ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Увод у дело Јулијуса Еволе

Свет Тра­ди­ци­је наче­ла, врли­на и вред­но­сти које осве­тља­ва, реха­би­ли­ту­је и раз­ви­ја кате­дра Јули­ју­са Ево­ле (1898-1974) – полар­но је уда­љен од модер­ног, па је сто­га недо­сту­пан опти­ка­ма какве нуде или наме­ћу вла­да­ју­ће шко­ле усме­ра­ва­ња људ­ског. Већ сама модер­на for­ma men­tis је прва и гото­во неса­вла­ди­ва пре­пре­ка раз­у­ме­ва­њу а пого­то­ву живље­њу Тра­ди­ци­је о којој све­до­чи Ево­ли­но дело. При кра­ју нај­про­дор­ни­јег истра­жи­ва­ња мисте­ри­је Гра­ла, тем­плар­ског и гибе­лин­ског насле­ђа, Јули­јус Ево­ла опа­жа да је „и у јед­но­став­ном доме­ну иде­ја карак­тер вла­да­ју­ће кул­ту­ре данас да већи­на није у ста­њу да ство­ри није­дан кон­цепт о чему је ту реч”.^[1]Juli­us Evo­la: Il Miste­ro del Graal, Рим, 1972 (1937). Изло­же­не чиње­ни­це ука­зу­ју и на тежи­ну задат­ка уво­ђе­ња у дело Јули­ју­са Ево­ле. Сва­ки веро­до­стој­ни корак ка сре­ди­шту Тра­ди­ци­је садр­жа­не у Ево­ли­ном делу иза­зи­ва ква­ли­та­тив­ни пре­о­бра­жај духа и душе, уда­ља­ва­ју­ћи нас од „јед­но­ди­мен­зи­о­нал­ног уни­вер­зу­ма” (Мар­ку­зе), у коме су чове­ка зато­чи­ле модер­не иде­о­ло­ги­је и демо­ни­ја еко­но­ми­је. Једи­ну поду­дар­ност изме­ђу Ево­ли­ног пута ка Тра­ди­ци­ји и модер­не мре­же вави­лон­ских кому­ни­ка­ци­ја опа­жа­мо на самом почет­ку њего­ве духов­не пусто­ло­ви­не, па је сто­га упут­но запо­че­ти уво­ђе­ње упра­во на тој тач­ки сагла­сно­сти поје­ди­ног и општег иску­ства. У пита­њу је иску­ство модер­ног нихи­ли­зма.

Духов­ну пусто­ло­ви­ну Ево­ла је запо­чео при­сту­пив­ши нај­ра­ди­кал­ни­јим мистич­ким покре­ти­ма модер­не кул­ту­ре, дакле дада­и­зму и футу­ри­зму.^[2]Тај пери­од Ево­ли­ног ства­ра­ла­штва репре­зен­ту­ју: Arte astra­ta (са тео­риј­ском екс­по­зи­ци­јом, 10 пое­ма и 4 ком­по­зи­ци­је), Цирих-Рим, 1920; Le paro­le obscu­re du paysage inter­i­e­ur (пое­ма за 4 гла­са), Цирих, 1920. Под све­тлом иску­ства мета­фи­зич­ког алпи­ни­зма^[3]Juli­us Evo­la: Medi­ta­zi­o­ni sul­le vet­te, Ђено­ва, 1978. да „од зад­њег кора­ка зави­си први” (Домал) може­мо лак­ше раз­у­ме­ти раз­ло­ге Ево­ли­ног посве­ће­ња нихи­ли­стич­кој исто­риј­ској „аван­гар­ди”: основ­ни покре­тач је непо­ко­ле­бљи­ви генет­ски порив потвр­ђи­ва­ња воље и моћи јаства које се није могло пре­по­зна­ти у иде­ја­ма, фигу­ра­ма и узо­ри­ма кул­ту­ре „тре­ћег ста­ле­жа”. Логич­ни и при­род­ни исход таквог про­тив­реч­ја изме­ђу јаства и око­ли­не био је избор нихи­ли­зма као пуког сред­ства крче­ња пута ка хори­зон­ти­ма сло­бо­де пост­ва­ре­ња зато­че­них могућ­но­сти мета­фи­зич­ког састој­ка људ­ске „меша­ви­не” (Пла­тон). За раз­у­ме­ва­ње таквог избо­ра упу­тан је Ево­лин „запис за при­ја­те­ље” из 1921. годи­не. После исцр­пље­них могућ­но­сти кул­ту­ре – од Ваг­не­ра, Рем­боа и Деби­си­ја, до Ничеа, Бер­кли­ја и Кан­та – Ево­ла опи­су­је ста­ње неза­до­во­ље­ног духа сле­де­ћим речи­ма: „Tud und Verklärung. Сви смо ми мртви, угље­ни­са­ни, рас­пад­ну­ти: у неза­ја­жљи­вој жеђи јед­ног Фау­ста исцр­пли смо сва иску­ства, исце­ди­ли до послед­ње капи све стра­сти… У иску­ша­ва­њи­ма те закр­ва­вље­не и изму­че­не епо­хе пати­ли смо због свих смр­ти, живе­ли смо илу­зи­је свих све­тло­сти. Сад све то више не посто­ји… Сад зна­мо да је било нешто дру­го што је наше пијан­ство скри­ва­ло, сад осе­ћа­мо да су осе­ћај­ност, љубав и хума­ност боле­сти: све оно што је за дру­ге живот и ствар­ност – спа­ло је зау­век, попут прља­ве, озно­је­не и поце­па­не оде­ће, са тела све­тло­сти. Људе који се сма­тра­ју живим види­мо као мртве лута­не, нака­зе и тргов­це. То није песи­ми­зам: реч је о томе да смо виде­ли. У бед­ном сазна­њу про­на­шли смо нашу ствар­ност, ја које је изван сва­ко­днев­ног живо­та, илу­зи­ја и боле­сти и свег оста­лог: и оту­ђе­ња и непо­се­до­ва­ња свих ства­ри које се зову духов­ним: мисао, осе­ћај­ност, вера.”^[4]Juli­us Evo­la: Note per gli ami­ci, у „Bleu” бр. 3, Ман­то­ва, 1921.

У истом запи­су, нешто даље, Ево­ла испо­ве­да сми­сао овог бавље­ња умет­но­шћу: „Ја сам неис­крен: до мојих пое­ма ста­ло ми је коли­ко до лака за нок­те; сли­ке ства­рам због ташти­не, пишем зато што немам шта дру­го да радим и због rekla­me, ја сам resta­qu­e­u­e­re духа и пола­жем моју ствар у бежи­вот­ни облик, пола­жем моју ствар у ништа: Ich Habe mein Sac­he auf nichts gestellt.”

Ако про­у­чи­мо Ево­ли­не пое­ме, сли­ке и испо­ве­сти, може­мо уочи­ти бит­ну одли­ку њего­вог духа која га је висо­ко издва­ја­ла из „аван­гард­не” гоми­ле: он је посе­до­вао нихи­ли­зам као сред­ство реин­те­гра­ци­је јаства у мета-нихи­ли­стич­ко, тран­сцен­дент­но „тело све­тло­сти”, док су оста­ли били посед­ну­ти нихи­ли­змом као вештач­ки или аутен­тич­ни меди­ју­ми. Ево­ли­но иску­ша­ва­ње нихи­ли­зма било је неу­по­ре­ди­во обим­ни­је, веро­до­стој­ни­је и опа­сни­је, обу­хва­та­ју­ћи вели­ке распо­не ниште­ња, од екс­пе­ри­ме­на­та са опи­ја­ти­ма и нар­ко­ти­ци­ма, до пра­га само­у­би­ства, где су га можда дове­ли и при­ме­ри Вај­нин­ге­ра и Микел­шта­те­ра, које је сле­дио. Само захва­љу­ју­ћи изван­ред­ној буд­но­сти ума, неу­стра­ши­во­сти душе и сна­зи тела, Ево­ла је успео да про­ђе кроз нај­го­ра иску­ства нихи­ли­зма нео­зле­ђен, да одо­ли вртло­зи­ма који су води­ли луди­лу или само­у­ки­ну­ћу. У освр­ти­ма на иску­ство маг­не­ти­зма иде­је само­у­би­ства Ево­ла је ука­зи­вао на спа­со­но­сну уло­гу лек­ти­ре јед­ног Буди­ног гово­ра „пле­ме­ни­том сину”, упу­ће­ном Буђе­њу, о низу илу­зор­них иден­ти­фи­ка­ци­ја јаства којих се мора осло­бо­ди­ти: од соп­стве­ног тела и осе­ћа­ња, пре­ко еле­ме­на­та при­ро­де и бого­ва, до „све­га”, до крај­њег испи­та, дакле до иде­је само­у­ки­ну­ћа: „Онај који узи­ма уки­ну­ће као уки­ну­ће, и узев­ши уки­ну­ће као уки­ну­ће мисли уки­ну­ће, мисли о уки­ну­ћу, мисли на уки­ну­ће, мисли ,Моје је уки­ну­ће’ и раду­је се уки­ну­ћу – тај, ја кажем, не позна­је уки­ну­ће.”^[5]Maij­hi­ma­ni­kayo, I, 1.

Овај говор иза­звао је у Ево­ли­ном духу пре­суд­но про­све­тље­ње: „Осе­тио сам да је порив ка изла­ску и само­у­ни­ште­њу био запра­во огра­ни­че­ње, ,незна­ње’ супрот­но истин­ској сло­бо­ди. У том момен­ту, у мени је извр­шен пре­о­бра­жај и сва­ну­ла је одлуч­ност спо­соб­на да одо­ли сва­кој кри­зи.”^[6]Juli­us Evo­la: Il Cam­mi­no del Cina­bro, Мила­но, 1972 (1963).

