ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Нација и национализам

 

 

Суде­ћи по пла­не­тар­ним раз­ме­ра­ма рас­про­сти­ра­ња, често на прав­ци­ма глав­них стру­ја­ња ветр­о­ва исто­ри­је, наци­о­на­ли­зам, наци­ја и држа­ва–наци­ја су нај­у­спе­шни­ји поли­тич­ки про­из­во­ди европ­ског ума у модер­ном добу. Пове­сна око­сни­ца тог успе­ха се про­сти­ре од упо­тре­бе наци­је за леги­ти­ми­са­ње вла­сти (узур­пи­ра­не од стра­не дело­ва тре­ћег ста­ле­жа, силом бур­жо­а­ских рево­лу­ци­ја), пре­ко роман­ти­чар­ског покре­та буђе­ња све­не­мач­ке наци­о­нал­не само­све­сти ради поли­тич­ког и еко­ном­ског ује­ди­ње­ња низа држа­ва и држа­ви­ца у једин­стве­ни Reich, до наци­о­на­ли­стич­ких одго­во­ра иза­зо­ви­ма про­тив­на­ци­о­нал­ног, соци­ја­ли­стич­ког инте­р­на­ци­о­на­ли­зма посред­ством усва­ја­ња те засту­па­ња иде­ја дру­штве­не прав­де, до низа наци­о­нал–осло­бо­ди­лач­ких покре­та про­тив коло­ни­јал­не зато­че­но­сти те наци­о­на­ли­стич­ких отпо­ра гло­ба­ли­за­ци­ји, одно­сно псе­у­до­им­пе­ри­ја­ли­зму стра­те­га новог свет­ског порет­ка.

Тре­ба иста­ћи да су ава­та­ри наци­о­на­ли­зма изван европ­ског кру­га, осо­би­то у Тре­ћем све­ту, углав­ном само повр­шна опо­на­ша­ња европ­ских узо­ра, често без иоле живот­ни­је осно­ве. О тежи­ни при­ме­не тог пој­ма европ­ског поли­тич­ког ума све­до­чи Сун Вен ука­зу­ју­ћи, сре­ди­ном два­де­се­тих годи­на два­де­се­тог века, да у кине­ском кул­тур­но-пове­сном кон­тек­сту наци­о­на­ли­зам може бити схва­ћен само као „држав­на док­три­на”, дода­ју­ћи како је дубо­ко све­стан да то „вре­ди једи­но за Кину али не и за Запад”.

Сна­гу те иде­је осве­до­ча­ва и чиње­ни­ца да се пред њом чак и нај­хлад­ни­је истра­жи­вач­ке опти­ке уме­ју ужа­ри­ти ватр­ом при­стра­сно­сти. Оту­да и мно­ге од нај­у­глед­ни­јих савре­ме­них сту­ди­ја о наци­о­на­ли­зму не одли­ку­је толи­ко науч­на мето­да те одго­ва­ра­ју­ћи спо­знај­ни учин­ци већ поле­мо­ло­шка страст, воља пори­ца­ња не само сва­ке вред­но­сти или врло­сти већ и саме ствар­но­сти пред­ме­та раз­ма­тра­ња, ту сво­ђе­ног у домен колек­тив­них (само)опсе­на. Сажи­ма­ју­ћи неку иде­ал­ну смо­тру схва­та­ња наци­је и одно­са пре­ма наци­о­на­ли­зму током послед­њих сто­ле­ћа могли би закљу­чи­ти да они првен­стве­но одра­жа­ва­ју и осве­до­ча­ва­ју одго­ва­ра­ју­ћа поли­тич­ку пола­зи­шта те циље­ве.

 

Сред­ство и циљ

 

Нај­чу­ве­ни­ја и по после­ди­ца­ма нај­зна­чај­ни­ја обзна­на поли­тич­ке уло­ге наци­је – дакле у Декла­ра­ци­ји пра­ва чове­ка и гра­ђа­ни­на – састо­ји се од цигло две рече­ни­це: „Прин­цип сва­ког суве­ре­ни­те­та суштин­ски почи­ва у Наци­ји. Нијед­но тело, није­дан поје­ди­нац не може врши­ти власт која изри­чи­то ода­тле не про­ис­ти­че.”

Шта садр­жи, какве осо­бе­но­сти и свој­ства, каква пам­ће­ња и воље, ка каквим циље­ви­ма стре­ми та Наци­ја? Суде­ћи по рече­ној Декла­ра­ци­ји и окол­ним изја­шње­њи­ма та Наци­ја је јед­на­ко нежи­вот­ни, изми­шље­ни и мутан појам као и човек те њего­ва пра­ва, у име којих су оту­ђе­ни еле­мен­ти тре­ћег ста­ле­жа извр­ши­ли пре­врат. Уоста­лом, упра­во та мут­ност пој­ма била је нео­п­ход­на рево­лу­ци­о­на­ри­ма јер је омо­гу­ћа­ва­ла нај­ши­ре, нео­гра­ни­че­не па и зло­чи­нач­ке зло­у­по­тре­бе. С обзи­ром да саста­вља­чи Декла­ра­ци­је кори­сте реч гра­ђа­нин као сино­ним речи човек – сло­бод­ни смо закљу­чи­ти да Наци­ју чине само гра­ђа­ни, запра­во само побор­ни­ци пре­вра­та. Сви оста­ли – почев­ши од плем­ства и све­штен­ства до маса рата­ра – били су силом искљу­че­ни из Наци­је па мно­ги и из живо­та. То је суштин­ски, нај­ду­бљи, одно­сно пакле­ни сми­сао чуве­ног тра­ги­ко­мич­ног одго­во­ра опа­та Сијеј­са на соп­стве­но пита­ње: „Шта је тре­ћи ста­леж? – Све!”

У нај­бо­љем слу­ча­ју пост­ва­ре­ња та Наци­ја била би вештач­ки обра­зо­ва­но дру­штво силом меха­нич­ког гоми­ла­ња једин­ки, одно­сно гра­ђа­на које је Де Местр уме­сно раз­ли­ко­вао од исто­и­ме­не фигу­ре антич­ке уљуд­но­сти: „Види­те како зло­чин слу­жи као осно­ва свим тим репу­бли­кан­ским губи­ли­шти­ма; ту реч гра­ђа­нин, коју су прет­по­ста­ви­ли антич­ким обли­ци­ма учти­во­сти, носе они који су нај­ви­ше зли међу људи­ма”. (De Mai­stre, 2001)

Уоста­лом, гра­ђа­ни су иска­зи­ва­ли нетр­пе­љи­вост не само спрам оста­лих ста­ле­жа већ и оста­лих а ствар­них наци­ја или етнич­ких зајед­ни­ца, насто­је­ћи да им зато­ме јези­ке те кул­ту­ре, на осно­ву подо­зре­ња о који­ма убе­дљи­во све­до­чи један изве­штај саста­вљен за потре­бе држав­не слу­жбе без­бед­но­сти из 1794. годи­не:

„Феде­ра­ли­зам и сује­вер­је гово­ре бре­тон­ски, еми­гра­ци­ја и мржња спрам Репу­бли­ке гово­ре немач­ки; кон­тра­ре­во­лу­ци­ја гово­ри ита­ли­јан­ски а фана­ти­зам баски.” (Ober­ler­cher, 1989)

Да је успо­ста­вља­ње Наци­је рево­лу­ци­о­на­ра изи­ски­ва­ло жртво­ва­ње ствар­них наци­ја и етнич­ких зајед­ни­ца на крва­вом олта­ру изми­шље­не боги­ње Разу­ма све­до­че број­на, силом изну­ђи­ва­на одри­ца­ња од поре­кла. Тако су, тих рево­лу­ци­о­нар­них годи­на, на десе­ти­не хиља­да при­пад­ни­ка Наци­о­нал­не гар­де, од Ланг­до­ка и Про­ван­се до Бре­та­ње и Алза­са пот­пи­си­ва­ли колек­тив­не закле­тве вер­но­сти Наци­ји те изја­ве да више нису Ланг­до­ча­ни, Про­ван­сал­ци, Бре­тон­ци или Алза­ша­ни већ само и једи­но Фран­цу­зи.

Вер­ни над­на­ци­о­нал­ном али и нат­по­ли­тич­ком, сакрал­ном ауто­ри­те­ту монар­ха, кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ри тог вре­ме­на нису се обра­ћа­ли ника­квој наци­ји, прем­да би то могли чини­ти с мно­го више пра­ва јер је било живот­но угро­же­но духов­но језгро и генет­ско бла­го Фран­цу­ске. Као да је пуко пози­ва­ње рево­лу­ци­о­на­ра на нека­кву Наци­ју обес­хра­бри­ва­ло погле­де кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ра да у ствар­ним наци­ја­ма Фран­цу­ске тра­же сна­ге за про­тив­по­крет. Изу­зе­так чине раз­ми­шља­ња нај­ум­ни­јег међу кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ри­ма, Савој­ца Жозе­фа де Местра која пове­ра­ва­ју наци­ји мно­ги вишу уло­гу од оне про­пи­са­не Декла­ра­ци­јом пра­ва чове­ка и гра­ђа­ни­на”. Огле­де Три фраг­мен­та о Фран­цу­ској Де Местр почи­ње иска­зом уве­ре­ња да наци­је, као и поје­дин­ци, има­ју „свој карак­тер, па чак и сво­ју миси­ју.” Сто­га „у дру­штву наци­ја, сва­ка се од њих посма­тра­чу пред­ста­вља неиз­бри­си­вим карак­те­ром који је резул­тат свих инди­ви­ду­ал­них осо­би­на и ује­ди­ње­но кора­ча ка мно­го општи­јем, али ништа мање непо­зна­том циљу. Неке наци­је има­ју меди­о­кри­тет­ске актив­но­сти, оне једва да обе­ле­жа­ва­ју ста­зу веко­ва; о њима се мало гово­ри, и оне гото­во ужи­ва­ју у сре­ћи уме­сто да се диче сла­вом. Дру­ге, сасвим супрот­но, игра­ју упа­дљи­ви­је уло­ге, али увек са тај­ним циљем. Овој је наци­ји суд­би­на одре­ди­ла да побе­ђу­је и да под сво­јом моћи ује­ди­њу­је више раз­ли­чи­тих наци­ја; оној је, пак , при­ро­да нало­жи­ла да се не шири пре­ко сво­јих гра­ни­ца: она је вели­ка само у окви­ру њих…” (De Mai­stre, 2001)

По све­му суде­ћи први у низу Де Местро­вих при­ме­ра миси­ја одго­ва­ра фран­цу­ској наци­ји. За Де Местра, ује­ди­ње­ње раз­ли­чи­тих етнич­ких зајед­ни­ца у једин­стве­ну фран­цу­ску наци­ју оба­вље­но је мно­го веко­ва пре одго­ва­ра­ју­ћих напо­ра рево­лу­ци­о­на­ра. Нај­ве­ћи зада­так миси­је фран­цу­ске наци­је Де Местр откри­ва тра­га­ју­ћи за сми­слом ван­ред­них, ката­стро­фал­них дога­ђа­ја њего­вог вре­ме­на. У Раз­ма­тра­њи­ма о Фран­цу­ској из 1797. годи­не он доспе­ва до уве­ре­ња како је крва­ви спек­такл Фран­цу­ске рево­лу­ци­је део висо­ка андра­го­ги­ја божан­ског Про­ви­ђе­ња, посре­до­ва­не одго­ва­ра­ју­ћом миси­јом фран­цу­ске наци­је, кажње­не казном која „омо­гу­ћа­ва пре­по­род”:

„Сва­ка наци­ја, као и сва­ка инди­ви­дуа, при­ми­ла је на себе јед­ну миси­ју коју мора да испу­ни. Фран­цу­ска на Евро­пу уисти­ну има вели­ки ути­цај који би било бес­пред­мет­но дока­зи­ва­ти, али који је она, на нај­гре­шни­ји начин, зло­у­по­тре­би­ла… Сва­ка кап крви Луја XВИ кошта­ће Фран­цу­ску олу­ја; чети­ри мили­о­на Фран­цу­за ће, можда, пла­ти­ти гла­вом вели­ки народ­ни зло­чин јед­не анти­ре­ли­ги­о­зне и анти­дру­штве­не побу­не, кру­ни­са­не кра­ље­у­би­ством… И нај­зад, казна Фран­цу­за про­из­ла­зи из свих сва­ко­днев­них зако­на, а зашти­та Фран­цу­ске тако­ђе про­из­ла­зи из тога; али, та два ује­ди­ње­на чуда јед­но дру­го умно­жа­ва­ју и чине јед­ну од нај­чуд­ни­јих пред­ста­ва које је људ­ско око икад виде­ло.” (De Mai­stre, 2001)

Ипак, све до сумра­ка деце­ни­ја­ма дугог пери­о­да европ­ског мира – сте­че­ног и одр­жа­ва­ног Све­том али­јан­сом кон­ти­нен­тал­них, хри­шћан­ских импе­ри­ја – кон­зер­ва­тив­на и кон­тра­ре­во­лу­ци­о­нар­на мисао је зази­ра­ла од наци­о­на­ли­зма, добро пам­те­ћи пре­вра­те, нере­де и без­мер­на стра­да­ња наро­да почи­ње­не у име Наци­је или пак подо­зре­ва­ју­ћи у таквом покре­ту прет­њу пле­беј­ске сти­хи­је тра­ди­ци­о­нал­ном, монар­хиј­ском и хри­шћан­ском порет­ку. Метер­них, глав­ни извр­ши­лац Све­те али­јан­се је упо­р­но и учин­ко­ви­то пори­цао сва­ко пра­во на поли­тич­ко посто­ја­ње наче­лу наци­о­нал­но­сти и наци­ји.

До кра­ја те једин­стве­но дуге епо­хе мира наци­о­на­ли­зам sui gene­ris је јед­но од глав­них сред­ста­ва моби­ли­за­ци­је либе­рал­но настро­је­них сло­је­ва гра­ђан­ства у покре­ту ка осва­ја­њу еко­ном­ске и поли­тич­ке вла­сти. И ту, на пољу упо­тре­ба наци­о­на­ли­зма, може­мо опа­зи­ти како и коли­ко поли­тич­ка свр­ха одре­ђу­је њего­ву при­ро­ду.

Ваља иста­чи да та свр­ха не изи­ску­је оба­ве­зно само­об­ма­не или кри­во­тво­ри­не – како се истрај­но закли­њу разно­вр­сни непри­ја­те­љи наци­је и наци­о­на­ли­зма – већ да уме при­зи­ва­ти и ствар­не сна­ге. Добар при­мер пру­жа немач­ки, роман­ти­чар­ски покрет откри­ћа пове­сних тре­зо­ра наро­да у прав­цу обно­ве народ­ног цар­ства, одно­сно успо­ста­вља­ња једин­стве­не наци­о­нал­не држа­ве, којој је прет­хо­ди­ло утвр­ђи­ва­ње зајед­нич­ких спољ­них гра­ни­ца једин­стве­ног тржи­шта посред­ством Царин­ског саве­за 1834. годи­не. Оба поду­хва­та, еко­ном­ски и ује­ди­њу­ју­ће-држа­во­твор­ни, била су не само омо­гу­ће­на већ и леги­ти­ми­са­на упра­во тим покре­том шире­ња те про­ду­бљи­ва­ња наци­о­нал­не само­све­сти и све­сти о наци­о­нал­ном једин­ству свих немач­ких етнич­ких зајед­ни­ца, изнад свих гра­ни­ца.

 

Јед­но раз­ме­ђе леви­це и десни­це

 

У пове­сти Фран­цу­ске годи­на 1871. озна­ча­ва скуп низа тешких дру­штве­них и вој­них пора­за – од устан­ка Пари­ске кому­не до опса­де Пари­за и капи­ту­ла­ци­је пред здру­же­ним немач­ким сна­га­ма, уз губи­так зна­чај­них дело­ва тери­то­ри­је – те после­дич­ни пре­о­крет при­ро­де наци­о­на­ли­зма. О сна­зи ути­ска који су иза­зи­ва­ли ти пора­зи све­до­чи спек­та­ку­лар­ни пре­о­крет мње­ња о Фран­цу­ској рево­лу­ци­ји јед­ног од њених нај­и­стак­ну­ти­јих духов­них пото­ма­ка те нај­у­ти­цај­ни­јих иде­о­ло­га либе­ра­ли­зма, Ерне­ста Рена­на. Он је вој­ни три­јумф Пру­ске обја­снио њеном при­вр­же­но­шћу ари­сто­крат­ској тра­ди­ци­ји а пораз Фран­цу­ске, ана­лог­но, губит­ком вирил­но­сти има­нент­не плем­ству, зато­мље­ном гиљо­ти­на­ма и теро­ром рево­лу­ци­је. Или је исправ­ни­је рећи да тај пре­о­крет само осве­до­ча­ва непо­сто­ја­но­сти либе­ра­ли­стич­ке или раци­о­на­ли­стич­ко-про­све­ти­тељ­ске мисли под јачим уда­ри­ма ветр­о­ва исто­ри­је?

