци­ја” осо­би­ту пажњу завре­ђу­је при­дев, јер језгро­ви­то изра­жа­ва отво­ре­ност de Rou­ge­mon­to­vog евро­пе­и­стич­ког про­јек­та која га бит­но и непре­мо­сти­во одва­ја од свих иде­о­ло­шких пред­ло­га будућ­но­сти. Неу­пу­ће­ном може изгле­да­ти чуд­но и про­ти­ву­реч­но да нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­ји истра­жи­вач спе­ци­фич­но­сти европ­ског чове­ка те европ­ске кул­ту­ре пред­ла­же европ­ску алтер­на­ти­ву пре­вла­да­ва­ња све­та држа­ва-наци­ја фор­му­лом „непред­ви­ди­во­сти” или отво­ре­но­сти. Са ста­но­ви­шта упу­ће­но­сти, таква „непред­ви­ди­вост” је логич­на про­јек­ци­ја европ­ске исто­ри­је чији једин­стве­ни и спек­та­ку­лар­ни дина­ми­зам поти­че упра­во из богат­ства раз­ли­чи­то­сти садр­жа­ја европ­ског чове­ка, из њего­ве трај­не отво­ре­но­сти и спрем­но­сти за све, па и нео­че­ки­ва­не избо­ре пусто­ло­ви­не. Сто­га европ­ског чове­ка није могу­ће јед­но­знач­но одре­ди­ти те је de Rou­ge­mont пот­пу­но у пра­ву кад учи да Евро­па „није нешто што би се има­ло ускр­сну­ти, већ про­на­ћи”. Оту­да син­таг­ма „ује­ди­ње­на Евро­па” озна­ча­ва иде­ал јед­ног орга­но­на зајед­ни­штва који ће успе­шно чува­ти и раз­ви­ја­ти европ­ска богат­ства раз­ли­чи­то­сти и пусто­лов­не отво­ре­но­сти.

Са дру­ге стра­не, упра­во то европ­ско богат­ство раз­ли­чи­то­сти те при­вр­же­но­сти посеб­ним састој­ци­ма ев­роп­ског кул­тур­ног орга­но­на оте­жа­ва­ју спо­зна­је зајед­нич­ких одли­ка и вред­но­сти, као и одго­ва­ра­ју­ћа пред­у­зе­ћа у прав­цу ује­ди­ње­ња Евро­пе. De Rou­ge­mont је савр­ше­но про­зрео изло­же­ни про­блем, са ста­но­ви­шта пред­сед­ни­ка Окру­глог сто­ла, око кога су се, на позив Европ­ског саве­та, у Риму, 1953. годи­не, оку­пи­ле еми­нент­не фигу­ре европ­ског феде­ра­ли­зма, од Arnol­da Toynbe­ea до Rober­ta Schu­ma­na и Alci­de de Gaspe­ria: „У ства­ри, Евро­пља­нин је та чуд­на осо­ба која се мани­фе­сту­је европ­ском упра­во мером по којој сум­ња у сво­је евро­пеј­ство и хоће да се иден­ти­фи­ку­је или са уни­вер­зал­ним чове­ком, каквим га он зами­шља, или са јед­ном од једи­ни­ца, ком­по­нен­ти тог вели­ког европ­ског ком­плек­са, пока­зу­ју­ћи да чини његов део неги­ра­ју­ћи га? Чини ми се да су Евро­пља­ни, који са енфа­зом инси­сти­ра­ју на уни­вер­зал­ној при­ро­ди наших про­бле­ма и који пола­зе­ћи од уни­вер­зал­них прин­ци­па неги­ра­ју сва­ку еко­ном­ску, дру­штве­ну или науч­ну осо­бе­ност Евро­пе — често они исти људи који себи про­ти­ву­ре­че изја­вљу­ју­ћи да не може­мо ује­ди­ни­ти наш ста­ри кон­ти­нент због дубо­ких раз­ли­ка што су сто­ле­ћи­ма раз­два­ја­ле наше наци­је. Ако би им се веро­ва­ло, не би посто­ја­ла ника­ква зна­чај­ни­ја раз­ли­ка изме­ђу Евро­пе и Кон­га или Кашми­ра, док би посто­ја­ле непре­мо­сти­ве раз­ли­ке изме­ђу Бри­та­на­ца и Фран­цу­за, или Фран­цу­за и Нема­ца, etc. Таква мозга­ња дово­де их до усит­ња­ва­ња кон­ти­нен­тал­них раз­ли­ка и до пре­у­ве­ли­ча­ва­ња локал­них раз­ли­ка. На тај начин они спа­са­ва­ју и уни­вер­за­ли­стич­ку уто­пи­ју, као и наци­о­нал­не ствар­но­сти, али по цену жртво­ва­ња нашег исто­риј­ско-ства­ра­лач­ког задат­ка: нужно­сти ује­ди­ње­ња Евро­пе.”^[7]Denis de Rou­ge­mont: Intro­duc­tion u Euro­pe and the Euro­pe­ans…

