ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Упориште

Реха­би­ли­та­ци­ја струк­ту­ре инте­грал­ног чове­ка

(Извод)

Ова књи­га, веро­ват­но нај­зна­чај­ни­ја у опу­су „раног Кала­ји­ћа”, обја­вље­на је 1971. као пета у кри­тич­ко-тео­риј­ској и фило­зоф­ској библи­о­те­ци „Дело”  исто­и­ме­ног часо­пи­са, изда­вач „Нолит”, Бео­град. Кала­јић ју је посве­тио сво­ме оцу. Уред­нич­ки је пот­пи­су­је Божо Вука­ди­но­вић, одштам­па­на је у штам­па­ри­ји „6. окто­бар”  у Пан­че­ву, а изда­вач ју је на зад­њој кори­ци про­пра­тио беле­шком „тако свој­стве­ном Кала­ји­ћу”:

Ако је тач­но опа­жа­ње кри­ти­ке да је Кала­ји­ће­ва прва књи­га изра­зи­ла и про­роч­ки наго­ве­сти­ла бунт мла­дих сед­ме деце­ни­је у „јед­но­ди­мен­зи­о­нал­ном уни­вер­зу­му”  хао­са и без­из­ла­за, „Упо­ри­ште”  пред­ста­вља неку врсту одго­во­ра на пита­ња поста­вље­на „Крше­ви­ном”. Кала­јић пола­зи од пре­ми­се да се свет може рево­лу­ци­о­ни­са­ти по наче­ли­ма хума­ни­те­та само под усло­вом рево­лу­ци­о­ни­са­ња самог чове­ка. Вра­то­лом­ним пове­зи­ва­њем про­стор­них и вре­мен­ских уда­ље­но­сти, од саму­рај­ског Јапа­на до херој­ске Спа­р­те, од наче­ла индиј­ског Бха­га­вад Гита до рим­ског huma­ni­tas, Кала­јић надах­ну­то рекон­стру­и­ше и реха­би­ли­ту­је струк­ту­ру „инте­грал­ног чове­ка”, упо­ри­ште обно­ве. Засни­ва­ју­ћи сво­је аргу­мен­те на сно­пу дисци­пли­на, од фило­со­фи­је, антро­по­ло­ги­је, мета­фи­зи­ке сек­са, исто­ри­је рели­ги­ја, па све до кара­теа, алпи­ни­зма и падо­бран­ства, Кала­јић је овом зби­р­ком нео­бја­вље­них есе­ја изло­жио јед­но изу­зет­но „дифе­рен­ци­ра­но”  ста­но­ви­ште у кул­ту­ри почет­ка осме деце­ни­је.

Међу­тим, прак­тич­но чим се поја­ви­ла у књи­жа­ра­ма књи­га је забра­ње­на. И до дан данас је до ње тешко доћи. Нада­ју­ћи се ско­ром новом и боље опре­мље­ном изда­њу, ми овде издва­ја­мо, сасвим субјек­тив­но, послед­ње погла­вље из тог дав­ног првог изда­ња насло­вље­но: „Гене­ра­ци­ја ден­ди­ја нихи­ли­ста и саму­ра­ја”.

ГЕНЕ­РА­ЦИ­ЈА ДЕН­ДИ­ЈА НИХИ­ЛИ­СТА И САМУ­РА­ЈА

1

Уса­мље­на при­сут­ност дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка данас и овде садр­жи вољу и енер­ги­ју нега­ци­је у одно­су на свет туђи­не, врли­ном сво­је дефи­ни­ци­је, одно­сно дифе­рен­ци­ра­но­сти. Вир­ту­ал­на или реал­на афир­ма­ци­ја Тра­ди­ци­је упр­кос доми­на­ци­је анти-Тра­ди­ци­је импли­ци­ра ребел­ски и нега­тор­ски карак­тер афир­ма­ци­је. Прем­да воља и енер­ги­ја нега­ци­је, које садр­жи дифе­рен­ци­ра­ност, увр­шћу­ју наш тип чове­ка у оне кон­фи­гу­ра­ци­је дру­штва где се потен­ци­јал­но или акту­ел­но оспо­ра­ва „систем опре­си­је”, јасно је да је наш тип чове­ка дифе­рен­ци­ра и у одно­су на те кон­фи­гу­ра­ци­је. Сход­но томе, и њего­во спе­ци­фич­но оспо­ра­ва­ње систе­ма садр­жи изра­зи­то раз­ли­чит сми­сао, осно­ву и фина­ли­тет. За раз­ли­ку од инди­ви­дуа које су изван систе­ма услед при­ну­де самог систе­ма, одно­сно услед соп­стве­не еко­ном­ске беде, дифе­рен­циј­ра­ни тип чове­ка је „изван систе­ма”  искљу­чи­во врли­ном сво­јих вред­но­сти и лич­ног избо­ра, што тако­ђе тач­но огра­ђу­је про­стор при­сут­но­сти дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка од пре­де­ла „без­на­де­жних”. Оту­ђе­ност таквог чове­ка од овог дру­штва у сушти­ни је оту­ђе­ност дру­штва од здра­вља оног дру­штва Тра­ди­ци­је, које поја­ва дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка може да ево­ци­ра.