Од фило­зо­фи­је до зна­ња

Захва­љу­ју­ћи отво­ре­но­сти ума (nous) за све­тло­сти инте­ли­ги­бил­ног све­та и посто­ја­но­сти духов­не вирил­но­сти, Ево­ла је брзо про­зрео опсе­нар­ску и вам­пир­ску при­ро­ду иде­ја и пред­ста­ва сти­ца­них на путе­ви­ма нихи­ли­зма. У тра­га­њу за истин­ским упо­ри­штем тран­сцен­ден­ци­је и афир­ма­ци­је веро­до­стој­ног јаства и одго­ва­ра­ју­ће сло­бо­де, Ево­ла се из умет­но­сти пре­стро­јио на пут фило­зо­фи­је, јер њена фор­мал­на дисци­пли­на мишље­ња и закљу­чи­ва­ња пру­жа боље одбра­не од само­об­ма­на и фан­та­зми сен­зи­бил­ног све­та. Изло­же­ни циље­ви тра­га­ња, карак­тер­не скло­но­сти и „дух вре­ме­на” усме­ри­ли су Ево­ли­ну духов­ну пусто­ло­ви­ну ка иде­а­ли­зму изве­де­ном из пост­кан­тов­ске кри­ти­ке сазна­ња. Ево­ли­на дела све­до­че о нај­да­ле­ко­се­жни­јем про­до­ру који је до крај­њих гра­ни­ца раз­вио могућ­но­сти садр­жа­не у пре­ра­ци­о­нал­ним пре­ми­са­ма иде­а­ли­зма: „У нега­ци­ји сва­ког ,дру­го’, као резул­та­ту логич­ког истра­жи­ва­ња могућ­но­сти сазна­ња и, исто­вре­ме­но, као нужни услов систе­ма апсо­лут­не изве­сно­сти – јесте поја­ва, одра­же­на у све­ту иде­ја, дубо­ког пори­ва бит­ка ка вред­но­сти и вла­да­ви­ни који је про­бу­дио чове­ка. Дакле, више него јед­ним аспек­том Ниче, Вај­нин­гер и Микел­шта­тер дају њихов сми­сао Декар­ту, Бер­кли­ју, Кан­ту и Фих­теу.”^[7]Juli­us Evo­la: Teo­ria del­l’In­di­vi­duo asso­lu­to, Тори­но, 1927.

Ипак, раз­ма­тра­ју­ћи крај­ње доме­те иде­а­ли­стич­ких пред­у­зе­ћа, Ево­ла је открио да их све карак­те­ри­ше изда­ја основ­ног, пре­ра­ци­о­нал­ног пори­ва и регре­си­ја у свет само­оп­се­на, од лажних сло­бо­да до суро­га­та „ја”, пуких хипо­ста­за логич­ког субјек­та, зва­них „мисао уоп­ште” (Кант), „апсо­лут­но Ја” (Фих­те), „Иде­ја” (Хегел), „Зна­ње” (Вебер) или „чисти Чин” (Ђен­ти­ле). Дакле, Ево­лин фило­зоф­ски Sturm und Drang је саго­рео све спе­ку­ла­тив­не кон­струк­ци­је иде­а­ли­стич­ке мисли ватром има­нент­не кри­ти­ке али и жаром инту­и­ци­је мета­фи­зич­ког циља. „Човек не почи­ње нити се окон­ча­ва чове­ком, прем­да су модер­ни – осим химе­ра вере и инте­лек­ту­ал­них кон­струк­ци­ја, који чине део оно­га што је само људ­ско – све­де­ни на немо­гућ­ност да зна­ју ишта дру­го. Ми смо људ­ском ста­ту­су вра­ти­ли сми­сао јед­не епи­зо­де, јед­не могућ­но­сти. Две вели­ке епо­хе – које нази­ва­мо епо­хом ,спон­та­но­сти’ и епо­хом ,вла­да­ви­не’ – у нашој фено­ме­но­ло­ги­ји се про­сти­ру као мате­ри­ја могу­ћих иску­ста­ва и као могу­ћи моду­си бит­ка са ове и са оне стра­не чове­ка. Мишље­ње иде­а­ли­ста да про­цес духа, доспев­ши до фило­зо­фи­је, умет­но­сти, рели­ги­је или етич­но­сти апсо­лут­не Дра­ве (до ,објек­тин­вог духа’), досе­же врху­нац те се ту зау­ста­вља – по нама, ода­је огра­ни­че­ње или недо­ста­так мета­фи­зич­ког сми­сла који су код модер­них нај­при­сут­ни­ји. Осим тога, ,модер­ни свет’, дале­ко од тога д пре­ста­вља при­ви­ле­го­ва­но ста­ње, није дру­го до јед­на поја­ва, јед­на међу мно­гим кул­ту­ра­ма; и сама могућ­ност окон­ча­ва­ња у тако изне­на­ђу­ју­ћим, тако инфан­тил­ним илу­зи­ја­ма – осве­до­ча­ва, са пара­док­сом, апсо­лут­ну сло­бо­ду духа.”^[8]Juli­us Evo­la: нав. дело

Дакле, спо­зна­ју­ћи и одби­ја­ју­ћи иде­а­ли­стич­ке фор­му­ле јаства, које огра­ни­ча­ва­ју и дегра­ди­ра­ју људ­ске могућ­но­сти, Ево­ла је изгра­дио модел „Апсо­лут­не инди­ви­дуе” која се мани­фе­сту­је пре и изнад сва­ког „пер­ци­пи­ра­ња”, „поста­вља­ња” или „ства­ра­ња” апсо­лут­ном сло­бо­дом, вољом и вла­да­њем, широм хори­зо­на­та уни­вер­зал­них маг­ни­ту­да, дакле Све­га. Ту су садр­жа­ни апсо­лут и супрот­ност, Ја и не-ја, по фор­му­ли coin­ci­den­tia oppo­si­to­rum. Ево­ли­на пози­тив­на кри­ти­ка иде­а­ли­зма и модел „Апсо­лут­не инди­ви­дуе” оспо­ра­ва­ју запра­во цело­куп­ну исто­ри­ју фило­зо­фи­је посто­ја­ња, реха­би­ли­ту­ју­ћи антич­ки сми­сао фило­зо­фи­је, који се пре­вас­ход­но састо­јао у пре­вла­да­ва­њу све­та посто­ја­ња и спо­зна­ји инте­ли­ги­бил­ног све­та веч­них изве­сно­сти. Јасно је да спо­зна­ја „Апсо­лут­не инди­ви­дуе” импли­ци­ра пре­ва­зи­ла­же­ње фило­зо­фи­је, као дисци­пли­не „љуба­ви пре­ма зна­њу”, и осва­ја­ње зна­ња мета­фи­ло­зоф­ског ста­ту­са. Потом, таква спо­зна­ја изи­ску­је и потвр­ђи­ва­ња кроз пост­ва­ре­ња апсо­лут­не сло­бо­де, воље и вла­да­ња. Кон­крет­не мани­фе­ста­ци­је свог иде­ал­ног моде­ла Ево­ла је открио у наче­ли­ма и фор­му­ла­ма, уста­но­ва­ма и обли­ци­ма мета­фи­зич­ке Тра­ди­ци­је индо­е­вроп­ских кул­ту­ра.

Повра­так паган­ства

Изло­же­но „откри­ће” поста­вља нам темељ­но пита­ње: како и зашто је Ево­ла пре­по­знао „Апсо­лут­ну инди­ви­дуу” у све­ту Тра­ди­ци­је, како је могу­ће поми­ри­ти модел лишен свих зако­на и осло­бо­ђен од свих оба­ве­за, веза и огра­ни­че­ња – са Тра­ди­ци­јом коју одли­ку­ју нај­стро­же и нај­те­же дисци­пли­не људ­ског мате­ри­ја­ла, сао­бра­зне нај­ви­шим циље­ви­ма покре­та мета­фи­зич­ког пре­о­бра­жа­ја и пост­ва­ре­ња чове­ка? Изло­же­ни пара­докс може се пре­до­чи­ти и мета­фо­рич­но обја­сни­ти сли­ком сре­ди­шта ура­га­на у којем вла­да савр­ше­ни мир. При­вид пара­док­са ишче­за­ва под све­тлом зна­ња „божан­ског” поре­кла и одго­ва­ра­ју­ће при­ро­де суве­ре­на индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је, које ује­ди­њу­ју тран­сцен­ден­ци­ју и има­нен­ци­ју и пове­зу­ју (попут рим­ског pon­ti­fi­xa) Небо и Земљу, инте­ли­ги­бил­ни и сен­зи­бил­ни свет.

У тим врхун­ским фигу­ра­ма тро­дел­не струк­ту­ре зајед­ни­ца и кул­ту­ра индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је, апсо­лут­на сло­бо­да и апсо­лут­ни ауто­ри­тет нису супрот­ста­вље­на свој­ства већ два раз­ли­чи­та аспек­та јаства. Извор­но, auto­ri­tas озна­ча­ва божан­ску ства­ра­лач­ку моћ.^[9]По кате­дри Еми­ле Бен­ве­ни­сте, „у нај­древ­ни­јим упо­тре­ба­ма, augeo не озна­ча­ва чин уве­ћа­ња оног што посто­ји већ чин про­из­вод­ње, из себе; ства­ра­лач­ки чин који изни­че нешто од плод­ног тере­на и што је … Наставите са читањем Већ и сама суве­рен­ска уло­га ства­ра­ња зако­на, про­пи­си­ва­ња дисци­пли­на и одре­ђе­ња путе­ва мета­фи­зич­ке реа­ли­за­ци­је чове­ка и зајед­ни­це – под­ра­зу­ме­ва посе­до­ва­ње зна­ња и моћи који­ма таква помоћ није потреб­на. Одра­зе такве уло­ге сре­ће­мо у хије­рар­хи­ја­ма неких мона­шких редо­ва и езо­те­риј­ских дру­шта­ва Исто­ка и Запа­да где се пола­га­њем испи­та нај­те­же и нај­ви­ше дисци­пли­не сти­че ста­тус  осло­бо­ђен свих нор­ми, јер су оне ту изли­шне, попут шта­ка здра­вом чове­ку.

Исто­вре­ме­но са фило­зоф­ским прег­ну­ћи­ма, Ево­ла је тра­гао за зна­њи­ма мета­фи­зич­ких док­три­на древ­них кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да, као да је све­сно или несве­сно при­пре­мао усло­ве за ква­ли­та­тив­ни пре­о­бра­жај „Апсо­лут­не инди­ви­дуе”, за њен „сила­зак из уса­мље­них, апстракт­них и раз­ре­ђе­них виси­на у кон­крет­ност исто­ри­је, са одго­ва­ра­ју­ћим пре­ла­зом који се одно­си и на кон­цепт моћи”.^[10]Juli­us Evo­la: Il Cam­mi­no del Cina­bro. На жалост, и Ево­ли­но иску­ство осве­до­ча­ва да не посто­ји дирек­тан пре­ла из модер­ног све­та у свет Тра­ди­ци­је, из таме хао­са у све­тлост Реда, како ина­че обе­ћа­ва гра­фич­ки при­каз сим­бо­ли­зма yin-yang прин­ци­па. Да би човек из модер­ног све­та доспео до све­та Тра­ди­ци­је – мора се про­би­ти сам кроз међу­про­стор или inter­reg­num, испу­њен заво­дљи­вим опсе­на­ма и погуб­ним иску­ше­њи­ма, суро­га­ти­ма и симу­ла­кру­ми­ма мета­фи­зич­ког зна­ња.

