ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Тајна исповест модерне жене

Ис­хо­ди­ште еро­то­гра­фи­је

Ars ero­ti­ca или ars aman­di, те од­го­ва­ра­ју­ћа ли­те­ра­ту­ра, иде­ал­но по­ти­чу из древ­них кул­ту­ра „хтон­ске” ре­ли­ги­о­зно­сти, по­све­ће­не обо­жа­ва­њу Мај­ке Зе­мље. За раз­ли­ку од „уран­ске” или „апо­лон­ске” ре­ли­ги­о­зно­сти, свој­стве­не ин­до­е­вроп­ским кул­ту­ра­ма, чи­је еми­нент­не док­три­не уче о ме­та­фи­зич­ком по­ре­клу и ду­жно­сти­ма ума (no­us) – „хтон­ска” или „ди­о­ни­зиј­ска” ре­ли­ги­о­зност на­ла­же под­вр­га­ва­ње људ­ског еле­мен­та ре­жи­му ма­те­ри­је и ње­них про­це­са, ко­ји су по­че­так и крај све­људ­ско­сти. Сто­га је у „хтон­ским” кул­ту­ра­ма фи­зи­о­ло­шка ком­по­нен­та чо­ве­ка бит­ни до­мен и глав­но сред­ство са­крал­не ре­а­ли­за­ци­је. Ско­ро сву­да где се фи­зи­о­ло­шкој ком­по­нен­ти људ­ске „ме­ша­ви­не” (zoon no­e­ti­kon) при­да­је су­прем­ни зна­чај – сек­су­ал­ност има уло­гу сре­ди­шта са­крал­не те­о­ри­је и прак­се због очи­глед­не сна­ге сво­јих по­ри­ва и ма­ни­фе­ста­ци­је, те од­го­ва­ра­ју­ће плод­но­сти. Оту­да се у „хтон­ским” кул­ту­ра­ма сек­су­ал­ном оп­ште­њу че­сто по­ве­ра­ва функ­ци­ја је­ди­ног или „по­след­њег” пу­та са­крал­не ре­а­ли­за­ци­је чо­ве­ка: од да­ле­ко­и­сточ­них об­ли­ка тан­три­зма, пре­ко ди­о­ни­зи­зма, до ка­ба­ле и ње­ног мо­дер­ног огран­ка, се­ку­ла­ри­зо­ва­ног, Фрој­до­ве пси­хо­а­на­ли­зе.

Из­ло­же­на при­ро­да ре­ли­ги­о­зно­сти „хтон­ске” for­ma men­tis те­мељ­ни је узрок уни­вер­зал­не и трај­не пол­не тен­зи­је, од пси­хич­ких и ег­зи­стен­ци­јал­них до дру­штве­них раз­ме­ра. У исто­ри­ји и на ма­пи „хтон­ских” кул­ту­ра пол­не тен­зи­је че­сто по­при­ма­ју об­ли­ке екс­трем­ног ду­а­ли­зма, са крај­ње за­стра­ње­ним ис­хо­ди­ма: од „ги­не­ко­крат­ских” уто­пи­ја и прак­се ко­лек­тив­них ам­пу­та­ци­ја атри­бу­та му­шко­сти, као ри­ту­ал­но-сим­бо­лич­ког из­ра­за за­то­мље­ња пол­них раз­ли­ка и су­прот­но­сти – до же­но­мр­зач­ких ре­ак­ци­ја, свој­стве­них мо­но­те­и­стич­ким ре­ли­ги­ја­ма. Тај рат по­ло­ва тра­је и кроз мо­дер­ну, се­ку­ла­ри­зо­ва­ну кул­ту­ру, што убе­дљи­во све­до­чи књи­га ко­јој су по­све­ће­ни ови ре­до­ви, где пси­хо­а­на­ли­ти­чар Ана­ис Нин учи да „же­на обич­но сма­тра му­шкар­ца не­при­ја­те­љем и срећ­на је кад мо­же да га по­ни­зи и уни­шти”.^[1]Ana­is Nin: Ca­hi­ers sec­rets, Па­риз, 1987.

У основ­ним и бит­ним об­ја­ва­ма „уран­ске” ре­ли­ги­о­зно­сти – од ариј­ских Ве­да до исланд­ских Ed­da – не­ма ни тра­га про­бле­ма­ти­ке сек­су­ал­ног оп­ште­ња, те је сто­га са­свим ле­ги­ти­ман за­кљу­чак да је она стра­но те­ло у европ­ској кул­ту­ри, оста­так „хтон­ских” тра­ди­ци­ја, пре­у­зет ин­те­гра­ци­јом ин­до­е­вроп­ских, осва­јач­ких и до­мо­ро­дач­ких сло­је­ва, или по­сред­ством кон­вер­зи­је у мо­но­те­и­стич­ке ре­ли­ги­је, уз од­го­ва­ра­ју­ће пре­о­бра­жа­је for­ma men­tis. На европ­ским пу­те­ви­ма раз­во­ја про­бле­ма­ти­ка пол­них од­но­са из­гу­би­ла је ма ка­кву зна­чај­ни­ју ве­зу са са­крал­ним ко­ре­ни­ма и фи­на­ли­те­ти­ма, по­став­ши фе­но­мен про­фа­не кул­ту­ре. На при­мер, у европ­ској кул­ту­ри ars ero­ti­ca је по­ста­ла јед­на од пер­спек­ти­ва „фа­у­сти­јан­ског” ак­ти­ви­зма, те се од­го­ва­ра­ју­ћи књи­жев­ни жа­нр ду­го звао „га­лант­не пу­сто­ло­ви­не”, опо­на­ша­ју­ћи струк­ту­ре ви­те­шких и пи­кар­ских ро­ма­на.