Зато су сва­ка ствар и поја­ва систе­ма мани­фе­ста­ци­је оту­ђе­ња, те одбра­на гра­ни­ца инте­гри­те­та зах­те­ва тотал­ну моби­ли­за­ци­ју чове­ка чија се дифе­рен­ци­ра­ност буди, раз­ви­ја и дефи­ни­ше упра­во кроз тај сукоб супрот­но­сти. Дру­гим речи­ма, атак на људ­ски инте­гри­тет учвр­шћу­је инте­гри­тет и буди скри­ве­не сна­ге чове­ка.

Свест о немо­гућ­но­сти инте­гра­ци­је дру­штва у иде­ал­ни и ори­ги­нал­ни модел здра­вља ства­ра свест о немо­гућ­но­сти прак­тич­не акту­е­ли­за­ци­је вир­ту­ал­них вред­но­сти које ево­ци­ра фигу­ра дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка. Ова свест исто­вре­ме­но учвр­шћу­је непо­мир­љи­вост инте­гри­те­та нашег чове­ка, тим пре што он, као што смо већ изло­жи­ли, кори­сним сма­тра само оно што је часно, те сто­га не при­хва­та ника­кав ком­про­мис. Сва­ки ком­про­мис изме­ђу чове­ка и окол­но­сти је изда­ја чове­ка, па то више није инте­гра­лан него пре­по­ло­вљен човек.

Пред сти­хи­ја­ма зла, пред про­ва­лом сна­га инфе­ри­ор­ног пси­хи­зма и оту­ђе­но­сти чове­ка од самог себе, зада­так дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка је да сачу­ва соп­стве­ни инте­гри­тет у сми­слу Тра­ди­ци­је оних помра­че­них вред­но­сти које ће сутра, након исцр­пље­ња те сти­хи­је или про­ва­ле, бити сре­ди­ште кри­ста­ли­за­ци­је обно­вље­ног Реда. У низу могућ­но­сти мани­фе­ста­ци­је инте­гри­те­та, насу­прот сила дез­ин­те­гра­ци­је људ­ског, ми ћемо на овом месту осве­тли­ти три лимит­не фигу­ре које врли­ном свог поло­жа­ја могу одре­ди­ти про­стор мани­фе­ста­ци­је инте­гри­те­та: фигу­ре нихи­ли­сте, dandya и саму­ра­ја. Нео­п­ход­но је дода­ти да се ове помоћ­не озна­ке фигу­ра засни­ва­ју пре на изгле­ду него на бити мани­фе­ста­ци­је.

Акци­ја дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка, која попри­ма изглед нихи­ли­стич­ког чина, изгле­да као да се не опи­ре, као да сара­ђу­је са сти­хи­јом зла. Пред тота­ли­та­ри­змом све­та анти-Тра­ди­ци­је, пред сти­хи­јом зла, дело­тво­р­ни нихи­ли­ста хра­бро ула­зи у сред про­це­са ката­стро­фе, насто­је­ћи не да буде овла­дан ката­стро­фом, већ да он овла­да њоме, да је уве­ћа, исцр­пи у исхо­ди­шту tabu­la rasa, како би убр­зао неми­нов­ни исход крај­ње екс­пло­зи­је људ­ског. Mic­hel Deon на кра­ју Trom­pe­u­ses Espe­ran­ces савр­ше­но изла­же наче­ло ове пара­док­сал­не стра­те­ги­је дело­твор­ног нихи­ли­зма: „Живот ме је нау­чио да зло три­јум­фу­је она­ко како је Господ хтео, надао се, дозво­лио. Сви они који се боре за добро, боре се про­тив њега, и не чине дру­го до успо­ра­ва­ња крај­ње екс­пло­зи­је… На кра­ју све­та иза­зва­ног злом, Бог ће зна­ти да одво­ји оне који су оста­ли чисти у злу, од оних који су увек били нечи­сти.”