Јед­но је изве­сно: сви ти пора­зи, обе­ло­да­нив­ши морал­не поро­ке и поли­тич­ке сла­бо­сти вла­сто­др­жач­ких (псе­у­до)ели­та из редо­ва при­ста­ли­ца либе­ра­ли­зма – раз­от­кри­ли су и сву неу­те­ме­ље­ност па и изве­шта­че­ност те лажност њихо­вог наци­о­на­ли­зма, скро­је­ног за костре­ти про­све­ти­тељ­ских, лаи­ци­стич­ких и пози­ти­ви­стич­ких мње­ња и пре­доџ­би. Чак и тамо где је либе­ра­ли­стич­ка и про­све­ти­тељ­ска мисао толи­ко неспу­та­на и поне­се­на соп­стве­ном пре­врат­нич­ком визи­јом да се њен језик при­бли­жа­ва оном про­тив­ни­ка, роман­ти­ча­ра, дакле у гово­ри­ма Маци­ни­ја – наци­ја и Евро­па су само вели­ке речи без ика­квих ствар­них садр­жа­ја. У огле­ду О рево­лу­ци­о­нар­ној ини­ци­ја­ти­ви у Евро­пи, савре­ме­ну Евро­пу, Евро­пу под окри­љем Све­те Али­јан­се, Маци­ни пре­зри­во нази­ва „ста­ром и уми­ру­ћом”, што „почи­ва у гроб­ни­ци Напо­ле­о­но­вој” али не пру­жа ника­кво одре­ђе­ње жеље­не „Мла­де Евро­пе”. Као да је све­стан те испра­зно­сти Маци­ни све уло­же­не и код дру­гих под­сти­ца­не стра­сти те наде упу­ћу­је још даље, ка нека­квом и не боље одре­ђе­ном, тако­ђе бежи­вот­ном Чове­чан­ству, зами­шље­ном по узо­ру на масон­ску уто­пи­ју One World и либе­рал­ка­пи­та­ли­стич­ку поде­лу рада, несве­сно обез­вре­ђу­ју­ћи сва­ки прет­ход­ни труд, сво­де­ћи и наци­је, као и Евро­пу на успут­не и услу­жне ста­ни­це. Те голе­ме пра­зни­не можда нај­са­же­ти­је осве­до­ча­ва про­глас Све­та Али­јан­са наро­да, из 1849. годи­не:

„Без отаџ­би­на нема Чове­чан­ства, као што без орга­ни­за­ци­је и поде­ле рада нема хитро­сти и плод­но­сти рада. Наци­је су инди­ви­дуе Чове­чан­ства као што су гра­ђа­ни инди­ви­дуе наци­је. Као што сва­ки човек живи соп­стве­ним живо­том и живо­том одно­са, тако и сва­ка наци­ја; као што гра­ђа­ни наци­је тре­ба да је чине јаком и напред­ном, врше­ћи њихо­ве раз­ли­чи­те функ­ци­је, тако и сва­ка наци­ја мора да извр­ша­ва посеб­ну миси­ју, један део посла на осно­ву соп­стве­не обда­ре­но­сти за општи раз­вој, за про­гре­сив­ни раст Чове­чан­ства.” (Maz­zi­ni, 1972)

Сву­да где су сна­ге либе­ра­ли­зма пре­у­зе­ле власт пока­за­ло се да иза кули­са сат­ка­них од такве, тобо­же про­на­ци­о­нал­не и про­чо­ве­чан­ске рето­ри­ке, обич­но почи­ва гола сила још ого­ље­ни­је похле­пе. Кад год би се народ усу­дио да изра­зи сво­је неза­до­вољ­ство либе­ра­ли­стич­ком вла­шћу – она би, ско­ро сву­да и увек где се осе­ћа­ла или осе­ћа јаком, тре­ну­тач­но забо­ра­ви­ла сва сво­ја закли­ња­ња у све­тост наци­о­нал­ног изво­ра леги­ти­ми­те­та и суве­ре­ни­те­та те би одго­ва­ра­ла пре­зи­ром па и маса­кри­ма. На тај при­мер поли­тич­ког амо­ра­ли­зма је исправ­но ука­зао један од нај­о­штро­ви­ди­јих умо­ва кон­тра­ре­во­лу­ци­је, Абел Бонар, уочив­ши коб­ну после­ди­цу мржње из које је рође­на Фран­цу­ска рево­лу­ци­ја, што је раз­дво­ји­ла Фран­цу­ску на две трај­но супрот­ста­вље­не стран­ке, јако­бин­це и Фран­цу­зе:

„Ако се Фран­цу­зи диг­ну на уста­нак само­стал­но, ако се побу­не а да им то није запо­ве­ђе­но, ако пока­жу макар и нај­ма­њи покрет искре­ног неза­до­вољ­ства – на њих ће бити отво­ре­на ватра из митра­ље­за, јер то више није народ који је фабри­ко­ван. Једи­ни рат од кога јако­бин­ци не могу да оду­ста­ну је онај који воде про­тив Фран­цу­за. За њих је поли­ти­ка, суштин­ски, рат уну­тар наци­је.” (Bon­nard, 1936)

Од тада зна­ме­ња и сте­го­ве наци­о­на­ли­зма те наци­о­нал­ног осло­бо­ђе­ња од оту­ђе­них и недо­стој­них вла­сто­др­жач­ких (псе­у­до)ели­та те одго­ва­ра­ју­ћег систе­ма пре­у­зи­ма­ју и носе духов­ни потом­ци кон­тра­ре­во­лу­ци­је, прва­ци духов­не десни­це, прем­да вазда усит­ње­не на супрот­ста­вље­не шко­ле, од леги­ти­ми­стич­ког монар­хи­зма и като­ли­ци­зма до нео­па­ган­ства и попу­ли­зма. Можда је изли­шно исти­ца­ти да су про­та­го­ни­сти духов­не десни­це у пот­пу­но­сти изме­ни­ли садр­жа­је и при­ро­ду фран­цу­ског наци­о­на­ли­зма те и њего­вог бит­ног про­из­во­да, дакле наци­је. Пре­ма пре­ђа­шњем, вео­ма уском одре­ђе­њу, тежи­ште зна­че­ња наци­је почи­ва­ло је у одго­ва­ра­ју­ћој држа­ви: сви држа­вља­ни Фран­цу­ске су при­пад­ни­ци фран­цу­ске наци­је. Зато, при­ме­ри­це, Жозеф де Местр, држа­вља­нин и висо­ки дужно­сник кра­ље­ви­не Сар­ди­ни­је, рођен у вој­вод­ству Саво­ја, себе није сма­трао Фран­цу­зом већ „нај­фран­цу­ски­јим међу стран­ци­ма”.

Можда је изли­шно исти­ца­ти коли­ко је изло­же­но одре­ђе­ње не само уско већ и повр­шно те непо­сто­ја­но: такве наци­је обич­но тра­ју коли­ко и родо­на­чел­не држа­ве а исто­риј­ско иску­ство нам све­до­чи да су оне дру­ге, при­род­но ства­ра­не наци­је мно­го дуго­веч­ни­је него држа­ве. Неке, па чак и нај­ве­ће, само држа­вом одре­ђе­не наци­је, попут совјет­ске или југо­сло­вен­ске, умр­ле су тако­ре­ћи с часом њихо­вог рас­ту­ра­ња.

Окре­та­ње сна­га духов­не десни­це ка наци­ји уро­ди­ло је поме­ра­ње тежи­шта њеног одре­ђе­ња ка етно­су и тра­ди­ци­ји, јези­ку и кул­ту­ри. Дакле, захва­љу­ју­ћи тума­че­њу пото­ма­ка кон­тра­ре­во­лу­ци­је, наци­ја је дале­ко пре­ра­сла пре­ђа­шње окви­ре, у свим димен­зи­ја­ма, укљу­чу­ју­ћи осо­би­то вре­мен­ску. Низ поко­ле­ња сво­јих след­бе­ни­ка Шарл Морас под­у­ча­вао је и под­у­ча­ва о уни­вер­зал­ним, све­о­бу­хват­ним раз­ме­ра­ма Наци­је те и о само­об­ма­на­ма њених про­тив­ни­ка:

„Од свих чвр­стих те зби­је­них кру­го­ва зајед­ни­штва који посто­је у вре­ме­ни­то­сти Наци­ја је нај­ши­ри. Сло­ми­те га и раз­го­ли­ће­те Уни­вер­зум што ће тако изгу­би­ти сва­ку врсту одбра­на, подр­шки и уче­шћа. Осло­бо­ђен јар­ма Наци­је он неће бити осло­бо­ђен ни од неста­ши­ца, ни од екс­пло­а­та­ци­је, ни од смр­то­но­сних наси­ља. Сто­га закљу­чи­мо сао­бра­зно при­род­ној исти­ни да све оно што јесте, све оно што има и све оно што воли живи усло­вље­но посто­ја­њем Наци­је: све што жели ма како мало да се очу­ва мора бра­ни­ти, по сва­ку цену, сво­ју наци­ју. Од наци­је не ства­ра­мо божан­ство или мета­фи­зич­ки апсо­лут али у крај­њој лини­ји може­мо рећи да чини­мо оно што су људи древ­них вре­ме­на зва­ли деи­змом.” (Maur­ras, 1966)

На том месту чуд­ног при­зна­ња јед­ног рев­но­сног като­ли­ка откри­ва нам се мета­фи­зич­ка димен­зи­ја наци­је, коју је Мора­сов след­бе­ник, Алфонс де Шато­бри­јан, пре­вео у хри­шћан­ске тер­ми­не, цене­ћи да је дека­ден­ци­ја фран­цу­ске наци­је после­ди­ца њеног запа­да­ња у без­вер­је: „Како Фран­цу­ска више не веру­је вас­кр­се­њу Хри­сто­со­вом у срци­ма, Фран­цу­ска је несрећ­на; Бог се у њој више не рађа.” Обно­ва вере у вас­кр­се­ње Хри­сто­са је услов спа­са савре­ме­ног поко­ле­ња и обно­ве живо­та уну­тар наци­је чију при­ро­ду Алфонс де Шато­бри­јан оцр­та­ва низом при­ме­ра њених одли­ка: „пле­ме­ни­то чело Вер­сан­же­то­рик­са, све­тост Луја IX, прак­тич­на заје­дљи­вост Луја XI, надах­ну­тост Јован­ке Орле­ан­ке, вите­шка јед­но­став­ност Баи­ар­да, кра­љев­ска свест Анри­ја ИВ, чисто­ћа Вов­нар­га, душев­ност Кати­наа.” (De Cha­te­a­u­bri­ant, 1937)

Изло­же­не раз­ли­ке у одно­су спрам наци­је и наци­о­на­ли­зма оста­ле су, до савре­ме­ног доба, јед­но од бит­них раз­ме­ђа про­ка­пи­та­ли­стич­ке те про­со­ци­ја­ли­стич­ке леви­це, с јед­не стра­не, и истин­ске, дакле духов­не, наде­ко­ном­ске десни­це, с дру­ге стра­не. По пра­ви­лу исто­риј­ског иску­ства, када првен­стве­но еко­но­ми­зму ода­на леви­ца, јед­ног или супрот­ног сме­ра, потра­жи раз­ло­ге сво­је поли­тич­ке бор­бе у наци­о­нал­ним инте­ре­си­ма и осе­ћа­њи­ма – њена захва­та­ња су вео­ма повр­шна и огра­ни­че­на те обич­но не мно­го дубља од сло­ја зва­ног дру­штво. Иоле дубљим захва­ти­ма опи­ре се, пре­вас­ход­но, онто­ло­шко огра­ни­че­ње сва­ког еко­но­ми­зма, оног засно­ва­ног на похле­пи и себич­но­сти јед­на­ко као и томе супрот­ста­вље­ног, што нала­же рас­по­де­лу дохот­ка по мери дру­штве­не прав­де.

Реч је о иде­о­ло­ги­ји при­ма­та еко­но­ми­је над поли­ти­ком као свр­хе над сред­ством, дакле о иде­о­ло­ги­ји при­ма­та дели­мич­ног и инфе­ри­ор­ног над цели­ном којој при­па­да и над одго­ва­ра­ју­ћим, супер­и­ор­ним свој­стви­ма. С обзи­ром да је поли­ти­ка, по дефи­ни­ци­ји, општа ствар, да сми­сао њеног посто­ја­ња и дело­ва­ња почи­ва у ску­пу разно­вр­сних инте­ре­са зајед­ни­ца или наци­је – сва­ком еко­но­ми­зму је има­нент­на нега­ци­ја не само сва­ког наци­о­на­ли­зма већ и сва­ке истин­ске поли­ти­ке. Зато поја­ве наци­о­на­ли­зма у поли­тич­ком про­гра­му и дело­ва­њу леви­це иза­зи­ва­ју подо­зре­ња у погле­ду искре­но­сти или посто­ја­но­сти опре­де­ље­ња. У про­тив­ном, као што осве­до­ча­ва ево­лу­ци­ја јед­не стру­је ита­ли­јан­ског соци­ја­ли­зма у фаши­зам – те пото­њи, слич­ни покре­ти широм Евро­пе – еле­мент искре­ног наци­о­на­ли­зма је толи­ко јак да се лако наме­ће као сре­ди­ште кри­ста­ли­за­ци­је једи­ње­ња. И ту се очи­ту­је нео­снов­ност кри­ти­ка наци­о­на­ли­зма као нека­кве лажне све­сти, про­из­во­ђе­не тобо­же ради заме­не и зато­мље­ња кла­сне све­сти: сна­га наци­о­на­ли­зма поти­че упра­во из дуби­на кул­тур­не уко­ре­ње­но­сти и посто­ја­но­сти.

Спо­знај­на мисао леви­це – про­све­ти­тељ­ског јед­на­ко као и марк­си­стич­ког поре­кла – сла­же се у опа­жа­њу опа­сних пори­ва те иде­ја какве навод­но садр­же дуби­не људ­ске ира­ци­о­нал­но­сти, што их буде, при­зи­ва­ју и иза­зи­ва­ју три­бу­ни наци­о­на­ли­зма. Сто­га, када се рече­на мисао забо­ра­ви, одно­сно пре­ви­ди сво­ју основ­ну пре­ми­су – по којој су сва хте­ња и дело­ва­ња дру­штве­ног чове­ка, посред­но или непо­сред­но, узро­ко­ва­ни еко­ном­ским побу­да­ма – она наци­о­на­ли­зам опту­жу­је да је глав­ни узроч­ник модер­них па и свет­ских рато­ва.

 

„Хори­зонт гро­ба­ља”

 

Исто­риј­ско иску­ство пак све­до­чи да је наци­о­на­ли­зам у нај­го­рим слу­ча­је­ви­ма углав­ном рат­но­ху­шкач­ко сред­ство одре­ђе­них еко­ном­ских сна­га и инте­ре­са. Иоле пажљи­ви­ја смо­тра пове­сти рато­ва који су у новом добу искр­ва­ри­ли Евро­пу мора уочи­ти да су еко­ном­ски раз­ло­зи њихов оба­ве­зно основ­ни и први покре­тач. И овде ваља иста­чи мудр­ост Пла­то­на који је први уочио ту узроч­но-после­дич­ну спре­гу демо­ни­је еко­но­ми­је и рата (Држа­ва, 373е).

Прем­да напад­но гор­љи­ва или емфа­тич­на рето­ри­ка рато­бор­но­сти обич­но карак­те­ри­ше прва­ке кул­ту­ре десног наци­о­на­ли­зма – модер­на повест све­до­чи да су бит­ни или одлу­чу­ју­ћи заго­вор­ни­ци те пред­у­зет­ни­ци осва­јач­ких рато­ва и коло­ни­јал­них похо­да упра­во прва­ци и побор­ни­ци либе­ра­ли­зма. Осва­јач­ке поли­ти­ке нај­а­гре­сив­ни­јих поја­ва наци­о­на­ли­зма – попут оне Тре­ћег Рај­ха и фаши­стич­ке Ита­ли­је – биле су запра­во зака­сне­ли поку­ша­ји сти­ца­ња коло­ни­ја. Стра­те­зи коло­ни­јал­них шире­ња Тре­ћег Рај­ха ка европ­ском Исто­ку и Ита­ли­је по Бал­ка­ну и Афри­ци има­ли су за узор бри­тан­ску коло­ни­јал­ну псе­у­до­им­пе­ри­ју, свет­ских раз­ме­ра. У погле­ду узро­ка зло­гла­сне поли­ти­ке наци­о­нал­со­ци­ја­ли­ста Ернст Нол­те је само поло­вич­но у пра­ву када њену сушти­ну сво­ди у облик крај­ње и опо­на­ша­тељ­ске реак­ци­је на иза­зо­ве зло­чи­нач­ког бољ­ше­ви­зма. (Nol­te, 1987). Ако оста­ви­мо по стра­ни непо­бит­не дока­зе да је упра­во Рузвелт са сарад­ни­ци­ма први кри­вац Дру­гог свет­ског рата јер је низом иза­зо­ва и уце­на, санк­ци­ја и про­во­ка­ци­ја све­сно гурао Хитле­ра на пут рат­не пусто­ло­ви­не као једи­не алтер­на­ти­ве (Baven­damm, 1983) – оста­је чиње­ни­ца да су глав­ни узо­ри наци­о­нал­со­ци­ја­ли­стич­ких и фаши­стич­ких сно­ва о екс­пан­зи­ји те мето­да били бри­тан­ски коло­ни­ја­ли­сти, који су тако­ђе први изу­ме­ли резер­ва­те и кон­цен­тра­ци­о­не лого­ре за конач­но реше­ње, одно­сно истре­бље­ње непо­жељ­них про­тив­ни­ка.

До Првог свет­ског рата пла­не­тар­но раз­мах­ну­та коло­ни­јал­на поли­ти­ка бри­тан­ског либе­ра­ли­зма је осво­ји­ла и при­гра­би­ла пре­ко три­де­сет мили­о­на ква­драт­них кило­ме­та­ра, оста­вив­ши дале­ко за собом зака­сне­ле опо­на­ша­те­ље с кон­ти­нен­та, попут Немач­ке с пле­ном вели­чи­не непу­на три мили­о­на ква­драт­них кило­ме­та­ра. Немач­ки коло­ни­јал­ни поход на Афри­ку није био по вољи Бизмар­ка, нити израз пру­ског наци­о­на­ли­зма или мили­та­ри­зма, па ни инте­ре­са вели­ких инду­стри­ја­ла­ца. Био је то поду­хват либе­рал­но настро­је­них и похлеп­них а пусто­ло­вљу скло­них при­пад­ни­ка кла­се нових бога­та­ша, које је сле­ди­ла ратар­ска сиро­ти­ња.