У савре­ме­ном добу тај међу­про­стор је пла­не­тар­ни вашар псе­у­до­спи­ри­ту­а­ли­зма и псе­у­до­ре­ли­ги­о­зно­сти, од масон­ских ложа и тео­зоф­ских кру­жо­ка до тезги само­зва­них гуруа, који оча­ја­њу обез­на­ње­них и обез­ду­ше­них маса про­да­ју магле и зврч­ке кри­во­тво­ре­них источ­њач­ких тра­ди­ци­ја. Сав тај мелан­хо­лич­ни спек­такл за засе­њи­ва­ње про­сто­те модер­них мате­ри­ја­ли­стич­ких живо­ти­ња може се обу­хва­ти­ти и обја­сни­ти Шпен­гле­ро­вом дефи­ни­ци­јом „дру­ге рели­ги­о­зно­сти” као типич­ног симп­то­ма дека­ден­ци­је циви­ли­за­циј­ских циклу­са. Ипак, никад у исто­ри­ји циви­ли­за­ци­ја „дру­га рели­ги­о­зност” није била тако рас­про­стра­ње­на и коб­на као данас, јер никад човек није живео у пот­пу­но деса­кра­ли­зо­ва­ном све­ту као што је модер­ни.

По сили модер­не суд­би­не, Ево­ла је пут ка Тра­ди­ци­ји морао крчи­ти пот­пу­но сам, што обја­шња­ва мно­га њего­ва поср­та­ња и коле­ба­ња, нај­пот­пу­ни­је осве­до­че­на поле­мич­ким спи­сом Impe­ri­a­li­smo paga­no (Паган­ски импе­ри­ја­ли­зам), из 1928. Реч је о пате­тич­ном поку­ша­ју кри­ти­ке хри­шћан­ства, са ста­но­ви­шта прет­по­ста­вље­не акту­ел­но­сти „меди­те­ран­ске тра­ди­ци­је”. Непо­бит­на је вред­ност основ­ног прав­ца Ево­ли­не кри­ти­ке, на лини­ји тра­ди­ци­је paga­ni­tas,  од Кел­са, Пло­ти­на^[11]Пло­ти­но­ва кри­ти­ка хри­шћан­ства садр­жа­на је, импли­цит­но, у поби­ја­њу гно­стич­ких веро­ва­ња. и Јули­ја­на Импе­ра­то­ра, до Ничеа, али је све оста­ло пука небу­ло­за, почев­ши од прет­по­ста­вље­не огра­ни­че­но­сти „меди­те­ран­ске тра­ди­ци­је”. Осим вели­ких пра­зни­на и изоб­ли­че­ња, Ево­ли­не ево­ка­ци­је еле­ме­на­та paga­ni­tas осве­до­ча­ва­ју да је зна­ња сти­цао углав­ном из „дру­ге руке”. У пита­њу је масон­ска „рука”, коју ода­ју број­ни симп­то­ми, од син­кре­тич­ке при­ро­де изми­шљо­ти­не зва­не „меди­те­ран­ска тра­ди­ци­ја”, пре­ко карак­те­ри­стич­ног „лунар­ног” и „хер­ма­фро­дит­ског” духа кри­во­тво­ре­ња док­три­на и сим­бо­ла древ­них кул­ту­ра, до акту­ел­но-поли­тич­ких инстру­мен­та­ли­за­ци­ја анти­хри­шћан­ске кри­ти­ке, уз зах­те­ве да се прог­на језу­ит­ски ред и „апсо­лут­но завр­ши са хри­шћан­ством”.^[12]Juli­us Evo­la: Impe­ri­a­li­si­mo paga­no – il fasci­smo din­nan­zi al peri­co­lo euro-cri­sta­no, Тоди-Рим, 1928 (VI). Низ еле­ме­на­та тог изда­ња, од масон­ског вла­сни­штва над изда­вач­ком кућом „Ата­нор” (која је седам­де­се­тих годи­на дошла под … Наставите са читањем

Мањ­ка­во­сти тог спи­са исти­че и чиње­ни­ца да је Ево­ла, до кра­ја живо­та, неу­мо­љи­во одби­јао све ини­ци­ја­ти­ве за нова изда­ња.^[13]Писац ових редо­ва рас­по­ла­же само јед­ним реприн­том на коме нема озна­ка новог изда­ва­ча. Ипак, про­би­ја­ју­ћи се ка све­ту Тра­ди­ци­је кроз међу­про­стор испу­њен опсе­на­ма и иску­ше­њи­ма, Ево­ла је сти­цао дра­го­це­на сазна­ња и иску­ства која је потом изло­жио у низу радо­ва, почев­ши од Masche­ra e vol­to del­lo spi­ri­tu­a­li­smo con­tem­po­ra­neo (Маска и лице савре­ме­ног спи­ри­ту­а­ли­зма).^[14]Juli­us Evo­la: Masche­ra e vol­to del­lo spi­ri­ti­a­li­smo con­tem­po­ra­neo, Рим, 1971 (1932). У пита­њу је нај­про­дор­ни­ја кри­ти­ка модер­не „дру­ге рели­ги­о­зно­сти” као лажне и пер­фид­но про­гра­ми­ра­не алтер­на­тив­не вла­да­ју­ћем мате­ри­ја­ли­зму, у слу­жби сна­га суб­вер­зи­је тра­ди­ци­о­нал­них врли­на и вред­но­сти: од спи­ри­ти­зма, „пси­хич­ких истра­жи­ва­ња” и Фрој­до­ве пси­хо­а­на­ли­зе, пре­ко тео­зо­фи­је и антро­по­зо­фи­је, до ква­зи­ми­сти­ци­зма (типа Кри­шна­мур­ти) и сата­ни­зма. Сусре­ти са еми­нент­ним пред­став­ни­ци­ма „опе­ра­тив­не” масо­не­ри­је и под­ло­жно­сти одго­ва­ра­ју­ћим упу­ћи­ва­њи­ма и мани­пу­ла­ци­ја­ма – омо­гу­ћи­ли су Ево­ли дубо­ке уви­де у док­три­ну и изро­ђа­ва­ња те тај­не орга­ни­за­ци­је, запра­во јед­не од првих жрта­ва суб­вер­зи­је која је изо­па­чи­ла њену при­ро­ду и фина­ли­те­те, пре­тво­рив­ши је у сред­ство за оства­ри­ва­ње поли­тич­ких и лукра­тив­них циље­ва.^[15]Juli­us Evo­la: Scrit­ti sul­la mas­so­ne­ria, Рим, 1984.

Може­мо да закљу­чи­мо да је из Паган­ског импе­ри­ја­ли­зма Ево­ла задр­жао и сачу­вао само основ­ни, маги­страл­ни пра­вац истра­жи­ва­ња, упу­ћен ка кул­ту­ра­ма paga­ni­tas, касни­је спо­зна­тим као спе­ци­фич­ни дело­ви једин­стве­не индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је. На том путу ка све­ту Тра­ди­ци­је Ево­ла је пре­суд­ну помоћ сте­као кроз иску­ство вође­ња „Гру­пе Ур”, која је оку­пља­ла сло­бо­до­ум­не духо­ве упу­ће­не ка истом циљу. У пита­њу је један при­мер пре­о­бра­жа­ја кван­ти­те­та у ква­ли­тет: саби­ра­ње и кри­тич­ко поре­ђе­ње садр­жа­ја инди­ви­ду­ал­них спо­зна­ја и одго­ва­ра­ју­ћих аспе­ка­та древ­них кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да омо­гу­ћи­ло је шире­ње поје­ди­нач­них истра­жи­вач­ких пер­спек­ти­ва, до уви­да у огра­ни­че­ну при­пад­ност дело­ва једин­стве­ној индо­е­вроп­ској Тра­ди­ци­ји. Дело­твор­ност „Гру­пе Ур” покре­та­ла је и надах­њи­ва­ла иде­ја мета­фи­зич­ког пре­о­бра­жа­ја чове­ка, па је тежи­ште њеног рада почи­ва­ло у доме­ну прак­тич­не акци­је, у зна­ку Opus tran­sfor­ma­ti­o­nis. Рад гру­па очи­то­вао се, спо­ља, кроз изда­ња месеч­них збор­ни­ка извор­них тек­сто­ва мета­фи­зич­ких док­три­на Исто­ка и Запа­да, сту­ди­ја, комен­та­ра, пре­по­ру­ка и испо­ве­сти из магиј­ске прак­се.^[16]Уз impri­ma­tur Ево­ле, изда­вач­ка кућа „Boc­ca” обја­ви­ла је 1955. збор­ник-моно­гра­фи­ју „Гру­пе Ур” под насло­вом Intro­du­ti­o­ne alla Magia. (Дру­го изда­ње „Medi­ter­ra­nee”, Рим 1971) Смо­тре раз­ли­чи­тих аспе­ка­та Тра­ди­ци­је обу­хва­та­ле су огром­не хори­зон­те, од алхе­миј­ских трак­та­та, пре­ко митра­ич­ких риту­а­ла и Пло­ти­но­вих про­по­ве­ди до Буди­них гово­ра и Мила­ре­пи­них хим­ни.

Пут акци­је

Ево­ли­на инту­и­ци­ја посто­ја­ња једин­стве­не Тра­ди­ци­је која прет­хо­ди и над­ви­су­је све пото­ње изво­де – нашла је потвр­ду и нај­ве­ћи под­стрек кроз дела Ренеа Гено­на, са којим је после наш аутор успо­ста­вио вео­ма при­сан и тра­јан инте­лек­ту­ал­ни однос. Ипак, Ево­ла је дале­ко над­ма­шио Ренеа Гено­на јер је осве­тлио и дру­гу, ништа мање зна­чај­ну поло­ви­ну „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”.^[17]О Гено­но­вој док­три­ни „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” виде­ти у: Дра­гош Кала­јић: Увод у дело Ренеа Гено­на, у Рене Генон: Мрач­но доба, „Гра­дац”, Чачак, 1987. Сао­бра­зно сво­јој при­ро­ди и одго­ва­ра­ју­ћим огра­ни­че­њи­ма, Генон је осве­тља­вао само путе­ве „кон­тем­пла­ци­је”, док је Ево­лин вите­шки дух спо­зна­је обу­хва­тио и путе­ве „акци­је”, пру­жа­ју­ћи инте­грал­ну визи­ју индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је, про­же­те сна­га­ма и енер­ги­ја­ма „духов­не вирил­но­сти” – Гено­но­ва рекон­струк­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” изгле­да не само поло­вич­на, већ и без­на­де­жно бежи­вот­на, про­же­та духом кло­ну­ло­сти и мелан­хо­ли­је који пасив­но чека крај циклу­са модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је, те обно­ву „злат­ног доба”.