Прем­да ова маки­ја­ве­ли­стич­ка стра­те­ги­ја није у скла­ду са прин­ци­пи­ма бли­ста­во­сти чове­ка, њена дело­твор­ност се засни­ва упра­во на пове­ре­њу у соп­стве­не сна­ге, одно­сно у непо­мрач­ност уну­тра­шње све­тло­сти, пошто про­бу­ђе­не, иза­зва­не силе зла или сти­хи­је инфе­ри­ор­ног пси­хи­зма могу, попут буме­ран­га, угро­зи­ти инте­гри­тет под­стре­ка­ча. Исто­вре­ме­но, тај дуа­ли­зам маске нихи­ли­сте и лица гра­ди­те­ља, помра­че­ња које доно­си спољ­на акци­ја и бли­ста­во­сти уну­тра­шње при­ро­де, може осна­жи­ти и учвр­сти­ти дифе­рен­ци­ра­ност и инте­гри­тет нашег чове­ка. Он није посед­нут злом, већ посе­ду­је зло, које се у њего­вим рука­ма пре­о­бра­жа­ва у сред­ство опште или лич­не катар­зе. Само човек који посе­ду­је зло може исцрп­сти све сна­ге зла. Само човек који, иза­зи­ва­ју­ћи зло, позна­је зло, може га нај­бо­ље укро­ти­ти. Иску­ша­ва­ње зла ту попри­ма сми­сао испи­та вред­но­сти самог чове­ка. Под­сти­ца­ње зла, одно­сно уве­ћа­ва­ње сна­ге сти­хи­је ката­стро­фе, води, дија­лек­тич­ки, добру.

Циљ нихи­ли­стич­ке акци­је није дакле да уми­не бол чове­ка, да сни­зи тем­пе­ра­ту­ру про­це­са, да успа­ва болест или при­кри­је симп­то­ме; тре­ба иза­зва­ти још већи бол, раз­бук­та­ти пла­мен вру­ћи­це, про­бу­ди­ти болест и тиме исто­вре­ме­но про­бу­ди­ти сна­ге здра­вља. Иза­зи­ва­ње зла  изба­цу­је зло, као што рез по гној­ном тки­ву изба­цу­је гној и отров из тела. Нихи­ли­стич­ки чин, у скла­ду са наче­ли­ма инте­грал­ног чове­ка, одби­ја „осред­њи”  живот: или пот­пу­ни живот или пот­пу­на смрт. „Горе­ћи све буч­ни­је”  – пева Cyprian Nor­wid – „са тебе одле­те­ће гоми­ла искри и ти не знаш да ли се осло­ба­ђаш или ће све што имаш поста­ти ништа­ви­ло, хоће ли на кра­ју оста­ти тек пуки пепео и збр­ка што про­па­да уз буру, или ће на дну, под пепе­лом, бле­сну­ти побе­де веч­не бли­ста­ви дија­мант.”

Зло није нека супрот­ност чове­ку, већ је вир­ту­ал­но или акту­ел­но у самом чове­ку као њего­ва сла­бост. Ту сла­бост тре­ба исцрп­сти, дове­сти до оног лими­та под­но­шљи­во­сти где се буде енер­ги­је добра, где се кроз sato­ri сла­бост пре­о­бра­жа­ва у сна­гу. Зато дело­твор­ни нихи­ли­ста не поку­ша­ва да се супрот­ста­ви бури, да од бого­ва измо­ли сми­рај ветр­о­ва, он ства­ра буру, он тра­жи још бешње ветр­о­ве, који ће њего­ва једра одве­сти нај­да­ље. „Ево нас опет овде”, испо­ве­да Фер­ди­нанд Селин, „још увек сами. Има неке инер­ци­је у све­му томе, неке тежи­не, туге… Хтео бих да олу­ја напра­ви још већу буку, да се кро­во­ви стро­по­шта­ва­ју, да се про­ле­ће никад више не вра­ти, да наша кућа неста­не.”

