ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Смак света

(Наклад­ни завод Мати­це хрват­ске, Загреб, 1979)

Пред­го­вор писца

Антич­ка кул­ту­ра не позна­је оби­чај пред­го­во­ра. Као пра­ви пре­се­дан, он се поја­вљу­је тек у пери­о­ди­ма дека­ден­ци­је, када људи с раз­ло­гом губе пове­ре­ње у сво­је моћи. Зато и писци од чита­ла­ца уна­пред тра­же изви­ње­ње за соп­стве­не немо­ћи. Већ је Caton, на мар­ги­ни јед­ног таквог пред­го­во­ра, у зна­ку изви­ње­ња, опо­ми­њао да оно што изи­ску­је изви­ње­ње није ни тре­ба­ло чини­ти: „Реци ми, молим те, ко те је терао да чиниш оно за шта пре самог чина тра­жиш да ти буде опро­ште­но?”

У модер­ним вре­ме­ни­ма, сва­ко­днев­но иску­ство живо­та све­до­чи да само мањи­на уљуд­них тра­жи изви­ње­ње за оно што ће учи­ни­ти, или што је учи­ни­ла; ипак, поче­так модер­них вре­ме­на коин­ци­ди­ра са обно­вом оби­ча­ја писа­ња пред­го­во­ра књи­га­ма. Али, у том слу­ча­ју, пред­го­вор је нео­п­ход­ност; запра­во, као што при­ме­ћу­је Qua­drel­li, сасвим је модер­на пред­ра­су­да да тре­ба чита­ти књи­ге – да би се знао њихов садр­жај. У древ­ним вре­ме­ни­ма писме­но­сти, за упу­ће­не је било довољ­но зна­ти наслов да би се зна­ло и о чему књи­га учи. Тада је свет био у сре­ди­шту Пто­ло­ме­је­вих сфе­ра, а човек је био упра­во сре­ди­ште тог све­та: само онај ко се нала­зи у сре­ди­шту, или је и сам сре­ди­ште – не може се осе­ћа­ти изгу­бљен. Човек је живео у јед­ном позна­том све­ту, да не каже­мо при­сном, где је све „ново”, нео­че­ки­ва­но или нео­бич­но било сино­ним без­вред­ног и непо­жељ­ног, јер је дола­зи­ло из пре­де­ла изван сре­ди­шта, са екс­тре­ма, дакле из екс-цен­трич­но­сти. Али, као што је позна­то, са космо­ло­шким рево­лу­ци­ја­ма рене­сан­се, почи­ње модер­но доба, и човек губи свој сре­ди­шњи поло­жај. Ту ново, нео­че­ки­ва­но и нео­бич­но чине пра­ви­ло, а осе­ћа­ње сре­ди­шњо­сти бића пра­ви је изу­зе­так. Инду­стриј­ска бор­ба про­тив при­ро­де – мења при­ро­ду, а где има мно­го одсту­па­ња од при­ро­де, ту има и мно­го чудо­ви­шно­сти. Ето зашто је пред­го­вор постао нео­п­хо­дан.

Са том вели­ком про­ме­ном у живо­ту чове­ка Евро­пе, са „губит­ком Цен­тра”, мења се, ради­кал­но, и хије­рар­хи­ја вред­но­сти и кла­сич­на акси­о­ло­ги­ја. У модер­ном добу, путе­ви кул­ту­ре воде у супрот­ном прав­цу од оно­га којим су вите­зо­ви Окру­глог сто­ла гало­пи­ра­ли: ка Гра­а­лу, ка пеха­ру Цен­тра. Дакле, модер­ни пра­вац је упу­ћен све­му што је екс­цен­трич­но, и лов на чудо­ви­ште постао је бесо­му­чан, јер је лови­ште вео­ма сиро­ма­шно: не веће од људ­ске лоба­ње. Суо­чив­ши то сиро­ма­штво лови­шта, послед­ња гене­ра­ци­ја лова­ца на чудо­ви­шно мора­ла је да раци­о­на­ли­ше лов, да поде­ли сек­то­ре и огра­ни­чи пра­ва. Тако, пара­док­сал­но, пред­го­вор поно­во поста­је изли­шан, јер није потреб­но чита­ти књи­ге да би се знао њихов садр­жај: довољ­но је про­чи­та­ти име писца да би се зна­ло шта лови: „пра­зни­ну” или „инко­му­ни­ка­бил­ност”, „муч­ни­ну” или „апсурд”, „мета­мор­фо­зе” чове­ка у инсек­те или „али­је­на­ци­ју”, „либи­до” или „ток све­сти”…

