ДА ЛИ ЈЕ ЕВРОП­СКА УНИ­ЈА ЗАИ­СТА ЕВРОП­СКА?

Националисти свих европских земаља…

Да ли радо­ви на гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је воде ка ства­ра­њу суве­ре­не држа­ве свих Евро­пља­на, или ка њеном сро­за­ва­њу на ранг јед­не од про­вин­ци­ја аме­рич­ког „новог свет­ског порет­ка”? Конач­ни одго­вор на то пита­ње бит­но зави­си од спо­соб­но­сти наци­о­нал­них сна­га да се ује­ди­не

Пише: Дра­гош Кала­јић

Да ли ста­ње на гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је допу­шта закљу­чак да она заслу­жу­је свој при­дев? Саже­ти­је рече­но: да ли је Европ­ска уни­ја дои­ста европ­ска? Да бисмо пот­пу­но одго­во­ри­ли на изло­же­ну запи­та­ност мора­ли бисмо осве­тли­ти пози­тив­но одре­ђе­ње поли­тич­ког садр­жа­ја пој­ма европ­ског, како би такву очи­тост потом упо­тре­би­ли као наче­ло и кри­те­ри­јум спо­зна­је те вред­но­ва­ња. Изло­же­ни зада­так пре­ва­зи­ла­зи окви­ре овде рас­по­ло­жи­вог про­сто­ра али до при­бли­жних одго­во­ра може­мо сти­ћи и посред­ним пре­чи­ца­ма, попут оне где се суо­ча­ва­мо са чиње­ни­цом изо­стан­ка ика­кве опште сагла­сно­сти о при­ро­ди, свр­си и циље­ви­ма Европ­ске уни­је. Нај­са­же­ти­ји опис те неса­гла­сно­сти пру­жио је Гин­тер Машке, некад истак­ну­ти иде­о­лог „шезде­се­то­сма­шког” леви­ча­ре­ња, накнад­но опа­ме­ћен узор­ним про­у­ча­ва­њем мисли Доно­со Кор­те­са и Кар­ла Шми­та:

„Duo quum faci­unt idem – non est idem. Ако два чове­ка изме­ђу себе гово­ре о једин­ству Евро­пе, учи­ни­ће им се да су истог мишље­ња. У ства­ри, један ће једин­ство Евро­пе желе­ти као ета­пу пре­ма једин­ству све­та, запе­ча­ће­ну уни­фор­ми­шу­ћом соци­ја­ли­за­ци­јом чове­чан­ства, коју про­из­во­де тех­ни­ка и еко­но­ми­ја, два фак­то­ра што сва­ку поли­ти­ку чине суви­шном. Дру­ги саго­вор­ник ће, насу­прот томе, желе­ти једин­ство Евро­пе којим ће се зау­ста­ви­ти све уни­вер­за­ли­стич­ке тен­ден­ци­је ка ује­ди­ње­њу све­та и ка уни­ште­њу свих посто­је­ћих раз­ли­ка изме­ђу наци­ја и изме­ђу кул­ту­ра. Евро­па тре­ба да се ује­ди­ни, али да би се огра­ди­ла, мора­ће да оства­ри нови поли­тич­ки иден­ти­тет који ће јој брзо омо­гу­ћи­ти да раз­ли­ку­је при­ја­те­ља од непри­ја­те­ља, на један нов начин.” (Maschke, 1995)

Када је патри­о­ти­зам „зло­чин про­тив држа­ве”

Сва­ки иоле пажљи­ви­ји пре­глед осни­вач­ких ака­та, трак­та­та и уго­во­ра Европ­ске уни­је мора уочи­ти упа­дљи­ви те редов­ни недо­ста­так чак и пуког поме­на садр­жа­ја при­де­ва који је одре­ђу­је, уз тако­ђе хро­нич­ни изо­ста­нак непо­сред­них иска­за о крај­њим или врхун­ским циље­ви­ма ује­ди­ње­ња. У пре­ам­бу­ли Уго­во­ра о Европ­ској уни­ји истак­ну­та је „потре­ба за успо­ста­вом чвр­сте осно­ве ради изград­ње буду­ће Евро­пе”, али ту нису пре­до­че­ни ни сми­сао „изград­ње”, као ни јед­на једи­на црта „буду­ће Евро­пе” ка којој се тежи.