И фран­цу­ски коло­ни­ја­ли­зам поти­че с либе­рал­не леви­це. Један од нај­у­пе­ча­тљи­ви­јих при­ме­ра пру­жа­ла је, почет­ком два­де­се­тог сто­ле­ћа, фран­цу­ска Скуп­шти­на, у којој су се за потре­бе подр­шке коло­ни­ја­ли­зму раз­не стру­је леви­це удру­жи­ле у број­ча­но над­моћ­ну пар­ла­мен­та­р­ну већи­ну, зва­ну Gro­u­pe colo­nial. Насу­прот рато­бор­не леви­це, рас­по­ло­же­ње десни­ца се кре­та­ло од рав­но­ду­шно­сти или нео­д­луч­но­сти, пре­ко осу­да с кате­дри прва­ка като­лич­ке мисли, попут Лео­на Блоа, до наци­о­на­ли­стич­ког гну­ша­ња над про­ли­ва­њем крви мла­дих Фран­цу­за ради задо­во­ље­ња гра­бљи­во­сти ано­ним­ног капи­та­ла, до подо­зре­ња Мори­са Баре­са како сире­не коло­ни­ја­ли­зма слу­же „одвла­че­њу ели­та наше арми­је од Рај­не”, што омо­гу­ћа­ва „шире­ње немач­ке хеге­мо­ни­је по Евро­пи”. (Girar­det, 1972)

Рет­ке осу­де коло­ни­ја­ли­зма које су дола­зи­ле од неких мај­сто­ра либе­рал­ног мишље­ња – попут Ада­ма Сми­та или Жан-Бап­тист Сеја – нису поти­ца­ли из морал­них већ рачун­џиј­ских побу­да: они су про­це­њи­ва­ли да осва­ја­ње и вој­но-адми­ни­стра­тив­но одр­жа­ва­ње коло­ни­ја кошта поре­ске обве­зни­ке те еко­но­ми­ју држа­ве мно­го више него што доно­се кори­сти и то само незнат­ној мањи­ни коло­ни­за­то­ра.

Уоста­лом, упра­во је либе­рал­ни, одно­сно дивљи капи­та­ли­зам, уни­шта­ва­ју­ћи ратар­ску кул­ту­ру силом инду­стри­ја­ли­за­ци­је, основ­ни покре­тач масов­них мигра­ци­ја које су у XIX сто­ле­ћу одве­ле из Евро­пе ка дру­гим кон­ти­нен­ти­ма ско­ро шести­ну ста­нов­ни­штва. Ти про­це­си су дава­ли месо пљач­ка­шким коло­ни­јал­ним осва­ја­њи­ма који­ма су упра­вља­ли прва­ци либе­рал­ног капи­та­ли­зма, попут Сеси­ла Роде­са – јед­ног од првих иде­о­ло­га рефор­ме бри­тан­ске псе­у­до­им­пе­ри­је у прав­цу новог свет­ског порет­ка – што је похле­пе свет­ских раз­ме­ра прав­дао прет­по­став­ком расне супер­и­ор­но­сти Енгле­за. Реч је о супер­и­ор­но­сти изве­де­ној из тада рас­про­стра­ње­ног уве­ре­ња бри­тан­ске вла­да­ју­ће псе­у­до­е­ли­те да Енгле­зи нису гер­ман­ског поре­кла већ запра­во изгу­бље­но пле­ме „иза­бра­ног наро­да”, одно­сно Изра­е­ла­ца:

„Твр­дим да смо ми прва раса све­та и да је боље за чове­чан­ство да се ми наста­ни­мо у што већем делу све­та… С обзи­ром да је очи­глед­но како је расу која гово­ри енгле­ски Бог учи­нио сво­јим иза­бра­ним ору­ђем, помо­ћу кога ће ство­ри­ти ста­ње дру­штва засно­ва­но на прав­ди, сло­бо­ди и миру, та њего­ва жеља се мора испу­ни­ти, и ако би све било у мојој моћи ја бих пожу­рио да тој раси дам што више про­сто­ра и моћи. Ако Бог посто­ји ја мислим да ће ми радо нешто при­у­шти­ти, да ће што је могу­ће већи део африч­ке мапе обо­ји­ти у бри­тан­ско црве­но.” (Rho­des, 1902)

Насу­прот Роде­су, узо­р­ни учи­тељ духов­не десни­це, гроф Артур де Гоби­но у нео­сно­ва­но озло­гла­ше­ном Огле­ду о нејед­на­ко­сти (читај: раз­ли­чи­то­сти) људ­ских раса – који не могу или не желе ваља­но про­чи­та­ти гене­ра­ци­је оспо­ра­ва­те­ља или кле­вет­ни­ка – посве­тио је цело јед­но погла­вља осу­ди коло­ни­ја­ли­зма, пого­то­ву сви­ре­по­сти оног англо­сак­сон­ског који „не под­но­си не само при­су­ство (домо­ро­да­ца) већ и само њихо­во посто­ја­ње.”

Пре­ма опа­жа­њу Де Гоби­ноа, упо­тре­ба алко­хо­ла, отро­ва и боле­сти ради екс­тер­ми­на­ци­је про­тив­ни­ка је патент модер­не циви­ли­за­ци­је „јер ни Ван­да­ли, ни Готи, ни Фран­ци а ни први Сак­сон­ци нису ни поми­шља­ли да се кори­сте таквим сред­стви­ма. С обзи­ром да су биле рафи­ни­ра­ни­је, циви­ли­за­ци­је антич­ког све­та биле су и изо­па­че­ни­је али ника­да нису пале толи­ко ниско. Нису брах­ма­ни, нити маги осе­ћа­ли потре­бу да са савр­ше­ном пре­ци­зно­шћу збри­шу све око себе што не одго­ва­ра њихо­вим иде­ја­ма. Наша циви­ли­за­ци­ја је једи­на која има тај порив и исто­вре­ме­ну одго­ва­ра­ју­ћу уби­стве­ну силу. Она једи­на без беса, без узне­ми­ре­но­сти, сма­тра­ју­ћи се чак пре­те­ра­но љуп­ком и трпе­љи­вом, про­кла­му­ју­ћи бес­крај­ну бла­гост, непре­кид­но ради да се окру­жи хори­зон­том сачи­ње­ном од гро­ба­ља.”

Де Гоби­но се није зау­ста­вио на етич­кој осу­ди модер­не циви­ли­за­ци­је и њеног нихи­ли­стич­ког коло­ни­ја­ли­зма. Уоча­ва­ју­ћи да је у осно­ви све­га похле­па осло­бо­ђе­на свих костре­ти а пошту­ју­ћи гео­по­ли­тич­ка вред­но­ва­ња – Де Гоби­но је ука­зао на пре­це­њи­ва­ња зна­ча­ја који се при­да­је осва­ја­њу те коло­ни­за­ци­ји нових тери­то­ри­ја:

„Хоћу рећи да земље не чине вред­ност неке наци­је, нити ће то икад чини­ти; напро­тив, наци­ја је та која даје, која је дава­ла и која ће дава­ти тери­то­ри­ји њену еко­ном­ску, морал­ну и поли­тич­ку вред­ност.” (De Gobi­ne­au, 1967)

Неки циник могао би закљу­чи­ти да истин­ски раз­лог омра­зе коју већ веко­ви­ма трпи мисао Де Гоби­ноа почи­ва упра­во у њего­вој осу­ди демо­ни­је еко­но­ми­је те нихи­ли­зма модер­не циви­ли­за­ци­је Запа­да. Ако се по сва­ку цену жели Де Гоби­ноу при­пи­са­ти опти­ка раси­стич­ког вред­но­ва­ња, онда би под њеним све­тлом, у њего­вим спи­си­ма, нај­го­ре про­шли упра­во бле­до­ли­ки. Поред оста­лог, о томе све­до­чи и писмо од 22. мар­та 1855. годи­не, упу­ће­но из Каи­ра Про­ке­шу, у коме Де Гоби­но отво­ре­но осу­ђу­је амо­рал­ност осва­ја­ча: „Евро­пља­ни су мало пре­по­руч­љи­ви и у сва­ком тре­нут­ку они пру­жа­ју довољ­но раз­ло­га да их домо­ро­ци пре­зи­ру и мрзе.”

Након Првог свет­ског рата леви­ца је поступ­но, почев­ши од кому­ни­ста – по нало­зи­ма Комин­тер­не те одго­ва­ра­ју­ће стра­те­ги­је пер­ма­нент­не рево­лу­ци­је (Лав Троц­ки dixit) – пре­у­зи­ма­ла заста­ве анти­ко­ло­ни­ја­ли­зма. Након Дру­гог свет­ског рата и пре­о­ста­ли, про­ка­пи­та­ли­стич­ки дело­ви леви­це у Евро­пи под сен­ком Запа­да поста­ли су про­тив­ни­ци одр­жа­ња европ­ских коло­ни­ја јер је то, уз прет­ње и уце­не, зах­те­ва­ла вашинг­тон­ска адми­ни­стра­ци­ја (Кала­јић, 1998), под­сти­чу­ћи и пома­жу­ћи, поли­тич­ки и финан­сиј­ски, наци­о­на­ло­сло­бо­ди­лач­ке покре­те, широм Афри­ке и Ази­је, у прав­цу тобо­жње неза­ви­сно­сти, како би намет­ну­ла нови, неу­по­ре­ди­во уно­сни­ји облик коло­ни­јал­ног иско­ри­шћа­ва­ња, зва­ни дужнич­ка еко­но­ми­ја, под над­зо­ром Међу­на­род­ног моне­тар­ног фон­да и Свет­ске бан­ке.

Раз­ма­тра­ју­ћи повест одно­са изме­ђу рато­ва и наци­о­на­ли­зма може­мо гру­бо закљу­чи­ти да не покре­ће рато­ве наци­о­на­ли­зам већ да рато­ви ства­ра­ју наци­о­на­ли­зам. Упра­во су непри­ја­тељ­ства и рато­ви нај­ја­чи под­стре­ка­чи буђе­ња или рађа­ња те кали­о­ци наци­о­нал­не све­сти. Ако поглед огра­ни­чи­мо само на ново доба, мора­мо опа­зи­ти да прве пове­сне зна­ке буђе­ња или рађа­ња наци­о­нал­не све­сти иза­зи­ва­ју рат­нич­ки похо­ди англо­сак­сон­ске наци­је, почев­ши од десе­тог сто­ле­ћа а нада­све током Сто­го­ди­шњег рата. Пре­ма добр­ом опа­жа­њу бри­тан­ског пове­сни­ча­ра Грин­фил­да, „рађа­ње наци­је Енгле­за није било рађа­ње јед­не наци­је већ рађа­ње наци­ја, рађа­ње наци­о­на­ли­зма” (Gre­en­fels, 1992). Дои­ста, шкот­ски, ирски те вел­шки наци­о­на­ли­зам дугу­ју сво­је посто­ја­ње те витал­ност, у нај­ве­ћој мери, неми­ло­срд­ној, осва­јач­кој те и гено­цид­ној стра­те­ги­ји сино­ва под­лог Алби­о­на.

Уоста­лом, непри­ја­тељ­ства и рато­ви су и колев­ке држа­ва: пре­ма добр­ом опа­жа­њу немач­ког антро­по­ге­о­гра­фа Раце­ла, ско­ро по пра­ви­ли исто­риј­ског иску­ства држа­ве се зачи­њу на обо­ди­ма етнич­ких кру­го­ва. (Rat­zel, 1902-1904) Нај­ве­ћи талас рађа­ња или буђе­ња наци­о­на­ли­за­ма и наци­ја иза­зва­ли су осва­јач­ки похо­ди Напо­ле­о­но­ве арми­је под заста­ва­ма наци­о­нал­ног суве­ре­ни­те­та. Иза­зи­ва­ју­ћи дивље­ња и опо­на­ша­ња, они су ства­ра­ли иде­о­ло­шке при­ста­ли­це које су се упра­во због вер­но­сти иде­ји наци­је уме­ле и ваља­но супрот­ста­ви­ти заво­је­ва­чу, како све­до­чи успех бра­ни­те­ља Шпа­ни­је, одно­сно Hispa­ni­dad. Брзи­ну и сна­гу покре­та ка зајед­нич­кој држа­ви немач­ки наци­о­на­ли­зам у знат­ној мери дугу­је рајн­ској кри­зи из 1840. годи­не, одно­сно осва­јач­ким прет­ња­ма Фран­цу­ске.

 

Под­ли Алби­он

 

Добар при­мер дво­стру­ког одно­са спрам наци­о­на­ли­зма те одго­ва­ра­ју­ћих зло­у­по­тре­ба пру­жа повест бри­тан­ске, псе­у­до­им­пе­ри­јал­не поли­ти­ке. Нема ника­кве сум­ње да су сви ти одно­си били и оста­ли одре­ђи­ва­ни раз­ло­зи­ма поли­тич­ке кори­сти те стра­те­ги­је што циља да неком ште­том нау­ди про­тив­ни­ку или непри­ја­те­љу, нај­че­шће про­гла­ша­ва­ном упра­во за при­ја­те­ља. При­ме­ри­це Вели­ка Бри­та­ни­ја, уз подр­шку Фран­цу­ске, све је чини­ла да осла­би или обе­сна­жи мере само­за­шти­те држа­ва Све­те али­јан­се од наци­о­на­ли­стич­ких и сепа­ра­ти­стич­ких покре­та, што су пре­ти­ли тра­ди­ци­о­нал­ном порет­ку и европ­ском миру. Изве­сно је да су либе­рал­ни и репу­бли­кан­ски иде­а­ли и тада били пука те сто­га вео­ма про­зир­на, цинич­на испри­ка зала­га­ња за наци­о­на­ли­зме, јер је оно углав­ном било огра­ни­че­но на про­стор Све­те Али­јан­се.

Посеб­ни допри­нос буђе­њу наци­о­нал­них само­све­сти те одго­ва­ра­ју­ћих осло­бо­ди­лач­ких или сепа­ра­ти­стич­ких покре­та уну­тар европ­ских импе­ри­ја пру­жи­ла је бри­тан­ска спољ­на поли­ти­ка кори­сте­ћи низ рас­по­ло­жи­вих сред­ста­ва, од јав­не и тај­не дипло­ма­ти­је, до кон­ти­нен­тал­не мре­же масон­ских ложа. Она је циља­ла да сла­би те под­ри­ва силу ути­ца­ја като­лич­ке цркве и нада­све одбра­не цело­ви­то­сти европ­ских, над­на­ци­о­нал­них импе­ри­ја. На супрот­ној стра­ни, због истих гео­по­ли­тич­ких раз­ло­га – у зна­ку јед­на­чи­не да је сла­бост Евро­пе услов па и извор сна­ге под­лог Алби­о­на – бри­тан­ска спољ­на поли­ти­ка подр­жа­ва­ла је и вештач­ки одр­жа­ва­ла ислам­ску псе­у­до­им­пе­ри­ју, Боле­сни­ка с Бос­фо­ра и њего­ву оку­па­ци­ју хри­шћан­ских наро­да европ­ског југо­и­сто­ка, јаро­сно сузби­ја­ју­ћи и демо­ни­зу­ју­ћи њихо­ве наци­о­нал-осло­бо­ди­лач­ке жеље, покре­те и устан­ке.

Један при­мер је дово­љан: бри­тан­ска вла­да је с нечу­ве­ном зло­во­љом одба­ци­ла мемо­ран­дум гро­фа Андра­ши­ја, мини­стра ино­стра­них посло­ва Аустро-Уга­р­ске, од 30. децем­бра 1875, којим је пред­ла­га­но Пор­ти да уки­не роп­ски поло­жај хри­шћа­на, обез­бе­ди њихо­ву пуну рав­но­прав­ност те омо­гу­ћи европ­ској коми­си­ји над­гле­да­ње таквих дру­штве­них рефор­ми. Том при­ли­ком Д’Изра­е­ли је мемо­ран­дум гро­фа Андра­ши­ја јав­но назвао „иди­от­ским поступ­ком и изда­јом”, упо­зо­ра­ва­ју­ћи европ­ске силе да мора­ју води­ти рачу­на о бри­тан­ским инте­ре­си­ма у осман­ској псе­у­до­им­пе­ри­ји. (Живо­ји­но­вић, 1976)

Узгред рече­но, бри­тан­ска мапа одно­са спрам европ­ских наци­о­на­ли­за­ма је ско­ро исто­вет­на оној коју су црта­ле љуба­ви и мржње Кар­ла Марк­са и Фри­дри­ха Енгел­са. И они су изнад све­га те зду­шно мрзе­ли Руси­ју те оне наци­је и наци­о­на­ли­зме који су има­ле бли­ске исто­риј­ске, кул­тур­не и духов­не везе с руским наро­дом. Коли­ко је то рас­по­ло­же­ње зави­си­ло од гео­по­ли­тич­ких раз­ло­га пока­зу­је дво­стру­ки однос пре­ма Руму­ни­ма: вели­ка накло­ност ка они­ма из Беса­ра­би­је, када гаје про­ти­вру­ска осе­ћа­ња и вели­ки гнев пре­ма Руму­ни­ма из Тран­сил­ва­ни­је, јер су лојал­но бра­ни­ли цело­ви­тост аустро-уга­р­ске импе­ри­је.

Пре­у­зев­ши од Вели­ке Бри­та­ни­је уло­гу глав­не гео­по­ли­тич­ке потке Леви­ја­та­на

– након Првог свет­ског рата и пре­се­ље­ња сре­ди­шта интер­на­ци­о­на­ле финан­сиј­ског капи­та­ла из Лон­до­на у Njујорк – САД су наста­ви­ле исту поли­ти­ку дво­стру­ког одно­са спрам наци­о­на­ли­за­ма. При­ме­ри­це, све резо­лу­ци­је Кон­гре­са које су оба­ве­зи­ва­ле држав­ну адми­ни­стра­ци­ју да у окви­ру хлад­ног рата пома­же покре­те отпо­ра кому­ни­зму наво­де све наци­је па чак и мају­шне етнич­ке зајед­ни­це СССР, изу­зев јед­не и нај­ве­ће: руске. Као што су нека­да глав­не њујор­шке бан­ке финан­си­ра­ле бољ­ше­вич­ку рево­лу­ци­ју ради уни­ште­ња цар­ске те хри­шћан­ске Руси­је и гено­ци­да над руским наро­дом – тако је и ствар­ни циљ веков­не бор­бе атлант­ских сна­га про­тив кому­ни­зма била и оста­ла руска наци­ја те њена држа­ва. О томе, поред оста­лог, убе­дљи­во све­до­че број­не зва­нич­не изја­ве наме­ра држав­ног секре­та­ра САД Џем­са Беј­ке­ра након сло­ма СССР, попут оне од 24. маја 1992. годи­не: „Оно што жели­мо да постиг­не­мо су неза­ви­сне држа­ве, не само Руси­је и у Руси­ји, не само Москве и Санкт Петерс­бур­га, него и Ура­ла, Сиби­ра и Дале­ког исто­ка.” Изло­же­на потре­ба за раз­би­ја­њем Руси­је на низ немоћ­них псе­у­до­др­жа­ва и држа­ви­ца може се пот­пу­ни­је схва­ти­ти под све­тлом прет­ход­не изја­ве Беј­ке­ра, изре­че­не 16. децем­бра 1991 – дакле само чети­ри дана након про­гла­ше­ња рас­ту­ра­ња СССР – како САД тре­ба да пред­во­де иско­ри­шћа­ва­ње „бога­тих људ­ских и мате­ри­јал­них изво­ра тих огром­них зема­ља за ствар сло­бо­де уме­сто тота­ли­та­ри­зма, како би на тај начин неиз­мер­но оја­ча­ли без­бед­ност, про­спе­ри­тет и сло­бо­ду Аме­ри­ке и све­та.” (Baker, 1991)

На осно­ву пове­сних иску­ста­ва може­мо оче­ки­ва­ти да ће атлант­ски Леви­ја­тан и даље под­сти­ца­ти оне наци­о­на­ли­зме и сепа­ра­ти­зме који кори­сте стра­те­ги­ји раза­ра­ња Руси­је. Ипак, архи­тек­ти новог свет­ског порет­ка не пред­ви­ђа­ју ника­кву даљу будућ­ност европ­ских наци­ја које се поступ­но оси­па­ју, умрт­вљу­ју и рас­тва­ра­ју силом еко­ном­ских усло­вља­ва­ња, медиј­ских чишће­ња мозго­ва и све масов­ни­јих при­ли­ва ими­гра­на­та из Тре­ћег све­та што мења­ју демо­граф­ску и рели­гиј­ску сли­ку Евро­пе.

Стра­те­ги­јом divi­de et impe­ra иза­зва­ни Први свет­ски рат пре­кро­јио је мапу Евро­пе углав­ном по мери држа­ва-наци­ја, изве­де­них из сру­ше­них импе­ри­ја. Потом су и оне, пре или касни­је, поста­ле пре­пре­ка на путу похо­да атлант­ског Леви­ја­та­на наме­ре­ног да пот­пу­но, поли­тич­ки, еко­ном­ски и кул­тур­но пот­чи­ни, одно­сно пре­о­бра­зи Евро­пу у про­вин­ци­ју One World силом про­це­са све­оп­ште поли­тич­ке мон­ди­ја­ли­за­ци­је и еко­ном­ске гло­ба­ли­за­ци­је. Ваља иста­чи да су европ­ски наци­о­на­ли­зми данас, упр­кос свих сла­бо­сти, ствар­но или потен­ци­јал­но, нај­жи­ла­ви­је и запра­во послед­ње при­род­не одбра­не Евро­пе, што посред­но обја­шња­ва бесо­муч­не напа­де побор­ни­ка One World.

 

Сла­бо­сти лек­си­ке

 

У доме­ну иде­о­ло­шких напа­да на наци­о­на­ли­зам те њего­ве тежње и покре­те, уста­но­ве и пло­до­ве, нај­бе­зоч­ни­ји али и нај­глу­пљи дух кори­сти поступ­ке нео­по­зи­ти­ви­стич­ке ана­ли­зе с који­ма бива про­це­њи­ва­на и пори­ца­на ваља­ност посто­је­ћих одре­ђе­ња пој­ма наци­је. При­ме­ри­це, један од нај­жи­вах­ни­јих про­тив­ни­ка наци­о­на­ли­зма међу исто­ри­ча­ри­ма XX сто­ле­ћа, Ерик Хоб­сба­ум, који отво­ре­но при­зна­је лич­не побу­де иди­о­син­кра­зи­је, у свом освр­ту твр­ди како „ника­кав задо­во­ља­ва­ју­ћи кри­те­ри­јум по коме би се одлу­чи­ло који од мно­гих људ­ских колек­ти­ва тре­ба­ло ова­ко да се зове ( наци­ја) – не може да се откри­је… Поку­ша­ји ства­ра­ња објек­тив­них кри­те­ри­ју­ма за одре­ђи­ва­ње наци­је, или за обја­шње­ње зашто су изве­сне гру­пе поста­ле ‘наци­је’ а дру­ге нису, често се засни­ва на јед­ном једи­ном кри­те­ри­ју­му као што је језик, зајед­нич­ка тери­то­ри­ја, зајед­нич­ка исто­ри­ја, кул­тур­на зао­став­шти­на, или већ нешто дру­го.” (Hob­sbawm, 1996)

Пука тврд­ња да не посто­ји задо­во­ља­ва­ју­ће одре­ђе­ње пој­ма наци­је бива, потом, без ика­квог обра­зло­же­ња, уна­пре­ђе­на у доказ да је такав појам лишен сва­ког ствар­ног садр­жа­ја те да је у пита­њу „мит”, вештач­ка (кри­во)тво­ре­ви­на или колек­тив­на само­об­ма­на. Изло­же­на кри­ти­ка веро­до­стој­но­сти наци­је осла­ња се на одре­ђе­ње које је пру­жио друг Јосиф Виса­ри­о­но­вич Ста­љин у рас­пра­ви Марк­си­зам и наци­о­нал­но и коло­ни­јал­но пита­ње (1912), којом он одго­ва­ра на пораз првог поку­ша­ја про­ти­вру­ске рево­лу­ци­је (1905) и уоче­но насто­ја­ње цар­ског порет­ка да рево­лу­ци­о­нар­не иза­зо­ве пред­у­пре­ди „под­сти­ца­њем раз­во­ја наци­о­нал­но­сти”. (Ста­љин, 1947) Дакле, виде­ћи у том „раз­во­ју наци­о­нал­но­сти” прет­њу рево­лу­ци­о­нар­ним тежња­ма кому­ни­стич­ког покре­та, Ста­љин раз­ма­тра садр­жај наци­је и пру­жа један од кван­ти­та­тив­но нај­зах­тев­ни­јих кри­те­ри­ју­ма њеног посто­ја­ња:

„Наци­ја је посто­ја­на, пове­сно ство­ре­на зајед­ни­ца јези­ка, тери­то­ри­је, еко­ном­ског живо­та и пси­хич­ког скло­па који се пока­зу­је кроз кул­ту­ру… Нео­п­ход­но је иста­ћи да нијед­на од пока­за­них карак­те­ри­сти­ка, узе­тих издво­је­но, није довољ­на да одре­ди наци­ју. Шта више, довољ­но је да недо­ста­је само јед­на од тих карак­те­ри­сти­ка па да наци­ја пре­ста­је да посто­ји као таква.”

Под све­тлом изло­же­не зах­тев­но­сти друг Ста­љин је одре­као ста­тус наци­је не само меха­нич­ким ску­пи­на­ма (попут Аме­ри­ка­на­ца) већ и низу опште­прет­по­ста­вље­них наци­ја, од Нема­ца, Руса, Нор­ве­жа­на, Литва­на­ца и Дана­ца до Гру­зи­ја­ца и Јевре­ја: „Бау­ер гово­ри о Јевре­ји­ма као о јед­ној наци­ји, прем­да ‘нема­ју зајед­нич­ки језик’; и о каквој ‘зајед­нич­кој суд­би­ни’ и о каквим наци­о­нал­ним веза­ма се ту може гово­ри­ти при­ме­ри­це у погле­ду гру­зиј­ских, даге­стан­ских, руских и аме­рич­ких Јевре­ја, који су пот­пу­но одво­је­ни јед­ни од дру­гих и живе на раз­ли­чи­тим тери­то­ри­ја­ма те гово­ре раз­ли­чи­тим јези­ци­ма?”

Дослед­но при­ме­њу­ју­ћи наче­ла (марк­си­стич­ког) мате­ри­ја­ли­зма, друг Ста­љин пре­це­њу­је моћ усло­вља­ва­ња те зна­чај еле­ме­на­та мате­ри­јал­ног све­та, попут тла, одно­сно тери­то­ри­је и пот­це­њу­је сна­гу духов­не сушти­не наци­је да пре­вла­да таква огра­ни­че­ња или мањ­ка­во­сти. Ту сушти­ну је нај­да­ле­ко­се­жни­је раз­гла­сио Ренан, у чуве­ном одго­во­ру на пита­ње шта је наци­ја, пру­же­ном с кате­дре Сор­бо­не, 11. мар­та. 1882. годи­не:

„Наци­ја је јед­на душа, јед­но духов­но наче­ло. Две ства­ри, које су уисти­ну само јед­на, чине ову душу, ово духов­но наче­ло. Јед­на од њих при­па­да про­шло­сти, дру­га сада­шњо­сти. Један је зајед­нич­ки посед бога­тог наслед­ства у сећа­њи­ма, дру­га је сада­шњи дого­вор, жеља да се живи зајед­но. Дакле, наци­ја је вели­ка соли­дар­на зајед­ни­ца што носи терет жртве која је под­не­та и жртве која се још под­но­си.”

Да наци­ја има душу те духов­но наче­ло, да је про­же­та осо­бе­ним карак­те­ром – чули смо, прет­ход­но, с кате­дре Де Местра. Сла­бост Рена­но­вог одре­ђе­ња не почи­ва толи­ко у недо­стат­ку извор­но­сти већ у при­про­сто­сти која је отво­ре­на и за дру­ге, при­ме­ри­це искљу­чи­во рели­гиј­ске при­ро­де зајед­ни­штва те соли­дар­но­сти. Осве­тља­ва­ју­ћи пак Ста­љи­но­во одре­ђе­ње с вишег осмо­три­шта, које омо­гу­ћа­ва сагле­да­ва­ње веко­ви­ма те миле­ни­ји­ма дугих токо­ва те понор­ни­ца иде­ја и веро­ва­ња, може­мо опа­зи­ти да њего­во пре­це­њи­ва­ње зна­ча­ја тери­то­ри­је иде­ал­но поти­че, зајед­но с кому­ни­стич­ким ега­ли­та­ри­змом, из кул­ту­ра кри­ста­ли­са­них око кул­то­ва Мај­ке Земље, које су цве­та­ле дуж јужног поја­са евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та, пре послед­њег вели­ког вала евро­а­риј­ских мигра­ци­ја или осва­ја­ња.

Вра­тив­ши се основ­ном пољу раз­ма­тра­ња ваља нам иста­чи да глав­не тешко­ће око одре­ђе­ња пој­ма наци­је може­мо све­сти на изве­шта­че­ни семан­тич­ки про­блем. Тај про­блем не поти­че толи­ко из поја­ве какву реч наци­ја тре­ба да иде­ал­но одре­ди и озна­чи већ из про­це­са оси­ро­ма­ше­ња европ­ских јези­ка под сен­ком циви­ли­за­ци­је Запа­да. Реч је и о после­дич­ном про­це­су сво­ђе­ња раз­ли­чи­тих поја­ва под једин­стве­ни име­ни­тељ и тиме узро­ко­ва­ним зна­чењ­ским збр­ка­ма. У пита­њу су често бит­не поја­ве и свој­ства живо­та чове­ка и зајед­ни­це: од љуба­ви до дуа­ли­зма при­ја­тељ–непри­ја­тељ и наци­је. При­ме­ри­це, за раз­ли­ку од ста­ро­грч­ког јези­ка који је посе­до­вао два­де­се­так изра­за за раз­ли­чи­те врсте и обли­ке међу­људ­ских скло­но­сти, модер­ни европ­ски јези­ци, рас­по­ла­жу­ћи само с реч­ју љубав, при­ну­ђе­ни су да њеним зна­чењ­ским окви­ром обу­хва­та­ју све па и про­тив­при­род­не и пато­ло­шке одно­се. Шми­то­ва рас­пра­ва о пој­му поли­тич­ког ваља­но ука­зу­је до каквих чудо­ви­шних тума­че­ња јеван­ђељ­ског наче­ла „Воли­те непри­ја­те­ље сво­је” (Матеј, 5, 44; Лука, 6,27) може дове­сти непо­зна­ва­ње чиње­ни­це да су и ста­ро­грч­ки, као и латин­ски језик посе­до­ва­ле раз­ли­чи­те изра­зе за раз­ли­чи­те врсте при­ја­тељ­ства или непри­ја­тељ­ства те да је ту реч о лич­ном (ini­mi­cos) а не јав­ном, одно­сно поли­тич­ком (hostes) непри­ја­те­љу. (Schmitt, 1995)

Слич­не па и горе неспо­ра­зу­ме може иза­зва­ти насто­ја­ње да се разно­род­ни и разно­вр­сни обли­ци људ­ског оку­пља­ња или зајед­ни­штва сагле­да­ва­ју и озна­ча­ва­ју јед­ним једи­ним име­ни­те­љем (наци­ја), пого­то­ву тамо где он бива кори­шћен као кри­те­ри­јум раз­ли­ко­ва­ња ствар­но­сти од опсе­на. Наци­ја је само један у дугом низу пој­мо­ва које дис­кур­зив­ни језик модер­ног чове­ка није у ста­њу да одре­ди без оста­та­ка и изу­зе­та­ка. Доду­ше, повест кори­шће­ња речи наци­ја ука­зу­је на ван­ред­ну подат­ност раз­ли­чи­тим потре­ба­ма, од Кике­ро­на који њоме озна­ча­ва ста­леж пле­ми­ћа, пре­ко сред­њо­ве­ков­них уни­вер­зи­те­та, где су сту­ден­ти били раз­вр­ста­ва­ни по наци­о­нал­ном поре­клу – прем­да је тамо, израз natio anglicа обу­хва­тао све при­пад­ни­ке гер­ман­ске поро­ди­це наро­да а не само дошља­ке са Бри­тан­ских остр­ва – до нашег доба, где се чак и меха­нич­ки скуп ста­нов­ни­ка САД нази­ва (аме­рич­ком) наци­јом, упр­кос свих расних и наци­о­нал­них, етнич­ких и кул­тур­них те језич­ких раз­ли­чи­то­сти.

 

Ети­мо­ло­шко одре­ђе­ње

 

Потра­жив­ши помоћ од ети­мо­ло­ги­је сазна­ће­мо да у евро­а­риј­ским јези­ци­ма језгро пој­ма наци­је (латин­ски natio из коре­на *gna­tio) почи­ва у генет­ској спре­зи (пле­мен­ске) зајед­ни­це (Гам­кре­лид­зе, Ива­нов, 1984). Епско ства­ра­ла­штво пру­жа нам без­број при­ме­ра огром­ног зна­ча­ја који је евро­а­риј­ски човек при­да­вао генет­ском поре­клу при одре­ђи­ва­њу поло­жа­ја људи у иде­ал­ној хије­рар­хи­ји врло­сти. „Ко си? Ода­кле си? Где ти је дом? Где отац и мај­ка? / … И којим се коле­ном диче?” – пита Теле­мах Ати­ну пре­ру­ше­ну у стран­ца (Оди­се­ја, I, 3, 170-172) а Хеле­на Мене­ла­ја за Теле­ма­ха, пре­по­знав­ши у њего­вом лику црте Оди­се­ја: „Зна­мо ли што­год, Мене­ла­ју, Диво­ва дико, каквим / родом се поно­се стран­ци што у наше дођо­ше дво­ре?” (Оди­се­ја, IV, 3, 138-139)

Осва­јач­ки поход евро­а­риј­ских наро­да широм јужног, руб­ног поја­са евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та је широ­ко осве­до­чен пове­сним, мито­ло­шким и леген­дар­ним при­зо­ри­ма дуа­ли­зма и дуал­но­сти, суко­ба и поми­ре­ња супрот­ста­вље­них кул­ту­ра те одго­ва­ра­ју­ћих узо­ра људ­ског еле­мен­та. Сву­да и увек осва­ја­чи су исти­ца­ли култ пре­да­ка и зна­чај генет­ског поре­кла за одре­ђе­ње ква­ли­те­та људ­ског мате­ри­ја­ла. Домо­ро­ци, једин­стве­но ода­ни кул­то­ви­ма Мај­ке Земље те дери­ва­ти­ма, у сва­кој хије­рар­хи­ји људ­ског рода и у сва­ком раз­гра­ни­че­њу виде­ли су, с ужа­сом, напад на закон јед­на­ко­сти свих људи, изве­ден ана­ло­ги­јом с мате­рин­ском љуба­вљу. У све­то­на­зо­ру покло­ни­ка кул­то­ва Мај­ке Земље, од ибе­риј­ског и апе­нин­ског полу­о­стр­ва, пре­ко Бли­ског Исто­ка до индиј­ског пот­кон­ти­нен­та, сва­ка људ­ском вољом намет­ну­та гра­ни­ца виђе­на је као огре­ше­ње о закон непо­де­љи­во­сти при­ро­де. Прем­да је Бахо­фен гре­шио уве­ра­ва­ју­ћи нас у сме­ну матри­јар­ха­та патри­јар­ха­том уну­тар једин­стве­них етнич­ких зајед­ни­ца – уме­сто да пре­по­зна пре­о­вла­да­ва­ње патри­јар­хал­не кул­ту­ре осва­ја­ча над матри­јар­хал­ном кул­ту­ром пора­же­ног домо­ра­дач­ког сло­ја – њего­ва опа­жа­ња свој­ста­ва суко­бље­них кул­ту­ра су суштин­ски тач­на:

„Оно што је рође­но при­па­да мате­рин­ској мате­ри­ји, која га је одне­го­ва­ла, доне­ла на свет и сад га хра­ни. Али та мај­ка је сад иста, у крај­њој лини­ји то је земља, која засту­па земаљ­ске жене у целом редо­сле­ду мај­ки и кће­ри… Прет­по­став­ка о мате­рин­ству земље и ода­тле изве­де­ном срод­ству и брат­ству свих људи није спе­ку­ла­тив­на иде­ја, него је појам нај­ста­ри­јег све­та уоп­ште… Јед­на­кост свих сло­бод­них држа­вља­на изве­ли смо из њихо­вог зајед­нич­ког поре­кла из јед­не мај­чи­не утро­бе, земље.” (Bac­ho­fen, 1990)

Кори­сте­ћи свој изум спо­знај­но кори­сне „лажи у речи­ма” те пре­у­зев­ши мит домо­ро­дач­ких Пела­зга о Мај­ци Земљи као мате­ри свих људи, Пла­тон је одба­цио уни­вер­за­ли­стич­ке и све­чо­ве­чан­ске раз­ме­ре прет­по­ста­вље­ног срод­ства те га је свео у раз­ме­ре отаџ­би­не, одно­сно иде­ал­не држа­ве, по фор­му­ли: „Ви који сачи­ња­ва­те држа­ву – сви сте бра­ћа!” (Држа­ва, 414д-415а).