Па ипак, ја пишем пред­го­вор, али не само зато што је моје име недо­вољ­но позна­то да би чита­о­цу било оба­ве­ште­ње о садр­жа­ју књи­ге. Наи­ме, садр­жај ове књи­ге је заи­ста нов, нео­че­ки­ван или нео­би­чан: „смак све­та”. У ства­ри, ту је нов, нео­че­ки­ван или нео­би­чан упра­во при­ступ фено­ме­ну „сма­ка све­та”, јер је сам фено­мен већ постао опште место сва­ко­днев­не све­сти, при­па­да­ју­ћи оним иде­ја­ма пред који­ма људи обич­но сле­жу раме­ни­ма и одла­зе даље, памет­ни­јем послу или циљу. Узгред рече­но, чини ми се да је таква рав­но­ду­шност пред иде­јом „сма­ка све­та” вео­ма опа­сна. Исти­на, током исто­ри­је човек је вео­ма често дизао узбу­не пред опа­сно­сти­ма од „сма­ка све­та”, али су се оне редов­но пока­зи­ва­ле као нео­сно­ва­не. Доказ томе је и чиње­ни­ца да живи­мо. Али, да ли „смак све­та” оба­ве­зно под­ра­зу­ме­ва уни­ште­ње физич­ког живо­та? Конач­но, зашто бисмо „смак све­та” мора­ли зами­шља­ти као нешто што се сре­ће само у будућ­но­сти? Зашто „смак све­та” не би могао бити и дога­ђај наше савре­ме­но­сти, или чак про­шло­сти? У мојим раз­ми­шља­њи­ма, таква су пита­ња поста­ла прво прет­по­став­ке, а потом, из раз­ло­га које ћу изло­жи­ти, и усво­је­на гле­ди­шта раз­ма­тра­ња.

Дакле, овај пред­го­вор има функ­ци­ју уво­ђе­ња чита­о­ца у нову област мисли, одно­сно у иде­ју да је „смак све­та” упра­во акту­ал­ност кул­ту­ре Запа­да. Мислим да је нај­бр­жи увод у ту област онај који сам сам пре­шао: уоста­лом, не позна­јем бржи или кра­ћи. Ушао сам у про­стор „сма­ка све­та” у јесен 1976, ода­звав­ши се пози­ву јед­ног изда­ва­ча да за њего­ву попу­лар­ну библи­о­те­ку при­ре­дим избор из комен­та­ра и репор­та­жа обја­вље­них прет­ход­них годи­на у Бор­би (под зајед­нич­ким нази­вом „Опти­ми­стич­ке беле­шке”) и месеч­ни­ку АШ (рубри­ка „Hap­pe­ning”). Има­ју­ћи у виду наме­ну, одно­сно про­фил чита­ла­ца, одлу­чио сам да књи­гу снаб­дем и саже­тим реч­ни­ком стра­них изра­за и пој­мо­ва који су више под­ра­зу­ме­ва­ли него што су обја­шња­ва­ли, и који су често, у савре­ме­ним кон­тек­сти­ма, попри­ма­ли нова зна­че­ња, раз­ли­чи­та од ори­ги­нал­них.

Чита­ју­ћи поно­во те тек­сто­ве, који су били писа­ни непо­сред­но, а поне­кад и дик­ти­ра­ни сло­во­сла­га­чи­ма, открио сам да посе­ду­ју зајед­нич­ки чини­лац, једин­стве­ну боју, боју сумра­ка Запа­да. Тако сам у тој лек­ти­ри, ваде­ћи изра­зе и пој­мо­ве за реч­ник, наи­шао на реч лепог, жен­ског рода: „дека­ден­ци­ја”. Ста­ја­ла је у рече­ни­ци која је поре­ди­ла модер­ну са рим­ском дека­ден­ци­јом. За тре­ну­так сам одло­жио текст и, загле­дан у ноћ изнад Бео­гра­да, поми­слио како про­та­го­ни­сти рим­ске дека­ден­ци­је нису били све­сни чиње­ни­це да про­жи­вља­ва­ју крај сво­је импе­ри­је.

Та поми­сао роди­ла је дру­гу: можда и данас модер­ни човек кул­ту­ре Запа­да про­жи­вља­ва свој сумрак, свој крај вре­ме­на, свој „смак све­та”, несве­стан да га живи, да му при­су­ству­је?