Изло­же­на свој­ства Ево­ли­ног вите­шког духа су усло­ви­ла и одре­ди­ла спо­знај­ну пер­спек­ти­ву која се ско­ро пот­пу­но раз­ли­ку­је од модер­не, уоби­ча­је­не и „ака­дем­ске”, прем­да је он реха­би­ли­та­ци­је индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је изво­дио помо­ћу нај­гу­шћег реше­та науч­не мето­до­ло­ги­је. Раз­ли­ке изме­ђу Ево­ли­ног и „ака­дем­ског” при­сту­па очи­ту­ју се већ самим дожи­вља­јем пред­ме­та истра­жи­ва­ња. За модер­ну „ака­дем­ску” свест пред­ме­ти истра­жи­ва­ња су попут неких мртвих ства­ри или леше­ва, дав­но сахра­ње­них у дуби­на­ма непо­врат­не про­шло­сти. Зато „ака­дем­ска” свест често није у ста­њу да уочи оно што је бит­но, дакле живот­ност садр­жа­ја тра­ди­ци­ја. За Ево­лу, пред­ме­ти науч­них истра­жи­ва­ња су исто­риј­ски обли­ци мани­фе­ста­ци­ја веч­них фор­ма­тив­них и инфор­ма­тив­них прин­ци­па које он насто­ји да спо­зна као живу или бар вир­ту­ел­ну ствар­ност, чије ства­ра­лач­ке сна­ге и енер­ги­је ваља про­бу­ди­ти, акту­е­ли­зо­ва­ти и раз­ви­ја­ти.

Раз­ли­ке се уоча­ва­ју и на кван­ти­та­тив­ном нивоу поре­ђе­ња. Ако упо­ре­ди­мо Ево­ли­но капи­тал­но и нај­пот­пу­ни­је дело, Rivol­ta con­tro il mon­do moder­no (Побу­на про­тив модер­ног све­та),^[18]Juli­us Evo­la: Rivo­tla con­tro il mon­do moder­no, Рим, 1969 (1934). са доме­ти­ма и ради­ју­си­ма индо­е­вроп­ских истра­жи­ва­ња тог вре­ме­на – опа­зи­ће­мо да их Ево­ли­на визи­ја дале­ко над­ма­шу­је. Ево­ла је тада сагле­да­вао индо­е­вроп­ско једин­ство не само у доме­ни­ма јези­ка и древ­них мито­ло­ги­ја, већ и у свим оста­лим зна­чај­ним пољи­ма осве­до­че­ња кул­ту­ра, кроз чита­ву исто­ри­ју. Мно­ге њего­ве инту­и­ци­је индо­е­вроп­ског једин­ства потвр­ди­ла је, касни­је, кате­дра Жор­жа Диме­зи­ла, прем­да уз помоћ неу­по­ре­ди­во истан­ча­ни­је еру­ди­ци­је.

Ево­ли­на Побу­на про­тив модер­ног све­та извр­ши­ла је копер­ни­кан­ски пре­о­крет, сво­де­ћи исто­ри­ци­стич­ку повест на орган­ску струк­ту­ру, па је бит­но ути­ца­ла на дело Мир­чеа Ели­ја­деа,^[19]Мир­че Ели­ја­де рецен­зи­ра Ево­ли­ну Rivo­tla con­tro il mon­do moder­no у листу Vre­mea, бр. 382, од 31. мар­та 1935. О сусре­ту Ели­ја­деа и Ево­ле у Буку­ре­шту 1937 виде­ти у: Mir­cea Eli­a­de: Frag­ments d’un jour­nal II, Париз, 1981. Лик Јули­ју­са Ево­ле … Наставите са читањем који је пру­жио „при­хва­тљи­ви­ју”, али оси­ро­ма­ше­ну сли­ку све­та древ­них рели­ги­ја, реду­ку­ју­ћи раз­ли­чи­то­сти на мате­ри­јал­не кате­го­ри­је слич­но­сти, по цену губит­ка или пре­ви­да духов­них сушти­на.^[20]Mir­cea Eli­a­de: Tra­i­te d’Hi­sto­i­re des Reli­gi­ons, Париз, 1947. Сто­га Ели­ја­де није могао да пот­пу­но изве­де метод „уну­тра­шње” интер­пре­та­ци­је пред­ме­та спо­зна­је, одно­сно ужи­вља­ва­ње у одго­ва­ра­ју­ћи поглед на свет. Ево­лин „акти­ви­зам” је тај метод извео до крај­њих гра­ни­ца, што импли­ци­ра пот­пу­ни пре­о­крет модер­не спо­знај­не пер­спек­ти­ве. Сми­сао тог пре­о­кре­та Ево­ла је савр­ше­но језгро­ви­то изло­жио упра­во у сту­ди­ји Meta­fi­si­ca del ses­so (Мета­фи­зи­ка сек­са): „Тра­ди­ци­о­нал­ни човек је насто­јао да откри­је у божан­ству тај­ну и сушти­ну сек­са. За њега, пре него што су посто­ја­ли физич­ки, сек­су­ал­ни поло­ви су посто­ја­ли као над­ин­ди­ви­ду­ал­не сна­ге и као тран­сцен­дент­ни прин­ци­пи; пре него што би се поја­ви­ли у ,при­ро­ди’ посто­ја­ли су у све­тој, космич­кој и духов­ној сфе­ри… На таквој осно­ви поме­ну­то гле­ди­ште исто­ри­ча­ра рели­ги­је тре­ба пре­о­кре­ну­ти: уме­сто да људ­ски секс буде осно­ва за спо­зна­ју оно­га што је реал­но и пози­тив­но у сек­су­ал­но раз­ли­чи­тим, божан­ским и мито­ло­шким фигу­ра­ма – упра­во садр­жај таквих фигу­ра пру­жа кључ за раз­у­ме­ва­ње нај­ду­бљих и уни­вер­зал­них аспе­ка­та сек­са у мушкар­цу и жени.”^[21]Juli­us Evo­la: Meta­fi­si­ca del ses­so, Рим, 1969 (1958).

Буд­ни ум и реше­то науч­не мето­до­ло­ги­је нису допу­шта­ли Ево­ли­ној for­ma men­tis да сао­бра­жа­ва пред­ме­те спо­зна­је сво­јим хте­њи­ма, али су се она истрај­но испо­ља­ва­ла при избо­ри­ма циље­ва сазна­ња. У ско­ро сва­ком доме­ну све­та Тра­ди­ци­је Ево­ла је пре­вас­ход­но тра­гао погле­дом за мани­фе­ста­ци­ја­ма „духов­не вирил­но­сти” на путе­ви­ма акци­је. Добар при­мер таквог прин­ци­па селек­ци­је пру­жа La dot­tri­na del Risve­glio (Док­три­на Буђе­ња) која је сте­кла нај­ви­ше при­зна­ње „Pali Soci­ety”, ака­дем­ског инсти­ту­та за истра­жи­ва­ње буди­зма. Ево­лин увид у извор­не тек­сто­ве буди­зма полар­но одсту­па од уоби­ча­је­них и пре­о­вла­ђу­ју­ћих, који Буди­ну док­три­ну сво­де на један облик кви­је­ти­зма.

Ево­ли­на док­три­на осве­тља­ва прво­бит­ни и суштин­ски сми­сао уче­ња прин­ца Сидар­те: позив на буђе­ње и пред­у­зи­ма­ње мета­фи­зич­ког пута бор­бе, позив упу­ћен вите­шкој мањи­ни, која је у посе­ду одго­ва­ра­ју­ћих ква­ли­фи­ка­ци­ја духа и тела, дакле „духов­не вирил­но­сти”. Принц Сидар­та пози­ва на вели­ко успра­вља­ње из бра­ма­ни­стич­ког изро­ђа­ва­ња, на про­би­ја­ње зидо­ва само­за­то­че­ни­штва деви­ри­ли­зо­ва­ног духа у све­ту илу­зи­ја и стра­хо­ва, на повра­так маги­страл­ном путу ето­са мишље­ња и акци­је вед­ске тра­ди­ци­је. По Ево­ли, шире­ње док­три­не буђе­ња изван окви­ра вите­шке ели­те иза­зва­ло је и под­сти­ца­ло про­це­се дека­ден­ци­је и изоб­ли­ча­ва­ња ори­ги­нал­ног сми­сла до непре­по­зна­тљи­во­сти. На тим исто­риј­ским стр­ми­на­ма дека­ден­ци­је, буди­зам се измет­нуо у супрот­ност прво­бит­но­сти, у кви­је­ти­зам, мора­ли­зам и банал­ни паци­фи­зам, пре­у­зи­ма­ју­ћи, успут, бала­сте нака­зно­сти фол­кло­ра троп­ске фан­та­зи­је. Тек зен-буди­зам, као док­три­на саму­ра­ја, енер­гич­но испра­вља ту пара­бо­лу и реха­би­ли­ту­је, кроз нове обли­ке, ори­ги­нал­ни сми­сао бор­бе­ног уче­ња прин­ца Сидар­те: „Зен не пред­ста­вља ,дале­ко­и­сточ­ну ано­ма­ли­ју буди­зма’, како неки мисле, већ упра­во обно­ву потре­ба које су дале живот прво­бит­ном буди­зму, насу­прот спе­ку­ла­ци­ја и пред­бу­ди­стич­ког бра­ман­ског риту­а­ла. У изве­сном момен­ту, са изме­ње­ним тер­ми­ни­ма, поја­вио се и у буди­зму фено­мен рас­па­да­ња, ско­ла­стич­ке фор­ма­ли­за­ци­је и ожи­вља­ва­ња тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ког риту­а­ла, који се мани­фе­сто­вао у пост­вед­ској Инди­ји. Зен је енер­гич­на реак­ци­ја про­тив све­га тога, а таква реак­ци­ја била је свој­стве­на и ори­ги­нал­ном буди­зму. Зен не жели да зна за спе­ку­ла­ци­је, канон­ске рас­пра­ве, риту­а­ле и рели­ги­о­зна була­жње­ња. Прко­си ико­но­кла­сти­јом. Не рас­пра­вља, као Нагар­ђу­на, о тран­сцен­дент­ним исти­на­ма, већ хоће да ство­ри, посред­ством директ­не акци­је, усло­ве за њихо­во пост­ва­ре­ње.”^[22]Juli­us Evo­la: La Dot­tri­na del Risve­glio, Мила­но, 1973 (1943).

Ево­лин прин­цип селек­ци­је можда нај­и­зра­зи­ти­је осве­до­ча­ва његов при­ступ тан­трич­кој тра­ди­ци­ји, која изве­сно поти­че из пре-ариј­ских кул­тур­них сло­је­ва, чије садр­жа­је она обна­вља у пер­спек­ти­ви реван­ши­стич­ког, про­ти­ва­риј­ског покре­та. Разу­мљи­во је што такав покрет моби­ли­ше стра­сти домо­ро­дач­ке већи­не, али Ево­ла опа­жа да му при­сту­па и дело­твор­ни песи­ми­зам ариј­ске мањи­не, те он осве­тља­ва дубо­ке раз­ло­ге таквог избо­ра, при­вид­но пара­док­сал­ног, вало­ри­зу­ју­ћи „акти­ви­стич­ке” аспек­те уче­ња о упо­тре­би сек­су­ал­них одно­са за мета­фи­зич­ку реа­ли­за­ци­ју чове­ка.^[23]Juli­us Evo­la: Lo Yoga del­la poten­za, Рим, 1972 (1947, под насло­вом L’Uo­mo come Poten­za). Бит­ни раз­лог поме­ну­тог избо­ра Ево­ла пре­по­зна­је у мета­и­сто­риј­ским усло­ви­ма, одно­сно у усло­вља­ва­њи­ма послед­њег доба, kali yuga, где су сви оста­ли путе­ви мета­фи­зич­ке реа­ли­за­ци­је недо­ступ­ни, по сили опште регре­си­је, те чове­ку пре­о­ста­је само „нај­ни­же”, сек­су­ал­но сред­ство само­пре­о­бра­жа­ја и спа­са из сам­сар­ског „кру­га нужно­сти”.

Са истим пред­о­дре­ђе­њем спо­знај­не опти­ке Ево­ла и у дру­гој вели­кој неин­до­е­вроп­ској тра­ди­ци­ји, зва­ној „алхе­ми­ја”, вало­ри­зу­је пре­вас­ход­но „кра­љев­ски”, духов­но-вирил­ни аспект.^[24]Juli­us Evo­la: La Tra­di­zi­o­ne Erme­ti­ca, Рим, 1971 (1931). Ево­ли­ни афи­ни­те­ти нашли су нај­бо­ље и пот­пу­но госто­прим­ство, без ика­квог остат­ка отпо­ра, у циклу­су европ­ских моти­ва, леген­ди и епских и рома­неск­них пре­да­ња о тра­га­њу за Гра­лом, сим­бо­лом херој­ско-мета­фи­зич­ке реа­ли­за­ци­је вите­шког чове­ка.^[25]Juli­us Evo­la: Il Miste­ro del Graal. Спре­гом непре­ва­зи­ђе­не еру­ди­ци­је и ненад­ма­шне инту­и­ци­је, Ево­ла нам је пот­пу­но открио „мисте­ри­ју” Гра­ла, осло­ба­ђа­ју­ћи „тело све­тло­сти”, тај капи­тал­ни сим­бол европ­ске тра­ди­ци­је, од свих пото­њих насла­га като­лич­ке инстру­мен­та­ли­за­ци­је и мани­пу­ла­ци­је.

Са Ево­ли­не над­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, грал­ски циклус је послед­ња вели­ка моби­ли­за­ци­ја и мани­фе­ста­ци­ја суштин­ских свој­ста­ва индо­е­вроп­ске Тра­ди­ци­је, која је надах­ну­ла низ покре­та успра­вља­ња европ­ског чове­ка, од катар­ских зам­ко­ва, пре­ко тем­плар­ског реда, песни­штва зајед­ни­це „Fede­li d’Amo­re”, до гибе­лин­ске мили­ци­је и њеног иде­а­ла реха­би­ли­та­ци­је уни­вер­зал­не Импе­ри­је.

Побу­на про­тив модер­ног све­та

Већ и сама мета­по­ли­тич­ка свр­ха тра­га­ња за Гра­лом – resta­u­ra­tio e con­ti­nu­a­tio импе­ри­је, чији је леги­тим­ни вла­дар пара­ли­сан или оне­мо­ћао – осве­до­ча­ва свест о дека­ден­ци­ји вла­сти и одго­ва­ра­ју­ће тра­ди­ци­је. Као да је видо­ви­то про­зре­ла исто­риј­ске стр­ми­не опа­да­ња Евро­пе и запа­да­ња прин­ци­па вла­сти на раван тре­ћег и четвр­тог ста­ле­жа – та свест је при­зи­ва­ла пре­о­ста­ле сна­ге и енер­ги­је на окуп и обно­ви­лач­ку акци­ју насу­прот стру­је исто­ри­је: „То буђе­ње херој­ске тра­ди­ци­је, веза­но за иде­ју уни­вер­зал­не импе­ри­је, мора­ло је, неми­нов­но, иза­зва­ти непри­ја­тељ­ске сна­ге и дове­сти до суко­ба са като­ли­ци­змом. Истин­ски раз­лог што је Црква била упор­ни про­тив­ник Импе­ри­је било је инстинк­тив­но осе­ћа­ње веро­до­стој­не при­ро­де сна­га које су осва­ја­ле терен иза спољ­них обли­ка вите­шког духа и гибе­лин­ске иде­је. Док је на дру­гој стра­ни, међу бра­ни­о­ци­ма Импе­ри­је, због ком­про­ми­са, про­ти­ву­реч­но­сти и нео­д­луч­но­сти, којих се ни Дан­те није могао осло­бо­ди­ти, одго­ва­ра­ју­ћа свест била само дели­мич­но при­сут­на – инстинкт Цркве, у том погле­ду, био је непо­гре­шив. Оту­да поти­че и дра­ма сред­њо­ве­ков­ног гибе­лин­ства, вели­ког вите­штва и осо­би­то тем­плар­ског реда.”^[26]Juli­us Evo­la: нав. дело

Обда­ре­ном чита­о­цу су довољ­ни и наве­де­ни редо­ви да назре конач­ни сми­сао истра­жи­ва­ња грал­ских, гибе­лин­ских и тем­плар­ских моти­ва, који Ево­ла обе­ло­да­њу­је на кра­ју сво­је сту­ди­је: „Раз­у­ме­ти и живе­ти такве моти­ве зна­чи сту­пи­ти у поље над­и­сто­риј­ске ствар­но­сти, па тим путем посте­пе­но досег­ну­ти и уве­ре­ње да неви­дљи­ви и нео­сво­ји­ви Цен­тар, суве­рен који тре­ба да се уздиг­не, те и сам освет­нич­ки и обно­ви­тељ­ски херој, нису машта­ри­ја мртве и мање-више роман­тич­не про­шло­сти, већ исти­на оних који се данас једи­ни леги­тим­но могу зва­ти живим.”^[27]Juli­us Evo­la: нав. дело

Ипак, ту исти­ну „оних који се данас једи­ни леги­тим­но могу зва­ти живим” није могу­ће дубље и пот­пу­ни­је про­ник­ну­ти без спо­зна­је Ево­ли­ног све­о­бу­хват­ног погле­да на свет и исто­ри­ју, који пре­до­ча­ва њего­во капи­тал­но дело Побу­на про­тив модер­ног све­та. У пита­њу је једин­стве­ни при­мер пози­тив­не кри­ти­ке модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је, дакле при­мер „побу­не” који се засни­ва на ван­мо­дер­ним или над­мо­дер­ним прин­ци­пи­ма врли­на и вред­но­сти, садр­жа­них у све­ту Тра­ди­ци­је. Да би обја­снио прин­ци­пе и раз­ло­ге „побу­не”, Ево­ла је ство­рио тако­ђе једин­стве­ну мор­фо­ло­ги­ју исто­ри­је, послед­њи вели­ки поду­хват те врсте у Евро­пи пред све­том наста­ја­ња и неста­ја­ња, после пред­у­зе­ћа Хеге­ла, Марк­са, Ничеа, Дани­лев­ског, Де Местра, Шпен­гле­ра и Тојн­би­ја. Ево­ли­на мор­фо­ло­ги­ја ује­ди­њу­је „лине­ар­ну” и „циклич­ну” струк­ту­ру исто­ри­је, али прва ту има супрот­ни, регре­сив­ни пра­вац и сми­сао, сао­бра­зно опште­тра­ди­ци­о­нал­ној док­три­ни „чети­ри доба”, док дру­га пове­зу­је низ кул­тур­них и циви­ли­за­циј­ских орга­но­на, откри­ва­ју­ћи нам једин­стве­ни марш Индо­е­вро­пља­на од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји.

Дело се састо­ји из два темат­ска дела: први је посве­ћен „све­ту Тра­ди­ци­је” а дру­ги опи­су­је „гене­зу и лице модер­ног све­та”. У првом делу Ево­ла откри­ва основ­ну струк­ту­ру Тра­ди­ци­је и њена бит­на чво­ри­шта, почев­ши од карак­те­ра суве­рен­ске функ­ци­је и мета­ге­о­граф­ског сим­бо­ли­зма север­ног пола, пра­за­ви­ча­ја Индо­е­вро­пља­на и исхо­ди­шта њихо­вих мигра­ци­ја и осва­јач­ких покре­та. Сле­де погла­вља: „Закон, Држа­ва, Импе­ри­ја”, „Мисте­ри­ја риту­а­ла”, „О при­мор­ди­јал­ном карак­те­ру патри­ци­ја­та”, „О духов­ној вирил­но­сти”, „Два пута са оне стра­не смр­ти”, „Живот и смрт циви­ли­за­ци­ја”, „Ини­ци­ја­ци­ја и кон­са­кра­ци­ја”, „О хије­рар­хиј­ским веза­ма изме­ђу суве­рен­ства и све­штен­ства”, „Уни­вер­за­ли­зам и цен­тра­ли­зам”, „Душа вите­штва”, „Док­три­на чети­ри касте”, „Раз­два­ја­ње тра­ди­ци­о­нал­ног духа. Аске­за”, „Вели­ки и мали све­ти рат”, „Игре и побе­де”, „Про­стор – вре­ме – земља”, „Мушка­рац и жена” и „Сла­бље­ње супер­и­ор­них врста”.

У сва­ком погла­вљу, тки­во изла­га­ња садр­жи тре­зор узо­ра­ка мани­фе­ста­ци­ја фор­ма­тив­ног и инфор­ма­тив­ног прин­ци­па одре­ђе­ног чво­ри­шта струк­ту­ра све­та Тра­ди­ци­је, пре­у­зе­тих из нај­ши­рег обзор­ја насле­ђа, од древ­них космо­го­ни­ја и мито­ло­ги­ја, пре­ко мета­фи­зич­ких док­три­на и рели­гиј­ских све­тих књи­га, до леген­дар­них или исто­риј­ских при­ме­ра индо­е­вроп­ског ето­са и акци­је. Дакле, инту­и­ци­ја којом Ево­ла сагле­да­ва и реха­би­ли­ту­је свет Тра­ди­ци­је почи­ва и на једин­стве­ној еру­ди­ци­ји, непре­ва­зи­ђе­них раз­ме­ра. У пита­њу је еру­ди­ци­ја која обу­хва­та све маг­ни­ту­де индо­е­вроп­ског мар­ша, од вед­ске до едске тра­ди­ци­је, од пра­и­сто­ри­је до наше савре­ме­но­сти, финал­ног пери­о­да kali yuga.^[28]Виде­ти дода­так у Rivol­ta con­tro il mon­do moder­no под насло­вом „Sul­l’e­ta oscu­ra” („О мрач­ном добу”).