2

Прем­да чин дело­твор­ног нихи­ли­зма карак­те­ри­ше при­сут­ност чове­ка наше Тра­ди­ци­је у „модер­ном добу”  или ката­стро­фи, сам чин је јед­на од кон­стан­ти уте­ло­вље­них у европ­ској тра­ди­ци­ји исто­риј­ских и про­то-исто­риј­ских или мит­ских вред­но­сти. Већ у херој­ском добу хоме­ров­ског опу­са при­сут­ни су чино­ви херој­ског нихи­ли­зма који садр­же прин­ци­пе хомо­лог­не прин­ци­пи­ма нихи­ли­стич­ких чино­ва дифе­рен­ци­ра­ног типа чове­ка савре­ме­ног доба. У том сми­слу, риту­ал­на сахра­на Патро­кла има вред­ност пара­диг­ме. Исти­на, тешко је рећи за облик сахра­не да је риту­ал, пошто он у пот­пу­но­сти одсту­па од ори­ги­нал­ног моде­ла, одно­сно од ахај­ске тра­ди­ци­је, те, дру­гим речи­ма, Ахил обра­зу­је један облик сахра­не који више не одго­ва­ра оби­ча­ју већ њего­вом лич­ном хте­њу, у чему види­мо несум­њив карак­тер херој­ског нихи­ли­зма. Ми мисли­мо, ако нам се допу­шта интер­пре­та­ци­ја ове кон­тро­верз­не сли­ке у Хоме­ро­вом спе­ву, да је тежи­ште обли­ка сахра­не не толи­ко у Патро­клу, коли­ко у самом Ахи­лу. Патр­о­кле је повод а не циљ обли­ка сахра­не, пошто риту­ал не може гово­ри­ти Патро­клу, јер је он, по тра­ди­ци­ји, непо­врат­но, самом смр­ћу, зато­чен у Хаду. Сми­сао риту­а­ла је, у сушти­ни, одго­вор Ахи­ла сти­хи­ји зла која се до тач­ке, у Хоме­ро­вом спе­ву, раз­ви­ја (ако се тако може рећи) лини­јом гео­ме­триј­ске про­гре­си­је крви и тра­ге­ди­је. Смрт Патро­кла, тај послед­њи и нај­те­жи гром тра­ге­ди­је, пред­ста­вља sato­ri, у којем се пре­о­бра­жа­ва при­сут­ност Ахи­ла у тра­ге­ди­ји и буди нихи­ли­зам херо­ја у њему. Ахил је део тра­ге­ди­је и исто­вре­ме­но свест о тра­ге­ди­ји – у тра­ге­ди­ји и исто­вре­ме­но изнад ње, одно­сно у сти­хи­ји зла и изнад ње, са злом и про­тив зла. Ахил не може обу­зда­ти сти­хи­ју, али у врли­ни про­бу­ђе­ног погле­да, изнад сти­хи­је, може пре­у­зе­ти коман­ду над сти­хи­јом, може, сво­јим злом, над­ма­ши­ти зло сти­хи­је. Над­ма­шу­ју­ћи зло, Ахил га побе­ђу­је. Зато сли­ка крва­вог обре­да сахра­не Патро­кла сво­јим ужа­сом над­ма­шу­је све прет­ход­не сли­ке ужа­са. Ту је заи­ста „има­ги­на­ци­ја на вла­сти”, сна­га раци­о­нал­ног над­ма­шу­је силе ира­ци­о­нал­ног, иде­ја обли­ку­је кате­го­ри­ју, а прин­цип чове­ка даје облик мате­ри­ји, пошто риту­ал Ахи­лов није сти­хиј­ски, без­о­бли­чан, већ, напро­тив, од-мерен, из-мерен, одно­сно мани­фе­сто­ван у симе­трич­ној гео­ме­триј­ској струк­ту­ри ква­ли­та­тив­них бро­је­ва. Зло сти­хи­је хао­са Ахил у-ређу­је кроз уки­да­ње прин­ци­па хао­са и уво­ђе­ње сти­хи­је у обли­ку Реда, те она попри­ма не само супер­и­ор­ни израз већ и супер­и­ор­ни сми­сао. Ту има­ги­на­ци­ја над­ма­шу­је реал­ност као израз три­јум­фа чове­ка, који не допу­шта да послед­њи чин тра­ге­ди­је усле­ди банал­ност при­мир­ја, већ мртвом дру­гу, кроз апо­те­о­зу људ­ске вели­чи­не, пру­жа достој­ни послед­њи поздрав. При­мир­је или одмор које тра­же умо­р­ни дух и киње­но тело Ахи­ла јесу бек­ство од исти­не, од исти­не веч­не космич­ке бор­бе, те нихи­ли­стич­ки чин Ахи­ла жртву­је на обред­ним лома­ча­ма и ту илу­зи­ју сла­бо­сти чове­ка. Зато је Ахи­лов риту­ал не само чин херој­ског нихи­ли­зма, већ и чин херој­ског реа­ли­зма.

3

За раз­ли­ку од нихи­ли­стич­ког чина који је дело­твор­но упу­ћен све­ту, поза ден­ди­ја изра­жа­ва рав­но­ду­шност или пре­зир пре­ма том све­ту. Self-con­trol, еле­ган­ци­ја и его­цен­трич­ност ден­ди­ја су обли­ци пре­зи­ра који се супрот­ста­вља­ју сти­хи­ји растрој­ства и вар­ва­ри­зо­ва­ња, запу­ште­но­сти и изгу­бље­но­сти. У пози ден­ди­ја, дифе­рен­ци­ра­ни тип чове­ка је при­вид­но напу­стио сва­ку наду у обно­ву свог све­та нор­ми и вред­но­сти: свет туђи­не који га окру­жу­је не заслу­жу­је неку озбиљ­ни­ју или вишу мани­фе­ста­ци­ју неми­ре­ња од тог осме­ха пре­зи­ра, који као да каже: „Шта хоће­те? Ви сте хте­ли овај свет и сад гле­дај­те шта ћете и како ћете, али на мене немој­те рачу­на­ти.”