Фран­цу­ска ре­во­лу­ци­ја окон­ча­ва не са­мо An­cien re­gi­me већ и ве­дри или ве­се­љач­ки дух „га­лант­них пу­сто­ло­ви­на” и њи­хов свет, где је сек­су­ал­но оп­ште­ње би­ло до­мен ра­зо­но­де и при­вре­ме­ног за­бо­ра­ва соп­ства. Од Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је и ерот­ских ви­зи­ја „дво­сми­сле­ног” Мар­ки­за де Са­да,^[2]О „дво­сми­сле­но­сти” и „дво­стру­ко­сти” Мар­ки­за де Са­да и ре­ла­тив­но­сти гра­ни­це из­ме­ђу еро­то­гра­фи­је и пор­но­гра­фи­је, ви­де­ти у: Дра­гош Ка­ла­јић: „О (не)мо­ра­лу”, ча­со­пис Књи­жев­ност … Наставите са читањем еро­то­гра­фи­ју или пор­но­гра­фи­ју европ­ске мо­дер­не кул­ту­ре ка­рак­те­ри­ше мрач­ни по­глед на свет чи­ја ство­ре­ња очај­нич­ки тра­га­ју за из­гу­бље­ним соп­ством упра­во у еко­но­ми­ји сек­су­ал­них од­но­са. Очај­нич­ко тра­га­ње за соп­ством и са­мо­спо­зна­јом по­сред­ством сек­су­ал­них од­но­са је­сте упра­во бит­на ка­рак­те­ри­сти­ка Тај­них све­за­ка Ана­ис Нин, ка­пи­тал­ног осве­до­че­ња ег­зи­стен­ци­јал­них муч­ни­на мо­дер­ног чо­ве­ка, од­но­сно мо­дер­не же­не.

Је­дин­стве­но све­до­чан­ство жен­ске стра­не

Ју­го­сло­вен­ској чи­та­лач­кој јав­но­сти Ана­ис Нин је углав­ном по­зна­та по Пр­сте­ну, „на­мен­ском” пор­но­граф­ском де­лу – на­ру­че­ном од стра­не јед­ног бо­га­тог „пор­но­ку­сца” – у ко­јем она опи­су­је низ об­ли­ка сек­су­ал­ног оп­ште­ња, по фор­му­ла­ма пси­хо­а­на­ли­тич­ке ка­зи­сти­ке. Увид у пре­пи­ску из­ме­ђу на­ру­чи­о­ца и ау­тор­ке от­кри­ва да је ства­ра­ње тог де­ла би­ло у зна­ку муч­ног су­ко­ба из­ме­ђу „му­шких” по­тре­ба за фак­то­граф­ским опи­си­ма тех­ни­ка сек­су­ал­не еко­но­ми­је и „жен­ске” (пре­че­сто цен­зу­ри­са­не) по­тре­бе да се фе­но­ме­ни сек­су­ал­но­сти ис­ка­жу са­мо­бит­ном по­е­ти­ком. Под све­тлом из­ло­же­ног са­зна­ња, Тај­не све­ске Ана­ис Нин, због стро­го лич­не на­ме­не пи­са­ња, обе­ћа­ва­ју не­у­по­ре­ди­во ви­ши сту­пањ ау­тен­тич­но­сти жен­ског по­гле­да на свет пол­них од­но­са.