У ака­дем­ским амби­јен­ти­ма, изо­ста­нак зна­чај­ни­јих изра­за пане­вроп­ске само­све­сти често је после­ди­ца јед­не „про­фе­си­о­нал­не дефор­ма­ци­је”, свој­стве­не мето­до­ло­ги­ји модер­не нау­ке: када није у ста­њу да дефи­ни­ше пред­мет свог истра­жи­ва­ња, ака­дем­ска мисао је скло­на одри­ца­њу ствар­но­сти тог пред­ме­та. Уме­сто да сум­њи под­врг­не соп­стве­на сред­ства спо­зна­је и њихо­ва огра­ни­че­ња — ака­дем­ска мисао чу­ва свој мир сум­ња­ју­ћи у ствар­ност Евро­пе. При­ме­ри­це, пола­зе­ћи од прет­по­став­ке да нешто може посто­ја­ти само под усло­вом да је ство­ре­но или рође­но — ака­дем­ска мисао је скло­на пори­ца­њу ствар­но­сти Евро­пе због сво­је немо­ћи да одре­ди вре­ме њеног рође­ња и про­стор посто­ја­ња. Emma­nuel Berl, писац исто­ри­је Евро­пе, језгро­ви­то је испо­ве­дио недо­у­ми­це нау­ке пред про­бле­мом одре­ђе­ња ствар­но­сти Евро­пе:

„Евро­пу није лак­ше одре­ди­ти у вре­ме­ну него у про­сто­ру. Људи су мисли­ли да је Рим­ска импе­ри­ја прва ски­ца Евро­пе, али она је искљу­чи­ва­ла Франк­фурт, Копен­ха­ген и Амстер­дам. Spen­gler је сма­трао да се Евро­па поја­вљу­је са Све­том рим­ско-гер­ман­ском импе­ри­јом, али она је искљу­чи­ва­ла чита­ву Шпа­ни­ју, све бал­кан­ске земље и сву источ­ну Евро­пу. Рође­ње Евро­пе није нам боље позна­то од њених гра­ни­ца.”^[8]Ema­miel Berl: Hors du réel, у „La Table Ron­de”, Paris, јану­ар 1957.

Тач­но уоча­ва­ју­ћи при­о­ри­тет­ност задат­ка „спа­са­ва­ња те европ­ске ствар­но­сти, уме­сто бес­крај­них диску­си­ја о њеној дефи­ни­ци­ји”, de Rou­ge­mont је вео­ма еле­гант­но и бри­љант­но раз­ре­шио про­блем одре­ђе­ња вре­ме­на рађа­ња Евро­пе, узди­жу­ћи га на естет­ску рази­ну: „О пита­њу рађа­њу Евро­пе посто­ји два­де­се­так супрот­ста­вље­них тео­ри­ја, али, по мом мишље­њу, без ика­квог сми­сла јер се о јед­ној циви­ли­за­ци­ји, кул­ту­ри и чак наци­ји може рећи исто што и о јед­ном умет­нич­ком делу. Умет­нич­ко дело је ство­ре­но када је ски­ци­ра­но, када је било нару­че­но или када се поја­ви­ла прва инспи­ра­ци­ја? Или је оно рође­но у часу када је напи­са­на прва стра­ни­ца, када је ста­вљен први траг боје на плат­но, или када су биле испи­са­не ноте хар­мо­ни­је? Или је можда потреб­но досег­ну­ти тре­ну­так посеб­не инту­и­ци­је, мно­го годи­на рани­је? Или је оно попри­ми­ло лик и име само на пола пута ства­ра­ња, када је нео­че­ки­ва­но изме­ни­ло сво­је зна­че­ње да би тако нашло сво­је пра­во зна­че­ње? Све је то од малог зна­ча­ја: умет­нич­ко дело је пред нама.” Дакле: Евро­па је пред нама. Конач­но, „кул­ту­ра Евро­пља­на је изве­сно ста­ри­ја од наших поде­ла на два­де­сет шест или два­де­сет седам држа­ва-наци­ја које још нису успе­ле да дефи­ни­шу тако­зва­ну ауто­ном­ност сво­јих кул­ту­ра”.^[9]Denis de Rou­ge­mont: нав, дело.