Кроз позу ден­ди­ја, која одби­ја сва­ки озбиљ­ни дија­лог или свр­ху дија­ло­га о про­бле­ми­ма сада­шњи­це, изра­жа­ва се, у ства­ри, вред­но­сни суд о све­ту ства­ри и поја­ва које карак­те­ри­шу сада­шњи­цу: то није досто­јан пред­мет чак ни салон­ског раз­го­во­ра. Говор ден­ди­ја, чији је основ­ни пред­мет често упра­во сам језик, одно­сно чија је осно­ва хумор­на дво­сми­сле­ност изра­за, циља сво­јим разор­ним цини­змом не толи­ко на неса­вр­ше­ност јези­ка, коли­ко на неса­вр­ше­ност људ­ских кому­ни­ка­ци­ја. Пору­га јези­ка извр­га­ва руглу људ­ске везе и тиме одби­ја­ње, кида­ње сва­ке везе. Сми­сао тог гово­ра, дакле, није у хумор­ном ефек­ту, већ у зна­че­њу: он тим зна­че­њем обја­вљу­је дис­тан­ци­ра­ност и дифе­рен­ци­ра­ност ден­ди­ја у одно­су на оста­ле. Зато су чест пред­мет пору­ге ден­ди­ја упра­во обли­ци и инсти­ту­ци­је, иде­а­ли и циље­ви савре­ме­ног хума­ни­зма. Ако би ден­ди­ја осло­ви­ли епи­те­том „реак­ци­о­нар”, он би то радо при­хва­тио, додав­ши, са осме­хом, да му то чини част, буду­ћи да се тим тер­ми­ном озна­ча­ва онај који реа­гу­је.

У гар­де­ро­би ден­ди­ја монокл је некад репре­зен­то­вао не само ранг и пре­зир погле­да на свет око­ли­не (довољ­ност рав­но­ду­шног полу-погле­да), већ и саму при­ро­ду погле­да (сим­бо­лич­но ста­кле­но око). Ста­кле­но око сим­бо­ли­ше хла­дан, неу­мо­љив, објек­ти­ван поглед који не под­ле­же „људ­ским”  осе­ћа­њи­ма (стра­сти­ма или сла­бо­сти­ма). Зато тако­зва­но „јав­но мне­ње”  није могло опро­сти­ти ста­кле­ном оку ден­ди­ја Јако­пе­ти­ја што је кроз при­вид „нор­мал­ног”  људ­ског живо­та откри­ло реал­ност „псе­ћег живо­та”. Кида­ју­ћи све везе при­ви­да кроз шок-мон­та­жу, Јако­пе­ти свој гну­сни кок­тел реал­но­сти није обо­јио иде­о­ло­шком уте­хом или оправ­да­њем, већ је упра­во одбио сва­ку уте­ху, сва­ко оправ­да­ње, изло­жив­ши чове­ка пред огле­да­ло пот­пу­ног гађе­ња.

Пово­дом Јако­пе­ти­ја, и у сми­слу осве­тља­ва­ња зна­че­ња при­су­ства ден­ди­ја у овом све­ту, нео­п­ход­но је обно­ви­ти про­блем „неху­ма­ног”  поступ­ка који је сво­је­вре­ме­но иза­звао про­те­сте „јав­ног мне­ња”. Као што је позна­то, Јако­пе­ти, сни­ма­ју­ћи доку­мен­тар­ни филм Afri­ca, addio!, пра­ти сво­јим каме­ра­ма јед­ну репре­сив­ну акци­ју гру­пе „пла­ће­ни­ка”. У јед­ном тре­нут­ку те акци­је, Јако­пе­ти тра­жи од „пла­ће­ни­ка”  да при­вре­ме­но одло­же стре­ља­ње јед­не гру­пе домо­ро­да­ца како би при­пре­мио каме­ре за сни­ма­ње тог доку­мен­та. Пошто се савре­ме­ни свет засни­ва на прин­ци­пу кори­сти а не части, јасно је да нема ника­кве осно­ве про­те­сти­ма „јав­ног мне­ња”  пред чином тог „хлад­ног”  праг­ма­ти­зма, пошто би неки хума­ни­тар­ни чин у том кон­тек­сту био посве неко­ри­стан, одно­сно немо­гућ. Јако­пе­ти није могао нико­га спа­сти смр­ти, али је могао поку­ша­ти, те би сми­сао чина био не у после­ди­ци већ у зна­че­њу. Но јасно је да је ова алтер­на­ти­ва изме­ђу оно­га што је учи­ње­но и оно­га што се могло учи­ни­ти са „хума­ни­тар­ног”  ста­но­ви­шта, у том слу­ча­ју, у ства­ри, алтер­на­ти­ва изме­ђу исти­не и илу­зи­је. Јако­пе­ти је иза­брао исти­ну, тим пре што неки гест миси­о­нар­ског „хума­ни­та­ри­зма”  није могао ни мини­мал­но изме­ни­ти сми­сао ни обим зла. И у том злу Јако­пе­ти је ста­јао  не да би себи закла­њао поглед, већ да би хра­бро суо­чио, сво­јим ста­кле­ним погле­дом, исти­ну зла. Дру­гим речи­ма, „јав­но мне­ње”  није могло опро­сти­ти тај избор исти­не уме­сто илу­зи­је: Јако­пе­ти је стр­гао покр­ов илу­зи­је са исти­не зла и лице­мер­ја мора­ла „јав­ног мне­ња”. Уоста­лом, симп­то­ма­тич­но је да је про­те­сте иза­зва­ло не сâмо стре­ља­ње неви­них, већ упра­во доку­мент о стре­ља­њу, не сама исти­на већ откри­ва­ње исти­не. Јако­пе­ти­ју се не опра­шта јер је и јав­но открио, мани­фе­сто­вао, инди­фе­рент­ност пред злом, која је, у ства­ри, општа карак­те­ри­сти­ка одно­са савре­ме­ног све­та пре­ма злу. Међу­тим, за раз­ли­ку од те опште инди­фе­рент­но­сти, која про­из­ла­зи из тупо­сти и кра­ха људ­ског у људи­ма, инди­фе­рент­ност ден­ди­ја се засни­ва на пре­зи­ру пре­ма таквом све­ту.