У пи­та­њу је по­се­бан аспект до­ку­мен­тар­ног зна­ча­ја де­ла о ко­јем је реч, с об­зи­ром на чи­ње­ни­цу да је у исто­ри­ји еро­то­граф­ског или пор­но­граф­ског из­ра­жа­ва­ња жен­ски ру­ко­пис ве­о­ма рет­ка по­ја­ва. Са дру­ге стра­не, ис­тра­жи­ва­ња по­тро­шње та­кве ли­те­ра­ту­ре ука­зу­ју да је ту жен­ски ру­ко­пис не­у­по­ре­ди­во по­жељ­ни­ји или тра­же­ни­ји од му­шког, јер огром­ну ве­ћи­ну по­тро­ша­ча чи­не при­пад­ни­ци „ру­жни­је по­ло­ви­не чо­ве­чан­ства”. У свом реч­ни­ку ерот­ске ли­те­ра­ту­ре, ба­рон Ен­ри­ко де Бо­кар пру­жа убе­дљи­во об­ја­шње­ње ре­че­не по­тра­жње за жен­ским ру­ко­пи­сом: „Про­сеч­ни му­шки чи­та­лац ерот­ске ли­те­ра­ту­ре осе­ћа се не­у­по­ре­ди­во ви­ше сек­су­ал­но сти­му­ли­сан чи­та­ју­ћи, при­ме­ри­це, ре­че­ни­цу: ,Чврст ку­рац гро­фа Ал­фре­да, ужа­сно на­диг­нут, про­био се са уо­би­ча­је­ном же­сти­ном из­ме­ђу ко­рал­них уса­на већ обил­но на­вла­же­не пич­ке miss Ма­го­ди­на’ – ако ми­сли да ју је са­ста­ви­ла же­на ко­ја се при том уз­бу­ђи­ва­ла, ис­пи­су­ју­ћи је до ор­га­зма, уме­сто не­ког ма­ње-ви­ше ве­штог го­спо­ди­на ко­ји је, опи­су­ју­ћи с про­фе­си­о­нал­ном са­ве­шћу ду­бо­ке хар­мо­ни­је ге­ни­тал­них ор­га­на miss Ма­го­ди­на, ми­слио на­да­све на то ко­ли­ко нов­ца мо­же ин­ка­си­ра­ти мно­же­ћи са пе­де­се­так сле­де­ћих стра­ни­ца љу­бав­не акро­ба­ци­је на­ва­лент­ног гро­фа Ал­фре­да. Као да на пи­са­ње ерот­ског тек­ста же­ну не по­кре­ћу ана­лог­ни раз­ло­зи, већ не­ка вр­ста ним­фо­ма­ни­је.”^[3]En­ri­co de Boc­card: Dzi­o­na­rio del­la let­te­ra­tu­ra ero­ti­ca, Рим, 1977.

Из­ло­же­на при­ро­да чи­та­лач­ке ма­ште об­ја­шња­ва и чи­ње­ни­цу да су у има­ги­нар­ном по­пи­су ау­то­ра ерот­ске ли­те­ра­ту­ре жен­ска име­на пре­че­сто псе­у­до­ни­ми иза ко­јих се кри­ју му­шка про­да­ност и из­да­вач­ка пре­пре­де­ност. У оскуд­ној исто­ри­ји ерот­ске ли­те­ра­ту­ре жен­ског ро­да, уз Са­фо и вој­вот­ки­њу од Но­ва­ре, Ана­ис Нин се ис­ти­че жен­ско­шћу ко­ју ле­ги­ти­ми­шу не са­мо пу­ки фи­зи­о­ло­шки атри­бу­ти већ и стил­ска свој­ства, што је од пре­суд­не ва­жно­сти за про­це­ну до­ку­мен­тар­не вред­но­сти ње­ног де­ла. Еро­то­граф­ски про­из­во­ди слав­них и бест­се­лер­ских са­вре­ме­ни­ца, по­пут Ема­ну­е­ле Ар­сан или Ери­ке Џонг, ода­ју ве­ли­ке раз­ме­ре под­ло­жно­сти мо­де­ли­ма му­шке по­тра­жње, те сто­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да пол ау­то­ра не га­ран­ту­је од­го­ва­ра­ју­ћу ау­тен­тич­ност ис­ка­за.

Тај­не све­ске је­су по­се­бан део днев­ни­ка ко­ји је Ана­ис Нин во­ди­ла од сво­је је­да­на­е­сте го­ди­не (1914) до 1974, по­ве­ра­ва­ју­ћи му сво­је до­жи­вља­је и осе­ћа­ња, ми­сли и сно­ве, те на­да­све ис­ку­ства ин­тро­спек­циј­ских тра­га­ња за сво­јим истин­ским ли­ком, за соп­ством из­гу­бље­ним у ха­о­су мо­дер­ног све­та. О ис­трај­но­сти а мо­жда и те­гоб­но­сти тих тра­га­ња све­до­чи сам обим днев­ни­ка: око 35.000 стра­ни­ца сит­ног ру­ко­пи­са. На јед­ној стра­ни­ци днев­ни­ка из 1933. го­ди­не Ана­ис Нин је је­згро­ви­то опи­са­ла при­ро­ду ње­го­вог при­ма­та: „Мо­ја књи­га (ро­ман) и мој днев­ник не­пре­ста­но се га­зе и оме­та­ју. Не мо­гу их ни ра­ста­ви­ти ни из­ми­ри­ти. Из­дај­ник сам и јед­ног и дру­гог. Ода­ни­ја сам днев­ни­ку, ипак. Стра­ни­це из днев­ни­ка уне­ћу у књи­гу, али ни­кад стра­ни­це књи­ге у днев­ник, и ти­ме људ­ску исти­ни­тост днев­ни­ка до­ка­за­ти људ­ском вер­но­шћу.”