На нај­ви­шој рази­ни људ­ских само­спо­зна­ја спре­ге изме­ђу одре­ђе­них наци­ја и одго­ва­ра­ју­ћих зема­ља чине део мета­фи­зич­ке мре­же коре­спон­ден­ци­ја изме­ђу иде­ја, ства­ри и поја­ва које су људи древ­них кул­ту­ра опа­жа­ли и осе­ћа­ли, дожи­вља­ва­ли и про­ми­шља­ли. Пред пре­до­че­ним уче­њем Пла­то­на сти­че се ути­сак да је у пита­њу нека врста иде­о­ло­шког палимп­се­ста: испод евро­а­риј­ске иде­о­ло­ги­је генет­ског нази­ру се оста­ци пела­шког мита, одно­сно кул­та Мај­ке Земље. Том кул­ту при­па­да­ју и кому­ни­стич­ки еле­мен­ти Пла­то­но­ве држа­ве, у супрот­но­сти с њеним евро­а­риј­ским устрој­ством.

Пела­шки мит и кул­ту­ре кри­ста­ли­са­не око кул­то­ва Мај­ке Земље не само да не пру­жа­ју ника­кве повољ­не усло­ве већ и спре­ча­ва­ју еман­ци­па­ци­ју било каквог ква­ли­та­тив­ног раз­ли­ко­ва­ња те раз­вр­ста­ва­ња људ­ског рода, поја­ву гене­а­ло­шког ста­бла пле­ме­ни­то­сти као и наци­је, одно­сно наци­о­нал­не само­све­сти. Са ста­но­ви­шта чове­ка про­стр­тог пред неком ста­ту­ом Мај­ке Земље – све су то бого­хул­ни или отпад­нич­ки обли­ци пори­ца­ња њеног темељ­ног зако­на, по коме су сва људ­ска ство­ре­ња исто­род­на и јед­на­ка, њена деца, бра­ћа и сестре те копи­лад.

Пла­то­но­во уче­ње пак пру­жа добро пола­зи­ште за одре­ђе­ње при­род­них наци­ја. Оно је потвр­ђе­но свој­ством посто­ја­них зајед­ни­ца да силом веко­ви­ма дугог борав­ка у одре­ђе­ном про­сто­ру сти­чу све јачу етнич­ку хомо­ге­ност, шире­ћи и про­ду­бљу­ју­ћи генет­ске везе чла­но­ва те аси­ми­лу­ју­ћи при­до­шли­це. Сто­га европ­ски човек из вре­ме­на пре инду­стриј­ске рево­лу­ци­је није био толи­ко коле­бљив при упо­тре­би речи наци­ја – како често прет­по­ста­вља­ју исто­ри­ча­ри наци­о­на­ли­зма – кори­сте­ћи је за одре­ђи­ва­ње етнич­ких зајед­ни­ца али и ста­нов­ни­ка про­вин­ци­ја, реги­ја или гра­до­ва. Ако оста­ви­мо сад по стра­ни мета­фи­зич­ку рази­ну те одго­ва­ра­ју­ћу мре­жу коре­спон­ден­ци­ја, оста­је непо­бит­на чиње­ни­ца да је већи­на ста­нов­ни­ка реги­ја или гра­до­ва о који­ма је реч била пове­за­на низом спре­га, од генет­ских и пове­сних до кул­тур­них и поли­тич­ких. У неким слу­ча­је­ви­ма те спре­ге су биле толи­ко јаке да су – супрот­но модер­ним про­це­си­ма инте­р­на­ци­о­на­ли­за­ци­је или гло­ба­ли­за­ци­је, што поти­ру раз­ли­ке у прав­цу опште и пла­не­тар­не урав­ни­лов­ке – узро­ко­ва­ле и под­сти­ца­ле огром­не дифе­рен­ци­ја­ци­је, чак и уну­тар једин­стве­них кул­тур­них про­сто­ра те на мају­шним раз­да­љи­на­ма.

Добар при­мер пру­жа рене­сан­сна Ита­ли­ја: довољ­но је само поре­ди­ти ликов­ну умет­ност Фирен­це и – само неко­ли­ко сто­ти­на кило­ме­та­ра даље – Вене­ци­је тог вре­ме­на па виде­ти осве­до­че­ња огром­них раз­ли­ка изме­ђу for­ma men­tis фио­рен­тин­ске и вене­ци­јан­ске наци­је, које су, уоста­лом, рас­по­ла­га­ле и одго­ва­ра­ју­ћим држа­ва­ма. У Фирен­ци, визан­тиј­ска рома­ни­ка се вен­ча­ва са гер­ман­ском готи­ком обра­зу­ју­ћи син­те­зу у зна­ку хије­рар­хиј­ских, аси­јал­них и симе­трич­них струк­ту­ра те чвр­стих обли­ка и пси­хо­ло­шког реа­ли­зма само­по­у­зда­ног погле­да на свет. У Вене­ци­ји пак, иза засе­њу­ју­ће рас­ко­шног, трго­вач­ког шаре­ни­ла пале­те, обли­ци и струк­ту­ре се рас­тва­ра­ју, ства­ри и поја­ве лелу­ја­ју а нај­це­ње­ни­ји мај­сто­ри, попут Тије­по­ла и Тин­то­ре­та, при­ка­зу­ју теа­тар све­та као низ насу­мич­но изре­за­них кадр­о­ве убр­за­не про­ла­зно­сти, где пре­о­вла­да­ва дух неспо­кој­ства и зеб­ње.

Ту се очи­ту­ју и етнич­ке раз­ли­чи­то­сти: Тоска­на је веко­ви­ма била при­бе­жи­ште бун­тов­ни­ка и пусто­ло­ва, јере­ти­ка и сло­бо­до­љу­би­вих, који су на етрур­ској осно­ви ство­ри­ли бор­бе­ни тип људи, назва­них про­кле­ти Тоскан­ци (Мала­пар­те, 1956), што су се веко­ви­ма крви­ли поде­ље­ни изме­ђу иде­а­ла импе­ри­је и неза­ви­сно­сти гра­до­ва. Вене­ци­ја, некад про­стор Вен­да или Вене­та, силом раз­ма­ха комер­ци­јал­не и тала­со­крат­ске при­ро­де држа­ве поста­ла је сте­ци­ште inter­na­ti­o­nal crowd док се зга­ђе­но плем­ство повла­чи­ло дуж реке По, вра­ча­ју­ћи се феу­дал­ној пољо­при­вре­ди, упра­вља­ју­ћи сво­јим има­њи­ма из пре­ле­пих вила и пала­та архи­тек­те Пала­ди­ја, које је ари­сто­крат­ско оси­ро­ма­ше­ње гра­ди­ло, нажа­лост, од тро­шних опе­ка уме­сто гра­ни­та или мра­мо­ра.

 

Пра­и­сто­ри­ја наци­о­нал­не све­сти

 

Пре­ма вео­ма рас­про­стра­ње­ном уве­ре­њу модер­них исто­ри­ча­ра и поли­ти­ко­ло­га, наци­о­на­ли­зам и наци­ја су патен­ти модер­ног доба, ста­ри не мно­го више од два сто­ле­ћа. У пита­њу је јед­на од низа (само)обма­на модер­не мисли јер су изра­зи наци­о­нал­не само­све­сти у доме­ну поли­тич­ких хте­ња, воља и дело­ва­ња јед­на од трај­ни­ца пове­сти. Уоста­лом, бит­на свој­ства које модер­ни сма­тра­ју оба­ве­зним пока­за­те­љи­ма посто­ја­ња наци­је – од јези­ка и оби­ча­ја, пре­ко осо­бе­не кул­ту­ре и исто­ри­је, до „пси­хич­ког скло­па” (Ста­љин) и „духов­ног наче­ла” (Ренан) – убе­дљи­во пори­чу прет­по­ста­вље­ну мла­дост јер се њихо­ва ста­рост обич­но мери низом веко­ва па и миле­ни­ји­ма.

Ново­сти у модер­ним изра­зи­ма наци­о­нал­не само­све­сти поти­чу упра­во од одго­ва­ра­ју­ћих про­це­са, свој­стве­них модер­ној циви­ли­за­ци­ји. Бит­ну нови­ну изра­жа­ва осе­ћа­ње инди­ви­ду­ал­но­сти наци­је у мери њене пот­пу­не одво­је­но­сти нада­све од цели­не при­ро­де. У пита­њу је поја­ва ана­лог­на про­це­си­ма оту­ђе­ња једин­ке модер­ног чове­ка од све­та и дру­штва. За чове­ка древ­них евро­а­риј­ских па и европ­ских кул­ту­ра сва­ка наци­ја била је орган­ски део космич­ког порет­ка, пове­зан коре­спон­ден­ци­ја­ма с одго­ва­ра­ју­ћим еле­мен­ти­ма све­та ства­ри и поја­ва, од земље, фло­ре и фау­не до боја, бро­је­ва, зву­ко­ва и сазве­жђа. У дугој тра­ди­ци­ји раз­ма­тра­ња наци­ја као пло­до­ва деј­ста­ва и ути­ца­ја гео­граф­ских и кли­мат­ских чини­ла­ца – од Хипо­кра­та и Ари­сто­те­ла до Боди­на и Двор­ни­ко­ви­ћа – може­мо пре­по­зна­ти несве­сне остат­ке пре­ђа­шњих и виших сагле­да­ва­ња коре­спон­ден­ци­ја. Уоста­лом, спо­знај­ну пер­спек­ти­ву рече­не тра­ди­ци­је могу­ће је и обр­ну­ти те рећи, с пуним пра­вом, да је сва­ка наци­ја иза­бра­ла про­стор који одго­ва­ра њеним пред­о­дре­ђе­њи­ма.

По виђе­њу архај­ског или иде­ал­ног чове­ка евро­а­риј­ских кул­ту­ра наци­је су уко­ре­ње­не у Небу. Сто­га и евро­а­риј­ски суве­ре­ни – пре­ма све­до­че­њу низа тра­ди­ци­ја – носе зна­ме­ња Неба, од небе­ског поре­кла кра­љев­ске вла­сти,

(Херо­дот, IV, 5) до божан­ског поре­кла гер­ман­ских кра­ље­ва (Heu­sler, 1908). Бар у иде­ал­ним или начел­ним ста­њи­ма те наци­је нису слу­жи­ле ни суве­ре­ни­ма, ни бого­ви­ма, већ су се зајед­но с њима, на одго­ва­ра­ју­ћој рази­ни моћи, бори­ле за очу­ва­ње и раз­ви­ја­ње све­мир­ског Реда, опо­на­ша­ју­ћи космо­тво­рач­ке чино­ве у соп­стве­ном доме­ну.

Свест о наци­ја­ма као поли­тич­ким зајед­ни­ца­ма је ста­ра коли­ко и исто­ри­ја као нау­ка. Нај­ста­ри­ји међу зна­ним исто­ри­ча­ри­ма – од Херо­до­та и Туки­ди­да до Таци­та и Мар­це­ли­на – када мисле и на нај­ве­ће, изве­сно мно­го­на­ци­о­нал­не држа­ве, попут Егип­та, Пер­си­је или Кар­та­ги­не, гово­ре о држав­ним или поли­тич­ким наци­ја­ма, о Егип­ћа­ни­ма, Пер­си­јан­ци­ма или Кар­та­ги­ња­ни­ма, јер их тако дожи­вља­ва­ју. Пла­то­но­ва Држа­ва садр­жи не само висо­ку свест о карак­те­ро­ло­шким раз­ли­чи­то­сти­ма наци­ја све­та (IV, 435е-436а) већ и наче­ло наци­о­нал­ног алтру­и­зма, про­тив бра­то­у­би­лач­ких суко­ба и поро­бља­ва­ња:

„Да ли ти се чини пра­вич­ним да Хеле­ни поро­бља­ва­ју хелен­ске држа­ве, или тре­ба да се, по могућ­ству, нау­че да поште­де хелен­ско пле­ме и да се сами чува­ју да не поста­ну робо­ви вар­ва­ра? Ја, наи­ме, твр­дим да су хелен­ска пле­ме­на међу собом у срод­ству и да су дома­ћа, а да су вар­вар­ским наро­ди­ма стра­на и туђа… Ако се, међу­тим, Хеле­ни боре про­тив Хеле­на, рећи ћемо да су они по при­ро­ди при­ја­те­љи, а да је Хела­да у таквом ста­њу боле­сна и побу­ње­на и такво непри­ја­тељ­ство тре­ба назва­ти несло­гом.” (V, 469б-470д)

Када пове­сни­ча­ри модер­ног доба исти­чу иде­ал сло­бо­де као јед­но од основ­них обе­леж­ја модер­них наци­ја, што их чине, навод­но, поја­вом без пре­се­да­на у исто­ри­ји (Cha­bod, 1967) – наме­ће се пита­ње да ли су добро про­чи­та­ли бар дело родо­на­чел­ни­ка те нау­ке, Херо­до­та, што садр­жи слав­ни одго­вор Ати­ња­на пред­ло­гу Алек­сан­дра Вели­ког да скло­пе мир с Пер­си­јан­ци­ма:

„Зна­мо и сами да Ксе­ркс има неко­ли­ко пута већу вој­ску него ми, те на то не тре­ба уза­луд тро­ши­ти реч. Али наша љубав пре­ма сло­бо­ди је толи­ка да ћемо се бра­ни­ти докле год буде­мо могли. Немој ни поку­ша­ва­ти да нас наго­во­риш да скло­пи­мо мир с вар­ва­ри­ном, јер те неће­мо послу­ша­ти.” (Исто­ри­ја, VIII, 143).

Можда је изли­шно исти­ца­ти да то сло­бо­до­љу­бље није само одли­ка вео­ма кул­ти­ви­са­них Ати­ња­на већ је опште свој­ство ето­са евро­а­риј­ских наро­да, с којим се пред­ста­вља­ју већ на првим зна­ним кора­ци­ма по сце­на­ма исто­ри­је. При­ме­ри­це, упра­во у сло­бо­дар­ству, јед­ном од изра­зи­то наци­о­нал­них свој­ста­ва Гер­ма­на, Тацит је уочио силу која над­ма­шу­је и нај­ја­че држа­ве њего­вог вре­ме­на: „Ни Сам­ни­ћа­ни, ни Кар­та­ги­ња­ни, ни Шпан­ци и Гали, па чак ни Пер­си­јан­ци, нису нам зада­ли толи­ко посла, јер је лак­ше побе­ди­ти Арса­ко­во кра­љев­ство него гер­ман­ску сло­бо­ду.” (Ger­ma­nia, XXXVII)

Таци­то­во дело нам све­до­чи да наци­о­нал­ни понос није нека­кво једин­стве­но свој­ство модер­них наци­ја те наци­о­на­ли­за­ма већ поја­ва која је у древ­ним вре­ме­ни­ма била толи­ко јака да је одго­ва­ра­ју­ћа завист уме­ла да узро­ку­је и про­ме­не иден­ти­те­та:

„Тре­вер­ци и Нер­вља­ни твр­де за себе да су гер­ман­ског поре­кла, па се чак тиме и поно­се, као да на тај начин хоће да искљу­че сва­ку везу с тро­мим Гали­ма.” (XXVI­II)

Наци­о­нал­ну само­свест и наци­о­нал­ни понос у поли­тич­ком доме­ну осве­до­ча­ва­ју и мно­го ста­ри­ји спо­ме­ни­ци, прем­да углав­ном посред­ним зна­ци­ма. При­ме­ри­це, такво посред­но осве­до­че­ње наци­је садр­жи прво пева­ње Вен­ди­дад, из Зара­ту­стри­не Аве­ста. Реч је о нај­са­же­ти­јој пове­сти сила­ска Ари­ја, покре­ну­тих гла­ци­ја­ци­јом, од крај­њег севе­ра ка југу Евро­а­зи­је, од ариј­ског пра­за­ви­ча­ја у око­ло­по­лар­ним обла­сти­ма, до иран­ске висо­рав­ни и индиј­ског пот­кон­ти­нен­та. Ту повест сазна­је­мо из обра­ћа­ња Аху­ра Мазде, који Зара­ту­стру оба­ве­шта­ва о земља­ма које је ство­рио за Ари­је и у које су се они насе­ља­ва­ли, редов­но потом напа­да­ни од стра­не зло­бо­гог Анра Маи­њуа те њего­вих демо­на:

„Ја (који јесам) Аху­ра Мазда ство­рих прво одлич­но од места и бора­ви­шта, добро­са­зда­ни Зави­чај Ари­ја (Аирyана Вае­јах). Али Анра Маи­њу, вео­ма смр­то­но­сан, про­из­ве­де из њега вели­ку непо­го­ду: црве­ну зми­ју и зиму, коју су ство­ри­ли демо­ни (дае­ва). Тамо (су зато) десет месе­ци зиме, два лет­ња. И они су сту­де­ни за воде, сту­де­ни за земљу, сту­де­ни за биљ­ке. И (то је) сре­ди­ште зиме, срце зиме…” (Вен­ди­дад, I, 2-3)

Сле­ди опис оста­лих пет­на­ест бора­ви­шта које је Аху­ра Мазда ство­рио и у који­ма су се Ари­ји суо­ча­ва­ли с одго­ва­ра­ју­ћим иза­зо­ви­ма и прет­ња­ма, од спољ­них непри­ја­тељ­ста­ва до уну­тра­шњих сла­бо­сти, од боле­сти што су напа­да­ле њихо­ву сто­ку (I, 4) и нездра­вих, пре­то­плих кли­мат­ских усло­ва, зате­че­них у пре­де­ли­ма Хап­та Хин­ду (I, 18), пре­ко вла­да­ви­не неправ­де (I, 5), изо­па­че­ња пол­них одно­са и меша­ња кла­са (I, 9) те педе­ра­сти­је (I, 11), до соп­стве­не мало­ду­шно­сти (I, 7) и лако­вер­но­сти (I, 15), до изме­та­ња ариј­ских суве­ре­на (I, 10) и губит­ка вла­сни­штва над земљом у корист неа­ри­ја (I, 17).