Зва­нич­на само­пред­ста­вља­ња Европ­ске уни­је, као и изја­ве наме­ра њених чел­них архи­те­ка­та, од Жана Монеа до Жака Дело­ра, осве­до­ча­ва­ју општу и трај­ну тежњу ка ства­ра­њу „Једин­стве­ног тржи­шта”, као да је оно не толи­ко врхун­ски већ запра­во једи­ни циљ те сми­сао ује­ди­ње­ња. Насу­прот томе, како широ­ко све­до­чи повест европ­ског чове­ка, зајед­нич­ки чини­лац свих разно­вр­сних па и про­ти­ву­реч­них изра­за њего­ве бити је упра­во при­мат поли­тич­ког над еко­ном­ским, које је у сва­кој тра­ди­ци­о­нал­ној кул­ту­ри те у одго­ва­ра­ју­ћим поли­тич­ким систе­ми­ма било схва­та­но као сред­ство а не као циљ живо­та зајед­ни­це. Већ у извор­ној лабо­ра­то­ри­ји поли­тич­ких иде­ја које су одре­ди­ле повест Евро­пља­на, дакле у Хела­ди, Бео­ти су били изла­га­ни општем пре­зи­ру упра­во зато што су под­ле­гли ути­ца­ји­ма бли­ско­и­сточ­них све­то­на­зо­ра, под­ре­ђу­ју­ћи поли­тич­ко-еко­ном­ским себич­но­сти­ма. Пре­ма све­до­че­њу Плу­тар­ха, „да не би били оме­та­ни у трго­ва­њу, Бео­ти су декре­том одре­ди­ли да је патри­о­ти­зам зло­чин про­тив држа­ве”. (Deme­tri­us, 101)

Доду­ше, у доме­ну кри­те­ри­ју­ма које кан­ди­да­ти за сту­па­ње у Европ­ску уни­ју мора­ју задо­во­љи­ти, поред изра­зи­то еко­ном­ских сто­је и неки поли­тич­ки усло­ви. Први су вео­ма јасно изра­же­ни и мате­ма­тич­ки одре­ђе­ни, док су дру­ги при­лич­но уоп­ште­ни – попут пој­ма „демо­кра­ти­је” или „људ­ских пра­ва” – допу­шта­ју­ћи пре­ве­ли­ке сло­бо­де тума­че­ња и при­ме­њи­ва­ња. Ипак, чак и уз нај­ши­ре схва­та­ње зна­че­ња „демо­кра­ти­је”, струк­ту­ра евро­крат­ског одлу­чи­ва­ња не може поло­жи­ти такав испит.

Јав­на је тај­на да Европ­ска коми­си­ја не почи­ва на ика­квој демо­крат­ској осно­ви. Пре­ма опа­жа­њу слав­ног антро­по­ло­га Иде Маљи, „Европ­ски пар­ла­мент је мари­о­не­та, без моћи одлу­чи­ва­ња, ство­рен упра­во зато да би омо­гу­ћио – тако скри­ве­но од инди­скрет­них радо­зна­ло­сти – орга­ни­за­ци­ју истин­ског коман­до­ва­ња, кон­цен­три­са­ног у мало руку што чине Европ­ску коми­си­ју, чији чла­но­ви, пре­ма одре­ђе­њу чла­на 157. Мастрихтског уго­во­ра не тра­же, нити при­хва­та­ју упут­ства ни од јед­не вла­де, нити орга­на. Члан 145 одре­ђу­је да су одлу­ке орга­на коман­де извр­шне. Изгле­да про­сто неве­ро­ват­но да два­де­сет осо­ба, с таквом фор­му­лом, на коју нико нема пра­ва жал­бе, упра­вља са 375 мили­о­на људи.” (Magli, 1997)

Отво­ре­ни пре­зир пре­ма демо­кра­ти­ји

Може­мо само нага­ђа­ти коме Европ­ска коми­си­ја под­но­си рачу­на, одно­сно какви оту­ђе­ни цен­тра одлу­чи­ва­ња де фац­то упра­вља­ју Европ­ском коми­си­јом иза кули­са зва­нич­но­сти. Јед­но је изве­сно: Европ­ска коми­си­ја ни не кри­је пре­зир пре­ма сва­ком демо­крат­ском наче­лу или оби­ча­ју, као у слу­ча­ју кажња­ва­ња санк­ци­ја­ма и сво­је­вр­сном изоп­ште­но­шћу из „међу­на­род­не зајед­ни­це” Аустри­је и аустриј­ског наро­да, кри­вог што је на демо­крат­ским избо­ри­ма четвр­ти­ну гла­со­ва пове­ре­ње ука­зао стран­ци „поли­тич­ки неко­рект­ног” (пре­ве­ди: „морал­но-поли­тич­ки непо­доб­ног”) Јор­ге Хај­да­ра.