„Ду­ша ка­ме­ле­о­на”

Чи­ње­ни­ца да Ана­ис Нин у Тај­ним све­ска­ма че­сто при­зна­је се­би да не одо­ле­ва ис­ку­ше­њу „улеп­ша­ва­ња” сво­јих до­жи­вља­ја – не ума­њу­је до­ку­мен­тар­ну вред­ност тог је­дин­стве­ног из­ра­за по­гле­да мо­дер­не же­не на свет пол­них од­но­са под ре­жи­мом мо­дер­не кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је. У пи­та­њу је „улеп­ша­ва­ње” ко­је при­кри­ва ру­го­бе ствар­но­сти, те као из­раз те­мељ­не не­ис­кре­но­сти ва­ља­но осве­до­ча­ва су­штин­ску при­ро­ду мо­дер­ног чо­ве­ка, ње­гов не­до­ста­так еле­мен­тар­ног са­мо­по­што­ва­ња, да­кле бит­ни узрок не­до­стат­ка са­мо­по­у­зда­ња. Са дру­ге стра­не, тај днев­нич­ки to­ur de for­ce, ис­трај­ни труд опа­жа­ња, ана­ли­за и де­фи­ни­са­ња до­жи­вља­ја од­но­са уну­тар се­бе и дру­гих – фор­мал­но по­кре­тан жуд­њом за спо­зна­јом исти­не о се­би и о дру­ги­ма – ре­дов­но до­жи­вља­ва не­у­спе­хе, јер се ско­ро све „исти­не”, пре или ка­сни­је, по­ка­зу­ју као не­и­сти­не, об­ма­не или са­мо­об­ма­не, ко­је об­на­вља­ју му­ке за­пи­та­но­сти и муч­ни­не из­гу­бље­но­сти. И упра­во је та спо­зна­ја из­гу­бље­но­сти соп­ства је­ди­на исти­на ко­ја се ис­трај­но по­твр­ђу­је: „Ми смо не­спо­соб­ни да на­ђе­мо рав­но­те­жу… Ухва­ће­на сам… При­сво­је­на сам, гу­бим све, мој ум по­ср­ће… Мој жи­вот је ха­ос.”

Упр­кос те спо­зна­је, тра­га­ње за исти­ном о се­би се ту не окон­ча­ва, већ на­ста­вља. Из­ло­жен па­ра­докс мо­же­мо раз­у­ме­ти под све­тлом ис­ку­ства да је за мо­дер­ног чо­ве­ка „исти­на о се­би” за­пра­во ме­та­фо­ра из­гу­бље­ног упо­ри­шта ду­ше и ње­не сре­ће. По ла­пи­дар­ном при­зна­њу Ана­ис Нин, ду­ша мо­дер­ног чо­ве­ка је „ду­ша ка­ме­ле­о­на”. Ско­ро сва­ка стра­ни­ца Тај­них све­за­ка кр­ца­та је симп­то­ми­ма тог „ка­ме­ле­он­ства”, од­но­сно аморф­но­сти мо­дер­ног чо­ве­ка, ли­ше­ног основ­них ду­хов­них и етич­ких струк­ту­ра.

С об­зи­ром на ор­ган­ску спре­гу и ме­ђу­за­ви­сност et­ho­sa и lo­go­sa те ло­ги­ке, слом или не­до­ста­так основ­них етич­ких струк­ту­ра узро­ку­је не са­мо пси­хич­ку, ег­зи­стен­ци­јал­ну и дру­штве­ну анар­хи­ју и дез­о­ри­јен­та­ци­ју – те про­ва­лу про­тив­реч­но­сти на свим ра­зи­на­ма ми­шље­ња и де­ло­ва­ња – већ и не­спо­соб­ност ра­зу­ма да их опа­зи чак и у до­ме­ну фи­зи­о­ло­шког ак­ти­ви­зма. При­ме­ри­це, на јед­ном ме­сту днев­ни­ка, ана­ли­зи­ра­ју­ћи не­за­до­во­ља­ва­ју­ћи сек­су­ал­ни од­нос са су­пру­гом – на­су­прот од­но­са са Хен­ри­јем Ми­ле­ром, на­вод­но бо­га­тог ор­га­зми­ма – Ана­ис Нин до­спе­ва до хи­по­те­зе узро­ка не­до­стат­ка ор­га­за­ма, од­но­сно сво­је фри­гид­но­сти: „… то је мо­жда сто­га што ме Ху­го во­ли да ску­пим но­ге, а Хен­ри ме те­ра да их што ви­ше ра­ши­рим. Али то ни­сам хте­ла да ка­жем (пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ру) Ален­ди­ју.” Три­де­се­так стра­ни­ца да­ље она ис­по­ве­да ис­ку­ство ко­је дво­стру­ко про­тив­ре­чи на­ве­де­ном: „Од Хен­ри­ја при­кри­вам да рет­ко до­жи­вља­вам вр­хун­ско сек­су­ал­но за­до­вољ­ство, јер он во­ли да ја­ко ра­ши­рим но­ге, док ја имам по­тре­бу да их ску­пим да бих ужи­ва­ла.” Упр­кос тен­ден­ци­је рев­но­сног „улеп­ша­ва­ња” или при­кри­ва­ња, про­бле­ми фри­гид­но­сти, а на­да­све сте­рил­но­сти, успе­ва­ју за­о­би­ћи све цен­зу­ре, по­сред­но об­ја­шња­ва­ју­ћи очај­нич­ки сми­сао сек­су­ал­ног to­ur de for­ce Ана­ис Нин, у зна­ку ти­пич­но мо­дер­ног су­је­вер­ја да кван­ти­тет мо­же на­до­ме­сти­ти ква­ли­тет.