Спре­гом еру­ди­ци­је и инту­и­ци­је Ево­лин оглед суве­рен­ски пре­вла­да­ва све гра­ни­це кул­ту­ра и циви­ли­за­ци­ја, откри­ва­ју­ћи струк­ту­ре једин­стве­не Тра­ди­ци­је, кроз коју про­си­ја­ва­ју веч­ни фор­ма­тив­ни и инфор­ма­тив­ни прин­ци­пи. У том све­ту Тра­ди­ци­је, док­три­не и рели­ги­је, дру­штве­ни поре­ци и хије­рар­хи­је, зако­ни и уста­но­ве, обли­ци и речи, нау­ке и умет­но­сти – поти­чу из једин­стве­ног мета­фи­зич­ког коре­на, а њихо­ве спе­ци­фич­но­сти и разно­ли­ко­сти, бли­зи­не или уда­ље­но­сти од иде­ал­ног Цен­тра одра­жа­ва­ју разно­вр­сно­сти усло­ва мани­фе­ста­ци­ја и одго­ва­ра­ју­ћа усло­вља­ва­ња. Ево­лин поглед обу­хва­та и распо­не тих усло­вља­ва­ња, од карак­те­ра циклу­са и доба, до ква­ли­те­та људ­ског мате­ри­ја­ла. У свим вре­ме­ни­ма и про­сто­ри­ма све­та Тра­ди­ци­је, бор­ба за сакра­ли­за­ци­ју про­сто­ра сузби­ја или „про­жди­ре” силе вре­ме­на. Реч је о бор­би људ­ске пле­ме­ни­то­сти на стра­ни бого­ва, одно­сно космич­ких сила и енер­ги­ја, за пост­ва­ре­ње Реда и живо­твор­не хије­рар­хи­је у овој аре­ни уни­вер­зу­ма – про­тив Хао­са и ентро­пи­је, aequ­i­tas и aequ­a­li­tas.

У дру­гом делу Побу­не про­тив модер­ног све­та, у опи­су „гене­зе и лица модер­ног све­та” прет­хо­ди исто­ри­ја Тра­ди­ци­је, под све­тлом опште­тра­ди­ци­о­нал­не док­три­не „чети­ри (регре­сив­на) доба”, којој је посве­ће­но прво погла­вље. Сле­де погла­вља „Злат­но доба”, „,Пол’ и хипер­бо­реј­ско седи­ште”, „Севе­р­но­а­тлант­ски циклус”, „Север и Југ”, „Циви­ли­за­ци­ја Мај­ке”, „Циклу­си дека­ден­ци­је. Херој­ски циклус”, „Тра­ди­ци­ја и анти­тра­ди­ци­ја”, „Запад­ни херој­ско-уран­ски циклус”, „Син­ко­па запад­не тра­ди­ци­је”, „Пре­нос Импе­ри­је. Гибе­лин­ско сред­њо­ве­ко­вље”, „Сумрак сред­њо­ве­ков­не еку­ме­не. Наци­је”, „Ире­а­ли­зам и инди­ви­ду­а­ли­зам”, „Регре­си­ја каста”, „Наци­о­на­ли­зам и колек­ти­ви­зам” и „Циклус се затва­ра”.

По Ево­ли, „циклус се затва­ра” у зна­ку доми­на­ци­је аме­рич­ке и совјет­ске псе­у­до­кул­ту­ре и „циви­ли­за­ци­је”, које су само „два лица јед­не исте ства­ри”, дакле нихи­ли­зма. „Али, иза јед­не као и дру­ге ,циви­ли­за­ци­је’, иза јед­не као и иза дру­ге силе, ко види пре­по­зна­је јед­на­ке симп­то­ме поја­ве ,Зве­ри без Име­на’. Упр­кос томе, има оних који се зама­ја­ва­ју да је аме­рич­ка демо­кра­ти­ја лек про­тив совјет­ског кому­ни­зма, алтер­на­ти­ва тако­зва­ног ,сло­бод­ног све­та’. Обич­но се пре­по­зна­ју опа­сно­сти када оне има­ју облик бру­тал­ног, физич­ког, спољ­њег, напа­да; не пре­по­зна­ју се када дола­зе изну­тра. Евро­па одав­но трпи ути­цај Аме­ри­ке, одно­сно изо­па­че­ње вред­но­сти и иде­а­ла које је свој­стве­но север­но­а­ме­рич­ком све­ту. У пита­њу је јед­на врста фатал­ног про­тив­у­да­ра. Као што је већ неко тач­но опа­зио, Аме­ри­ка није дру­го до ,крај­њи Запад’, пото­њи раз­вој, до апсур­да, основ­них тен­ден­ци­ја модер­не запад­не циви­ли­за­ци­је. Није могућ истин­ски отпор тамо где се људи при­др­жа­ва­ју прин­ци­па такве циви­ли­за­ци­је и изнад све­га тех­нич­ких и про­из­вод­них опсе­на. Дакле, раз­во­јем тог убр­за­ва­ју­ћег ути­ца­ја може се деси­ти да се при затва­ра­њу кан­џе, са Исто­ка и са Запа­да, око Евро­пе – која је, лише­на сва­ке истин­ске иде­је, после Дру­гог свет­ског рата изгу­би­ла и поли­тич­ки ранг ауто­ном­не и хеге­мо­ни­стич­ке свет­ске силе – чак и не осе­ти сми­сао капи­ту­ла­ци­је. Конач­ни слом можда неће има­ти ни фигу­ре тра­ге­ди­је.”

Јаха­ти тигра

Пред таквом пер­спек­ти­вом будућ­но­сти, шта чине „они који се данас једи­ни леги­тим­но могу зва­ти живим”? Мно­го вре­ме­на пре него што су се поја­ви­ли покре­ти декул­ту­ри­зо­ва­них мла­дих гене­ра­ци­ја неза­до­вољ­ства, упу­ће­ни Исто­ку, са илу­зор­ним нада­ма да ће тамо наћи спа­со­но­сна зна­ња и про­све­тље­ња – Ево­ла је убе­дљи­во раз­об­ли­чио такве опсе­не.^[29]Juli­us Evo­la: Intro­du­zi­o­ne, у Rene Gue­non: La cri­si del mon­do moder­no, Рим, 1953. Уочио је, пре све­га, да савре­ме­ни Исток не рас­по­ла­же ваља­ним одбра­на­ма од нихи­ли­зма Запа­да јер би у про­тив­ном прво себи помо­гао и одо­лео. Last but not least, упра­во све­тло источ­не док­три­не kaly yuga откри­ва да ће Запад, пред­ња­че­ћи на путе­ви­ма регре­си­је, први досег­ну­ти крај циклу­са и сто­га први ући у нови циклус, у ново „злат­но доба”.

Усва­ја­ње док­три­не „чети­ри доба” нала­же нашем пита­њу посеб­но усло­вље­ње. Реч је о усло­вље­но­сти неу­мит­но­сти регре­си­је коју та док­три­на дефи­ни­ше. Дакле, није могу­ће зау­ста­ви­ти про­цес, нити је могу­ће обу­зда­ти расту­ћу силу нихи­ли­зма чија се свет­ска акци­ја убр­за­ва. Али „они који се данас једи­ни леги­тим­но могу зва­ти живи­ма” посе­ду­ју такво свој­ство вер­но­шћу соп­ству, одно­сно ето­су мишље­ња и акци­је Тра­ди­ци­је. Прем­да су са мета­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта сви отпо­ри нихи­ли­зму уза­луд­ни, њихо­ва је дужност да мисле и делу­ју сао­бра­зно ети­ци соп­ства, без обзи­ра на исхо­де, по фор­му­ли херој­ског кате­го­рич­ког импе­ра­ти­ва: „Si frac­tus illa­ba­tur orbis, impa­vi­dum efri­met rui­nae.”^[30]„И ако се, здро­бљен, сру­ши свет – (он) ће ста­ја­ти успра­ван међу руше­ви­на­ма.” (Хора­ци­је)

У суко­бу спољ­њег, нихи­ли­стич­ког, и уну­тра­шњег, пле­ме­ни­та­шког, детер­ми­ни­зма, Ево­ла једи­ни „усту­пак” чини у доме­ну стра­те­ги­је отпо­ра, пред­ла­жу­ћи њено сао­бра­жа­ва­ње усло­ви­ма, по дале­ко­и­сточ­ној фор­му­ли акци­је зва­не „јаха­ти тигра”: „Када се циклус циви­ли­за­ци­је окре­ће кра­ју, тешко је нешто пости­ћи оду­пи­ра­њем, директ­ним супрот­ста­вља­њем сна­га­ма у покре­ту. Стру­ја је пре­сна­жна и оба­ра све пред собом. Бит­но је не бити импре­си­о­ни­ран при­вид­ним све­вла­шћем и три­јум­фом сна­га епо­хе. Те сна­ге, с обзи­ром да су лише­не сва­ке везе са било каквим супер­и­ор­ним прин­ци­пом, има­ју, у крај­њој лини­ји, одме­ре­ни ланац. Дакле, не тре­ба се фик­си­ра­ти за сада­шњост и за бли­ске ства­ри, већ тре­ба има­ти у виду и усло­ве који ће се поја­ви­ти у јед­ном буду­ћем вре­ме­ну. Сто­га прин­цип који тре­ба сле­ди­ти може бити онај што нала­же пушта­ње сло­бод­ног тока сна­га и про­це­са епо­хе, али држе­ћи се посто­ја­но и спрем­но за интер­вен­ци­ју када ,тигар, не могав­ши да напад­не оно­га ко га јаше, буде умо­ран од трка’.”^[31]Juli­us Evo­la: Caval­ca­re la tigre, Мила­но, 1973 (1961).