Супрот­ста­вља­ју­ћи се јед­на­ко цен­три­фу­гал­ним тен­ден­ци­ја­ма ка без­о­блич­ју уто­пиј­ског уни­вер­за­ли­зма и цен­три­пе­тал­ним тен­ден­ци­ја­ма наци­о­на­ли­стич­ких пар­ти­ку­ла­ри­за­ма, које у зна­чај­ној мери спре­ча­ва­ју буђе­ње и оне­мо­гу­ћа­ва­ју раз­вој европ­ске само­све­сти, de Rou­ge­mont је чита­вог живо­та истрај­но осве­тља­вао пер­спек­ти­ве европ­ског зајед­ни­штва, дефи­ни­са­ног тер­ми­ни­ма „дина­мич­не и увек ризич­не рав­но­те­же”. Таква рав­но­те­жа изи­ску­је трај­ну моби­ли­за­ци­ју и „суп­тил­не емпи­риј­ске вешти­не мане­ври­са­ња изме­ђу Хариб­ди тесног пар­ти­ку­ла­ри­зма и Сци­ле ниве­ла­тор­ског цен­тра­ли­зма, што је упра­во тај­на здра­ве Евро­пе”.

Држа­ва–наци­ја: сред­ство или циљ?

Излет у домен „европ­ског пита­ња” био нам је нео­п­хо­дан да бисмо спрем­но суо­чи­ли de Rou­ge­mon­to­vu тео­ри­ју држа­ве-наци­је — која је бит­на мета њего­ве поле­ми­ке у делу Будућ­ност је наша ствар — као основ­не запре­ке на путе­ви­ма феде­ра­ли­стич­ког ује­ди­ње­ња Евро­пе реги­ја. Нео­п­ход­но је иста­ћи да су раз­ло­зи de Rou­ge­mon­to­ve нетр­пе­љи­во­сти спрам држа­ве-наци­је не само тео­рет­ске већ и емпи­риј­ске при­ро­де јер их је спо­зна­вао и посред­ством израв­ног анга­жма­на за раз­вој и шире­ње еуро­фе­де­ра­ли­стич­ке иде­је. По нашем суду, емпи­риј­ска при­ро­да спо­зна­је обја­шња­ва (те доне­кле оправ­да­ва) при­стра­сност de Rou­ge­mon­to­vog погле­да, осве­до­че­ну јед­ном круп­ном гре­шком у пер­спек­ти­ви одре­ђи­ва­ња зна­ча­ја нихи­ли­стич­ке уло­ге држа­ве-наци­је. Наи­ме, по сили те при­стра­сно­сти и изја­ло­вља­ва­ња оче­ки­ва­ња ује­ди­ње­ња Евро­пе, држа­ва-наци­ја је поста­ла нека врста de Rou­ge­mon­to­ve „фикс-иде­је”, жижа њего­ве поле­ми­ке спрам нега­тив­не ствар­но­сти, која је засе­ни­ла оста­ле те и зна­чај­ни­је анти­е­вроп­ске силе, као и саму при­ро­ду такве орга­ни­за­ци­је дру­штва. У очи­ма de Rou­ge­mon­ta, држа­ва-наци­ја није само нај­ве­ћи облик мо­дер­не орга­ни­за­ци­је дру­штва већ и бит­ни те актив­ни, фор­ма­тив­ни и инфор­ма­тив­ни, прин­цип свих зна­чај­ни­јих нихи­ли­стич­ких поја­ва и покре­та у модер­ној исто­ри­ји, које поврат­но под­вр­га­ва инте­ре­си­ма соп­стве­ног одр­жа­ња, осна­жи­ва­ња и репро­ду­ко­ва­ња.