Нај­у­па­дљи­ви­ја про­тив­реч­ност ка­рак­те­ри­ше упра­во од­нос из­ме­ђу Ана­ис Нин и Хен­ри­ја Ми­ле­ра. Ана­ис Нин не ште­ди ре­чи да би из­ра­зи­ла ве­ли­чи­ну те „ап­со­лут­не љу­ба­ви”: „Мо­ја љу­бав је су­ви­ше ап­со­лут­на, су­ви­ше ду­бо­ка.” И да­ље: „Хен­ри је апо­те­о­за мог жи­во­та, мо­ја хра­на и пи­ће… имам по­тре­бу са­мо за Хен­ри­јем… Хра­ним се Хен­ри­јем, уди­шем Хен­ри­ја, Хен­ри је у сун­цу.” Last but not le­ast, Хен­ри је „му­шка­рац због ко­га бих ри­ба­ла по­до­ве, због ко­га бих чи­ни­ла нај­срам­ни­је и нај­див­ни­је ства­ри”. Ипак, Ана­ис Нин не чи­ни оно што из­и­ску­је не­у­по­ре­ди­во ма­ње сна­ге љу­ба­ви: не рас­ки­да брак и чак пом­но кри­је од су­пру­га сво­ју ве­зу са Хен­ри­јем Ми­ле­ром. И Хен­ри Ми­лер ис­по­ве­да „ап­со­лут­ну љу­бав” за Ана­ис Нин, и пре­че­сто и па­те­тич­но при­сва­ја уло­гу ње­ног му­жа: „Обо­жа­вам да ти бу­дем муж… Увек ћу би­ти твој муж, хте­ла ти то или не.” Ипак, не пред­у­зи­ма ни нај­ма­њи ко­рак од те же­ље ка ње­ном оства­ре­њу, од те ме­лан­хо­лич­не ими­та­ци­је ка ве­ро­до­стој­но­сти уло­ге су­пру­га, те чак пом­но па­зи да му љу­бав­ни­ца не за­ка­сни ку­ћи и не иза­зо­ве по­до­зре­ње пра­вог му­жа и та­ко­ђе пра­вог „ро­го­ње”.

Кроз мно­ге про­це­пе у ис­по­ве­сти­ма Ана­ис Нин мо­же­мо са­гле­да­ти ба­нал­ну и ме­лан­хо­лич­ну осно­ву на ко­јој по­чи­ва тро­у­гао од­но­са Ху­го­–А­нис­–Хен­ри, те та­ко спо­зна­ти узрок из­ло­же­них кон­тра­дик­ци­ја из­ме­ђу ре­чи и де­ла. Име те осно­ве је­сте „но­вац”. Реч је о нов­цу су­пру­га Ана­ис Нин, бан­ка­ра, ко­јим се оби­ла­то фи­нан­си­ра не са­мо њен жи­вот већ и ње­на „ве­за”, од­но­сно Хен­ри Ми­лер, чи­ја је пра­ва уло­га па­ра­зит­ске или про­сти­тут­ске при­ро­де. „Но­ћас сам се пи­та­ла ка­ко да ти по­ка­жем, али та­ко да ме нај­ску­пље ста­је, да те во­лим”, пи­ше Ана­ис Хен­ри­ју и од­мах од­го­ва­ра: „Сми­сли­ла сам да ти по­ша­љем но­вац да на­ђеш се­би жен­ску.” По­вре­ме­но, Ана­ис Нин до­се­же до пра­га спо­зна­је пра­ве уло­ге Хен­ри­ја Ми­ле­ра: „Од­јед­ном ми је из­гле­дао као па­ра­зит, стра­хо­ви­то по­хлеп­ни се­бич­њак.” На тој ра­зи­ни од­но­са Џун је сло­же­ни­ја фи­гу­ра: и она из­др­жа­ва Хен­ри­ја, али је и па­ра­зит, узи­ма­ју­ћи за уло­гу при­мо­пре­дај­ни­ка фи­нан­сиј­ске по­мо­ћи од­ре­ђе­ни про­це­нат, ве­што опа­жа­ју­ћи, под­сти­чу­ћи и ис­ко­ри­шћа­ва­ју­ћи ле­збиј­ске на­кло­но­сти Ана­ис Нин.