Коли­ко је тај пре­зир пре­ма демо­кра­ти­ји зара­зан осве­до­чи­ле су вла­де чла­ни­ца Европ­ске уни­је и НАТО-пак­та у слу­ча­ју срам­не агре­си­је на јед­ну европ­ску држа­ву, Југо­сла­ви­ју. Те вла­де не само да су одлу­ком у уче­шћу у вој­ној агре­си­ји пре­кр­ши­ле све одго­ва­ра­ју­ће међу­на­род­не пове­ље те наче­ла међу­на­род­ног пра­ва већ и соп­стве­не уста­ве, што без изу­зет­ка изри­чи­то забра­њу­ју офан­зив­ни рат те нала­жу, као con­di­tio sine qua non, да сва­ка одлу­ка о сту­па­њу у рат­но ста­ње мора рас­по­ла­га­ти одо­бре­њем Скуп­шти­не, сте­че­но кроз скуп­штин­ску рас­пра­ву и гла­са­ње. Рече­ни уста­ви тако­ђе нала­жу да сту­па­ње у рат­но ста­ње про­гла­си пред­сед­ник држа­ве. Све је то било цинич­но зао­би­ђе­но, одно­сно пога­же­но. Једи­но је ита­ли­јан­ска Скуп­шти­на смо­гла сна­ге да изгла­са, a poste­ri­o­ri али убе­дљи­вом већи­ном, налог вла­ди да се одмах зау­зме за тре­ну­тач­ни пре­кид агре­си­је на Југо­сла­ви­ју те отва­ра­ње поли­тич­ких путе­ва реше­ња кри­зе. Ипак, и та одлу­ка, попут поме­ну­тих одред­би Уста­ва, оста­ла је мртво сло­во на папи­ру, пога­же­но без­оч­ним оглу­ша­ва­њем о посре­до­ва­ну вољу наро­да.

Демо­ни­ја нее­вроп­ског еко­но­ми­зма

У зави­сно­сти од потре­ба нало­го­да­ва­ца, евро­кра­ти­ја зато­мља­ва поли­тич­ко силом наче­ла при­ма­та одго­ва­ра­ју­ћих еко­ном­ских инте­ре­са, или пак пре­не­бре­га­ва оста­ле еко­ном­ске инте­ре­се зарад наме­та­ња дог­ми „поли­тич­ке корект­но­сти” made in USA.

Не само да је при­мат еко­но­ми­зма над поли­тич­ким туђ европ­ској тра­ди­ци­ји и европ­ском чове­ку већ су и усво­је­на наче­ла еко­но­ми­је тако­ђе нее­вроп­ског поре­кла. На гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је данас пре­о­вла­да­ва и све више се наме­ће крај­њи облик либе­рал­ног капи­та­ли­зма, дакле еко­но­ми­зам англо­сак­сон­ског поре­кла, пот­пу­но стран европ­ској еко­ном­ској тра­ди­ци­ји, у зна­ку реал-исто­риј­ске шко­ле еко­но­ми­је, из које су изве­де­ни сви вели­ки поду­хва­ти при­вред­них успо­на и пре­по­ро­да, попут немач­ког „при­вред­ног чуда”. Нај­са­же­ти­је рече­но, за раз­ли­ку од англо­сак­сон­ског либе­рал­ног капи­та­ли­зма, који сла­ви похле­пу и себич­ност еко­ном­ске живо­ти­ње у чове­ку, под­ре­ђу­ју­ћи све људ­ско демо­ну про­фи­та ради про­фи­та – реал-исто­риј­ска шко­ла при­зна­је хије­рар­хиј­ску под­ре­ђе­ност еко­но­ми­је цели­ни људ­ских потре­ба те инди­ви­ду­ал­них инте­ре­са оним зајед­нич­ким.

На гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је не само да је еко­ном­ско отце­пље­но од цели­не, дакле од поли­тич­ког, већ је из ста­ту­са сред­ства издиг­ну­то до ран­га једи­ног циља, пре­те­ћи све­му па и еко­но­ми­ји. Добар израз такве прет­ње пру­жа општа смер­ни­ца коју је Жак Делор изло­жио у пред­го­во­ру Com­ple­ting the inter­nall mar­ket, где се отво­ре­но пре­до­ча­ва­ју поли­тич­ке па и еко­ном­ске цене про­јек­та „Једин­стве­ног тржи­шта”:

„Обје­ди­ња­ва­ње тржи­шта од 320 мили­о­на потро­ша­ча изи­ску­је да држа­ве чла­ни­це при­хва­те ниште­ње сва­ке врсте пре­пре­ка (читај: зашти­та наци­о­нал­них еко­но­ми­ја, прим. Д. К.), како би се обез­бе­ди­ло да тржи­ште поста­не флек­си­бил­но те да омо­гу­ћи токо­ве људ­ских, мате­ри­јал­них и финан­сиј­ских ресур­са ка зона­ма од веће еко­ном­ске про­би­тач­но­сти.”

Дру­гим речи­ма рече­но, ту се од држа­ва-чла­ни­ца зах­те­ва одри­ца­ње не само од зна­чај­них еле­ме­на­та суве­ре­ни­те­та већ и од сред­ста­ва усме­ра­ва­ња токо­ва наци­о­нал­не еко­но­ми­је те ресур­са у прав­цу опште и дуго­роч­не добро­би­ти зајед­ни­це. Иску­ство ује­ди­ње­ња Ита­ли­је и недав­но иску­ство ује­ди­ње­ња Немач­ке пру­жа­ју, у малом, при­ме­ре шта се деша­ва кад поли­ти­ка изгу­би сва­ко пра­во и моћ ути­ца­ја на про­из­вод­њу и тржи­ште те када тако осло­бо­ђе­ни его­и­зам еко­ном­ске живо­ти­ње пре­вла­да све одбра­не општег инте­ре­са. Тада финан­сиј­ски ресур­си дои­ста кре­ћу ка зона­ма „веће еко­ном­ске про­би­тач­но­сти”, напу­шта­ју­ћи мање повољ­не, где се услед неста­ши­це инве­сти­ци­ја шири неза­по­сле­ност и беда, као на југу Ита­ли­је некад или у источ­ном делу Немач­ке данас.

Биле би то начел­но при­хва­тљи­ве и сно­шљи­ве жртве ако би допри­но­си­ле јача­њу европ­ске зајед­ни­це у наста­ја­њу. Нажа­лост, рас­ту­ра­ње суве­ре­ни­те­та и одбра­на наци­о­нал­них еко­но­ми­ја држа­ва-чла­ни­ца пра­ти исто­вре­ме­но сла­бље­ње поли­тич­ке само­стал­но­сти и одбра­на Европ­ске уни­је уну­тар „гло­бал­ног”, свет­ског тржи­шта, које аме­рич­ка плу­то­кра­ти­ја, посред­ством Свет­ске трго­вин­ске орга­ни­за­ци­је, одре­ђу­је и усло­вља­ва, силом или милом, при­ти­сци­ма и прет­ња­ма, уце­на­ма па и санк­ци­ја­ма. Под таквим усло­ви­ма поста­је неми­нов­но да се европ­ски ресур­си непо­врат­но одли­ва­ју ка ване­вроп­ским „зона­ма од веће еко­ном­ске про­би­тач­но­сти”. Ко је иоле упу­ћен у ствар­ност еко­ном­ске аре­не све­та, коју фран­цу­ски еко­но­ми­ста Жорж Корм са пра­вом нази­ва „новим свет­ским еко­ном­ским хао­сом” (Corm, 1993), добро зна да су данас за „оплод­њу” капи­та­ла нај­про­би­тач­ни­је зоне црне еко­но­ми­је и бер­зе шпе­ку­лант­ских опе­ра­ци­ја са псе­у­до­вред­но­сти­ма и дуго­ви­ма. Реч је о про­це­су пла­не­тар­ног раз­ма­ха пато­ло­шких обли­ка еко­но­ми­је над све­том про­из­вод­ње кон­крет­них доба­ра и одго­ва­ра­ју­ће трго­ви­не, што пред­ста­вља већ неу­кло­њи­ву прет­њу целом све­ту.