На овом месту упут­но је наве­сти нај­је­згр­о­ви­ти­ју de Rou­ge­mon­to­vu дефи­ни­ци­ју уло­ге држа­ва-наци­ја, где се нај­ја­сни­је може сагле­да­ти његов спо­знај­ни пре­вид: „упра­вља­ле су (и уни­шти­ле) сво­јим при­род­ним изво­ри­ма, има­ју­ћи пред очи­ма једи­но моћ и пре­стиж; има­ју­ћи у виду рат који је све њих поро­дио. Сми­шље­но су се доче­па­ле инду­стриј­ске при­вре­де XIX сто­ље­ћа, као што су то биле учи­ни­ле и са мер­кан­тил­ном, под апсо­лут­ном монар­хи­јом. Раз­ви­ле су инду­стри­ју нуде­ћи јој наци­о­нал­на тржи­шта и, исто­доб­но, затво­ри­ле је у оквир свог суве­ре­ни­те­та...”

Изо­ста­вља­ју­ћи, овде, мета-исто­риј­ску или мета-физич­ку рази­ну узроч­но­сти, дакле пошту­ју­ћи окви­ре раз­ма­тра­ња које нала­же de Rou­ge­mon­to­va поле­ми­ка, мора­мо при­ме­ти­ти да њене оце­не при­ро­де и про­це­не зна­ча­ја уло­ге држа­ва-наци­ја не пра­ти одго­ва­ра­ју­ћа аргу­мен­та­ци­ја; сто­га смо сло­бод­ни твр­ди­ти да су изло­же­не оце­не нео­сно­ва­не а про­це­не пре­те­ра­не. Сти­че се ути­сак да de Rou­ge­mont пре­ви­ђа мно­штво чиње­ни­ца исто­ри­је одно­са држа­ве и дру­штва под ути­ца­јем сво­је иди­о­син­кра­зи­је спрам држа­ве-наци­је. Упра­во на таквим пре­ви­ди­ма почи­ва de Rou­ge­mon­to­vo уве­ре­ње да је држа­ва-наци­ја суве­ре­ни тво­рац нега­тив­них садр­жа­ја модер­не исто­ри­је. Међу­тим, мно­штво чиње­ни­ца исто­ри­је одно­са држа­ве и дру­штва недво­сми­сле­но осве­до­ча­ва­ју да је држа­ва-наци­ја само тех­нич­ко, прем­да моћ­но, сред­ство којим нима­ло окулт­не силе оства­ру­ју сво­је циље­ве. Апсо­лут­ни или тотал­ни суве­ре­ни­тет држа­ве посто­ји само као пука иде­ја, у тре­зо­ри­ма рето­ри­ке, где је изве­сно нај­леп­ша фор­му­ла којом се пред­ста­вљао Фри­дрих II Вели­ки, краљ Пру­ске: „Фри­дрих II, први слу­га кра­ља Пру­ске”.

Симп­то­ма­ти­чан је de Rou­ge­mon­tov пре­вид зна­ча­ја про­бле­ма одре­ђе­ња гене­рич­ког прин­ци­па држа­ве-наци­је. De Rou­ge­mon­tu је изве­сно јасно да фор­мула „рат је све њих поро­дио” озна­ча­ва само тех­ни­ку или сред­ство „поро­ђа­ја” држа­ва-наци­ја; сто­га он упо­р­но твр­ди да модер­не држа­ве-наци­је поти­чу из држа­ва у зна­ку апсо­лу­ти­стич­ких монар­хи­ја, али тиме само одла­же про­блем у нео­д­ре­ди­ву про­шлост и при­кри­ва силе које су ство­ри­ле држа­ву-наци­ју као сред­ство ефи­ка­сни­јег оства­ре­ња њихо­вих циље­ва.