Прет­ход­но пита­ње рађа дру­го пита­ње: на чему почи­ва та несвест, та илу­зи­ја живо­та у смр­ти? Можда почи­ва на томе што наша свест да живи­мо тра­је дуже од наше све­сти да уми­ре­мо? Можда почи­ва и на уве­ре­њу да „смак све­та” мора бити оба­ве­зно у обли­ку неке мате­ри­јал­не ката­стро­фе пла­не­тар­них раз­ме­ра? Јасно, силе које су толи­ко моћ­не да могу иза­зва­ти мате­ри­јал­ну ката­стр­о­фу све­та пре­ва­зи­ла­зе све што је човек иску­сио. Без прем­ца у људ­ском иску­ству, оне су и без озбиљ­них пре­пре­ка. Оту­да је човек склон да такву ката­стро­фу зами­шља као тре­нут­ни фено­мен. Ако је за ства­ра­ње све­та било потреб­но шест дана, за њего­во руше­ње очи­глед­но је довољ­но неу­по­ре­ди­во мање вре­ме­на. Јасно је да такво схва­та­ње „сма­ка све­та” у све­сти модер­ног чове­ка поти­че из хри­шћан­ског одго­ја, из хри­шћан­ске Апо­ка­лип­се. Али, посто­ји и низ дру­гих тра­ди­ци­ја које не гово­ре о мате­ри­јал­ној ката­стро­фи већ о духов­ној ката­стро­фи чове­ка, као основ­ном обе­леж­ју „сма­ка све­та”. Таква кон­цеп­ци­ја „сма­ка све­та” карак­те­ри­ше упра­во све веро­до­стој­не европ­ске тра­ди­ци­је. И пошто људ­ско иску­ство све­до­чи да су пре­о­бра­жа­ји духов­них или душев­них садр­жа­ја нај­че­шће вео­ма дуго­трај­ни, да тра­ју веко­ви­ма, па и миле­ни­ји­ма, може се закљу­чи­ти да би „смак све­та” у зна­ку духов­не ката­стро­фе морао бити не нагао већ посте­пен, дуго­тра­јан про­цес.

Тако сам дакле стао пред алтер­на­ти­ву: ства­ра­ти реч­ник „сма­ка све­та” са ста­но­ви­шта потвр­ђи­ва­ња њего­ве акту­ел­но­сти, или са ста­но­ви­шта одби­ја­ња да посто­ји такав фено­мен? Морао сам се одлу­чи­ти за јед­ну од алтер­на­ти­ва и због огра­ни­че­но­сти рас­по­ло­жи­вог про­сто­ра. Одлу­чио сам се за прву алтер­на­ти­ву, јер је она очи­глед­но кори­сни­ја, а уз то обо­стра­но –и за писца и за чита­о­ца – зани­мљи­ви­ја.

Хро­но­ло­шки послед­њи про­блем с којим сам се суо­чио у при­пре­ма­ма за писа­ње реч­ни­ка пој­мо­ва и изра­за модер­не кул­ту­ре, што као симп­то­ми и зна­ци ода­ју реал­ност или бли­скост „сма­ка све­та”, био је про­блем одре­ђе­ња кри­те­ри­ју­ма за дијаг­но­зу. Како пре­по­зна­ти у одре­ђе­ној поја­ви, у одре­ђе­ном изра­зу, симп­том или знак кра­ја вре­ме­на, „сма­ка све­та”? Први одго­вор је вео­ма јед­но­ста­ван и упу­ћу­је на ана­ло­ги­је или изо­мор­фи­је овог пра­ви­ла: да би се спо­зна­ла смрт, тре­ба позна­ва­ти живот; да би се спо­зна­ла аго­ни­ја, чудо­ви­шност, деге­не­ра­ци­ја, тре­ба зна­ти шта је то витал­ност, лепо­та и фор­ма­тив­ни прин­цип гене­ра­ци­је, ства­ра­ња. Сле­де­ћи про­блем је неу­по­ре­ди­во тежи; шта узе­ти као при­ме­ре или моде­ле, узо­ре витал­но­сти, лепо­те и исти­не? Очи­глед­но је да такве при­ме­ре или узо­ре није корект­но тра­жи­ти у модер­ном добу: вели­ки део њего­вих садр­жа­ја веро­ват­но при­па­да сфе­ри симп­то­ма „сма­ка све­та” или пот­па­да под уда­ре сила ката­стро­фе. Дру­ги део јесу пози­тив­ни садр­жа­ји који нису исцр­пли сво­ју исто­риј­ску миси­ју, те са стро­го фор­мал­ног гле­ди­шта није корект­но упо­тре­бља­ва­ти еле­мен­те вред­но­ва­ња које они несум­њи­во пру­жа­ју. Уоста­лом, склон сам тежим путе­ви­ма, јер и писа­ње чини део игре, оног рим­ског lude­re, а само игра­чи без амби­ци­је иду пре­чи­ца­ма, кори­сте нај­јед­но­став­ни­је поступ­ке. Дакле, у тра­га­њу за пара­го­ни­ма који би мето­дом ком­па­ра­ци­је омо­гу­ћи­ли спо­зна­ју симп­то­ма или зна­ко­ва „сма­ка све­та”, пре­ва­зи­шао сам нај­ши­ру дефи­ни­ци­ју „модер­ног доба”, ушав­ши у доба нај­ра­ни­је мла­до­сти Евро­пе, чије вред­но­сти трај­но при­вла­че наше мисли и сно­ве.