Са изме­ње­ним тер­ми­ни­ма, исту стра­те­ги­ју пред­ла­жу Јин­гер и Хај­де­гер који су, уз Ево­лу, нај­ду­бље истра­жи­ли исхо­ди­шта и могу­ће крај­ње доме­те нихи­ли­зма. Узвра­ћа­ју­ћи Јин­ге­ру на рођен­дан­ски дар, трак­тат о нихи­ли­зму, Хај­де­гер одго­ва­ра: „Пот­пу­но се сла­жем са Вама када ука­зу­је­те на нужност да се изво­ри нетак­ну­тих енер­ги­ја пусте да изби­ју и да тре­ба при­бе­ћи сва­ком сред­ству ради одр­жа­ња ,у вртло­гу нихи­ли­зма’.”^[32]Mar­tin Hei­deg­ger: Über „Die Linie”, у Fre­undscha­ftlic­he Begeg­nun­gen, Festschrift für Ernst Jünger zum 60. Gebur­stag, Франк­фурт 1955. Одго­вор на: Ernst Jünger: Über die Linie, у Ante­i­le. Mar­tin Hei­deg­ger zum 60. Gebur­stag, Франк­фурт, 1950. Оба трак­та­та се сла­жу у закључ­ку да је сва­ки „кон­зер­ва­тив­ни” отпор нихи­ли­зму уза­лу­дан и да је једи­на алтер­на­ти­ва упра­во „убр­за­ва­ње” нихи­ли­зма, „иску­ша­ва­ње огром­не сна­ге ниче­га” (Јин­гер), „оку­пља­ње у њего­вој сушти­ни” (Хај­де­гер).^[33]Ево­ли­не кри­ти­ке Хај­де­ге­ро­ве фило­зо­фи­је у Caval­ca­re la tigre, XV.

Ако изу­зме­мо узгред­ни обол пси­хи­зму крај­њег непо­ве­ре­ња у људ­ске сна­ге („сад нас само неки бог може спа­сти”), Хај­де­гер веру­је да су једи­но моћи људ­ског мишље­ња спо­соб­не да пре­вла­да­ју нихи­ли­зам, раз­от­кри­ва­ју­ћи њего­ву извор­ну сушти­ну, садр­жа­ну већ у Пла­то­но­вој мета­фи­зи­ци. Али за пре­вла­да­ва­ње нихи­ли­зма нео­п­ход­но је „дру­го почи­ња­ње” које је Хај­де­гер осве­тлио раз­ма­тра­ју­ћи могућ­но­сти изба­вље­ња јед­ног наро­да из „дека­ден­ци­је”: „Да би се јед­но почи­ња­ње поно­ви­ло, не тре­ба вра­ти­ти себе у соп­стве­но уна­зад, као у нешто про­шло­сти, које је позна­то и које изи­ску­је ими­та­ци­ју – већ тре­ба учи­ни­ти да то почи­ња­ње отпоч­не још ори­ги­нал­ни­је (још прво­бит­ни­је), са свим оним збу­њу­ју­ћим, мрач­ним и изве­сно злим што веро­до­стој­но почи­ња­ње импли­ци­ра.”^[34]Mar­tin Hei­deg­ger: Intro­duc­tion a la metap­hi­si­que, Париз, 1967. Ту иде­ал­ну пози­ци­ју за „дру­го почи­ња­ње”, која је бли­жа неви­дљи­вом фор­ма­тив­ном и инфор­ма­тив­ном прин­ци­пу од свих позна­тих исто­риј­ских „прво­бит­но­сти”, Ернст Јин­гер зове „дивљи­ном” (Wild­nis). По Јин­ге­ру, нихи­ли­зам ће бити пре­вла­дан и исцр­пљен ако ели­те успе­ју да сачу­ва­ју оазе сло­бо­де, оазе „дивљи­не”, од напа­да пусти­ња Леви­ја­та­но­вог све­та. Али суд­би­на се одлу­чу­је у соп­стве­ним гру­ди­ма: „У соп­стве­ним гру­ди­ма: ту почи­ва, као некад у Теба­и­ди, сре­ди­ште сва­ке пусти­ње и про­па­сти. Ту сва­ко, без обзи­ра на усло­ве и ранг, води сам и лич­но сво­ју пре­суд­ну бор­бу.”^[35]Ernst Jünger: нав. дело.

У Ево­ли­ном делу при­сут­не су обе пер­спек­ти­ве отпо­ра нихи­ли­зму, али он тежи­ште бор­бе пре­по­зна­је у иде­ји нове ели­те: „Од суштин­ског је зна­ча­ја да се обли­ку­је ели­та која ће у сабра­ној интен­зив­но­сти дефи­ни­са­ти иде­ју, инте­лек­ту­ал­ном стро­го­шћу и апсо­лут­ном непо­пу­стљи­во­шћу, иде­ју због које посто­ји удру­же­ност, и која ће ту иде­ју афир­ми­са­ти изнад све­га у обли­ку новог чове­ка, чове­ка отпо­ра, чове­ка усправ­ног међу руше­ви­на­ма. Ако буде дато да се пре­ва­зи­ђе овај пери­од кри­зе и илу­зор­ног порет­ка – само таквом чове­ку при­па­да будућ­ност. Али ако суд­би­ну – коју је модер­ни свет сам себи ство­рио и која га сада раза­ра – не буде било могу­ће обу­зда­ти, код таквих пре­ми­са уну­тра­шње пози­ци­је биће одр­жа­не: у сва­ком слу­ча­ју, оно што буде могу­ће учи­ни­ти биће учи­ње­но. Ми при­па­да­мо оној отаџ­би­ни коју није­дан непри­ја­тељ ника­да неће моћи да осво­ји, нити да раз­ру­ши.”^[36]Juli­us Evo­la: Ori­en­ta­men­ti, Рим, 1971 (1950).

Тој отаџ­би­ни „при­па­да се по пра­ву рође­ња које је раз­ли­чи­то од физич­ког, по пра­ву досто­јан­ства које је раз­ли­чи­то од свих на све­ту. Она ује­ди­њу­је у нерас­ки­ди­вом лан­цу људе који могу изгле­да­ти расу­ти по све­ту, у про­сто­ру, вре­ме­ну и наци­ја­ма.”

У пра­ши­ни поли­тич­ке аре­не

Поме­ну­те раз­ли­ке изме­ђу Гено­но­ве и Ево­ли­не при­ро­де очи­то­ва­ле су се и пре­ма про­фа­ном, поли­ти­зо­ва­ном, све­ту. Гено­но­ва искљу­чи­ва посве­ће­ност путе­ви­ма кон­тем­пла­ци­је одр­жа­ва­ла га је на поу­зда­ној дис­тан­ци од аре­не поли­тич­ке бор­бе. Ево­лин пут акци­је, изве­сно, није могао зао­би­ћи пра­ши­ну те аре­не, нити избе­ћи одго­ва­ра­ју­ћа иску­ше­ња. Попут мно­гих вели­ка­на кул­ту­ре XX века – од Хај­де­ге­ра, Ђен­ти­леа, Јин­ге­ра и Шми­та, до Хам­су­на, Паун­да, Ели­о­та, Бена, Мала­пар­теа, Сели­на, Бра­зи­ла­ка или Дри­је ла Роше­ла – и Ево­ла је видео у покре­ту „фаши­зма” неке могућ­но­сти пози­тив­них одго­во­ра на иза­зо­ве кри­зе модер­ног све­та. На овом месту изла­га­ња отва­ра се посеб­ни аспект Ево­ли­ног дела који пре­ва­зи­ла­зи окви­ре нашег задат­ка, те ћемо за сада пру­жи­ти само основ­не ори­јен­ти­ре за могу­ће запи­та­но­сти.

Пре све­га, поли­тич­ким пита­њи­ма одго­ва­ра­мо пот­пу­ним одба­ци­ва­њем уоби­ча­је­не спо­знај­не пер­спек­ти­ве која уче­шћа у „фаши­зми­ма” посма­тра ретро­спек­тив­ном опти­ком, са тач­ке гле­ди­шта 1945. годи­не, дакле post fac­tum. Таква нао­па­ка пер­спек­ти­ва опте­ре­ћу­је „сапут­ни­ке” и при­ста­ли­це „фаши­за­ма” ката­стро­фал­ним исхо­ди­ма покре­та које они, у вре­ме­ни­ма анга­жма­на, нису могли ни слу­ти­ти а камо­ли желе­ти. Такав при­ступ слу­жи једи­но они­ма који­ма је у инте­ре­су да се кри­ми­на­ли­зу­ју вели­ка­ни европ­ске кул­ту­ре и да се њихо­ва дела про­скри­бу­ју, а ника­ко не пру­жа одго­вор на пита­ња о раз­ло­зи­ма њихо­вих „фаши­стич­ких” избо­ра.

При истра­жи­ва­њу тих избо­ра тре­ба има­ти у виду и раз­ли­ку изме­ђу „фаши­зма режи­ма” и „фаши­зма покре­та”, како то саве­ту­је ауто­ри­та­тив­ни исто­ри­чар Рен­цо де Фели­ће. Уоби­ча­је­на истра­жи­вач­ка пер­спек­ти­ва пре­че­сто а погре­шно прет­по­ста­вља да и „фаши­зми”, попут „кому­ни­зма”, посе­ду­ју једин­стве­ну рефе­рен­ци­јал­но-иде­о­ло­шку струк­ту­ру. За раз­ли­ку од „кому­ни­за­ма”, који једин­стве­но усва­ја­ју док­три­ну оли­че­ну Марк­со­вим Капи­та­лом и Мани­фе­стом (раз­ли­ку­ју­ћи се у доме­ну интер­пре­та­ци­ја) – „фаши­зми” ни поје­ди­нач­но, а камо­ли скуп­но, не посе­ду­ју такву зајед­нич­ку и оба­ве­зу­ју­ћу док­три­ну. Сва­ки „фаши­зам” је запра­во аморф­ни и дина­мич­ни скуп раз­ли­чи­тих, па и сасвим супрот­них тежњи и иде­ја, про­гра­ма и тен­ден­ци­ја и тра­ди­ци­ја, од крај­ње леви­це („бољ­ше­вич­ког наци­зма”), до крај­ње десни­це. У гале­ри­ји вели­ка­на европ­ске кул­ту­ре XX века који су подр­жа­ва­ли „фаши­зам”, рече­ну леви­цу нај­бо­ље репре­зен­ту­је Дри­је ла Рошел, след­бе­ник Дори­оа, бив­шег лиде­ра фран­цу­ских кому­ни­ста. Иде­је Јули­ју­са Ево­ле одго­ва­ра­ју, gros­so modo, пози­ци­ји „кон­зер­ва­тив­не рево­лу­ци­је”, око које су се оку­пља­ли заго­вор­ни­ци обно­ве леги­ти­ми­стич­ке монар­хи­је и атен­та­то­ри на Хитле­ра.