При­вид кон­ти­ну­и­те­та при­кри­ва рево­лу­ци­о­нар­ни про­цеп који обе­ле­жа­ва и непо­мир­љи­ве ква­ли­та­тив­не раз­ли­ке изме­ђу апсо­лу­ти­стич­ких монар­хи­ја и модер­них држа­ва-наци­ја; ту једи­ни кон­ти­ну­и­тет посто­ји у доме­ну тре­ћег ста­ле­жа те пора­ста силе демо­ни­је еко­но­ми­је која је сру­ши­ла апсо­лу­ти­стич­ке монар­хи­је а потом, посред­ством за ту свр­ху иза­зва­ног Првог свет­ског рата, и чети­ри импе­ри­је, јер су огра­ни­ча­ва­ле и сузби­ја­ле њену нихи­ли­стич­ку актив­ност и њене тота­ли­тар­не амби­ци­је. И у погле­ду одно­са изме­ђу апсо­лу­ти­стич­ких монар­хи­ја и мер­кан­тил­не при­вре­де ства­ри сто­је упра­во обрат­но од de Rou­ge­mon­to­ve тврд­ње: исто­ри­ја апсо­лу­ти­стич­ких монар­хи­ја је у зна­ку сла­бље­ња њихо­вих отпо­ра екс­пан­зи­ји моћи и вла­сти тре­ћег ста­ле­жа^[10]„Про­да­ја поло­жа­ја у Фран­цу­ској допри­не­ла је нестан­ку скуп­шти­не држав­них ста­ле­жа (која се послед­њи пут саста­ла 1614—1615), а затим и сла­бље­њу покра­јин­ских скуп­шти­на. Новац је кључ којим бар до … Наставите са читањем који их је конач­но уни­штио да би кроз погод­ни­ји облик дру­штве­ног уре­ђе­ња, дакле кроз држа­ве-наци­је, пот­пу­ни­је спро­вео и оства­ри­вао сво­је екс­пло­а­та­тор­ске и лихвар­ске воље.

Конач­но, у све­ту после Дру­гог свет­ског рата, држа­ве-наци­је су изгу­би­ле и послед­ње реле­вант­не остат­ке суве­ре­ни­те­та, постав­ши пуки сер­ви­си нео­ко­ло­ни­ја­ли­стич­ке екс­пло­а­та­ци­је од стра­не над­на­ци­о­нал­ног или инте­р­на­ци­о­нал­ног капи­та­ла. Уоста­лом, упр­кос сво­јих пре­ви­да, de Rou­ge­mont доспе­ва до пра­га исти­не када при­зна­је: „да је једи­но капи­та­ли­зам оства­рио кон­крет­ну Интер­на­ци­о­на­лу: Интер­на­ци­о­на­лу мул­ти­на­ци­о­нал­ки”. Са јед­не мета-исто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта могли бисмо опа­зи­ти да је Интер­на­ци­о­на­ла капи­та­ли­зма осво­ји­ла чита­ву пла­не­ту јер су раз­ли­ке изме­ђу „либе­рал­ног” и „држав­ног” капи­та­ли­зма само кван­ти­та­тив­не при­ро­де: у оба систе­ма доми­ни­ра све­вла­шће прин­ци­па демо­ни­је еко­но­ми­је, дакле пато­ло­шки и пара­зит­ски гиган­ти­зам про­бле­ма­ти­ке тре­ћег и четвр­тог ста­ле­жа. Оту­да оба систе­ма, пате­тич­но и неу­спе­шно, насто­је да кри­зе убла­же и ката­стро­фу одла­жу једи­но еко­ном­ским фор­му­ла­ма које само хра­не и уве­ћа­ва­ју демо­ни­зам еко­но­ми­је; по сво­јој при­ро­ди, ти систе­ми су неспо­соб­ни да пре­ду­зму једи­ну веро­до­стој­ну алтер­на­ти­ву спа­са: осло­ба­ђа­ње чове­ка од еко­но­ми­је и њеног тота­ли­та­ри­зма.

Увид у еко­ло­шку ката­стро­фу све­та не потвр­ђу­је de Rou­ge­mon­to­ve опту­жбе спрам држа­ва-наци­ја као навод­них узроч­ни­ка зло­де­ла: оне су и ту само пука сред­ства извр­ша­ва­ња нихи­ли­стич­ке воље Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма и одго­ва­ра­ју­ће идо­ла­три­је „Раста” про­фита. Ваља тако­ђе иста­ћи да неке држа­ве-наци­је данас пока­зу­ју изван­ре­дан отпор дик­та­ту и коруп­ци­ја­ма, уце­на­ма и усло­вља­ва­њи­ма Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма, попут Аустри­је или Новог Зелан­да, које су закон­ски забра­ни­ле при­ступ нукле­ар­ној тех­но­ло­ги­ји гено­ци­да. Такви пози­тив­ни при­ме­ри јасно пока­зу­ју да сна­га еко­ло­шке буне може при­ну­ди­ти држа­ве-наци­је да дела­ју за добро­бит чове­ка.