Под све­тлом схва­тљи­вих пору­ка Вен­ди­дад – спо­ме­ни­ка који је до нас доспео с ужа­сним оште­ће­њи­ма и изоб­ли­че­њи­ма, што ода­ју деј­ства сила дека­ден­ци­је и забо­ра­ва – може­мо закљу­чи­ти да је у пита­њу дело ство­ре­но не само ради рели­гиј­ских већ нада­све поли­тич­ких потре­ба Ари­ја. На ту свр­ху ука­зу­је и сам наслов дела: Вен­ди­дад, дослов­но „Дато про­тив демо­на (дае­ва).” У пита­њу је при­руч­ник за бор­бу про­тив демо­на који су у слу­жби бога Зла. На осно­ву низа пода­та­ка садр­жа­них у Вен­ди­дад може­мо тако­ђе закљу­чи­ти да су Ари­ји јед­на етнич­ка зајед­ни­ца која има сва па и виша свој­ства иде­ал­не наци­је, почев­ши од пам­ће­ња миле­ни­ји­ма дуге наци­о­нал­не исто­ри­је. Могли би дода­ти, уз осмех иро­ни­је, да зајед­ни­ца Ари­ја о којој је реч више­стру­ко испу­ња­ва глав­ни зах­тев који Ста­љин поста­вља на испи­ту наци­ја: пам­ти чак шесна­ест тери­то­ри­ја сво­јих исто­риј­ских бора­ви­шта. И упра­во чиње­ни­ца да је та зајед­ни­ца сачу­ва­ла сво­ју основ­ну веру, етос те оби­ча­је, суо­ча­ва­ју­ћи се с низом туђин­ста­ва и непри­ја­тељ­ста­ва, раз­ли­чи­то­сти и опреч­но­сти – висо­ко све­до­чи о чвр­сти­ни тела наци­је што садр­жи одго­ва­ра­ју­ће осо­бе­но­сти.

Цело сед­мо погла­вље Мана­ва–Дха­р­ма–Кастра, темељ­ног кодек­са етич­ког, прав­ног и поли­тич­ког живо­та индиј­ских Ари­ја, посве­ће­но је упу­ћи­ва­њи­ма у вешти­не поли­ти­ке и стра­те­ги­је, схва­ће­них у сми­слу упра­во шми­тов­ског дуа­ли­зма при­ја­тељ-непри­ја­тељ, одно­сно Ари­ји-неа­ри­ји. Тај једин­стве­ни спо­ме­ник је сав про­жет без­број­ним упут­стви­ма, нало­зи­ма и забра­на­ма про­тив спа­ри­ва­ња и меша­ња Ари­ја с неа­ри­ји­ма, што ода­је очај­нич­ку бор­бу за очу­ва­ње мају­шне ариј­ске наци­је осва­ја­ча индиј­ског пот­кон­ти­нен­та од рас­тва­ра­ња у оке­а­ну домо­ро­дач­ке, углав­ном дра­вид­ске, сиве и црне расе. Тај кодекс све­до­чи да је у пита­њу наци­ја која је рас­по­ла­га­ла не само свој­стви­ма каква изи­ску­ју нај­зах­тев­ни­ји модер­ни кри­те­ри­ју­ми већ и дру­га те знат­но виша. Пре­ма одре­ђе­њу тог зако­ни­ка није довољ­но пуко рође­ње – дакле етнич­ко поре­кло – да би човек био при­знат као при­пад­ник ариј­ске наци­је: он је морао бити дви–ја, „дво­стру­ко рођен”, одно­сно пре­ћи пут упу­ћи­ва­ња те дожи­ве­ти мета­фи­зич­ки пре­о­бра­жај:

„Ако (при­пад­ни­ци) три кла­се нису под­врг­ну­ти риту­а­лу пре­о­бра­жа­ја у пра­вом момен­ту – они губе могућ­ност да нау­че стих посве­ћен сун­ча­ном богу, поста­ју беза­ко­ни­ци и пре­зре­ни од Ари­ја.” (II, 39)

Један од нај­древ­ни­јих спо­ме­ни­ка ариј­ске кул­ту­ре, спев Махаб­ха­ра­та, садр­жи изве­сно нај­по­тре­сни­ји при­мер херој­ске вер­но­сти наци­о­нал­ној зајед­ни­ци, која је јача и од божан­ских пону­да бесмрт­но­сти. Јунак Дана­ња­ја, тра­га­ју­ћи за ван­ред­ним оруж­јем, како би изба­вио свој народ из пора­за и повра­тио изгу­бље­но кра­љев­ство – на кру­жном путу око сре­ди­шта све­та, мета­фи­зич­ке пла­ни­не Меру, кроз узла­зни низ ини­ци­јат­ских испи­та херој­ства – досе­же конач­но божан­ско бора­ви­ште, сту­па међу бого­ве те тра­жи помоћ од Индре, који му одго­ва­ра:

„‘Сад кад си доспео овде, чему ти слу­же оруж­ја, о Дана­ња­ја? Иза­бе­ри божан­ске моћи, веч­не све­то­ве, јер си досе­гао до врхов­ног живо­та.’ Тако испи­ти­ван, одго­во­ри Дана­ња­ја богу с хиља­ду очи­ју: ‘ Ни све­то­ве веч­не, ни моћи божан­ске – а чему, ина­че, (таква) сре­ћа? – па ни госпо­да­ре­ње над свим бесмрт­ним ја не желим, о кра­љу три­де­сет бого­ва. Род у пра­шу­ми оста­вив­ши, непри­ја­те­ља не савла­дав­ши, сра­мо­ту бих сте­као у свим све­то­ви­ма и за сва вре­ме­на.’” (III, 284)

Вер­ност срод­ству – што пове­зу­је чла­но­ве поро­ди­це, уве­зу­је поро­ди­це у пле­ме а пле­ме­на у наци­ју, када стек­ну поли­тич­ку само­свест и вољу – основ­ни је покре­тач сре­ди­шног дела Махаб­ха­ра­та, спе­ва Бха­га­вад–гита, где уочи бра­то­у­би­лач­ке бит­ке, мла­ди рат­ник, Арџу­на, пове­ра­ва богу Кршни, ава­та­ру солар­ног бога Вишну, сво­ју одбој­ност спрам бор­бе која пред­сто­ји. Њего­во одби­ја­ње да сту­пи у бор­бу је засно­ва­но на деон­то­ло­шкој ети­ци и спо­знај­ној пер­спек­ти­ви која пове­зу­је поје­дин­ца и поро­ди­цу са цели­ном зајед­ни­це, кроз сва вре­ме­на:

„Ја не жудим за побе­дом, о Кршна, ни за кра­љев­ством, ни за задо­вољ­стви­ма. Чему слу­жи кра­љев­ство, о Говин­да (Кршна), чему задо­вољ­ства па и сам живот? Они због којих ми жели­мо кра­љев­ства, ужит­ке и задо­вољ­ства, упра­во они се боре, оду­ста­ју­ћи од живо­та и богат­ста­ва, учи­те­љи, оче­ви, сино­ви и дедо­ви, уја­ци и зето­ви, уну­ци и рођа­ци те дру­ги срод­ни­ци. Ја њих не желим да уби­јам, о Маду­су­да­на (Кршна), па макар они мене уби­ли; ни за тро­стру­ки свет (то не желим); никад то не бих учи­нио за љубав вла­сти над земљом… Када јед­на поро­ди­ца про­па­да, нај­древ­ни­ји зако­ни (врли­на) зами­ру; а када је закон замро, неправ­да под­вр­га­ва целу поро­ди­цу. I када је неправ­да та која пре­о­вла­да­ва, о Кршна, жене нашег (ариј­ског) рода поста­ју пот­ку­пљи­ве а када жене поста­ју пот­ку­пљи­ве наста­је меша­ње расних кла­са (вар­на­сам­ка­рах). I то меша­ње је пакао за оне који су уни­шти­ли поро­ди­цу и за саму поро­ди­цу; и ту пада­ју и духо­ви њихо­вих пре­да­ка, лише­ни (култ­них) жртви пирин­ча и воде… Тако гово­ре­ћи, на бој­ном пољу, душе изму­че­не, Арџу­на седе на бор­на кола и одба­ци од себе лук те пре­гршт стре­ла, ” (I, 32-47)

Тре­зо­ри врхун­ских кри­ста­ли­за­ци­ја иску­ста­ва евро­а­риј­ских наро­да, садр­же и низ епских и мит­ских осве­до­че­ња поја­ве коју данас зове­мо наци­о­нал­на само­свест. Поне­кад, та само­свест о наци­о­нал­ној посеб­но­сти те осо­би­тој миси­ји одре­ђе­не наци­је досе­же мета­фи­зич­ке хори­зон­те, како све­до­чи косов­ски завет у срп­ској тра­ди­ци­ји. Пре­ма епском пре­да­њу, пред одсуд­ну бит­ку про­тив ислам­ске масе заво­је­ва­ча, на Косо­ву пољу, 1389. годи­не, вођ Срба, кнез Лазар, суо­чио се са избо­ром изме­ђу земље и неба, изме­ђу одр­жа­ња вла­сти по цену поко­ра­ва­ња вољи душма­на и бор­бе, пора­за те веч­не, небе­ске сла­ве. Кнез Лазар је иза­брао пораз, смрт и веч­ну, небе­ску сла­ву, све­сно или несве­сно извр­ша­ва­ју­ћи херој­ски узор мета­фи­зич­ке свр­хо­ви­то­сти пора­за, садр­жан у древ­ном миту низа кав­ка­ских наро­да о нестан­ку Нар­та. Ако Срби не поти­чу с Кав­ка­за, тај мит су им веро­ват­но пре­не­ли Сар­ма­ти, одно­сно Ала­ни, током зајед­нич­ких похо­да.

Пре­ма завр­шном чину мита о Нар­ти­ма, они су били нај­ја­чи народ на све­ту, све док им неко није пред­ло­жио да сна­гу одме­ре с Богом те да га при­ву­ку на мег­дан ускра­ћи­ва­њем жртви. Лишен намер­но свих поча­сти огла­сио се иза­зи­ва­чи­ма те при­стао на бор­бу под јед­ним усло­вом: „Ако ја будем јачи, шта ће вам бити пожељ­ни­је: да ваша раса буде уни­ште­на или да вас насле­де рђа­ви потом­ци?” Неко од Нар­та је гла­сно опа­зио како је боље има­ти и рђа­ве потом­ке него оста­ти без потом­ства али је пре­су­дио јунак Ури­змаг: „Не, боље је оста­ти без пото­ма­ка. Какве потре­бе има­мо да живи­мо бес­крај­но. Оно што је нама нео­п­ход­но није један живот већ веч­на сла­ва.” (Dumézil, 1965)

Језгро пре­при­ча­ног мита садр­жи не само херој­ску димен­зи­ју већ и неу­мо­љи­ву логи­ку еко­но­ми­је уло­га зајед­ни­ца у кон­цер­ту чове­чан­ства: ако је сми­сао живо­та Нар­та то што су они нај­ја­чи на све­ту те ако они конач­но дожи­ве пораз, па макар и од самог бога – онда се тиме окон­ча­ва сва­ки раз­лог њихо­вог наци­о­нал­ног посто­ја­ња. Чиње­ни­ца да је мит о избо­ру Нар­та пре­нет само Срби­ма, једи­ној исто­риј­ској наци­ји која га је пост­ва­ри­ла, у новом обли­ку, ука­зу­је на пока­за­не, мета­фи­зич­ке коре­не наци­ја. Упр­кос сво­је мало­број­но­сти, насе­лив­ши се на „сред цар­ског дру­ма” – што коп­не­ним и реч­ним, ствар­ним и вир­ту­ал­ним путе­ви­ма непо­сред­но пове­зу­је Евро­пу с Бли­ским Исто­ком и Цен­трал­ном Ази­јом – Срби су веко­ви­ма бор­бе­но бра­ни­ли сво­ју земљу од осва­јач­ких похо­да нај­ве­ћих свет­ских сила, од Источ­ног цар­ства и осман­ске псе­у­до­им­пе­ри­је, до Аустро-уга­р­ске импе­ри­је, Тре­ћег Рај­ха и САД те „новог свет­ског порет­ка”. И можда није израз пуке слу­чај­но­сти већ више нужност, што поти­че из уко­ре­ње­но­сти наци­ја у Небу, да је пад ско­ро свих тих сила почео упра­во суко­бом са срп­ском одлуч­но­шћу. Реч је нада­све о одлуч­но­сти избо­ра Неба, извр­ше­ња косов­ског заве­та.

Сло­бод­ни смо закљу­чи­ти да иде­ал­ни човек евро­а­риј­ских кул­ту­ра уме виде­ти у у наци­ји мно­го више па и зна­чај­ни­је уло­ге од оних које она има почев­ши од Фран­цу­ске рево­лу­ци­је, као пуки, углав­ном само фор­мал­ни носи­лац суве­ре­ни­те­та а запра­во лажна испри­ка за вла­да­ви­ну оту­ђе­них псе­у­до­е­ли­та.

 

Хеле­ни, изнад све­га

 

И у очи­ма хелен­ских и рим­ских фило­со­фа те исто­ри­ча­ра наци­ја је живо тело пове­за­но низом узроч­но-после­дич­них веза с око­ли­ном и осно­вом. Већ смо ука­за­ли да кроз таква сагле­да­ва­ња про­си­ја­ва­ју древ­ни­ја и виша уче­ња о коре­спон­ден­ци­ја­ма све­то­ва ства­ри и поја­ва, Неба и Земље. Ваља иста­чи да први пове­сни истра­жи­вач фор­ма­тив­них ути­ца­ја око­ли­не на наци­је, Хипо­крат, у гла­со­ви­том огле­ду О вазду­ху, вода­ма и мести­ма, уоча­ва не само моћ гео­ло­шких и кли­мат­ских већ и поли­тич­ких те генет­ских усло­вља­ва­ња, уз уве­ре­ња да се и вештач­ки сте­че­на свој­ства насле­ђу­ју (XIV). Све те силе ску­па, по Хипо­кра­ту, одре­ђу­ју не само при­ро­ду и карак­тер наци­ја већ и кон­ти­нен­тал­них ску­пи­на, Евро­пља­на и Ази­ја­та:

„Рав­но­ду­шно­шћу и мало­ду­шно­шћу бива хра­ње­на стра­шљи­вост док су мужев­не врли­не под­сти­ца­не неда­ћа­ма и напо­ри­ма. Зато су, дакле, бор­бе­ни­ји Евро­пља­ни а осим тога и због дру­га­чи­јег поли­тич­ког устрој­ства, јер нису под­врг­ну­ти монар­хи­ји, као Ази­ја­ти. Сад, тамо где је на сна­зи монар­хиј­ска власт људи су нужно кука­ви­це, као што рекох и пре. Душе су им слу­ге­њар­ске те одби­ја­ју да се добро­вољ­но суо­че с опа­сно­сти­ма мимо соп­стве­не кори­сти, ради одбра­не туђе вла­сти. Сло­бод­ни људи пак, у соп­стве­ном инте­ре­су а не због дру­гих, бира­ју пут опа­сно­сти, сами себе под­сти­чу и сме­ло насту­па­ју ка поги­бе­љи јер они сами одно­се побед­нич­ку награ­ду.” (XXI­II)

Наве­де­но опа­жа­ње слав­ног енци­кло­пе­ди­сте са Коса је пре­те­ча тео­ри­ја модер­них либе­ра­ла о деспот­ској при­ро­ди монар­хиј­ског систе­ма. Када гово­ри пак о сме­ло­сти сло­бод­них људи чини се као да има у виду модер­но, либе­рал­но схва­та­ње држа­ве-дру­штва, у сми­слу ску­па гра­ђа­на ује­ди­ње­них ради оства­ре­ња поје­ди­нач­них инте­ре­са. Јед­но је изве­сно: изло­же­не моде­ле спре­ге етно­ка­рак­те­ро­ло­шких и гео­по­ли­тич­ких спо­зна­ја нала­зи­мо у дели­ма толи­ко вели­ког бро­ја исто­ри­ча­ра, фило­со­фа и мисли­ла­ца – почев­ши од Хипо­кра­то­вог савре­ме­ни­ка Херо­до­та, пре­ко Пла­то­на и Ари­сто­те­ла, Туки­ди­да и Поси­до­ни­ја, Про­кла и Мар­це­ли­на, све до Боде­на и Мон­те­скјеа, Двор­ни­ко­ви­ћа и Гуми­љо­ва – да се та чиње­ни­ца не може обја­сни­ти сна­гом ути­ца­ја енци­кло­пе­ди­сте с Коса већ опти­ком има­нент­ном све­то­на­зо­ру и иску­ству евро­а­риј­ском чове­ку. И зато, како све­до­чи упра­во Херо­дот, када је Ксе­ркс упи­тао Дема­ре­та, одба­че­ног кра­ља Спар­те у пер­сиј­ском егзи­лу, о бор­бе­ној спрем­но­сти Хеле­на, он му је одго­во­рио саже­том лек­ци­јом о једин­стве­ним свој­стви­ма спар­тан­ске наци­је:

„У Хела­ди је увек вла­да­ло сиро­ма­штво, али су они, захва­љу­ју­ћи сво­јој мудро­сти и стро­гим зако­ни­ма, сте­кли врли­ну помо­ћу које се Хела­да бра­ни од сиро­ма­штва и роп­ства. Сва­ка част свим Хеле­ни­ма који ста­ну­ју око оних из дор­ских покра­ји­на, али нећу о њима сви­ма да ти гово­рим, него ћу ти рећи за Спар­тан­це да они ника­да неће при­ста­ти на то да, на твој зах­тев, гур­ну Хела­ду у роп­ство; напро­тив, они ће ти иза­ћи на мег­дан, макар да цела оста­ла Хела­да пре­ђе на тво­ју стра­ну…” (Исто­ри­ја, VII, 102)

Јед­но од нај­бол­ни­јих осве­до­че­ња сла­бо­сти осе­ћа­ња при­пад­но­сти при­род­ној, објек­тив­ној наци­ји те сна­ге осе­ћа­ња при­пад­но­сти субјек­тив­ним, поли­тич­ким под­на­ци­ја­ма су упра­во бра­то­у­би­лач­ки, Пело­по­не­ски рато­ви, који су сатр­ли нај­бо­ље људ­ске мате­ри­ја­ле хелен­ске зајед­ни­це те уни­шти­ли њену кул­тур­ну и поли­тич­ку, вој­ну и еко­ном­ску моћ. И то је, као што смо прет­ход­но иста­кли, добро уочио Пла­тон, ука­зу­ју­ћи да је „Хела­да у таквом ста­њу боле­сна” (Држа­ва, V, 470ц) те импли­цит­но пози­ва­ју­ћи Хеле­не на наци­о­нал­но поми­ре­ње.

Ипак, ствар­но ста­ње било је етнич­ки мно­го сло­же­ни­је од прет­по­ста­вље­не хелен­ске хомо­ге­но­сти. Оно нај­ду­бље, потму­ло али трај­но етнич­ко непри­ја­тељ­ство пото­ма­ка пела­шких домо­ро­да­ца спрам пото­ма­ка дор­ских осва­ја­ча – изра­же­но и стал­ном бор­бом за пре­власт над Дел­фи­ма изме­ђу Дио­ни­зи­ја и Апо­ло­на – про­ду­жа­ва­ло се кроз поли­ти­ку. У пита­њу је основ­ни сукоб изме­ђу про­мен­љи­вих коа­ли­ци­ја кри­ста­ли­са­них око отво­ре­ног дру­штва мул­ти­кул­тур­не и демо­крат­ске, плу­то­крат­ске и тала­со­крат­ске Ати­не, на јед­ној стра­ни и затво­ре­ног дру­штва, јед­но­ет­но­крат­ске и ари­сто­крат­ске, патри­јар­хал­не и ратар­ске Спа­р­те, на дру­гој стра­ни. Ипак, када би се над Хела­дом над­не­ла сен­ка азиј­ског осва­ја­ча, осе­ћа­ње при­пад­но­сти иде­ал­ној поли­тич­кој наци­ји уме­ло је да пре­вла­да у срци­ма одро­ђе­них Хеле­на Ати­не те и над свим оста­лим хелен­ским међу­со­би­ца­ма и непри­ја­тељ­стви­ма.

Пре­ма наво­ду Херо­до­та, добар при­мер те све­сти о при­пад­но­сти хелен­ској наци­ји пру­жи­ли су Ати­ња­ни у одго­во­ру на боја­зни Спар­та­на­ца да ће попу­сти­ти под наго­во­ри­ма Алек­сан­дра Маке­дон­ског и скло­пи­ти мир с Пер­си­јом:

„Сасвим је разу­мљи­во што се Спар­тан­ци боје да не скло­пи­мо при­ја­тељ­ство с пер­сиј­ским кра­љем. Али је ипак то сра­мо­та што сте се попла­ши­ли, иако зна­те ста­но­ви­ште Ати­ња­на, јер нема на све­ту тог зла­та, нити лепе и бога­те земље чиме би нам се могло пла­ти­ти да добр­о­вољ­но пре­ђе­мо на стра­ну Пер­си­ја­на­ца и да помог­не­мо да Хела­да пад­не у роп­ство. Iма мно­го ства­ри које нас спре­ча­ва­ју да то учи­ни­мо и кад бисмо хте­ли. Прво и нај­ва­жни­је што нас спре­ча­ва јесу спа­ље­ни и пору­ше­ни кипо­ви и хра­мо­ви бого­ва, због којих сма­тра­мо за сво­ју све­ту дужност пре да се осве­ти­мо оно­ме ко је то учи­нио, него да се с њим спри­ја­те­љи­мо. А поред тога, и ми смо Хеле­ни, и гово­ри­мо истим јези­ком као и ви, и у нашим жила­ма тече иста крв; има­мо исте бого­ве и исте хра­мо­ве, исте жртве и исте оби­ча­је, па би било сра­мо­та да Ати­ња­ни буду издај­ни­ци све­га тога. Знај­те бар сада, ако слу­чај­но рани­је нисте зна­ли, да докле год буде ијед­ног Ати­ња­ни­на у живо­ту, неће­мо се поми­ри­ти с Ксерк­сом.” (Исто­ри­ја, VIII, 144)

Можда је изли­шно исти­ца­ти да наве­де­ни одго­вор садр­жи толи­ко раз­ви­је­но одре­ђе­ње наци­је да нима­ло не зао­ста­је за нај­зах­тев­ни­јим међу модер­ним, попут Ста­љи­но­вог. Сви еле­мен­ти су ту јасно пре­до­че­ни, од зајед­ни­штва у вери, једин­стве­ног јези­ка, пре­ко прет­по­ста­вље­не етнич­ке једин­стве­но­сти, до једин­ства у кул­ту­ри и оби­ча­ји­ма. Наве­де­ни говор све­до­чи не само о наци­о­нал­ној све­сти Ати­ња­на већ и о њеном поли­тич­ком ран­гу: у доме­ну спољ­не поли­ти­ке, одно­са пре­ма дру­гим, нехе­ле­ни­ма, наци­о­нал­на соли­дар­ност је врхов­на вред­ност, изнад свих иде­о­ло­шких раз­ли­чи­то­сти и суко­бље­но­сти.

 

Нео­ства­ре­на одлу­ка Јули­ја­на Импе­ра­то­ра

 

На овом месту нашег изла­га­ња нео­п­ход­но је ука­за­ти и на јед­ну вели­ку а непо­ства­ре­ну могућ­ност исто­риј­ског пре­о­кре­та садр­жа­ну у поли­тич­ком све­то­на­зо­ру засно­ва­ном на уви­ду у огром­не раз­ли­чи­то­сти раса и наци­ја које је обу­хва­та­ла рим­ска импе­ри­ја. Реч је о могућ­но­сти осве­до­че­ној у отво­ре­ном писму Јули­ја­на Импе­ра­то­ра про­тив изро­ђе­них гра­ђа­на Анти­о­хи­је, испи­са­ном уочи бит­ке про­тив Пер­си­ја­на­ца, у којој је изгу­био живот. Тај спис, Miso­po­gon, карак­те­ри­ше пре­зир спрам леван­тиј­ског све­та и гору­ћа ностал­ги­ја за Евро­пом келт­ских и гер­ман­ских наро­да, које је добро упо­знао бра­не­ћи и одбра­нив­ши од њихо­вих напа­да већ изгу­бље­не, запад­не про­вин­ци­је импе­ри­је. Импе­ра­тор прво оцр­та­ва раз­ли­ке, рето­рич­ки пре­у­зи­ма­ју­ћи уло­гу Анти­о­хља­на који му се обра­ћа­ју с пре­ко­ром: „Зар ниси схва­тио да смо ми дале­ко од тога да буде­мо Кел­ти или Тра­ча­ни или Или­ри? Зар не видиш коли­ко дућа­на има у овом гра­ду? А ти си омра­жен међу тргов­ци­ма јер не допу­шташ да наро­ду и дошља­ци­ма про­да­ју потреп­шти­не по оној цени по којој желе.” (349д-350а)

Сле­ди испо­вест ностал­ги­је:

„Ја сам имао посла с Кел­ти­ма и Гер­ма­ни­ма и Хер­ци­ниј­ском шумом од тре­нут­ка када сам одра­стао и про­вео сам онде већ мно­го вре­ме­на, као нека­кав ловац који се дру­жи с дивљим зве­ри­ма и који се сро­дио с њима. Онде сам се сусре­тао с карак­те­ри­ма који не уме­ју ни да ласка­ју, ни да се ула­гу­ју, него уме­ју само да се јед­но­став­но и сло­бод­но опхо­де пре­ма сви­ма под­јед­на­ко.” (359бц)

По све­му суде­ћи, у дуби­ни сво­је душе, Јули­јан Импе­ра­тор је донео одлу­ку – коју ће дру­ги пост­ва­ри­ти веко­ви­ма касни­је – да после оче­ки­ва­не побе­де над Пер­си­јан­ци­ма сре­ди­ште свог дело­ва­ња успо­ста­ви тамо где му је срце жуде­ло да оде. Под све­тлом наве­де­них сећа­ња то је једи­ни сми­сао ина­че тај­но­ви­те пору­ке, изре­че­не при кра­ју спи­са: „Пре­пу­стив­ши се Адра­сте­ји, отпу­то­ва­ћу к дру­гом наро­ду и дру­га­чи­јим гра­ђа­ни­ма.”(370б)

Оста­је нам само да раз­лу­чи­мо при­ро­ду расних или наци­о­нал­них раз­ли­ка које је уочио Јули­јан Импе­ра­тор. Да ли је под њего­вим погле­дом сушти­на тих раз­ли­ка почи­ва­ла упра­во у доме­ну све­то­на­зо­ра? Или помен Хер­це­ниј­ских шума ука­зу­је не само на јед­ног прет­ход­ни­ка, Јули­ју­са Кеза­ра, већ и на њего­во опа­жа­ње како циви­ли­за­ци­ја сла­би сна­гу наро­да? Исти­чу­ћи како су некад Кел­ти били јачи од Гер­ма­на, отев­ши им „нај­плод­ни­је земље око Хер­це­ниј­ских шума”, Кезар опа­жа како се однос сна­га пре­о­кре­нуо јер су они због бли­зи­не рим­ској циви­ли­за­ци­ји „има­ли могућ­но­сти да упо­зна­ју удоб­но­сти живо­та”. Сто­га су, „мало по мало нави­кли да себе сма­тра­ју сла­би­јим, пре­тр­пев­ши пора­зе у мно­гим бит­ка­ма, тако да данас ни не поми­шља­ју да се поре­де с Гер­ма­ни­ма на бој­ном пољу.” (De bel­lo Gal­li­co, VI, 24)

Јед­но је изве­сно: да Јули­јан Импе­ра­тор није пао у бор­би про­тив Пер­си­ја­на­ца и да је пост­ва­рио жељу изре­че­ну у послед­њем спи­су, исто­ри­ја би била посве дру­га­чи­ја. Импе­ри­ја би веро­ват­но изгу­би­ла азиј­ске и африч­ке про­вин­ци­је али би упра­во зато била спа­се­на, оздра­вље­на те обно­вље­на силом поме­ра­ња њеног иде­ал­ног, фор­ма­тив­ног и инфор­ма­тив­ног сре­ди­шта ка севе­ру, међу гер­ман­ске, келт­ске те сло­вен­ске наро­де, где би Јули­ја­но­ва вели­ка иде­о­ло­шка бор­ба била дубо­ко схва­ће­на и срча­но при­хва­ће­на у прав­цу вели­ког успра­вља­ња.

 

Наци­ја, послед­ња узда­ни­ца

 

Јули­ја­но­ва писма и спи­си – из пери­о­да ноше­ња импе­ра­тор­ских дужно­сти и одго­вор­но­сти – осве­до­ча­ва­ју рас­ту­ће раз­о­ча­ре­ње због пора­зних исхо­да њего­вих очај­нич­ких пози­ва сугра­ђа­ни­ма на обно­ву paga­ni­tas. Iпак, у тим иска­зи­ма нема ни јед­ног тра­га сла­бље­ња њего­ве вер­но­сти бого­ви­ма. Сто­га је њего­во хте­ње да отпу­ту­је „ка дру­гом наро­ду и дру­га­чи­јим гра­ђа­ни­ма” изве­сно било покре­та­но надом или уве­ре­њем да ће тамо њего­ви пози­ви наи­ћи на нај­пот­пу­ни­је, при­жељ­ки­ва­не одзи­ве.

Није први пут да се у вели­ким кри­за­ма погле­ди наде окре­ћу ка наци­ји а не ка некој вери или иде­о­ло­ги­ји, поли­тич­кој док­три­ни и држав­ном систе­му. Оно што иза­зи­ва одре­ђе­ну кри­зу упра­во је има­нент­но одго­ва­ра­ју­ћој вери или иде­о­ло­ги­ји, док­три­ни и систе­му или њихо­вим суко­би­ма те рато­ви­ма. Испод тих супер­струк­ту­ра осно­ва није оба­ве­зно сачи­ње­на од наци­је. У пове­сној смо­три често наи­ла­зи­мо на (меха­нич­ка) дру­штва, mel­ting–pots па и масе, пуке гоми­ле. Нико се не обра­ћа њима за спас јер ни дру­штво, меха­нич­ки скуп једин­ки а камо­ли mel­ting pot, маса или гоми­ла нема­ју у себи ника­кво соп­стве­но, пози­тив­но наче­ло усме­ра­ва­ња и обли­ко­ва­ња, подр­жа­ва­ња и очу­ва­ња живо­та. Сто­га је обра­ћа­ње наци­ја­ма – тамо где посто­је – оба­ве­зни знак вели­ке кри­зе супер­струк­ту­ра, симп­том расту­ћег или општег губит­ка вере у њихо­ву моћ да и даље успе­шно орга­ни­зу­ју те бла­го­твор­но под­сти­чу живот­ност чове­ка и зајед­ни­це.

Уве­ре­ње модер­них пове­сни­ча­ра и поли­ти­ко­ло­га да су наци­о­на­ли­зам и наци­ја поја­ве модер­ног доба, без пре­се­да­на, запра­во ода­је круп­ну гре­шку у спо­знај­ној пер­спек­ти­ви, одно­сно дубо­ко нера­зу­ме­ва­ње пред­ме­та сазна­ња. Модер­ни наци­о­на­ли­зам и наци­ја нису пло­до­ви нека­квих поли­тич­ких осло­ба­ђа­ња или напре­да­ка већ дубо­ких кри­за: након уру­ша­ва­ња и рас­па­да­ња свих супер­струк­ту­ра па и држа­ве, ту се ука­зу­је голи­на тела наци­је чија живот­на сила уме да одо­ле­ва и нај­ве­ћим уда­ри­ма у аре­ни исто­ри­је. Добар при­мер пру­жа нам све­до­че­ње које је пру­жио бив­ши капе­тан аустро­у­гар­ске вој­ске, Борер, из Оре­би­ћа, писцу Ерн­сту Јин­ге­ру, лета 1932. годи­не:

„Дру­га­чи­ји начин на који се дого­дио пре­врат у Аустри­ји постао нам је наро­чи­то јасан кад нам је Борер јед­не вече­ри при­чао о дога­ђа­ји­ма који су се за вре­ме рево­лу­ци­је оди­гра­ли у брод­ској офи­цир­ској мен­зи, у Спли­ту. Код нас у Рај­ху се, поред оста­лог, могла при­ме­ти­ти раз­ли­чи­тост соци­јал­них сло­је­ва; овде су се, међу­тим, отво­ри­ле про­ва­ли­је раз­ли­ка међу народ­но­сти­ма. У при­чи чести­тог капе­та­на одје­ки­вао је ужас који је осе­тио кад се ста­ро дру­штво дру­га­ра, јед­но­га дана, као под доди­ром чароб­ног шта­пи­ћа, рас­па­ло на Поља­ке, Чехе, Србе, Сло­вен­це, Хрва­те и Ита­ли­ја­не и рас­пр­ши­ло на све стра­не.” (Juen­ger, 1990).

Вео­ма често, из кри­за и сло­мо­ва импе­ри­ја и псе­у­до­им­пе­ри­ја наци­је изра­ња­ју изро­ђе­не и лише­не сва­ке везе с вишим, с Небом. Уоста­лом, талас модер­них наци­о­на­ли­за­ма почео је из нај­ве­ће кри­зе хри­шћан­ске рели­ги­о­зно­сти, из про­те­стант­ске реак­ци­је. У поле­ми­ци про­тив Рима вође про­те­стан­ти­зма су кори­сти­ли Ста­ри завет али су при­ста­ли­це сти­ца­ли углав­ном пози­ва­њем на древ­на, пога­же­на пра­ва и сло­бо­де немач­ке наци­је. I ту види­мо учи­нак обе­ле­жен маги­јом поду­дар­но­сти супрот­но­сти: из про­те­стан­ти­зма су про­ис­те­кле две глав­не а супрот­ста­вље­не иде­о­ло­шке силе модер­ног доба: либе­рал­ни капи­та­ли­зма са соци­ја­ли­змом, с јед­не стра­не и наци­о­на­ли­зам, с дру­ге. Пове­сну нови­ну тих покре­та не чине њихо­ви садр­жа­ји већ ван­ред­не раз­ме­ре рас­про­стра­ње­но­сти и сна­ге, без пре­се­да­на.