У све­ту про­из­вод­ње кон­крет­них доба­ра, обу­зе­том про­це­си­ма „гло­ба­ли­за­ци­је”, све жешћа кон­ку­рен­ци­ја при­ну­ђа­ва европ­ска пред­у­зе­ћа свих вели­чи­на да ради уште­да систе­мат­ски рас­ту­ра­ју „држа­ву бла­го­ста­ња” и одбра­не пра­ва рада, да изме­шта­ју про­из­вод­њу у земље где се рад­на сна­га нуди у бес­це­ње. Не тре­ба има­ти вели­ку еко­ном­ску памет па схва­ти­ти да је таква стра­те­ги­ја, дуго­роч­но гле­да­но, крај­ње погуб­на: она пове­ћа­ва неза­по­сле­ност и после­дич­но сма­њу­је купов­ну моћ ста­нов­ни­штва, потра­жњу те и тржи­ште. Конач­но, такво пода­ва­ње дик­та­ти­ма „гло­ба­ли­за­ци­је” маде ин УСА, раз­гра­ђу­је и обе­сми­шља­ва Европ­ску уни­ју.

Изо­ста­нак рађа­ња европ­ске наци­је

Опа­жа­ње Мори­са Алоа, добит­ни­ка Нобе­ло­ве награ­де за еко­но­ми­ју, да је при изград­њи Европ­ске уни­је почи­ње­на коб­на гре­шка у редо­сле­ду „кора­ка” – поче­ло се с ује­ди­ње­њем од еко­но­ми­је уме­сто од кул­ту­ре и поли­ти­ке – мно­го је дубље него што је мишље­но. (Alla­is, 1992) Пра­вил­ни а изне­ве­ре­ни редо­след ује­ди­ње­ња – прво од кул­тур­не и поли­тич­ке сфе­ре – посред­но одра­жа­ва хије­рар­хиј­ски поре­дак функ­ци­ја те доме­на дело­твор­но­сти зајед­ни­це који је од иско­на уро­ђен европ­ском бићу. (Dume­zil, 1958)

Побор­ни­ци при­ма­та еко­ном­ског пута ка ује­ди­ње­њу као неке нужно­сти могу се пози­ва­ти на пози­тив­ни при­мер и пове­сни пре­се­дан ује­ди­ње­ња Немач­ке. Дои­ста, држа­во­твор­ни поду­хват ује­ди­ње­ња три­де­се­так немач­ких кра­љев­ста­ва, кне­же­ви­на и мар­ки био је запо­чет ства­ра­њем царин­ске уни­је, по фор­му­ли Фри­дри­ха Листа, осни­ва­ча реал-исто­риј­ске шко­ле еко­но­ми­је, данас попу­лар­ни­је зва­не „рајн­ски капи­та­ли­зам”. Ипак, нео­п­ход­но је иста­чи да је успо­ста­вља­њу царин­ске уни­је прет­хо­дио вели­ки и дуго­трај­ни труд немач­ких мисли­ла­ца и ства­ра­ла­ца ула­ган у буђе­ње, обра­зо­ва­ње и раз­ви­ја­ње све­не­мач­ке наци­о­нал­не само­све­сти.

На гра­ди­ли­шти­ма Европ­ске уни­је нема ни тра­га иоле озбиљ­ни­јег тру­да усме­ре­ног буђе­њу, обра­зо­ва­њу и раз­ви­ја­њу европ­ске само­све­сти, одно­сно ства­ра­њу европ­ске (над)наци­је, као поро­ди­це европ­ских наци­ја и етнич­ких зајед­ни­ца. Изо­ста­нак таквог поду­хва­та је посеб­но упа­дљив под све­тлом исто­риј­ског иску­ства што нам све­до­чи да су сви ско­ри­ји држа­во­твор­ни поду­хва­ти већих раз­ме­ра а више­на­ци­о­нал­ног садр­жа­ја, ради потре­ба дру­штве­не хомо­ге­ни­за­ци­је при­сту­па­ли ства­ра­њу нове, зајед­нич­ке над­на­ци­је, чак и у усло­ви­ма пот­пу­не расне, етнич­ке и рели­гиј­ске разно­ли­ко­сти, каква при­ме­ри­це карак­те­ри­ше Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Држа­ве и њихо­ву „аме­рич­ку наци­ју”.

Хро­нич­но изо­ста­ја­ње чак и пуког поме­на европ­ске (над)наци­је у про­јек­ти­ма и уго­во­ри­ма Европ­ске уни­је мора посеб­но зачу­ди­ти неког новог Кан­ди­да под све­тлом исти­не да такву зајед­ни­цу није потреб­но „изми­шља­ти” и вештач­ки про­из­ве­сти јер она иде­ал­но посто­ји већ веко­ви­ма па и миле­ни­ји­ма.