Ни у доме­ну кул­ту­ре не може­мо наћи озбиљ­ни­је потвр­де de Rou­ge­mon­to­ve опсе­си­је: држа­ве-наци­је не зато­мља­ва­ју кул­тур­не само­бит­но­сти и вред­но­сти реги­ја због инте­ре­са неког свог и мета-реги­о­нал­ног моде­ла кул­ту­ре већ једи­но у свој­ству тран­сми­си­ја про­гра­ма „интер­на­ци­о­нал­не” под-кул­ту­ре (углав­ном made in USA), који сву­да спро­во­ди вољу деби­ли­за­ци­је и кре­те­ни­за­ци­је пла­не­тар­них маса, посред­ством мас-медиј­ске про­па­ган­де под-људ­ских и изо­па­че­них моде­ла живо­та. Евро­па је добар при­мер изло­же­не анти-кул­тур­не стра­те­ги­је Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма: упр­кос кул­тур­них и поли­тич­ких раз­ли­ка изме­ђу европ­ских држа­ва-наци­ја, почев­ши од сре­ди­не четр­де­се­тих годи­на сто­ле­ћа, све оне спро­во­де једин­ствен про­грам уни­шта­ва­ња висо­ко-ква­ли­тет­них обли­ка „кла­сич­ног” обра­зо­ва­ња, које сме­њу­ју јед­но­о­бра­зни, ниве­ла­тор­ски и меди­о­кри­тет­ски обли­ци ква­зи­о­бра­зо­ва­ња, у зна­ку зато­мља­ва­ња мемо­ри­је вред­но­сти европ­ског насле­ђа и деху­ма­ни­за­ци­је те спе­ци­ја­ли­стич­ко-праг­ма­тич­ног или „иди­от­ског” усме­ра­ва­ња. Ката­стро­фал­не после­ди­це су данас сви­ре­по очи­глед­не: док је „кла­сич­но” обра­зо­ва­ње про­из­во­ди­ло сло­бо­до­ум­не лич­но­сти, у посе­ду моћи уни­вер­зал­но-разно­вр­сних спо­зна­ја и само­стал­них одлу­чи­ва­ња — „модер­но” и тобо­же „напред­но” ква­зи-обра­зо­ва­ње про­из­во­ди јед­но­ди­мен­зи­о­нал­не и зави­сне инди­ви­дуе, лак плен усло­вља­ва­ња и мани­пу­ла­ци­је жре­ца Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма. Циљ те суб­вер­зи­је јасно ода­је чиње­ни­ца да су прво ликви­ди­ра­не наста­ве латин­ског и грч­ког јези­ка, дакле не само еми­нент­ни путе­ви спо­зна­је вред­но­сти европ­ског насле­ђа већ и нај­бо­љи путе­ви еман­ци­па­ци­је од при­мар­ног, „папа­гај­ског”, мето­да сазна­ња те нај­кра­ћи путе­ви осва­ја­ња инстру­ме­на­та логич­ког и апстракт­ног мишље­ња.^[11]В. Дра­гош Кала­јић: „Мислим латин­ски — дакле посто­јим”, Вје­сник од 25. апри­ла 1987. Конач­но, како огром­на већи­на тер­ми­на којим озна­ча­ва­мо основ­не иде­је, пој­мо­ве и поја­ве дру­штве­ног и инте­лек­ту­ал­ног живо­та поти­че из латин­ске и грч­ке лек­си­ке, човек у посе­ду зна­ња латин­ског и грч­ког јези­ка лако про­зи­ре семан­тич­ке пре­ва­ре и фал­си­фи­ка­те жре­ца Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма; дакле, ликви­да­ци­ја наста­ве латин­ског и грч­ког је­зика лиши­ла је европ­ског чове­ка дра­го­це­ног сред­ства инте­лек­ту­ал­не неза­ви­сно­сти, пре­тво­рив­ши га у ону дан­те­ов­ску „овцу”: „… uomi­ni sia­te, e non peco­re mat­te, si che ‘1 Giu­deo di voi tra voi non rida!”^[12]Дан­те: Para­di­so, V, 80-81.

