Реч пре
Једна од великих заслуга Драгоша Калајића је то што је у српску културу увео и позиционирао неке од кључних евроаријских мислилаца, пре свих посвећенике у веродостојну традицијску философију, попут Генона и Еволе. Кроз дело Бала Гангадара Тилака (Арктичка прадомовина Веда), настављајући тамо где је стао Црњански (Код Хиперборејаца), Калајић је нашу мистичну интуицију звану Хипербореја подигао на ниво знања и сећања, наоружао нас чињеницама и спознајама, гурнуо нам у руке једно право мало откровење. У деценијама комунистичког малоумља и сиве једносмерности, он је у српску културу дрско и интелигентно прокријумчарио цео један идејни континент звани духовна десница. Увео је и дотад прећутане десне писце, попут Јингера и Малапартеа. Поколења стасавала у антитеистичком комунизму и простачком материјализму учио је да читају ваљану езотеријску литературу, попут Густава Мејринка или Елифаса Левија, спречавајући да она касније постану глупа жртва пројектованих антиевропских покрета попут „новог спиритуализма” и „друге религиозности”. Омогућио нам је да српски херојски принцип и богато наслеђе јуначког епа сместимо у најшире сродничке контексте, од евроаријског (Томас Карлајл) до далекоисточног (Јамамото Цунетомо). Оживотворио је пред нашим очима неке изузетно важне а опасно заборављене старе писце и њихова свевремена дела, попут Платона и Плотина. Неким писцима одавно уведеним у српску културу тек је он својим тумачењем дао право место и пуни смисао, помогавши нам да их уистину разумемо (рецимо Сиорана и Хамваша, па и Ричарда Баха и Црњанског). У изузетне доприносе свакако би требало убројати и књиге Отоа Вајнингера и Лава Шестова. Неке битне аспекте драме модерног света — од еколошке катастрофе изазване планетарним ударима пљачкашког нихилизма, преко унијатске замке у коју је упала Европа, до смртоносних дегенерација мушког и женског елемента — сагледали смо, захваљујући Калајићу, кроз књиге Конрада Лоренца, Денија де Ружмона или Анаис Нин.
Чинио је то као уредник знаменитог часописа Дело и едиција „Кристали”, „Исток–Запад”, „Суперроман”, „Обелиск”, али и по позиву других издавача. Зналачки вођена и уређивана библиотека „Алеф” чачанског Градца, на пример, за чувеност низа својих наслова дугује умногоме Калајићевим предговорима или поговорима (Генон, Евола, Сиоран…).
Иако својеврсни чин иницијације, предговори и поговори Драгоша Калајића нису патили од провинцијалне снисходљивости, плитке пригодности или погубне рутинираности. Унапред су од тих гадних бољки штитили и читаоца, али му и онемогућавали подавање греху лењости. (Такве, склоне лењости и небудности, враћали су са врата књиге, као незваног госта и празног наметљивца.) Калајић у тим текстовима предочава врлине и важност аутора о којем је реч, али не оклева ни да укаже на његова ограничења и слабости, лоше увиде и погрешне закључке. Тако, под свестраним сноповима светлости, чин иницијације бива потпун, без сенки, иницирани одмах добија право место у култури у коју ступа, читалац је поштеђен лутања и касних сазнавања, а уредник-издавач чини више од целих института, катедри и академија.
У овом одељку сајта посвећеног Драгошу Калајићу је дванаест примера за ово о чему говоримо.
За почетак. <