Савре­ме­ни­ке у ства­ри ужа­са­ва откри­ва­ње ого­ље­но­сти њихо­ве соп­стве­не беде пред неми­ло­срд­ним ста­кле­ним погле­дом пре­зи­ра који рас­пр­шу­је све илу­зи­је и лажи. Том пре­зи­ру ден­ди­ја при­дру­жу­је се пре­зир бан­ди „анђе­ла пакла”, „оши­ша­них гла­ва”  или скан­ди­нав­ских „ragar­sa”; у уским кожним оде­ли­ма, погод­ним за макља­же, са ква­дра­та­стом, чели­ком пот­ко­ва­ном обу­ћом, погод­ном да раз­би­ја вили­це, ове инкар­на­ци­је при­мор­ди­јал­не дивљи­не пред­ста­вља­ју сво­јом поја­вом – у урба­ним агло­ме­ра­ти­ма пре­по­ло­вље­ног, при­пи­то­мље­ног чове­ка – један дифе­рен­ци­ра­ни аспект физич­ког ребел­ства чове­ка. Ове поја­ве иза­зи­ва­ју панич­ни страх гра­ђа­на, пошто они не осе­ћа­ју бол душе већ само бол тела; гра­ђа­ни су рав­но­ду­шни или чак бла­го­на­кло­ни пре­ма повор­ка­ма педе­ра­ста, нар­ко­ма­на, hip­pi­e­sa и оста­лих симп­то­ма духов­не дека­ден­ци­је, али зато ужа­са­ва­ју пред поја­вом ових рато­бор­них бан­ди које пога­ђа­ју пра­во у трбух, у имо­ви­ну, у морал физич­ког пре­жи­вља­ва­ња по сва­ку цену, тра­же­ћи можда од људи, очај­нич­ки, упра­во доказ физич­ке хра­бро­сти, доказ да су још увек живи. Ове бан­де су израз оних садр­жа­ја чове­ка који од њега тра­же нешто више од мора­ла пре­жи­вља­ва­ња по сва­ку цену: оне су један од обли­ка мани­фе­ста­ци­је побу­не пред систе­мом неу­мо­љи­ве при­ну­де чове­ка на капи­ту­ла­ци­ју.

Поја­ва ових бан­ди је тако­ђе израз несве­сне реак­ци­је на свет анти-Тра­ди­ци­је. Каже­мо да је реак­ци­ја несве­сна јер се не засни­ва на зна­њу вред­но­сти Тра­ди­ци­је или европ­ске тра­ди­ци­је, прем­да су изве­сни спољ­ни аспек­ти ове послед­ње при­сут­ни у мани­фе­ста­ци­ји живо­та бан­ди, што се може обја­сни­ти као „архе­тип­ски”  оста­так или вред­ност ство­ре­на на прин­ци­пу нега­ци­је све­та анти-вред­но­сти. Наи­ме, није од малог зна­ча­ја, у погле­ду зна­че­ња ребел­ске при­сут­но­сти ових бан­ди, да њихов живот карак­те­ри­шу одре­ђе­на тра­ди­ци­о­нал­на етич­ка наче­ла, култ хра­бро­сти и херој­ства, моно­гам­ни тип одно­са, пре­зир пре­ма сла­бо­сти и кука­вич­лу­ку, иде­ал цело­ви­то­сти и про­скрип­ци­ја дро­га, љубав за при­ро­ду, а у слу­ча­ју „ragar­sa”  чак култ викин­шке тра­ди­ци­је и patria pote­sta.