Ими­та­ци­је ли­те­рар­них жи­во­та

Еле­мент зва­ни „но­вац” сво­јим сја­јем осве­тља­ва чи­та­ву мре­жу од­но­са, по­ка­зу­ју­ћи њи­хо­ву фар­сич­ну при­ро­ду. Тај­не све­ске су осве­до­че­ње фар­се мо­дер­ног чо­ве­ка, у зна­ку про­тив­реч­ја из­ме­ђу же­ља и мо­гућ­но­сти, фа­тал­но огра­ни­че­них ре­жи­мом де­мо­ни­је еко­но­ми­је. На­рав­но, у жи­во­ту мо­дер­ног чо­ве­ка ни же­ље ни­су ау­тен­тич­не јер је он – ка­ко Тај­не све­ске ши­ро­ко до­ку­мен­ту­ју – јед­на вр­ста ме­ди­ју­ма ко­ји са­мо уо­бра­жа­ва да сло­бод­но ми­сли и де­ла. Са из­у­зет­ком Ху­га, ко­ме су бан­кар­ске бри­ге ус­кра­ћи­ва­ле мо­гућ­ност про­ду­бље­ни­јих лек­ти­ра и од­го­ва­ра­ју­ћих опо­на­ша­ња, про­та­го­ни­сти Тај­них све­за­ка ими­ти­ра­ју углав­ном ју­на­ке ро­ма­на До­сто­јев­ског. Мо­жда је та­ква ори­јен­та­ци­ја ими­та­тор­ских по­тре­ба би­ла узро­ко­ва­на фе­но­ме­ном ру­ске еми­гра­ци­је ко­ја је до­ми­ни­ра­ла ноћ­ним жи­во­том Па­ри­за тих го­ди­на, за­па­њу­ју­ћи бур­жо­а­ску про­сто­ту ари­сто­крат­ским пре­зи­ром спрам нов­ца. (При­ме­ри­це, Ру­си су оби­ча­ва­ли да се так­ми­че у га­ђа­њу жи­вих ме­та – му­зи­ча­ра на сце­на­ма лук­су­зних ре­сто­ра­на и ба­ро­ва – гру­два­ма од згу­жва­них нај­круп­ни­јих нов­ча­ни­ца.) Симп­то­ма­тич­но је да про­та­го­ни­сти Тај­них све­за­ка – упр­кос сво­јим те­жња­ма да на­ли­ку­ју ју­на­ци­ма До­сто­јев­ског – ни­су има­ли при­сту­па у ру­ска дру­штва, што мо­жда об­ја­шња­ва уси­ље­ност ими­ти­ра­ња, од мо­ра­ла до мо­де: „Зло ме на­дах­њу­је. За­о­ку­пља ме, као До­сто­јев­ског.” „Сма­трам да сам за­ни­мљи­ва са ру­ским ше­ши­ром.”

На­рав­но, те ими­та­ци­је ју­на­ка До­сто­јев­ског по­чи­ва­ју на лек­ти­ри огра­ни­че­ној мо­гућ­но­сти­ма аме­рич­ког обра­зо­ва­ња или нео­бра­зо­ва­ња, ко­је Тај­не све­ске обил­но, прем­да не­све­сно, до­ку­мен­ту­ју. Је­дан од нај­дир­љи­ви­јих при­ме­ра аме­рич­ког анал­фа­бе­ти­зма пру­жа Хен­ри­јев ком­пли­мент оде­ћи Ана­ис Нин, за ко­ју ка­же да је до­стој­на бо­ги­ње Ин­дре”, иг­но­ри­шу­ћи (за­јед­но са ау­тор­ком и из­да­ва­чи­ма) чи­ње­ни­цу да је Ин­дра вр­хун­ски бог пан­те­о­на Ве­да, ко­ме, из­ве­сно, не при­ли­че жен­ске ха­љи­не.

По си­ли та­квих кул­тур­них огра­ни­че­но­сти и не­а­у­тен­тич­но­сти жи­во­та – и До­сто­јев­ски би­ва чи­тан те схва­тан по­сред­ством ими­та­ци­ја: „Схва­там да су он (Хен­ри) и Џун ожи­ве­ли До­сто­јев­ског, и за ме­не га учи­ни­ли стра­шним.” Са дру­ге стра­не, До­сто­јев­ски уме да се осве­ти, по­сред­но раз­об­ли­чу­ју­ћи ими­та­то­ре: „Оче­ки­ва­ла сам сце­не по­пут оних До­сто­јев­ског, а за­те­кла јед­ног уљуд­ног Нем­ца (Хен­ри­ја) ко­ји ни­је мо­гао да под­не­се да по­су­ђе оста­не нео­пра­но.” И да­ље: „Што ви­ше чи­там До­сто­јев­ског”, при­зна­је Ана­ис Нин, „то ви­ше раз­ми­шљам о Џун и Хен­ри­ју и о то­ме да ли су они па­тво­ри­не. Пре­по­зна­јем исте ре­че­ни­це, исти па­тос, го­то­во исте по­ступ­ке. Да ли су они књи­жев­не утва­ре? Има­ју ли соп­стве­ну ду­шу?”

На том ме­сту ис­по­ве­сти до­се­жу праг спо­зна­је утвар­не и ме­ди­јум­ске при­ро­де мо­дер­них љу­ди ко­ја по­сред­но от­кри­ва ду­бљи узрок сек­су­ал­ног ак­ти­ви­зма, са оне стра­не фри­гид­но­сти и сте­рил­но­сти. Сав тај псе­у­до­фа­у­стов­ски ак­ти­ви­зам и од­го­ва­ра­ју­ће, муч­не, ин­тро­спек­ци­је и са­мо­а­на­ли­зе са­мо су па­те­тич­ни и ме­лан­хо­лич­ни по­ку­ша­ји до­ка­зи­ва­ња жи­вот­но­сти. На том пу­ту не­мо­гу­ће ам­би­ци­је, тра­же­ње по­мо­ћи од пси­хо­а­на­ли­зе је­сте уо­би­ча­је­на не­ми­нов­ност. На­рав­но, и та је по­моћ сво­је­вр­сна утва­ра, јер је ње­на на­уч­ност са­свим при­вид­на. Са­ма те­о­ри­ја пси­хо­а­на­ли­зе опо­вр­га­ва соп­стве­ну на­уч­ност: ако су све ми­сли и сви по­ступ­ци чо­ве­ка фа­тал­но де­тер­ми­ни­са­ни ли­би­ди­о­зним са­др­жа­ји­ма под­све­сти, он­да је и пси­хо­а­на­ли­тич­ка те­о­ри­ја про­из­вод под­све­сних усло­вља­ва­ња. На­рав­но, пси­хо­а­на­ли­за мо­же пру­жи­ти по­моћ у об­ли­ку уте­хе, али не сво­јим ди­јаг­но­за­ма и те­ра­пи­ја­ма већ пу­ком па­жњом ко­ја се ука­зу­је па­ци­јен­ту, од­но­сно пат­ни­ку. Зна­чај ко­ји пси­хо­а­на­ли­ти­чар при­да­је са­др­жа­ји­ма ис­по­ве­сти па­ци­јен­та сми­ру­је бол од спо­зна­је бе­зна­чај­но­сти соп­стве­ног жи­во­та.