У фило­ло­шком доме­ну, први нама зна­ни помен те (над)наци­је поти­че из годи­не 732, када су у бит­ка­ма код Поа­тјеа здру­же­не роман­ске, келт­ске и гер­ман­ске сна­ге побе­ди­ле и зау­ста­ви­ле осва­јач­ку наје­зду арап­ске масе под Ала­хо­вим бар­ја­ком те одбра­ни­ле Евро­пу. Тада је један ано­ним­ни шпан­ски монах, наста­вљач лето­пи­са Иси­до­ра де Беха, забе­ле­жио, с вид­ним оду­ше­вље­њем, да су побе­ду одне­ли „Евро­пља­ни”. Није потреб­но исти­ца­ти да је тежи­ште таквог име­но­ва­ња побед­ни­ка у њего­вој етнич­кој а не вер­ској при­ро­ди, јер би у про­тив­ном била забе­ле­же­на побе­да само хри­шћа­на над мусли­ма­ни­ма.

У доме­ну непо­сред­ног, савре­ме­ног иску­ства, посто­ја­ње европ­ске (над)наци­је, што све оста­ле у себи задр­жи, могу­ће је спо­зна­ти и дожи­ве­ти осо­би­то изван Евро­пе, на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и у дру­гим сфе­ра­ма људ­ских раз­ли­ка, где ти дру­ги обич­но виде, пре­по­зна­ју и име­ну­ју дошља­ке из европ­ског све­та – при­ме­ри­це Русе или Нем­це, Ита­ли­ја­не или Фран­цу­зе, Србе или Хрва­те – по њихо­вим зајед­нич­ким чини­о­ци­ма, дакле као Евро­пља­не.

Неу­ви­ђа­ње тих зајед­нич­ких чини­о­ца – изнад свих наци­о­нал­них или етнич­ких и држав­них, вер­ских и иде­о­ло­шких раз­ли­ка – је бит­ни узрок нај­ве­ћих европ­ских тра­ге­ди­ја и стра­да­ња, где су раз­ли­ке редов­но одно­си­ле побе­ду над једин­ством. На сце­на­ма европ­ске пове­сти послед­ња два сто­ле­ћа, глав­ни изво­ђач радо­ва про­тив једин­ства Евро­пља­на била је и оста­ла псе­у­до­им­пе­ри­јал­на поли­ти­ка бри­тан­ске псе­у­до­е­ли­те, оста­вља­ју­ћи ужа­сне и крва­ве тра­го­ве сво­је анти­е­вроп­ске стра­те­ги­је, у зна­ку фор­му­ле „зава­ђај па вла­дај”. Оту­да није слу­чај­но да данас наслед­ни­ци исте поли­ти­ке, уну­тар Европ­ске уни­је, попут тро­јан­ског коња, а у слу­жби аме­рич­ке плу­то­кра­ти­је, чине све што могу да осу­је­те и изја­ло­ве покре­те ка успо­ста­вља­њу веро­до­стој­не и суве­ре­не, зајед­нич­ке држа­ве свих Евро­пља­на. Суде­ћи по ста­њу духо­ва и радо­ва на гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је, ту, за сада, уве­ли­ко пре­о­вла­да­ва­ју побор­ни­ци или извр­ши­о­ци нало­га про­јек­та што сме­ра да је све­де на јед­ну од про­вин­ци­ја „новог свет­ског порет­ка”.

Упра­во то сме­ра­ње ка само­у­би­ству Евро­пе обја­шња­ва чиње­ни­цу да су „упра­вља­чи све учи­ни­ли како би од пода­ни­ка ута­ји­ли истин­ске циље­ве Европ­ске уни­је.” (Magli, 1998) Пре­ма нала­зи­ма Иде Маљи, један од глав­них декла­ри­са­них циље­ва евро­кра­та је „смрт наци­ја”:

„Ипак, поли­ти­ча­ри и нови­на­ри сло­жно не допу­шта­ју гра­ђа­ни­ма да рас­пра­вља­ју о том циљу. Добро зна­ју да би у про­тив­ном иза­зва­ли побу­ну. Пре­ма јед­ној Хел­мут Коло­вој рекон­струк­ци­ји исто­ри­је – можда несве­сно али пот­пу­но при­ла­го­ђе­ној испра­вља­њу уло­ге Немач­ке – коју поли­ти­ча­ри и вла­сто­др­шци пона­вља­ју као да је у пита­њу нај­о­чи­глед­ни­ја исти­на, наци­о­на­ли­зми су покре­тач­ки узрок свих рато­ва. Дакле, само ели­ми­на­ци­јом наци­ја, одно­сно држа­ва (прем­да се ту насто­ји успо­ста­ви­ти суп­тил­на раз­ли­ка изме­ђу наци­је и држа­ве), могу­ће је избе­ћи рат. У пита­њу је толи­ко иде­о­ло­ги­зо­ва­на пре­ми­са да је о томе изли­шно рас­пра­вља­ти. Оста­је чиње­ни­ца да је незна­ње поли­ти­ча­ра о дуго­роч­ној исто­ри­ји ско­ро неве­ро­ват­но. Када мисле на исто­ри­ју наци­ја, сво­де­ћи је на дина­ми­ку покре­та у девет­на­е­стом веку – они се нала­зе пот­пу­но изван сазна­ња (нау­ке) два­де­се­тог века. Или, боље рече­но, они оста­ју дужни да обја­сне меха­ни­зме обра­зо­ва­ња и одр­жа­ња Вла­сти. Чак и ако ста­ви­мо по стра­ни ту гре­шку у интер­пре­та­ци­ји исто­ри­је, оста­је неза­о­би­ла­зна чиње­ни­ца да наци­је посто­је. И упра­во то је оно што про­јект Европ­ске уни­је веру­је да може избри­са­ти с речи­ма на папи­ру (Мастрихтског) Уго­во­ра.” (Magli, 1998)

Евро­па од Реј­кја­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка

Рече­на погре­шна интер­пре­та­ци­ја исто­ри­је слу­жи не само да зато­ми наци­о­на­ли­зме, одно­сно наци­је – јер по луцид­ном опа­жа­њу Ери­ка Хоб­сба­у­ма „(модер­не) наци­је не ства­ра­ју држа­ве и наци­о­на­ли­зме већ обр­ну­то” (Hob­sbawm, 1996) – већ и да при­кри­је ствар­не узроч­ни­ке или покре­та­че европ­ских рато­ва, током послед­ња два сто­ле­ћа, који су се цинич­но слу­жи­ли наци­о­на­ли­зми­ма по потре­би и по фор­му­ли „зава­ђај па вла­дај”. Ти узроч­ни­ци и покре­та­чи при­па­да­ју упра­во сфе­ри изро­ђе­ног еко­но­ми­зма, којој се под­вр­га­ва изград­ња Европ­ске уни­је.

Под све­тлом изло­же­ног и исти­не да су Евро­пља­ни зајед­ни­штво европ­ских наци­ја може­мо про­зре­ти основ­ни сми­сао изо­ста­ја­ње сва­ког тру­да у прав­цу буђе­ња и раз­во­ја европ­ске (над)наци­је и европ­ске (над)наци­о­нал­не само­све­сти. Сми­сао те нихи­ли­стич­ке и изве­сно анти­де­мо­крат­ске поли­ти­ке почи­ва у чиње­ни­ци да би при­зна­ње и афир­ма­ци­ја наци­ја на гра­ди­ли­шту Европ­ске уни­је уве­ли одго­ва­ра­ју­ћа, изве­сно наде­ко­ном­ска фор­ма­тив­на и инфор­ма­тив­на наче­ла пра­ва­ца, обли­ка и садр­жа­ја ује­ди­ње­ња.

Без обзи­ра на сво­ја раз­ли­чи­та поре­кла и при­ро­де , европ­ске наци­је и етнич­ке зајед­ни­це су зајед­ни­штва у успо­ме­на­ма и нада­ма, оне су живи тре­зо­ри врли­на и вред­но­сти, веков­них па и миле­нар­них иску­ста­ва и сазна­ња, оби­ча­ја и све­то­на­зо­ра. Иде­ја да сва та богат­ства ваља обес­пра­ви­ти и уни­шти­ти е да би несме­та­но завла­дао један систем пато­ло­шког еко­но­ми­зма – с пре­тен­зи­јом апсо­лут­не или тота­ли­тар­не те пла­не­тар­но посву­да­шње доми­на­ци­је – при­па­да доме­ну нај­го­рих изу­ма изо­па­че­но­сти људ­ског духа.