Уоста­лом, и са гле­ди­шта модер­не кул­ту­ре такав метод ства­ра­ња, помо­ћу поре­ђе­ња древ­них и модер­них садр­жа­ја – пот­пу­но је леги­ти­ман, јер је уоби­ча­јен. Шта би за нас зна­чио Џој­сов Уликс без Хоме­ро­ве Оди­се­је? Џој­со­во дело посто­ји са сво­јим зна­че­њи­ма захва­љу­ју­ћи Хоме­ро­вом делу, као што пара­зит посто­ји захва­љу­ју­ћи живом орга­ни­зму који уни­шта­ва да би опстао, као што свест о ноћи посто­ји због иску­ства све­тло­сти Сун­ца. Тек при­ве­де­ни Хоме­ро­вим јуна­ци­ма, Џој­со­ви јуна­ци живе сво­јим пуним сми­слом и зна­че­њем. Тамо, Оди­сеј неза­др­жи­во пре­ла­зи све пре­пре­ке да би се вра­тио свом Цен­тру, свом кра­љев­ству и зави­ча­ју – Ита­ки. Овде, у модер­ном добу, паро­ди­ја Оди­се­ја која се зове Блум лута без циља и свр­хе, без цен­тра и Ита­ке, те није слу­чај­но да га Џојс обре­зу­је, јер је у то вре­ме јевреј­ство било сино­ним „веч­ног про­гон­ства”, без отаџ­би­не. Али, Блум није ни добар Јевре­јин, јер се жени не-Јевреј­ком, ирском като­ли­ки­њом, која је са сво­јим невер­стви­ма и ерот­ским машта­ри­ја­ма сушта анти­те­за Пене­ло­пи. И пошто је Деда­лус само бед­ни суро­гат Теле­ма­ха, који у Блу­му не нала­зи моћ духов­ног упу­ћи­ва­ња и очин­ско свој­ство auc­to­ri­tas, може­мо закљу­чи­ти да су Блум и Моли пар без потом­ства, без будућ­но­сти, као и без дома, пар у коме се пре­по­зна­је инкар­на­ци­ја модер­ног, космо­по­лит­ског чове­ка са њего­вим инду­стри­ја­ма пре­зер­ва­ти­ва, кон­тра­цеп­ци­о­них сред­ста­ва и абор­ту­си­ма, јер те инду­стри­је оне­мо­гу­ћа­ва­ју пород.

При­о­нув­ши на писа­ње реч­ни­ка „сма­ка све­та”, убр­зо сам при­ме­тио да губим кон­тро­лу над њего­вим димен­зи­ја­ма. Конач­но, реч­ник је оби­мом пре­ва­зи­шао у почет­ку зами­шље­ну књи­гу. Тако сам прво­бит­ну наме­ру одло­жио за дру­гу при­ли­ку, тим пре што су и мно­ге иде­је или пода­ци из поме­ну­тих есе­ја и репор­та­жа ушли у овај реч­ник као његов састав­ни део.

На кра­ју, оста­је ми да захва­лим чита­о­цу на ука­за­ном пове­ре­њу, о чему све­до­чи то што ову књи­гу држи у руци. <

Бео­град, зима 1977/78.