Прем­да ума­њен, бол ис­тра­ја­ва јер пси­хо­а­на­ли­за ни­је у ста­њу да пру­жи и илу­зи­ју је­дин­стве­не, не­по­но­вљи­ве и не­за­мен­љи­ве пер­со­нал­но­сти, по­што по си­ли свог ими­ти­ра­ња на­у­ка мно­штво ин­ди­ви­ду­ал­но­сти сво­ди на оп­ште ти­по­ве. За­то Ана­ис Нин осе­ћа све ве­ћу од­бој­ност спрам пси­хо­а­на­ли­зе, опа­жа­ју­ћи да под ње­ним ути­ца­јем по­ста­је све сла­би­ја: „Би­ла сам бе­сна кад сам по­ми­сли­ла да ме не­ко мо­же на­те­ра­ти да се укло­пим у је­дан од оних ,не­ко­ли­ко те­мељ­них обра­за­ца’.” Да би из­бе­гла за­па­да­ње у је­дан од „не­ко­ли­ко те­мељ­них обра­за­ца”, она ис­трај­но и при­ље­жно са­бо­ти­ра пси­хо­а­на­ли­тич­ке се­ан­се, пру­жа­ју­ћи уме­сто ис­кре­них ис­по­ве­сти ла­жи и об­ма­не. За­хва­љу­ју­ћи ис­трај­но­сти тог от­по­ра пси­хо­а­на­ли­зи – чи­ја об­ја­шње­ња сма­тра „зло­чи­ном” спрам је­дин­стве­но­сти лич­но­сти – Ана­ис Нин до­ла­зи до те­мељ­не са­мо­спо­зна­је: „Ако пси­хо­а­на­ли­за, от­кри­ва­ју­ћи им не­у­ро­тич­не ко­ре­но­ве, по­ни­шта­ва све­ко­ли­ку пле­ме­ни­тост у лич­ним по­бу­да­ма и умет­но­сти, чи­ме их за­ме­њу­је? Шта бих ја би­ла без свог ки­ће­ња, ко­сти­ма, лич­но­сти? Да ли бих би­ла сна­жни­ји умет­ник?”

Ис­под крин­ке пси­хо­а­на­ли­тич­ког гу­руа, др Ален­ди је­сте та­ко­ђе јед­на од утва­ра ко­ја се ко­ле­ба из­ме­ђу уло­ге те­ра­пе­у­та и љу­бав­ни­ка, оп­те­ре­ћу­ју­ћи па­ци­јен­та но­вим и соп­стве­ним про­бле­ми­ма. У том од­но­су фар­сич­не при­ро­де, пси­хо­а­на­ли­за се от­кри­ва као ве­ли­ки про­из­во­ђач илу­зи­ја и фан­та­зми ко­ји­ма на­се­ља­ва љу­шту­ре жи­во­та, пра­зни­не ду­ша сво­јих па­ци­је­на­та. Ана­ис Нин лу­цид­но опа­жа: „Ален­ди је са­да ђа­вол­ски бог ко­ји упра­вља жи­во­ти­ма свих нас. Си­ноћ, док је Ху­го го­во­рио, мо­гла сам да при­ме­тим спре­тан и ди­ван Ален­ди­јев ути­цај. Раз­у­зда­но сам се сме­ја­ла кад је Ху­го при­чао ка­ко му је Ален­ди ре­као да је ме­ни по­треб­но да не­ко вла­да мно­ме.” Не­што да­ље: „(Ху­го) ме при­вла­чи к се­би с но­вом же­сти­ном ко­ју је про­бу­ди­ла (пси­хо)ана­ли­за.”