О огром­ним сна­га­ма што могу почи­ва­ти у наци­о­нал­ној све­сти и наци­о­на­ли­зму те родо­љу­бљу убе­дљи­во све­до­чи побе­до­но­сни исход Ста­љи­но­ве одлу­ке да рат који је СССР водио са сила­ма Осо­ви­не про­гла­си Отаџ­бин­ским. Суо­чен са стра­шним вој­ним, иде­о­ло­шким те морал­ним пора­зи­ма, с чиње­ни­цом да народ доче­ку­је осва­ја­че као осло­бо­ди­о­це од кому­ни­стич­ког теро­ра, схва­тив­ши да не посто­ји јака воља да се бра­ни земља кому­ни­зма од наци­фа­ши­зма, Ста­љин је пре­ко ноћи одба­цио иде­о­ло­шки про­фил и позвао у помоћ руско родо­љу­бље те и све­штен­ство са сте­го­ви­ма и зна­ме­њи­ма Све­те Руси­је. И када се уру­ша­ва­ла јед­на поло­ви­на систе­ма демо­ни­је еко­но­ми­је овог све­та, дакле соци­ја­ли­стич­ки систем, у њего­вим руше­ви­на­ма, масе нису тра­жи­ле иде­о­ло­ги­ју те поре­дак исто­риј­ских побед­ни­ка, дакле либе­рал­ни капи­та­ли­зам – који им је намет­нут силом изда­ја и пре­ва­ра, уце­на и прет­њи – већ су се окре­ну­ле окри­љу наци­је и гово­ру наци­о­на­ли­зма као једи­ном путу спа­са. Није слу­чај­но да се у гово­ру пора­за, у руше­ви­на­ма соци­ја­ли­стич­ког систе­ма, поне­кад с са истих места чују речи наде чије је име наци­ја и Евро­па.

Како смо већ опа­зи­ли, из нај­ве­ћих кри­за уме да изби­ја и свест о иде­ал­ном европ­ском једин­ству, само­свест о при­пад­но­сти европ­ској поро­ди­ци наци­ја. Објек­тив­ни наци­о­на­ли­зам и истин­ски евро­пе­и­зам – засно­ван на ствар­ним наци­ја­ма као иде­о­ло­ги­ја њихо­вог иде­ал­ног зајед­ни­штва – два су само кван­ти­та­тив­но раз­ли­чи­та ступ­ња поли­тич­ке само­све­сти. У иде­ал­ној пер­спек­ти­ви они су орган­ски пове­за­ни у хије­рар­хиј­ском порет­ку где је наци­ја осно­ва с које се пола­зи а Евро­па зајед­нич­ки, мета­ге­о­граф­ски име­ни­лац једин­ства ка коме се тежи.

Како смо већ пре­до­чи­ли, прем­да је вео­ма рет­ка поја­ва у пове­сти, спре­га наци­о­на­ли­зма и Евро­пе као иде­ал­ног оку­пи­те­ља наци­ја је вео­ма древ­на. Иде­ја наци­о­нал­ног једин­ства – изве­де­на из све­сти о једин­стве­ном поре­клу, коју су вели­ки хелен­ски тра­ги­ча­ри супрот­ста­вља­ли бра­то­у­би­лач­ким суко­би­ма и непри­ја­тељ­стви­ма – поја­вљу­је по први пут спрег­ну­та с иде­јом Евро­пе у бесе­да­ма Исо­кра­та над руше­ви­на­ма атин­ске моћи, исцр­пље­не Пело­по­не­ским рато­ви­ма.

Као да је непри­ја­тељ­ство из Пело­по­не­ских рато­ва нека бесмрт­на сила, и Исо­крат се зала­гао да она буде усме­ре­на од уну­тра­шњо­сти ка спољ­ном про­сто­ру. Прем­да је опла­ки­вао само суд­би­ну сво­је Ати­не, опо­ми­њу­ћи оста­ле, првен­стве­но про­тив­ни­ке, Спар­тан­це, да је њена помор­ска пре­власт била од кори­сти свим Хеле­ни­ма, Исо­крат је уви­ђао нео­п­ход­ност саве­за са Спа­р­том ради пре­по­ро­да свих хелен­ских држа­ва. У бесе­ди упу­ће­ној Фили­пу, он пози­ва маке­дон­ског кра­ља да ује­ди­ни и пове­де Хеле­не у рат про­тив Пер­си­ја­на­ца, обра­зла­жу­ћи ту потре­бу раз­ло­зи­ма који ода­ју демо­ни­ју еко­но­ми­је свој­стве­ну демо­крат­ској, тала­со­крат­ској и мер­кан­тил­ној Ати­ни:

„Имај у виду како је сра­мот­но трпе­ти то да је Ази­ја у бољем поло­жа­ју од Евро­пе и да вар­ва­ри ужи­ва­ју у бла­го­ста­њу већем него што је хелен­ско; осим тога (имај у виду) да су они чија власт поти­че од Кира, које је мај­ка оста­ви­ла на ули­ци, про­зва­ни ‘Вели­ки Краљ’, док су потом­ци Хер­ку­ла, уздиг­ну­тог од свог оца на ранг бого­ва због сво­јих врли­на, осло­вља­ва­ни са скром­ни­јим титу­ла­ма. Не сме се допу­сти да тако нешто више тра­је већ тре­ба обо­ри­ти и про­ме­ни­ти све.” (Фили­пу, 132)

Ваља иста­ћи да је Исо­кра­тов поли­тич­ки све­то­на­зор дво­струк те про­ти­ву­ре­чан, што је тако­ђе сво­је­вр­сно осве­до­че­ње дуби­не кри­зе. За Исо­кра­та хелен­ски наци­о­на­ли­зам који испо­ве­да је само сред­ство оства­ре­ња импе­ри­јал­не еку­ме­не и одго­ва­ра­ју­ћег, про­све­ти­тељ­ског шире­ња супер­и­ор­них вред­но­сти атин­ског систе­ма уљу­ђи­ва­ња, одно­сно кул­ту­ре. На томе месту наци­о­на­ли­ста поста­је космо­по­ли­та, наче­ло крви усту­па место наче­лу брат­ства по духу те Исо­крат у Пане­ги­ри­ко­ну поно­сно изја­вљу­је: „Онај ко уче­ству­је у нашој уљуд­би је Хелен у вишем сми­слу него онај ко с нама дели само исто поре­кло.” (51)

Тај осва­јач­ки порив импе­ри­јал­них раз­ме­ра, наки­ћен звеч­ка­ма циви­ли­за­циј­ске миси­је и космо­по­ли­ти­зма – као пра­у­зор фор­ма мен­тис бри­тан­ског, тако­ђе демо­крат­ског, тала­со­крат­ског и мер­кан­тил­ног псе­у­до­им­пе­ри­ја­ли­зма – изве­сно је туђ хелен­ском чове­ку, пого­то­ву њего­вом осе­ћа­њу за меру. Он дола­зи из већ уве­ли­ко изро­ђе­не и суштин­ски ана­ци­о­нал­не Ати­не. Ради пот­пу­ни­је пред­ста­ве потреб­но је сагле­да­ти и исто­риј­ске под­сти­ца­је осва­јач­ким сно­ви­ма: веко­ви­ма истрај­не сен­ке прет­њи које су се узди­за­ле из Ази­је. Иде­ја о пан­хе­лен­ском једин­ству је пре­вас­ход­но плод тих прет­њи и та чиње­ни­ца је у осно­ви чуве­ног Ари­сто­те­ло­вог опа­жа­ња да би „род Хеле­на… могао завла­да­ти сви­ма да се оку­пи у јед­ну држа­ву.” (Поли­ти­ка, VII, 1327б, 29-35)

Можда је изли­шно напо­ме­ну­ти да је исто­ри­ја испу­ни­ла и Исо­кра­то­ве, као и Ари­сто­те­ло­ве поли­тич­ке сно­ве. Под надах­ну­тим и надах­њу­ју­ћим вођ­ством Ари­сто­те­ло­вог уче­ни­ка – хелен­ска наци­ја се ује­ди­ни­ла у јед­ну држа­ву, чији импе­ри­ја­ли­стич­ки и коло­ни­јал­ни замах је досе­гао оба­ле Инда, али није пре­жи­вео смрт свог суве­ре­на. Ипак, кул­тур­на хеге­мо­ни­ја Ати­не, коју је Исо­крат заго­ва­рао, као сред­ство леги­ти­ми­са­ња те одр­жа­ња импе­ри­јал­не пре­вла­сти, тра­ја­ла је и без импе­ри­је, веко­ви­ма а у мно­гим европ­ским мисли­ма и срци­ма чак до наших дана. Нео­п­ход­но је иста­ћи да је овде реч о кул­тур­ној хеге­мо­ни­ји оног дела Ати­не који је био про­тив­ник вла­да­ју­ћег, демо­крат­ског духа и устрој­ства што је уме­ло да и нај­бо­ље сугра­ђа­не оте­ра у изгнан­ство или смрт, попут Ксе­но­фон­та и Сокра­та.

Пове­сно послед­ња вели­ка поја­ва спре­ге наци­о­на­ли­зма или наци­о­на­ли­за­ма и иде­је Евро­пе била је упри­ли­че­на под сен­ком Дру­гом свет­ског рата. Нема ника­кве сум­ње да је окре­та­ње поли­тич­ке стра­те­ги­је Тре­ћег Рај­ха ка иде­ји „Нове Евро­пе” или „новог европ­ског порет­ка” била цинич­на изну­ди­ца низа поли­тич­ких и вој­них иза­зо­ва, од губит­ка илу­зи­ја у пре­о­крет бри­тан­ске поли­ти­ке и сту­па­ња аме­рич­ке силе у рат­ну аре­ну до нада­све нео­че­ки­ва­ног засто­ја арми­ја Тре­ћег рај­ха на Источ­ном фрон­ту.

Ску­че­ни окви­ри мало­гра­ђан­ског наци­о­на­ли­зма нису омо­гу­ћа­ва­ли поли­тич­ком мишље­њу Адол­фа Хитле­ра да се уздиг­не до ствар­них уви­да у фено­ме­не раса те је њего­ва, навод­но раси­стич­ка поли­ти­ка била запра­во све­сно про­ти­вра­сна, отво­ре­но упе­ре­на про­тив вели­ких дело­ва беле расе. У сушти­ни, он је појам беле расе, сво­дио, de fac­to, искљу­чи­во у гер­ман­ске окви­ре наци­ја. При­жељ­ку­ју­ћи наив­но и нео­ба­ве­ште­но савез с гер­ман­ском Вели­ком Бри­та­ни­јом, Хитлер је поште­део заро­бља­ва­ња ско­ро цело­куп­ну, код Ден­кер­ка искр­ца­ну и пора­же­ну арми­ју под­лог Алби­о­на, допу­стив­ши да се она несме­та­но вра­ти на остр­ва, веро­ват­но се узда­ју­ћи да ће таква вели­ко­ду­шност дубо­ко потре­сти и пре­о­бра­ти­ти потом­ке Англа и Сак­со­на­ца. Тако су стра­те­зи Тре­ћег Рај­ха про­пу­сти­ли једин­стве­ну при­ли­ку да за дуги пери­од вре­ме­на обез­бе­де спо­кој­ство на Запад­ном и Африч­ком фрон­ту.

С дру­ге стра­не, низ доку­ме­на­та и све­до­чан­ста­ва, све до Хитле­ро­вих гово­ра за сто­лом (Хитлер, 1953), све­до­че да је крај­њи циљ Drang nach Osten било осва­ја­ње евро­а­зиј­ских про­сто­ра сло­вен­ских наро­да и њихо­во сво­ђе­ње у резер­ва­те новог роп­ства. Уоста­лом, и у зва­нич­ним иска­зи­ма мини­стра про­па­ган­де Јозе­фа Гебел­са, ради потре­ба моби­ли­са­ња све­е­вроп­ских сна­га за бор­бе­ну изград­њу „нове Евро­пе”, ствар­не осва­јач­ке и коло­ни­за­тор­ске наме­ре Тре­ћег Рај­ха – по узо­ру на бри­тан­ски коло­ни­ја­ли­зам и псе­до­им­пе­ри­ја­ли­зам – лоше су скри­ва­не тобо­же само хеге­мон­ским наме­ра­ма:

„Наши (европ­ски) уну­тра­шњи суко­би лиша­ва­ју нас поли­тич­ке и еко­ном­ске витал­но­сти на тери­то­ри­јал­ној осно­ви, која би нас учи­ни­ла спо­соб­ним да одр­жи­мо нашу (супер­и­ор­ну) пози­ци­ју за сле­де­ћих сто­ти­ну годи­на… Коор­ди­на­ци­ја напо­ра поје­ди­них наци­ја у поли­тич­ком доме­ну је могу­ћа само ако јед­на гру­па сила пре­у­зме коман­ду. Иску­ство још од кра­ја Првог свет­ског рата и исто­риј­ско иску­ство уоп­ште пока­зу­је да један савез гру­па наци­ја – такав да њихо­ви зајед­нич­ки инте­ре­си могу бити пред­ста­вља­ни само од стра­не јед­ног гла­са – може посто­ја­ти само под хеге­мо­ни­јом јед­не сила, која је јача од дру­гих, која је пока­за­ла то и бор­ба­ма и чија су пра­ва при­зна­та од свих дру­гих…. У заме­ну за рела­тив­но скром­не уступ­ке новом порет­ку, заин­те­ре­со­ва­ни наро­ди и држа­ве ужи­ва­ће у еко­ном­ској и дру­штве­ној без­бед­но­сти, каквој се не би могли нада­ти у епо­хи бура и пре­о­кре­та што нас оче­ку­је. (Goe­bels, 1942)

Ипак, упра­во у нај­о­зло­гла­ше­ни­јем делу вој­них поре­да­ка сила Осо­ви­не рађа­ла се те пост­ва­ри­ва­ла искре­на и непа­тво­ре­на тежња наци­о­нал­них осе­ћа­ња ка европ­ском ује­ди­ње­њу. Реч је о спре­зи што је пре­вла­да­ла наци­о­нал­не уско­гру­до­сти у прав­цу европ­ске соли­дар­но­сти. Реч је о Waf­fen SS, нај­ве­ћој све­е­вроп­ској арми­ји у пове­сти Евро­пе, чију су добру пети­ну сачи­ња­ва­ли добро­вољ­ци из ско­ро свих европ­ских наци­ја, од холанд­ских, дан­ских и валон­ских пре­ко фран­цу­ских до руских. Без обзи­ра на про­су­де и пре­су­де уве­ре­њи­ма добро­во­ља­ца Waf­fen SS да бра­не Евро­пу, европ­ску кул­ту­ру и циви­ли­за­ци­ју од прет­њи саве­за „јуде­о­бољ­ше­вич­ког вар­вар­ства” и „јуде­о­ма­сон­ске плу­то­кра­ти­је” – они су се непо­бит­но пока­за­ли као нај­по­жр­тво­ва­ни­ји и нај­бо­љи бор­ци сила Осо­ви­не на Источ­ном фрон­ту, што осве­до­ча­ва зна­чај иде­о­ло­шког чини­о­ца на попри­шти­ма под сен­ком бога Мар­са. Под све­тлом увре­же­них пре­доџ­би, посеб­ни пара­докс чини чиње­ни­ца да се упра­во добро­вољ­ци из фран­цу­ске диви­зи­је Char­le­mag­ne били послед­њи бра­ни­о­ци Хитле­ро­вог бун­ке­ра у Бер­ли­ну (Saint-Pau­lien, 1958).

Пре­ма добр­ом опа­жа­њу Ерн­ста Нол­теа, при­пад­ни­ци Waf­fen SS који су поти­ца­ли из запад­не и север­не Евро­пе мла­да­лач­ки дрско су се супрот­ста­вља­ли гра­ђан­ским уско­гру­до­сти­ма које су оста­вља­ли у сво­јим отаџ­би­на­ма: „Ако је тач­но да су међу њима испли­ва­ва­ле тен­ден­ци­је раз­во­ја, тако­ђе је исти­ни­то да је њихо­ва зајед­нич­ка бор­ба пред­ста­вља­ла јед­но од нај­не­о­че­ки­ва­ни­јих изра­за фаши­стич­ке про­тив­ве­ре.” (Нол­те, 1968) Како све­до­чи у сво­јим успо­ме­на­ма пуков­ник Waf­fen SS Леон Дегрел – у коме је Хитлер јав­но пре­по­знао иде­ал­ног сина кога нема – бор­ци на Источ­ном фрон­ту, суо­че­ни с зади­вљу­ју­ћим херо­и­змом непри­ја­те­ља, уме­ли су да саго­ре све пред­ра­су­де о Руси­ма какве је шири­ла наци­стич­ка про­па­ган­да:

„Про­ди­ру­ћи у Руси­ју, Нем­ци, који су били под­врг­ну­ти дои­ста пре­те­ра­но при­про­стој наци­стич­кој индок­три­на­ци­ји, зами­шља­ли су да су једи­на вред­на бића у уни­вер­зу­му Ари­ја, који су нужно мора­ли бити диво­ви, сазда­ни као цеви оргу­ља, пла­вљи од чаја, с очи­ма пла­вим као тирол­ско небо у авгу­сту месе­цу… Може се зами­сли­ти изне­на­ђе­ње Нема­ца када су, сила­зе­ћи кроз Руси­ју, сре­та­ли само пла­ве с азу­р­ним очи­ма, упра­во типо­ве савр­ше­них Ари­ја, какве су им уса­ди­ли да обо­жа­ва­ју. Пла­ве бого­ве. И пла­ву­ше! И какве пла­ву­ше! Висо­ке девој­ке с поља, бли­ста­ве, сна­жне, с јасним пла­вим очи­ма, при­род­ни­је и здра­ви­је од све­га што је оку­пља­ла Хитлер-Југенд. Није било могу­ће зами­сли­ти ари­јев­ски­ју расу, ако би се држа­ло све­тих кано­на хитле­ри­зма. У року од шест месе­ци, цела немач­ка арми­ја поста­ла је русо­фил­ска. Сву­да се бра­ти­ми­ло с руским сеља­ци­ма…” (Degrel­le, 1970) <

 

(Из сту­ди­је Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, ИКП „Ни­ко­ла Па­шић”, Бе­о­град, 2004)