Чиње­ни­ца да орга­ни­за­то­ри вели­ких ску­по­ва сло­бо­де hip­pi­e­sa унајм­љу­ју ове бан­де у свој­ству чува­ра реда није без јед­ног вишег, сим­бо­лич­ног зна­че­ња. Недав­но, на крца­том остр­ву Wight, једи­ни сло­бод­ни про­стор, огра­ђен бодљи­ка­вом жицом, држа­ли су чува­ри реда из јед­не бан­де „анђе­ла пакла”. Нови­нар недељ­ни­ка Euro­peo упи­тао их је, наив­но: зар не осе­ћа­ју потре­бу да сру­ше огра­ду и изме­ша­ју се са тим сла­вљем мира и сло­бо­де, на шта му је одго­во­ре­но, с пре­зи­ром: „О миру се бри­не­мо ми, а што се тиче сло­бо­де”  – дода­до­ше, пока­зу­ју­ћи руком на гоми­лу – „па зар вам то личи на сло­бо­ду?”  Поја­ва ових бан­ди, као знак вре­ме­на, садр­жи или озна­ча­ва могућ­ност вели­ког зна­ча­ја.

4

По тра­ди­ци­ји саму­рај­ског наче­ла, а у скла­ду са док­три­ном Зен, јед­на од основ­них функ­ци­ја саму­ра­ја је „одбра­на Сре­ди­шта”. Руше­ње мате­ри­јал­ног сим­бо­ла Сре­ди­шта, које усле­ђу­је про­цес оту­ђе­ња људи од свог нај­ви­шег, уну­тра­шњег сре­ди­шта или прин­ци­па све­тло­сти – не рас­ки­да завет­ни уго­вор изме­ђу саму­ра­ја и Сре­ди­шта, не раз­ре­ша­ва саму­ра­ја пре­у­зе­тих дужно­сти и одго­вор­но­сти, пошто је саму­рај и у нај­ви­шој инстан­ци док­три­не ко-кун-го-и, одно­сно „пет сте­пе­на заслу­га”, упра­во инкар­на­ци­ја самог Сре­ди­шта. Ту се дакле не поста­вља про­блем одбра­не Сре­ди­шта, пошто је оно за оста­ле људе изгу­бље­но, већ се поста­вља про­блем мани­фе­ста­ци­је Сре­ди­шта. Дужност саму­ра­ја није више да бра­ни оно што је изгу­бље­но, већ да оно што је изгу­бље­но мани­фе­сту­је, да вир­ту­ал­но акту­е­ли­зу­је. Сре­ди­ште више нема потре­бе за сво­јом гар­дом бра­ни­ла­ца, већ има потре­бу да се пре­ко те гар­де обја­ви, нема више потре­бе за људи­ма већ за при­ме­ром. У сушти­ни, Сре­ди­ште је неу­ни­шти­во упра­во врли­ном теле­сне и духов­не инкар­на­ци­је Сре­ди­шта у фигу­ри, у гесту саму­ра­ја. „Док су гле­да­ли један дру­гом у очи и у њима откри­ва­ли јед­ну часну смрт, још више су осе­ћа­ли да су неу­ни­шти­ви иза зашти­те челич­них зидо­ва које нико није могао сру­ши­ти, затво­ре­ни у један непро­бој­ни оклоп сачи­њен од Лепо­те и  Исти­не.”  (Јукио Миши­ма)