Пи­са­ње као те­ра­пи­ја

На осно­ву ни­за по­сред­них ин­ди­ци­ја мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је Ана­ис Нин би­ла пот­пу­но све­сна соп­стве­не пра­зни­не, од­но­сно ли­ше­но­сти те­мељ­них вр­ли­на и свој­ста­ва hu­ma­ni­tas. По оби­ча­ју пси­хо­ло­ги­за­ма мо­дер­ног чо­ве­ка, при­зор вр­ли­на, ко­ји по­пут огле­да­ла од­ра­жа­ва не­до­стат­ке, иза­зи­ва за­ви­сти и мр­жње, те од­го­ва­ра­ју­ће по­ри­ве ни­хи­ли­зма. Ана­ис Нин се због то­га че­сто обра­ћа за по­моћ ни­хи­ли­стич­ким сна­га­ма Хен­ри­ја Ми­ле­ра, те­же­ћи да је спа­су од ње­не све­сти и са­ве­сти: „Хен­ри, спа­си ме по­све­ћи­ва­ња, ужа­са ста­тич­ног са­вр­шен­ства. Ба­ци ме у па­као!” На­рав­но, и тај ни­хи­ли­зам је са­мо је­дан од об­ли­ка не­а­у­тен­тич­ног жи­во­та, је­дан од ви­до­ва пре­ру­ша­ва­ња и ими­ти­ра­ња, те епи­го­ни пом­но па­зе да се на уда­ру не на­ђе упра­во њи­хо­ва пра­зни­на и обез­ду­ше­ност, њи­хо­ва фан­том­ска и ме­ди­јум­ска при­ро­да. Ко­нач­но, али не по­след­ње – тај фар­сич­ни ни­хи­ли­зам и ква­зи­ни­хи­ли­зам пру­жа при­јат­ну илу­зи­ју жи­вот­но­сти.

Ипак, нај­ве­ћи те­ра­пиј­ски учи­нак пру­жа сам чин опи­си­ва­ња соп­стве­них до­жи­вља­ја јер се та­ко, „цр­но на бе­ло”, по­твр­ђу­је по­сто­ја­ње је­дин­ке и ње­на је­дин­стве­ност, прем­да на пу­кој кван­ти­та­тив­ној ра­зи­ни, што у јед­ном тре­нут­ку искре­но­сти сет­но при­зна­је и Хен­ри Ми­лер. Има­ги­на­р­ни чи­та­лац днев­ни­ка је­сте јед­на вр­ста не­мог га­ран­та по­сто­ја­ња жи­вот­но­сти су­бјек­та за­пи­са. За­то сва­ком, па и нај­бе­зна­чај­ни­јем су­ду о сво­јим за­пи­си­ма Ана­ис Нин по­све­ћу­је огром­ну па­жњу, уз по­вре­ме­не ис­ка­зе са­мо­за­до­вољ­ства: „Љу­ди мо­ра­ју учи­ни­ти на­пор да би ме де­ши­фро­ва­ли. Ско­ро сва­ко­днев­но, у оно­ме што чи­ним, има не­чег је­дин­стве­ног. Осим то­га, ка­же он (Хен­ри), то је ствар ко­ју тре­ба да пру­жим све­ту.” По­след­њи суд Хен­ри­ја Ми­ле­ра је са­вр­ше­но осно­ван, јер је реч о јед­ном од нај­зна­чај­ни­јих те нај­пот­пу­ни­јих осве­до­че­ња мо­дер­ног чо­ве­ка.

За­кло­пив­ши по­след­њу стра­ни­цу Тај­них све­за­ка, не­ко об­да­рен иро­ни­јом мо­гао би за­кљу­чи­ти да је све бит­но ре­че­но већ на пр­вој стра­ни­ци, где Ана­ис Нин је­згро­ви­то ис­по­ве­да свој су­штин­ски про­блем: „По­тре­бан ми је не­ко ста­ри­ји ду­хом, отац, чо­век ја­чи од ме­не, љу­бав­ник ко­ји ће ме во­ди­ти у љу­ба­ви, јер све оста­ло углав­ном је не­што што се ства­ра са­мо.” На жа­лост, ни­ко од про­та­го­ни­ста ње­ног жи­во­та ни­је рас­по­ла­гао тра­же­ним ква­ли­фи­ка­ци­ја­ма и мо­жда том те­мељ­ном не­до­стат­ку и ду­гу­је­мо са­зна­ња о мо­дер­ном чо­ве­ку ко­ја нам пру­жа сво­јим днев­ни­ци­ма Ана­ис Нин. Та­лен­ти Ана­ис Нин пре­тва­ра­ју ин­ди­ви­ду­ал­ни про­блем у оп­шти, а фи­гу­ру „зре­ли­јег ду­ха” у ме­та­фо­ру вр­ли­на ко­је не­до­ста­ју мо­дер­ном чо­ве­ку. За­хва­љу­ју­ћи из­ло­же­ним та­лен­ти­ма, Тај­не све­ске за­слу­жу­ју ме­сто у нај­у­жем из­бо­ру са­мо­о­све­до­че­ња мо­дер­ног чо­ве­ка, ње­го­ве „остав­шти­не за бу­дућ­ност”, са оне стра­не кра­ја овог све­та ко­ји је за­пра­во са­мо „крај мо­дер­них илу­зи­ја” (Ге­нон). <

(Ре­цен­зи­ја/по­го­вор књи­зи „Тај­не све­ске – Нео­бја­вље­не стра­ни­це днев­ни­ка, ок­то­бар 1931 – ок­то­бар 1932” Ана­ис Нин, срп­ско из­да­ње „На­род­на књи­га”, Бе­о­град, 1990)