Дакле, веро­до­стој­но европ­ско образовањe, за које се de Rou­ge­mont исправ­но зала­же, није зато­мље­но сна­гом већ сла­бо­шћу суве­ре­ни­те­та европ­ских држа­ва-наци­ја. При­мер „пари­ског маја” 1968. годи­не, када је „сту­дент­ска побу­на” зада­ла смр­то­но­сни уда­рац послед­њим оста­ци­ма веро­до­стој­ног европ­ског висо­ког обра­зо­ва­ња, довољ­но је поу­чан о акци­ји Ин­тер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма која је под­ри­ва­ла и суве­ре­ни­тет фран­цу­ске држа­ве. Наи­ме, то није био само удар на европ­ски систем обра­зо­ва­ња нај­ску­пље „енер­гет­ске” сиро­ви­не, зва­не мозак, већ и на суве­ре­ни­тет држа­ве те одго­ва­ра­ју­ће поли­ти­ке гене­ра­ла Cha­r­les de Gaul­lea. De Gaul­le­o­va поли­ти­ка је озбиљ­но угро­жа­ва­ла инте­ре­се Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма: од њего­вих непо­ко­ле­бљи­вих отпо­ра насто­ја­њи­ма да се успо­ста­ви свет­ска хеге­мо­ни­ја доба­ра и одго­ва­ра­ју­ћи моне­тар­ни систем, засно­ван на трго­ви­ни дуго­ви­ма и псе­у­до-вред­но­сти­ма, пре­ко њего­вог отва­ра­ња ка Источ­ној Евро­пи и Совјет­ском Саве­зу, у име „Евро­пе од Атлан­ти­ка до Ура­ла” те про­а­рап­ског ста­ва спрам бли­ско­и­сточ­не кри­зе, све до њего­вих наме­ра да кри­зу капи­та­ли­стич­ког устрој­ства реши алтер­на­ти­вом рад­нич­ке „пар­ти­ци­па­ци­је” у упра­ви при­вре­дом и доби­ти.

Дакле, „пари­ски мај” 1968. годи­не је нај­ја­сни­је обе­ло­да­нио циље­ве Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма: под маском „леви­це”, зато­ми­ти уста­но­ве европ­ске кул­ту­ре, оне­мо­гу­ћи­ти европ­ску кул­тур­ну еман­ци­па­ци­ју, одр­жа­ти ста­тус под­ре­ђе­но­сти Евро­пе и одго­ва­ра­ју­ће систе­ме бло­ков­ских поде­ла, те поли­тич­ке, еко­ном­ске и вој­не зави­сно­сти. Изло­же­ни циље­ви поста­ју јасни­ји под све­тлом чиње­ни­це огром­них потен­ци­ја­ла ује­ди­ње­не Евро­пе те чиње­ни­це да је она данас, тако поде­ље­на и немоћ­на, нају­но­сни­ја коло­ни­ја „аме­рич­ког нео­ко­ло­ни­ја­ли­зма”.^[13]В. Jean-Jac­qu­es Ser­van Schre­i­ber: Le défi ame­ri­cain, Paris, 1967. (Са нашег ста­но­ви­шта, у наве­де­ној син­таг­ми, пре­ди­кат може озна­ча­ва­ти само гео­граф­ско седи­ште цен­тра­ла пла­не­тар­не мре­же нео­ко­ло­ни­ја­ли­зма, јер … Наставите са читањем)

Може­мо закљу­чи­ти да de Rou­ge­mon­to­va поле­ми­ка дале­ко под­ма­ша пра­ве циље­ве. Са оне стра­не, изнад, немоћ­них држа­ва-наци­ја, ништав­ног или зане­ма­ри­вог суве­ре­ни­те­та, про­сти­ре се власт модер­них псе­у­до-импе­ри­ја, покре­та­них прин­ци­пом демо­ни­је еко­но­ми­је. Масон­ска и псе­у­до-каба­ли­стич­ка сим­бо­ло­ги­ја нов­ча­ни­це од јед­ног дола­ра нај­ја­сни­је и нај­је­згро­ви­ти­је при­ка­зу­је тај пира­ми­дал­ни систем „новог свет­ског порет­ка”, којим вла­да издво­је­ни врх пира­ми­де, прин­цип демо­ни­је еко­но­ми­је, под маском „Вели­ког Архи­тек­те Уни­вер­зу­ма”.^[14]В. Дра­гош Кала­јић: Смак све­та (погла­вље „Долар”), Загреб, 1980; Дизајн нове Баби­ло­ни­је, у „XXI век”, бр. 3, Бео­град, 1986.