У бол­ном риту­а­лу само­у­би­ства саму­ра­ја, ожи­вља­ва се при­мер реал­но­сти Сре­ди­шта. Саму­рај се жртву­је да би дру­ги могли живе­ти: кроз жртву се мани­фе­сту­је све­тлост или Сре­ди­ште, које су оста­ли људи изгу­би­ли, те зато само­у­би­ство саму­ра­ја садр­жи могућ­ност поврат­ка људи изгу­бље­ној све­тло­сти или Сре­ди­шту, садр­жи вир­ту­ал­но прин­цип нове кри­ста­ли­за­ци­је Реда. Иди­о­ти­зам „јав­ног мне­ња”  видео је у гово­ру Миши­ме поку­шај харан­ги­ра­ња и вој­ног пуча, а у само­у­би­ству гест оча­ја­ња због неу­спе­ха побу­не. Такво обја­шње­ње тач­но озна­ча­ва упра­во оту­ђе­ност људи од Тра­ди­ци­је. На фото­гра­фи­ји која нам пока­зу­је Миши­му како држи опро­штај­ни говор, може се при­ме­ти­ти да он пре­ко чела носи онај завој који, по јапан­ској тра­ди­ци­ји, озна­ча­ва и ква­ли­фи­ку­је ками­ка­зе, оне који су већ иза­бра­ли смрт уме­сто живо­та. Миши­ма није хтео да покре­не масе на оба­ра­ње вла­сти, већ је хтео да покре­не савест, да про­бу­ди вред­но­сти чове­ка, не толи­ко самим гово­ром коли­ко при­ме­ром смр­ти, коју је себи уна­пред одре­дио. Миши­мин чин циљао је, зар је то потреб­но рећи, не на један пре­о­крет у поли­тич­ком сми­слу, већ на испра­вља­ње чове­ка у мета­фи­зич­ком сми­слу. Циљ њего­вог чина, дакле, није у рево­лу­ци­ји окол­но­сти, већ у рево­лу­ци­ји, зве­зда­ној рево­лу­ци­ји чове­ка.

Само­у­би­ство саму­ра­ја није знак сла­бо­сти, него знак сна­ге; тиме се изра­жа­ва не раз­о­ча­ра­ње људи­ма, већ уве­ре­ње да ово вре­ме има више потре­бе за при­ме­ри­ма него за људи­ма. Само­у­би­ство саму­ра­ја није три­јумф смр­ти над живо­том, него три­јумф живо­та над смр­ћу, те живот, одре­ђен прин­ци­пом сво­је тра­ди­ци­је, и смр­ти нала­же облик тра­ди­ци­је, одно­сно дуго­трај­ни, бол­ни риту­ал. Само­у­би­ство саму­ра­ја не про­из­ла­зи из пра­зни­не, већ из цело­ви­то­сти чове­ка. Људи обич­но при­сту­па­ју само­у­би­ству јер не могу да под­не­су осе­ћај пра­зни­не или неки губи­так: то је при­зна­ње да је чове­ка изван себе, да га оно што нема, и не може има­ти, усло­вља­ва до лимит­не кон­се­квен­це капи­ту­ла­ци­је. За инте­гри­тет фигу­ре саму­ра­ја карак­те­ри­стич­на је деви­за Паун­да: „Оно што заи­ста волиш нико ти не може отрг­ну­ти, оно што заи­ста волиш је тво­је пра­во наслед­ство, све оста­ло је пра­ши­на.”  Саму­рај нема тешко­ће да се раста­не од живо­та и све­та. Зато му живот, пра­ви живот, и свет, свет Тра­ди­ци­је, при­па­да­ју пот­пу­но и нео­ту­ђи­во: само­у­би­ство саму­ра­ја није израз оча­ја­ња због губит­ка, већ радо­сти пре­ва­зи­ла­же­ња све­га што је кон­ти­гент­но у овом живо­ту и овом све­ту. „Било шта да се деси”, пору­чу­је јед­на лич­ност дра­ме Дојо­ји Јукиа Миши­ме, „ништа не може изме­ни­ти мој лик.”  Сев саму­рај­ске сабље Јукиа Миши­ме осве­тлио је, у овој тами, пут ка Сре­ди­шту, пут ка све­тло­сти, ка темељ­ним вред­но­сти­ма Тра­ди­ци­је.

Исти­на, при­ме­ћу­је Е. Јин­гер, тешко је гово­ри­ти о темељ­ним вред­но­сти­ма за вре­ме бро­до­ло­ма, јер људе тре­ба, пре све­га, нау­чи­ти да пли­ва­ју. Међу­тим, они који се уче пли­ва­њу могу доне­ти спа­со­но­сној оба­ли само сво­ју кожу, а вред­но­сти које ће бити темељ новог живо­та и реда, или обно­ве након бро­до­ло­ма, могу доне­ти само они који већ зна­ју да пли­ва­ју и за које се про­блем спа­са­ва­ња коже уоп­ште не поста­вља. Такви људи доно­се исто­ри­ји нешто више од про­стог пре­жи­вља­ва­ња једин­ке по сва­ку цену. Исто­ри­ја је, уоста­лом, инди­фе­рент­на пре­ма оним људи­ма који насто­је искљу­чи­во да спа­су сво­ју кожу, јер се од такве коже, у нај­бо­љем слу­ча­ју, могу напра­ви­ти само добо­ши. Зато ће исто­ри­ја бити неми­ло­срд­на пре­ма бит­ним про­бле­ми­ма нашег доба, оним про­бле­ми­ма који се изра­жа­ва­ју искљу­чи­во у тер­ми­ни­ма физич­ке, мате­ри­јал­не егзи­стен­ци­је чове­ка. Исто­ри­ја оче­ку­је нешто више од чове­ка. <