Основ­ни зада­так свих истин­ски про­е­вроп­ских сна­га уну­тар и изван Европ­ске уни­је је да се супрот­ста­ве пост­ва­ре­њу тог новог тота­ли­та­ри­зма, који је мно­го без­ум­ни­ји и опа­сни­ји од оних пре­вла­да­них. Такав зада­так изи­ску­је пред­у­зи­ма­ње мно­гих путе­ва дело­твор­но­сти, почев­ши од бор­бе за буђе­ње и пре­по­род поли­тич­ке све­сти те воље наро­да, сво­ђе­них на мало­ду­шне и пасив­не масе, оту­ђи­ва­не од поли­ти­ке силом оту­ђи­ва­ња вла­да­ју­ћих поли­тич­ких псе­у­до­е­ли­та од наци­о­нал­них и европ­ских инте­ре­са. Узгред рече­но, нај­са­же­ти­ји опис жало­сног ста­ња поли­тич­ког пру­жио је комен­та­тор Finan­cial Times, Филип Сте­фенс, пово­дом дан­ског „не” евру:

„Европ­ски гла­са­чи, већ иона­ко отка­че­ни од њихо­вих наци­о­нал­них поли­ти­ча­ра, осе­ћа­ју се још уда­ље­ни­јим од уста­но­ва Европ­ске уни­је. Једи­но се поли­ти­ча­ри могу изне­на­ди­ти чиње­ни­цом да је дан­ски народ, све подо­зри­ви­ји пре­ма инте­гра­ци­ји, гла­сао про­тив уво­ђе­ња зајед­нич­ке моне­те.” (Step­hens, 2000)

Међу путе­ви­ма дело­твор­но­сти које истин­ски про­е­вроп­ске поли­тич­ке сна­ге мора­ју пред­у­зе­ти један је од првен­стве­ног зна­ча­ја: ства­ра­ње одго­ва­ра­ју­ћег про­јек­та европ­ског ује­ди­ње­ња, кри­ста­ли­са­ног око фор­ма­тив­них и инфо­р­ма­тив­них наче­ла веро­до­стој­не поли­тич­ке при­ро­де европ­ског чове­ка.

Већ и сам зада­так спо­зна­је и одре­ђе­ња осо­бе­но­сти поли­тич­ке при­ро­де европ­ског чове­ка импли­ци­ра вели­ки ква­ли­та­тив­ни скок па и пре­о­крет наци­о­на­ли­за­ма. Да би наци­о­на­ли­сти свих европ­ских зема­ља конач­но заслу­жи­ли сво­је име те се ује­ди­ни­ли, они мора­ју кре­ну­ти у одлуч­но про­ду­бљи­ва­ње наци­о­нал­не само­све­сти, пер­спек­ти­вом досе­за­ња зајед­нич­ког коре­на свих европ­ских наци­ја, као пред­у­сло­ва буђе­ња и раз­ви­ја­ња европ­ске (над)наци­о­нал­не само­све­сти и (над)наци­је те успо­ста­вља­ња европ­ског једин­ства. То је пер­спек­ти­ва на којој наци­о­на­ли­зам и наци­ја нису више конач­ни циљ већ пола­зи­шта отва­ра­ња за обра­зо­ва­ње европ­ске поро­ди­це наци­ја и успо­ста­вља­ње њене држа­ве, од Бер­ли­на, пре­ко Бео­гра­да до Москве и од Реј­кја­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка. <

Лите­ра­ту­ра:

1. Alla­is, M.: Erre­urs et impas­ses de la con­struc­tion euro­pen­ne, „Cle­ment Juglar”, Париз, 1992.

2. Dume­zil, G.: L’Ide­o­lo­gie tri­par­tie des Indo–Euro­pe­ens, „Lato­mus”, Бри­сел, 1958.

3. Хоб­сба­ум, Е.: Наци­је и наци­о­на­ли­зам од 1780, „Филип Вишњић”, Бео­град, 1996.

4. Magli, I.: Con­tro l’Eu­ro­pa, „Bom­pi­a­ni”, Мила­но, 1997.

5. Машке, Г.: „Само­у­би­ство или одбра­на Евро­пе”, Дуга, Бео­град, 1995, бр. 1617- 1618

6. Step­hens, Ph.: „Mr Bla­ir goes to War­saw”, Finan­cial Times, Лон­дон, 6. окто­бар 2000.