Сто­га про-реги­о­нал­на, про-феде­ра­ли­стич­ка и про-еуро­у­ни­та­ри­стич­ка бор­ба про­тив евр­оп­ских држа­ва-наци­ја не само да под­ма­ша пра­ве циље­ве већ може допри­не­ти про­ду­бљи­ва­њу њихо­вих зави­сно­сти, убр­за­ва­њу про­це­са дегра­да­ци­је и аго­ни­је Евро­пе. Да би учин­ци такве бор­бе били пози­тив­ни, нео­п­ход­но је да она исто­вре­ме­но буде пра­ће­на изград­њом неу­сло­вљи­ве феде­ра­ци­је европ­ских реги­ја, дакле, прак­тич­ним ује­ди­ње­њем Евро­пе, у обли­ку над­на­ци­о­нал­не држа­ве апсо­лут­ног суве­ре­ни­те­та. Није тешко зами­сли­ти шта би усле­ди­ло руше­њу европ­ских држа­ва-наци­ја а без феде­рал­но-држав­не алтер­на­ти­ве: на руше­ви­на­ма држа­ва-наци­ја реги­је би само фар­сич­но пона­вља­ле исто­ри­ју, пате­тич­но ими­ти­ра­ју­ћи обли­ке држа­ва-наци­ја, изло­же­не пот­пу­ни­јој, дубљој и неми­ло­срд­ни­јој екс­пло­а­та­ци­ји од стра­не Интер­на­ци­о­на­ле капи­та­ли­зма.

Ипак, иску­ство нас учи да кри­тич­ни момен­ти или ката­стро­фал­ни пре­ло­ми могу про­бу­ди­ти и изве­сти на сце­ну исто­ри­је спа­со­но­сне воље, сна­ге и енер­ги­је. De Rou­ge­motnt је можда у пра­ву што нас учи да нам спас може доћи упра­во са опа­сно­шћу, када она „избли­за запре­ти целом дру­штву”. Пред таквом опа­сно­шћу можда ће европ­ска иде­ја или иде­ал држа­ве бити при­ну­ђен да жртву­је свој посеб­ни и дегра­ди­ра­ни облик, држа­ву-наци­ју, како би таквим уло­гом опло­дио и изгра­дио достој­ни­ји облик свог пост­ва­ре­ња, дакле над­на­ци­о­нал­ну држа­ву феде­рал­ног устрој­ства. Изло­же­ни држав­ни орга­нон, почи­ва­ју­ћи на богат­ству раз­ли­чи­то­сти, мора­ће да подр­жа­ва, чува и раз­ви­ја европ­ске раз­ли­чи­то­сти, дакле европ­ске реги­је али и наци­о­нал­не само­бит­но­сти.

Изло­же­не кри­ти­ке de Rou­ge­mon­to­ve поле­ми­ке спрам држа­ва-наци­ја изве­сно не желе, нити могу, ума­њи­ти захвал­ност том нај­ве­ћем учи­те­љу наших сно­ва ује­ди­ње­ња Евро­пе. Слу­же­ћи се, често, сме­лим ана­ло­ги­ја­ма, тај маги­страл­ни учи­тељ нас је обу­чио да уочи­мо слич­ну ана­ло­ги­ју изме­ђу ује­ди­ње­ња Евро­пе и (њему тако дра­ге и за Евро­пу зна­чај­не) уста­но­ве бра­ка: попут ваља­ног бра­ка, достој­ног еми­нент­не европ­ске тра­ди­ци­је, и ује­ди­ње­на Евро­па мора почи­ва­ти на иде­а­ли­зму и вер­но­сти да би се одр­жа­ла и раз­ви­ја­ла. Неу­спе­си про­це­са (једва тржи­шног и моне­тар­ног) ује­ди­ње­ња Евро­пе тако­ђе су поуч­ни јер само опо­на­ша­ју изо­па­че­ња уста­но­ве бра­ка, дакле „брак из рачу­на”, који увек про­па­да. <

(Пого­вор књи­зи Дени­ја де Ружмо­на Будућ­ност је наша ствар, „Књи­жев­не нови­не”, Библи­о­те­ка „Кри­ста­ли”, Бео­град, 1989. Опре­ма ове вер­зи­је тек­ста: Уред­ни­штво сај­та www.dra­go­ska­la­jic.com­)