Сво­де­ћи биланс Ево­ли­ног одно­са спрам фаши­зма на нај­је­згро­ви­ти­ју фор­му­лу, може­мо закљу­чи­ти да је он био дво­сми­слен и дво­стран. Тај однос био је пози­ти­ван пре­ма неким вир­ту­ал­но­сти­ма „фаши­зма покре­та”, а углав­ном нега­ти­ван пре­ма акту­а­ли­за­ци­ја­ма „фаши­зма режи­ма”. Први тип одно­са мани­фе­сту­је се у Паган­ском импе­ри­ја­ли­зму, дакле шест годи­на после успо­ста­вља­ња фаши­стич­ког режи­ма: „Било то добро или зло, фаши­зам је добио сво­је тело. Али то тело још увек нема сво­ју душу. И та душа – супер­и­ор­ни чин који може да га оправ­да, инте­гри­ше, уздиг­не ствар­но на ноге као прин­цип про­тив целе Евро­пе – та душа, каже­мо, може да га оства­ри само са ради­кал­ним, дубо­ким, апсо­лут­ним пре­о­кре­том, са новим ско­ком напред, упра­во у прав­цу који је супро­тан побур­жу­ји­ва­њу, које већ почи­ње да га про­жи­ма…”

Ево­ла је у фаши­зму видео могућ­ност оства­ре­ња јед­ног иде­а­ла држа­ве који су, под раз­ли­чи­тим обли­ци­ма и тер­ми­ни­ма – испо­ве­да­ли мно­ги еми­нент­ни пред­став­ни­ци ари­сто­крат­ско-сакрал­ног погле­да на свет, од Пла­то­на, пре­ко Фри­дри­ха II и Дан­теа, до кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ра, попут Де Местра или Доно­са Кор­те­са. Непо­ко­ле­бљи­во веран тој тра­ди­ци­ји у доме­ну поли­ти­ке или мета­по­ли­ти­ке, Ево­ла је са одго­ва­ра­ју­ћег ста­но­ви­шта  видео у „фаши­зму режи­ма” тота­ли­та­ри­зам демо­са, изве­ден рево­лу­ци­јом „са дна”, уме­сто „са врха”. Сви њего­ви поли­тич­ки тек­сто­ви из тог вре­ме­на теже да „рек­ти­фи­ку­ју” фаши­зам, кри­ти­ку­ју­ћи њего­ву ствар­ност и пред­ла­жу­ћи алтер­на­ти­ве. Нарав­но, такви поку­ша­ји били су сасвим уза­луд­ни, не оста­вља­ју­ћи дру­гог тра­га у ствар­но­сти изу­зев денун­ци­ја­ци­ја за „анти­фа­ши­зам” и одго­ва­ра­ју­ћих подо­зре­ња „номен­кла­ту­ре”, уз повре­ме­не пре­ћут­не про­скрип­ци­је. Изли­шно је дода­ти да је за про­фе­си­о­нал­не „анти-фаши­сте” Ево­ла био и остао „нотор­ни фаши­ста”.

Тек је пре­стро­ја­ва­ње фаши­зма на пози­ци­је раси­стич­ке поли­ти­ке отво­ри­ло једи­ну могућ­ност директ­ног ути­ца­ја Ево­ле, с обзи­ром на њего­ве ква­ли­фи­ка­ци­је у том доме­ну, које су дале­ко пре­ва­зи­ла­зи­ле и нај­ви­ше доме­те оба­ве­ште­но­сти режим­ских иде­о­ло­га. Ква­ли­фи­ка­ци­је је упот­пу­нио про­у­ча­ва­ју­ћи раси­стич­ке док­три­не за рачун изда­вач­ке куће „Hoe­pli”, која му је пору­чи­ла сту­ди­ју. Ево­ли­на сту­ди­ја Il mito del san­gue^[37]Juli­us Evo­la: Il mito del san­gue, Мила­но, 1937. (Мит крви) син­те­тич­ки при­каз свих модер­них док­три­на расе, од Фих­те­о­ве, Де Гоби­но­о­ве и Чем­бер­ле­но­ве, до Кла­у­со­ве, Розен­бер­го­ве и Гин­те­ро­ве. Усле­ди­ла је књи­га Sin­te­si di dot­tri­na del­la raz­za^[38]Juli­us Evo­la: Sin­te­si di dot­tri­na del­la raz­za, Мила­но, 1941. (Син­те­за док­три­не расе), у којој Ево­ла кри­ти­ку­је мате­ри­ја­ли­стич­ку осно­ву модер­них раси­за­ма и пред­ла­же соп­стве­ну тео­ри­ју, у зна­ку зна­ку при­ма­та духов­ног аспек­та и одго­ва­ра­ју­ћег, уни­вер­зал­ног типа чове­ка који тран­сцен­ди­ра све посто­је­ће расно­ан­тр­о­по­ло­шке кате­го­ри­је и гра­ни­це.

Ево­ли­на тео­ри­ја при­ву­кла је вели­ку пажњу и накло­ност Мусо­ли­ни­ја, веро­ват­но силом ривал­ства пре­ма Хитле­ру, одно­сно наци­о­нал­со­ци­ја­ли­зму и одго­ва­ра­ју­ћем раси­зму. Али, посло­вич­но пово­дљи­ви Мусо­ли­ни брзо је пову­као свој impri­ma­tur са Ево­ли­ног дела, под при­ти­ском кле­ри­кал­них сна­га и дома­ћих „раси­ста”, чије је гро­теск­не фан­та­зи­је о нека­квој „ита­ли­јан­ској раси” извр­гао руглу, угро­жа­ва­ју­ћи им ауто­ри­тет и режим­ски поло­жај. Тако је једи­на могућ­ност директ­ног Ево­ли­ног ути­ца­ја на зва­нич­ну поли­ти­ку „фаши­зма режи­ма” била брзо и лако осу­је­ће­на.

И пре­ма тако­зва­ном „јевреј­ском пита­њу” Ево­лин поглед је зна­чај­но одсту­пао од лини­је орто­док­сног мате­ри­ја­ли­стич­ког раси­зма, раз­ви­ја­ју­ћи суге­сти­је садр­жа­не у Вај­нин­ге­ро­вом освр­ту.^[39]Otto Wei­nin­ger: Пол и карак­тер (погла­вље „Јевреј­ство”), Бео­град, 1986. По Ево­ли, модер­но, секу­ла­ри­зо­ва­но јевреј­ство, оту­ђе­но од соп­стве­не тра­ди­ци­је силом спољ­них усло­вља­ва­ња, било је прва жртва и поста­ло меди­јум суб­вер­зи­је.^[40]Juli­us Evo­la: Tre aspe­ti del pro­ble­ma ebra­i­co, Рим, 1973. У сту­ди­ји о поло­жа­ју Јевре­ја под фаши­змом, Рен­цо де Фели­ће свр­ста­ва Ево­лу међу оне рет­ке духо­ве „који су, пред­у­зев­ши један пут, зна­ли да га пре­ђу са досто­јан­ством и чак озбиљ­но­шћу, насу­прот мно­штва које је иза­бра­ло пут лажи, увре­де, пот­пу­ног одба­ци­ва­ња сва­ке кул­тур­не и морал­не вред­но­сти”.^[41]Ren­zo de Feli­ce: Sto­ria degli evrei ita­li­a­ni sot­to ili fasci­smo, Тори­но, 1961.

Иску­ства одно­са са „фаши­зми­ма” Ево­ла је сабрао и изло­жио у обли­ку вео­ма ори­ги­нал­не интер­пре­та­ци­је тог фено­ме­на, под инди­ка­тив­ним насло­вом Фаши­зам виђен с десна.^[42]Juli­us Evo­la: Il fasci­smo visto dal­la destra, Рим, 1970 (1964).

Post scrip­tum

У сушти­ни, изу­зи­ма­ју­ћи дру­штво Тра­ди­ци­је, које под­ра­зу­ме­ва само дужно­сти и одго­вор­но­сти, Ево­ла је увек и сву­да био сам и успра­ван човек „међу руше­ви­на­ма”. Био је тако уса­мљен и успра­ван међу руше­ви­на­ма Беча под бом­ба­ма, јед­ног про­лећ­ног дана 1945. Дру­ги су скла­ња­ли живо­те у под­зем­на скло­ни­шта, а он је остао сам, иза­зи­ва­ју­ћи суд­би­ну, под бом­ба­ма, за рад­ним сто­лом, за писа­ћом маши­ном, спо­кој­но сла­жу­ћи сло­ва сту­ди­је о масо­не­ри­ји. Један шрап­нел га је пого­дио у кич­му, оду­зев­ши му дожи­вот­но моћ кре­та­ња доњих удо­ва. Али удес га није нима­ло изме­нио, нити је устук­нуо са изгу­бље­ног места уса­мље­но­сти.

О тој Ево­ли­ној уса­мље­но­сти све­до­чи његов при­ја­тељ и вели­ки мај­стор ори­јен­тал­них сту­ди­ја Пио Фили­па­ни Ран­ко­ни: „Уса­мље­ност може бити див­на или бед­на; све зави­си од духа којим се она про­жи­вља­ва. Волим да себи пред­ста­вим Ево­ли­ну уса­мље­ност сли­ком њего­вог беч­ког борав­ка, током рата: када је, током нај­у­жа­сни­јих ави­он­ских бом­бар­до­ва­ња, тиши­на изме­ђу екс­пло­зи­ја била прот­ка­на тик-така­њем њего­ве писа­ће маши­не, над којом је, рав­но­ду­шан спрам окол­ног лома, наста­вљао да мир­но ради. Та врста уса­мље­но­сти, одби­ја­ња да сиђе у скло­ни­ште где су ,сви’ – откри­ва јед­ну spis­si­tu­do spi­ri­tu­a­lis што тран­сцен­ди­ра чак и док­три­ну посред­ством које је он изра­зио себе они­ма који су, у ства­ри, хте­ли да чују само тиши­ну.”^[43]Pio Filip­pa­ni-Ron­co­ni: Juli­us Evo­la: un desti­no, у Testi­mo­ni­an­ze su Evo­la, Рим, 1973.

Реч је о оној врсти уса­мље­но­сти коју човек све­сно бира и живи и која је осве­до­че­ње њего­ве сна­ге а не мањ­ка­во­сти. Жуди­мо за таквом уса­мље­но­шћу када се упу­ћу­је­мо пла­нин­ским врхо­ви­ма. По Ево­ли­ној опо­ру­ци, пепео њего­вог тела расут је по гле­че­ру врха Мон­те Роза, лета 1974. У ватри тела дух се осло­ба­ђа и одла­зи – зна се где. <

(Овај оглед прво­бит­но је обја­вљен као пого­вор у срп­ском изда­њу Мета­фи­зи­ке сек­са I Јули­ју­са Ево­ле, пре­вод са ита­ли­јан­ског Дубрав­ка Рајх, „Гра­дац”, Чачак, 1990)