ИНИЦИЈАЦИЈЕ

Реч пре

 

 

Јед­на од вели­ких заслу­га Дра­го­ша Кала­ји­ћа је то што је у срп­ску кул­ту­ру увео и пози­ци­о­ни­рао неке од кључ­них евро­а­риј­ских мисли­ла­ца, пре свих посве­ће­ни­ке у веро­до­стој­ну тра­ди­циј­ску фило­со­фи­ју, попут Гено­на и Ево­ле. Кроз дело Бала Ган­га­да­ра Тила­ка (Арк­тич­ка пра­до­мо­ви­на Веда), наста­вља­ју­ћи тамо где је стао Црњан­ски (Код Хипер­бо­ре­ја­ца), Кала­јић је нашу мистич­ну инту­и­ци­ју зва­ну Хипер­бо­ре­ја поди­гао на ниво зна­ња и сећа­ња, нао­ру­жао нас чиње­ни­ца­ма и спо­зна­ја­ма, гур­нуо нам у руке јед­но пра­во мало откро­ве­ње. У деце­ни­ја­ма кому­ни­стич­ког мало­у­мља и сиве јед­но­смер­но­сти, он је у срп­ску кул­ту­ру дрско и инте­ли­гент­но про­кри­јум­ча­рио цео један идеј­ни кон­ти­нент зва­ни духов­на десни­ца. Увео је и дотад пре­ћу­та­не десне писце, попут Јин­ге­ра и Мала­пар­теа. Поко­ле­ња ста­са­ва­ла у анти­те­и­стич­ком кому­ни­зму и про­стач­ком мате­ри­ја­ли­зму учио је да чита­ју ваља­ну езо­те­риј­ску лите­ра­ту­ру, попут Густа­ва Меј­рин­ка или Ели­фа­са Леви­ја, спре­ча­ва­ју­ћи да она касни­је поста­ну глу­па жртва про­јек­то­ва­них анти­е­вроп­ских покре­та попут „новог спи­ри­ту­а­ли­зма” и „дру­ге рели­ги­о­зно­сти”. Омо­гу­ћио нам је да срп­ски херој­ски прин­цип и бога­то насле­ђе јунач­ког епа сме­сти­мо у нај­ши­ре срод­нич­ке кон­тек­сте, од евро­а­риј­ског (Томас Кар­лајл) до дале­ко­и­сточ­ног (Јама­мо­то Цуне­то­мо). Ожи­во­тво­рио је пред нашим очи­ма неке изу­зет­но важне а опа­сно забо­ра­вље­не ста­ре писце и њихо­ва све­вре­ме­на дела, попут Пла­то­на и Пло­ти­на. Неким писци­ма одав­но уве­де­ним у срп­ску кул­ту­ру тек је он сво­јим тума­че­њем дао пра­во место и пуни сми­сао, помо­гав­ши нам да их уисти­ну раз­у­ме­мо (реци­мо Сио­ра­на и Хам­ва­ша, па и Ричар­да Баха и Црњан­ског). У изу­зет­не допри­но­се сва­ка­ко би тре­ба­ло убро­ја­ти и књи­ге Отоа Вај­нин­ге­ра и Лава Шесто­ва. Неке бит­не аспек­те дра­ме моде­р­ног све­та — од еко­ло­шке ката­стро­фе иза­зва­не пла­не­тар­ним уда­ри­ма пљач­ка­шког нихи­ли­зма, пре­ко уни­јат­ске зам­ке у коју је упа­ла Евро­па, до смр­то­но­сних деге­не­ра­ци­ја мушког и жен­ског еле­мен­та — сагле­да­ли смо, захва­љу­ју­ћи Кала­ји­ћу, кроз књи­ге Кон­ра­да Лорен­ца, Дени­ја де Ружмо­на или Ана­ис Нин.

Чинио је то као уред­ник зна­ме­ни­тог часо­пи­са Дело и еди­ци­ја „Кри­ста­ли”, „Исток­–За­пад”, „Супер­ро­ман”, „Обе­лиск”, али и по пози­ву дру­гих изда­ва­ча. Зна­лач­ки вође­на и уре­ђи­ва­на библи­о­те­ка „Алеф” чачан­ског Град­ца, на при­мер, за чуве­ност низа сво­јих насло­ва дугу­је умно­го­ме Кала­ји­ће­вим пред­го­во­ри­ма или пого­во­ри­ма (Генон, Ево­ла, Сио­ран…).

Иако сво­је­вр­сни чин ини­ци­ја­ци­је, пред­го­во­ри и пого­во­ри Дра­го­ша Кала­ји­ћа нису пати­ли од про­вин­ци­јал­не снис­хо­дљи­во­сти, плит­ке при­год­но­сти или погуб­не рути­ни­ра­но­сти. Уна­пред су од тих гад­них бољ­ки шти­ти­ли и чита­о­ца, али му и оне­мо­гу­ћа­ва­ли пода­ва­ње гре­ху лењо­сти. (Такве, скло­не лењо­сти и небуд­но­сти, вра­ћа­ли су са вра­та књи­ге, као незва­ног госта и пра­зног наме­тљив­ца.) Кала­јић у тим тек­сто­ви­ма пре­до­ча­ва врли­не и важност ауто­ра о којем је реч, али не окле­ва ни да ука­же на њего­ва огра­ни­че­ња и сла­бо­сти, лоше уви­де и погре­шне закључ­ке. Тако, под све­стра­ним сно­по­ви­ма све­тло­сти, чин ини­ци­ја­ци­је бива пот­пун, без сен­ки, ини­ци­ра­ни одмах доби­ја пра­во место у кул­ту­ри у коју сту­па, чита­лац је поште­ђен лута­ња и касних сазна­ва­ња, а уред­ник-изда­вач чини више од целих инсти­ту­та, кате­дри и ака­де­ми­ја.

У овом одељ­ку сај­та посве­ће­ног Дра­го­шу Кала­ји­ћу је два­на­ест при­ме­ра за ово о чему гово­ри­мо.

За поче­так. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа