ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ

Увод у арктичку теорију Б. Г. Тилака

 

 

„Погле­дај­мо се у лице! Ми смо Хипер­бо­реј­ци – доста добро зна­мо коли­ко по стра­ни живи­мо. ,Ни по земљи ни по мору нећеш наћи пут који води Хипер­бо­реј­ци­ма’: већ је Пин­дар то знао о нама. С оне стра­не севе­ра, леда и смр­ти – тамо је наш живот, тамо је наша сре­ћа!”

Фри­дрих Ниче, Анти­христ

 

„Сви смо ми са полар­ним пре­де­ли­ма, са полар­ним Сун­цем у вези… Ти леде­ни кра­је­ви су циљ свих наро­да, а сва­ко ко је зави­рио у то цар­ство леда постао је друк­чи­ји. Мене та зајед­ни­ца мртвих истра­жи­ва­ча у полар­ним кра­је­ви­ма нај­ви­ше и зани­ма. Зашто су ишли тамо? Зашто су се про­ме­ни­ли?”

Милош Црњан­ски, Код Хипер­бо­ре­ја­ца

 

 

 

Са ста­но­ви­шта древ­ног и непо­мра­че­ног, индо­е­вроп­ског иде­а­ла људ­ске цело­ви­то­сти и све­стра­но­сти[1] – Loko­manya Maha­raj Bâl Gangâdhar Tilak (1856-1920) нај­бли­ста­ви­ја је фигу­ра у гале­ри­ји зна­ме­ни­тих лич­но­сти XX сто­ле­ћа, јер је сво­јим живо­том и делом изра­зио врхун­ске могућ­но­сти чове­ка овог доба, на путе­ви­ма дру­штве­не акци­је и мудрач­ке кон­тем­пла­ци­је.

На путе­ви­ма дру­штве­не акци­је, Тилак је сме­ло пре­у­зео и сме­ло носио уло­гу пред­вод­ни­ка покре­та осло­бо­ђе­ња наро­да Инди­је од коло­ни­јал­не зато­че­но­сти, ка успо­ста­вља­њу нове индиј­ске држа­ве, који је, после њего­ве смр­ти, Махат­ма Ган­ди при­вео жеље­ном одре­ди­шту. Стил и надах­ну­тост, зама­шност и ефи­ка­сност бор­бе тог „оца индиј­ског осло­бо­ди­лач­ког покре­та” иза­зи­ва­ли су дивље­ња и у амби­јен­ти­ма вла­сти бри­тан­ске импе­ри­је, која језгро­ви­то осве­до­ча­ва изја­ва др В. Х. Рутер­дор­фа: „На широ­ким путе­ви­ма сла­ве, као осло­бо­ди­лац сво­је земље од стра­не доми­на­ци­је, Бал Ган­гад­хар Тилак сто­ји висо­ко, крај Маци­ни­ја, Вашинг­то­на и Дани­је­ла О’Ко­не­ла.”[2] Пред изло­же­ним одре­ђе­њем Тила­ко­вог исто­риј­ског места, J. T. Sun­der­land је поста­вио јед­но само при­вид­но рето­рич­ко пита­ње: „Није ли екс­тра­ва­гант­но рећи да је њего­во место крај Маци­ни­ја и лиде­ра аме­рич­ке бор­бе за неза­ви­сност? Нико од тих људи, који­ма читав свет ода­је почаст, није се за напре­дак и сло­бо­ду сво­је земље борио са више херој­ства и само­по­жр­тво­ва­ња од тог вели­ког сина Инди­је.” У Инди­ји, сећа­ње на Тила­ка окру­же­но је истрај­ним дивље­њем и захвал­но­шћу, осе­ћа­њи­ма која ује­ди­њу­ју и без­мер­не раз­ли­чи­то­сти, од поли­тич­ког до мудрач­ког пола дру­штве­не ствар­но­сти, од Махат­ме Ган­ди­ја до Сри Ауро­бин­до Гозеа. По Гозеу, Тила­ков „успех и пер­со­нал­ност узди­гли су га међу прво­кла­сне исто­риј­ске фигу­ре. Дело које је оста­вио за собом је нови сна­жни и само­по­у­зда­ни наци­о­нал­ни дух, пре­по­ро­ђе­на поли­тич­ка свест и живот наро­да, те жуд­ња за сло­бо­дом и акци­јом, вели­ки наци­о­нал­ни циљ. Сво­јим делом он је донео изван­ред­не ква­ли­те­те: спо­кој­ну, тиху и бес­ко­нач­ну хра­брост, непо­ко­ле­бљи­во хте­ње, гип­ку свест, изу­зет­ну визи­ју могућ­но­сти, моћ уоча­ва­ња при­ли­ка, сми­сао за акту­ел­ност, тана­ну спо­соб­ност за демо­крат­ско пред­во­ђе­ње…”[3]

На путе­ви­ма мудрач­ке кон­тем­пла­ци­је – који­ма се већ­ма посве­ћи­вао у дугим годи­на­ма честих там­но­ва­ња, када су га судо­ви коло­ни­јал­не вла­сти одва­ја­ли од све­та непо­сред­не поли­тич­ке акци­је – Тилак је ство­рио три вели­чан­стве­на дела спо­зна­је тре­зо­ра ари­јан­ске тра­ди­ци­је. У пита­њу су још увек непре­ва­зи­ђе­ни, нај­да­ле­ко­се­жни­ји и нај­сме­ли­ји а нео­спо­ре­ни доме­ти у исто­ри­ји индо­е­вроп­ских истра­жи­ва­ња. У сту­ди­ји Ори­он (The Orion, 1893) Тилак је изло­жио сво­ја истра­жи­ва­ња доба ства­ра­ња (одно­сно првог виђе­ња) језгра вед­ске тра­ди­ци­је, те нала­зи­ма који све­до­че о миле­ни­ју­ми­ма древ­ни­јем вре­ме­ну од оног прет­по­ста­вље­ног при индо­ло­шким кате­дра­ма. У сту­ди­ји Арк­тич­ка домо­ви­на Веда (The Arc­tic Home in the Vedas, 1903) Тилак је изло­жио сво­ја тра­га­ња за пра­по­стој­би­ном вед­ске тра­ди­ци­је – тра­гом посред­них или непо­сред­них вед­ских иска­за, широ­ких индо­е­вроп­ских поред­би, те савре­ме­них науч­них сазна­ња – што га је одве­ло до полар­них и око­ло­по­лар­них про­сто­ра. Конач­но, у делу Sri­mad Bha­ga­vad-GitaRahasya (1915) Тилак је изло­жио надах­ну­ту и спек­та­ку­лар­ну егзе­ге­зу Bha­ga­vad-Gita по наче­лу пре­вас­ход­но­сти или супер­и­ор­но­сти те нужно­сти пута акци­је, одно­сно Kar­ma-yoga­. На том месту Тила­ков мудрач­ки пут кон­тем­пла­ци­је суо­ча­ва маги­страл­ни пут акци­је, те је сто­га овде упут­но пре­не­ти мишље­ње Махат­ме Ган­ди­ја:

„Нико, за Тила­ко­ва живо­та, ни данас, није посе­до­вао дубље и шире позна­ва­ње sha­stra од њега. Њего­во ремек-дело, комен­тар Bha­ga­vad-Gita, оста­ће непре­ва­зи­ђе­но за још дуго вре­ме­на које дола­зи. Нико није пред­у­зео савр­ше­ни­ја истра­жи­ва­ња пита­ња која се узди­жу из Bha­ga­vad-Gita и Веда.”[4]

 

GitaRahasya или кате­го­рич­ки импе­ра­тив ето­са акци­је

 

Прем­да је тема GitaRahasya[5] изван доме­на нашег изла­га­ња, сма­тра­мо да је сва­ки при­ступ Тила­ко­вом делу нео­п­ход­но, макар и лети­мич­но, запо­че­ти од тог једин­стве­ног комен­та­ра Bha­ga­vad-Gita, јер он садр­жи суштин­ске изра­зе њего­вог погле­да на свет. У пита­њу је егзе­гет­ска демон­стра­ци­ја јед­ног мета­фи­зич­ког погле­да на свет који иде­ал­но почи­ва на упо­ри­шти­ма шко­ле Адва­и­та Ведан­та, дакле на наче­ли­ма апсо­лут­ног мони­зма ведан­ти­стич­ке тра­ди­ци­је која учи о иде­ал­ној и нерас­ки­ди­вој спре­зи три­ја­де чове­ка или субјек­тив­ног пола ствар­но­сти, све­та (све­то­ва) и објек­тив­ног, космо­тво­рач­ког, пола ствар­но­сти.

Под све­тлом апсо­лут­ног мони­зма, Тилак у Bha­ga­vad-Gita пре­по­зна­је мани­фе­ста­ци­ју док­три­не иде­ал­ног једин­ства три­ја­де које од чове­ка изи­ску­је трај­ну акци­ју као спе­ци­фич­ни облик нужно­сти пан-космич­ке дело­твор­но­сти и ево­лу­ци­је. За раз­ли­ку од број­них комен­та­ра који у Bha­ga­vad-Gita виде посте­пе­но при­во­ђе­ње уче­ни­ка (Arju­ne) супрем­ном обли­ку рели­ги­о­зно­сти, по фор­му­ли дуа­ли­зма људ­ског и божан­ског прин­ци­па, где се чове­ку пре­по­ру­чу­је повла­че­ње из све­та акци­је и „паси­о­ни­ра­но пре­пу­шта­ње” божан­ској вољи, или пуко обо­жа­ва­ње – Тилак исти­че вред­но­сну и хије­рар­хиј­ску доми­нан­ту уче­ња о путу акци­је (Kar­mayoga­). По Тила­ку, у Bha­ga­vad-Gita су тој доми­нан­ти под­ре­ђе­ни и у њу инте­гри­са­ни пут обо­жа­ва­ња и пут сазна­ња, дакле Bhak­tiyoga и Jna­nayoga­:

„Ја се раз­ли­ку­јем од ско­ро свих комен­та­то­ра када кажем да Bha­ga­vad-Gita нала­же акци­ју чак и након пости­за­ња савр­шен­ства у (дисци­пли­на­ма) Jna­na (сазна­ња) и Bhak­ti (обо­жа­ва­ња), те дости­за­ња Божан­ства посред­ством тих сред­ста­ва (путе­ва). Наи­ме, посто­ји темељ­но једин­ство које подр­жа­ва Ishva­ra (Логос), чове­ка и свет. Свет је у посто­ја­њу јер је Логос то хтео. Њего­во Хте­ње држи га у зајед­ни­ци. Човек тежи досе­за­њу једин­ства са Богом; и када је то једин­ство постиг­ну­то, инди­ви­ду­ал­но хте­ње се сли­ва у Уни­вер­зал­но Хте­ње. Када је то достиг­ну­то, да ли ће инди­ви­ду­ал­но (ја) рећи: ,Ја нећу дела­ти, ја нећу помо­ћи све­ту’ – све­ту који јесте јер је Хте­ње са којим је тра­жио једин­ство Хте­ло да он јесте? То не почи­ва на разум­но­сти. То не кажем ја већ то Bha­ga­vad-Gita каже. Kris­hna је сам рекао да не посто­ји ништа у сва три све­та што би он желео сте­ћи а ипак он (у њима) делу­је. Он делу­је, јер ако не би дело­вао – свет би про­пао. Ако човек тра­жи ује­ди­ње­ње са Божан­ством – он нужно мора тра­жи­ти и ује­ди­ње­ње са потре­ба­ма све­та, те за то дела­ти. Ако не делу­је – онда једин­ство није савр­ше­но, јер је то (само) једи­ње­ње два еле­мен­та (човек и Бог) изван тре­ћег, а тре­ћи (свет) је напу­штен.”[6]

По основ­ном вед­ском наче­лу које од чове­ка изи­ску­је опо­на­ша­ње космо­тво­рач­ких (божан­ских) дела, уче­ње Кри­шне је еми­нент­ни позив чове­ку да се при­дру­жи космо­тво­ре­њу, подр­жа­ва­ју­ћи и подра­жа­ва­ју­ћи не само божан­ске акци­је већ и одго­ва­ра­ју­ћу метап­си­хо­ло­ги­ју: као што је и Кри­шна, у сва три све­та, сло­бо­дан од потре­ба жуд­њи – тако и човек тре­ба да делу­је неза­ви­сно од кори­сто­љу­би­вих или паси­о­ни­ра­них пори­ва инфе­ри­ор­них еле­ме­на­та свог саста­ва, који су плод и вла­сни­штво Pra­kr­ti (при­мор­ди­јал­не суп­стан­ци­је при­ро­де). Уче­ње Bha­ga­vad-Gita је пре­вас­ход­но осве­тља­ва­ње мета­фи­зич­ког коре­на акци­је, те афир­ма­ци­ја кате­го­рич­ког импе­ра­ти­ва дело­твор­но­сти, суве­ре­но узви­ше­не над свим усло­вља­ва­њи­ма, по маги­страл­ној фор­му­ли дужно­сти: „Јед­на­ко вред­ну­ју­ћи задо­вољ­ство и бол, доби­так и губи­так, побе­ду и пораз – устај дакле у бор­бу; тако нећеш пре­кр­ши­ти закон.” (II, 38)

Сво­ју акти­ви­стич­ку егзе­ге­зу Bha­ga­vad-Gita Тилак подр­жа­ва и демон­стра­ци­јом син­те­зе апсо­лут­ног мони­зма и дуа­ли­зма, свој­стве­не шко­ли Samkhya, која се фор­ми­ра­ла упра­во у вре­ме ства­ра­ња Bha­ga­vad-Gita. Пара­докс те син­те­зе је је само при­ви­дан, јер су у пита­њу два раз­ли­чи­та момен­та или ступ­ња једин­стве­не тежње. Језгро­ви­то рече­но, про­блем дуа­ли­зма Purus­ha (не-актив­ни и непро­мен­љи­ви пол инте­ли­ги­бил­не ствар­но­сти) и Pra­kr­ti бива раз­ре­шен на рази­ни апсо­лут­ног мони­зма, одно­сно одго­ва­ра­ју­ћим путе­ви­ма тран­сцен­ден­ци­је кроз коју усло­вља­ва­ни субје­кат поста­је субјект усло­вља­ва­ња: „Овај свет (овде) је (моја) инфе­ри­ор­на ствар­ност” – учи Арју­на Кри­шна – „сто­га спо­знај моју дру­гу, супер­и­ор­ну при­ро­ду која се састо­ји од живо­та, о херо­ју сна­жне миши­це који подр­жа­ваш битак овог све­та.” (VII, 5) И даље: „Има­ју­ћи мене за вођу, при­ро­да пора­ђа скуп покрет­них и непо­крет­них ства­ри; тим путем (сред­ством), о сине Кну­ти, свет се одви­ја и поно­во се одви­ја.” (X, 9)

Све­тло изло­же­ног пози­тив­но одре­ђу­је maya као део kar­ma, одно­сно пан­ко­смич­ке акци­је, у функ­ци­ји раз­во­ја космо­тво­ре­ви­не. Упра­во је људ­ска тежња ка спо­зна­ји и једи­ње­њу са објек­тив­ним, инте­ли­ги­бил­ним, полом ствар­но­сти – доказ и залог њего­ве сло­бо­де спрам усло­вља­ва­ња или ути­ца­ја који поти­чу из Pra­kr­ti и maya. И тим путем осло­бо­ђе­ња човек поста­је актив­ни са-уче­сник космич­ког раз­во­ја, „одви­ја­ња све­та”.

„Акти­ви­стич­ку” интер­пре­та­ци­ју уче­ња Bha­ga­vad-Gita Тилак подр­жа­ва и чиње­ни­цом изван­ред­ног богат­ства и хете­ро­ге­но­сти тума­че­ња тог нај­по­пу­лар­ни­јег дела инду­и­стич­ке тра­ди­ци­је: „Нема комен­та­то­ра Bha­ga­vad-Gita који није бра­нио сво­ју оми­ље­ну тео­ри­ју и који није поку­шао да је подр­жи пока­зу­ју­ћи како му упра­во Bha­ga­vad-Gita пру­жа подр­шку. Закљу­чак који сам из тога извео је да Bha­ga­vad-Gita бра­ни изво­ђе­ње акци­је у овом све­ту чак и након ује­ди­ње­ња са супрем­ним божан­ством посред­ством Jna­na и Bhak­ti. Та акци­ја мора бити извр­ше­на ради одр­жа­ва­ња кре­та­ња све­та исправ­ним путем раз­во­ја који је Космо­тво­рац одре­дио све­ту до даљег.”

Зна­ча­јан део Gita-Rahasya посве­ћен је осве­тља­ва­њу зна­ча­ја и зна­че­ња Bha­ga­vad-Gita у огром­ном обзор­ју исто­ри­је етич­ких док­три­на Исто­ка и Запа­да, од Ари­сто­те­ла, пре­ко хри­шћан­ских писа­ца, до фило­соф­ских пра­ва­ца модер­ног доба. Низ ком­па­ра­тив­ним екс­кур­зи­ја Тилак окон­ча­ва афир­ма­ци­јом супер­и­ор­но­сти etho­sa Кри­шни­не док­три­не, те тако Bha­ga­vad-Gita попри­ма уло­гу врхов­ног кри­те­ри­ју­ма или арби­тра вред­но­ва­ња свих оста­лих етич­ких систе­ма. Јасно је да у изло­же­ном порет­ку вред­но­сти вео­ма лоше про­ла­зе ети­ке систе­ма који неги­ра­ју мета­фи­зич­ки Апсо­лут и апсо­лу­ти­зу­ју свет наста­ја­ња, дакле тво­ре­не усло­вља­ва­њи­ма све­та мате­ри­јал­не нужно­сти или „режи­ма кван­ти­те­та”, од хедо­ни­зма до мате­ри­ја­ли­зма, раци­о­на­ли­зма, пози­ти­ви­зма, ути­ли­та­ри­зма, рела­ти­ви­зма, etc. Са дру­ге стра­не, повољ­ну оце­ну доби­ја­ју систе­ми који при­зна­ју и афир­ми­шу мета­фи­зич­ка упо­ри­шта etho­sa. По Тила­ку, етич­кој док­три­ни Bha­ga­vad-Gita нај­бли­жи су Шопен­ха­у­ер, Кант и Грин са Pro­le­go­me­na to Ethics.

Тила­ко­ва ком­па­ра­тив­на раз­ма­тра­ња етич­ких систе­ма не би заслу­жи­ва­ла посеб­ну пажњу да су се задо­во­љи­ла уви­ђа­њем одбој­но­сти и срод­но­сти те изра­жа­ва­њем иди­о­син­кра­зи­ја и сим­па­ти­ја.

Наи­ме, при кри­ти­ци а-мета­фи­зич­ких или анти-мета­фи­зич­ких ети­ка Тилак дале­ко­се­жно пре­ва­зи­ла­зи ста­ња њихо­ве акту­ел­но­сти или фор­мал­не мани­фе­сто­ва­но­сти, упу­ћен њихо­вим вир­ту­ал­но­сти­ма. Тилак „ожи­вља­ва” те систе­ме ети­ке пер­спек­ти­ва­ма њима има­нент­не логи­ке, ка конач­ним кон­се­квен­ца­ма: све такве пер­спек­ти­ве или логич­ке про­јек­ци­је карак­те­ри­ше регре­сив­на тен­ден­ци­ја у зна­ку али­је­на­ци­је од режи­ма ква­ли­те­та, ка самом дну режи­ма кван­ти­те­та. Зани­мљи­во је уочи­ти да таква Тила­ко­ва опа­жа­ња пот­пу­но коин­ци­ди­ра­ју са оним које је европ­ски учи­тељ апсо­лут­ног мони­зма, Рене Генон, изло­жио у сво­јим кри­ти­ка­ма иде­ја, уста­но­ва и про­це­са модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је.[7]

Исцрп­не поред­бе Кан­то­ве те Гри­но­ве ети­ке са etho­som Кри­шни­ног уче­ња Тилак окон­ча­ва језгро­ви­том дефи­ни­ци­јом етич­ког систе­ма Bha­ga­vad-Gita: „Жуде­ћи (vasa­nat­mi­ka) разум делат­ни­ка је од већег зна­ча­ја него њего­ва спољ­на акци­ја; 2) када је чист (vyava­sayatmi­ka) разум постао само­о­бу­зет (atma-nis­hta) и сло­бо­дан од сум­њи те посто­јан – и прак­тич­ни разум постао је тако чист и про­све­тљен; 3) делат­ник (sthi­ta­praj­na), чист је разум, на такав начин, постао посто­јан и чврст, сам по себи је изнад вла­сти држа­ња; 4) њего­во држа­ње или власт етич­но­сти узди­же се из њего­вог само­пре­по­зна­ва­ју­ћег разу­ма, постав­ши суве­ре­ним те стан­дард за обич­ног чове­ка; и 5) посто­ји само један прин­цип у обли­ку Atman-a који про­жи­ма и тело (pin­da) и космос (brah­man­da) те Atman уну­тар тела жуди да се оства­ри (то је осло­бо­ђе­ње или moks­ha) његов чист и све­о­бу­хва­тан облик; и када је човек оства­рио његов чист облик, он сти­че само­пре­по­зна­ју­ћу (atman­pamya) визи­ју кроз све ство­ре­не ства­ри.”[8]

 

При­ро­да Тила­ко­вог при­сту­па тра­ди­ци­ји

 

Нај­ви­ша осло­бо­ди­лач­ка уло­га коју је Тилак пре­у­зео на дру­штве­ној сце­ни Инди­је савр­ше­но је потвр­ди­ла њего­ве иде­а­ле изра­же­не кроз осве­тља­ва­ње etho­sa акци­је садр­жа­ног у уче­њу Bha­ga­vad-Gita. У пита­њу је еми­нент­ни при­мер мани­фе­ста­ци­је темељ­ног наче­ла индо­е­вроп­ског etho­sa акци­је који од људи изи­ску­је спре­гу и једин­ство мисли и дела, иде­ја и прак­се. Са дру­ге стра­не, агон­ска при­ро­да Тила­ка осве­до­чи­ла се и кроз њего­ва истра­жи­ва­ња вед­ске тра­ди­ци­је. Под све­тлом чиње­ни­це да је про­блем тем­по­рал­но­сти или исто­рич­но­сти људ­ског бића у сре­ди­шту индо­е­вроп­ске духов­не пусто­ло­ви­не која увек и сву­да тежи пре­вла­да­ва­њу свих огра­ни­че­ња вре­ме­на и про­сто­ра – Тила­ко­ва сусре­ђе­ност на пита­ња вре­ме­на и про­сто­ра при­мор­ди­јал­не мани­фе­ста­ци­је језгра вед­ске тра­ди­ци­је попри­ма и сми­сао вели­чан­стве­ног мета­фи­зич­ког прег­ну­ћа упу­ће­ног пре­вла­да­ва­њу посто­је­ћих гра­ни­ца спо­зна­је. Дакле, уј вишем сми­слу, Тила­ко­ва истра­жи­вач­ка дела су еми­нент­ни изра­зи бор­бе про­тив јед­ног обли­ка maya који посто­ји захва­љу­ју­ћи људ­ском незна­њу (avidya) или сла­бо­сти.

При­сту­па­ју­ћи вед­ској тра­ди­ци­ји пита­њи­ма од нао­ко секун­дар­ног зна­ча­ја, која само при­вид­но не доди­ру­ју сушти­не, дакле про­блем „шта” пору­чу­је та тра­ди­ци­ја – Тилак је посред­ним путем доспео и до сре­ди­шта њеног зна­ча­ја. Дру­гим речи­ма, запи­та­ност о „када” и „где” поре­кла вед­ске тра­ди­ци­је дове­ла је Тила­ка до оног „шта” вед­ске док­три­не, до откри­ћа гео­фи­зич­ке осно­ве вели­ке и једин­стве­не теме индо­е­вроп­ских кул­ту­ра: веч­на и тотал­на бор­ба изме­ђу сила „све­тло­сти” и сила „таме”.

За раз­ли­ку од доми­нант­не истра­жи­вач­ке тен­ден­ци­је, пред­во­ђе­не ауто­ри­те­том Мак­са Миле­ра, која је и ста­рост вед­ских спо­ме­ни­ка одре­ђи­ва­ла пре­вас­ход­но фило­ло­шком опти­ком – Тилак је пред­у­зео спек­та­ку­лар­но про­ши­ри­ва­ње репер­то­а­ра спо­знај­них сред­ста­ва, од астро­но­ми­је, мете­о­ро­ло­ги­је, гео­ло­ги­је и био­ло­ги­је, до архе­о­ло­ги­је и пале­он­то­ло­ги­је. У недо­стат­ку дру­гих спо­знај­них сред­ста­ва, Макс Милер је тра­ја­ње циклу­са вед­ске лите­ра­ту­ре (Chhan­da, Man­tra, Brah­ma­na и Sutra) одре­дио пот­пу­но про­из­вољ­но (по 200 годи­на), те је на таквој прет­по­став­ци засно­вао и про­це­ну исхо­ди­шног вре­ме­на првих обли­ка Веда. Наи­ме, како је утвр­ђе­но да је послед­њи циклус, Сутра, досе­гао свој конач­ни облик у IV сто­ле­ћу пре нове ере, Милер је јед­но­став­ним збра­ја­њем прет­по­ста­вље­них тра­ја­ња фор­ми­ра­ња циклу­са доспео до XII сто­ле­ћа пре нове ере као гра­нич­ног доме­та древ­но­сти вед­ске лите­ра­ту­ре.[9] Уоста­лом, о непо­у­зда­но­сти фило­ло­шке опти­ке за утвр­ђи­ва­ње древ­но­сти и тра­ја­ња вед­ских циклу­са довољ­но све­до­че нала­зи Марит­на Хаи­га, који је фило­ло­шким дедук­ци­ја­ма, те уз помоћ поред­би са ана­лог­ном пери­о­ди­за­ци­јом ста­ро­ки­не­ске лите­ра­ту­ре, закљу­чио да су прве вед­ске хим­не наста­ле (или „виђе­не”) у дру­гој поло­ви­ни тре­ћег миле­ни­ју­ма ста­ре ере.

Про­ши­рив­ши спо­знај­на сред­ства, при­ме­њу­ју­ћи мно­га сазна­ња при­род­них нау­ка сво­га вре­ме­на, Тилак је изло­же­не гра­ни­це древ­но­сти Веда поме­рио за неко­ли­ко миле­ни­ју­ма. Једи­но зна­чај­но огра­ни­че­ње Тила­ко­вог при­сту­па вед­ској тра­ди­ци­ји није толи­ко карак­те­ри­стич­но за њего­ву спо­знај­ну пер­спек­ти­ву већ за цели­ну тада­шњих индо­е­вроп­ских истра­жи­ва­ња: у пита­њу је огра­ни­че­ње свој­стве­но нату­ра­ли­стич­кој шко­ли, одно­сно њеној скло­но­сти да у мито­ви­ма и фигу­ра­ма индо­е­вроп­ских пан­те­о­на види искљу­чи­во кри­ста­ли­за­ци­је дожи­вља­ја, иску­ста­ва и спо­зна­ја при­род­них фено­ме­на. Под све­тлом теко­ви­на пото­њег раз­во­ја све раз­у­ђе­ни­јих индо­е­вроп­ских истра­жи­ва­ња, такво огра­ни­че­ње зна­че­ња тре­зо­ра тра­ди­ци­је у домен пуког нату­ра­ли­зма је пот­пу­но нео­др­жи­во: у пита­њу је само јед­но од мно­штва лица кри­ста­ла нашег насле­ђа.

Изван­ред­ни зна­чај Тила­ко­вог при­сту­па тра­ди­ци­ји почи­ва и у чиње­ни­ци да је он нату­ра­ли­стич­ке пер­спек­ти­ве спо­зна­је раз­вио до крај­њих доме­та, опре­мљен број­ним науч­ним сазна­њи­ма која су савр­ше­но одго­ва­ра­ла упра­во ори­јен­та­ци­ји нату­ра­ли­стич­ке шко­ле.

Пола­зе­ћи од чиње­ни­це да вед­ска Sam­hi­tas и Brah­ma­nas одли­ку­је изван­ред­ни сту­пањ очу­ва­но­сти – због уве­ре­ња чува­ра те тра­ди­ци­је да су у пита­њу тво­ре­ви­не божан­ског поре­кла[10] – Тилак је покло­нио пот­пу­но пове­ре­ње садр­жа­ним иска­зи­ма астро­ном­ске и мете­о­ро­ло­шке, гео­граф­ске и при­ро­до­слов­не акту­ел­но­сти, сусре­ђу­ју­ћи сво­ју позор­ност и запи­та­ност упра­во ка оним мести­ма лите­ра­ту­ре која нату­ра­ли­стич­ка шко­ла (са тео­ри­ја­ма про­ле­ћа и зоре) није могла ваља­но обја­сни­ти те ваља­но пре­ве­сти. У оба дела посве­ће­на вед­ској тра­ди­ци­ји Тилак је пру­жио низ убе­дљи­вих демон­стра­ци­ја немо­ћи нату­ра­ли­стич­ке шко­ле и њене фило­ло­шке мето­де која је при пре­во­ђе­њу таквих тајан­стве­них места пре­че­сто изда­ва­ла сво­је фило­ло­шке и гра­ма­тич­ке кри­те­ри­ју­ме да би неја­сно­сти учи­ни­ла при­вид­но јасним те сагла­сним са дог­ма­тич­ном пред­ста­вом о вре­ме­ну и про­сто­ру исхо­ди­шта Sam­hi­tas.

Нео­п­ход­но је иста­ћи да Тила­ко­ва дела – прем­да посред­но дока­зу­ју огра­ни­че­ња фило­ло­шке опти­ке – упра­во у доме­ну фило­ло­ги­је пру­жа­ју супрем­ну демон­стра­ци­ју зна­ња и само­пре­гор­но­сти. Са ста­но­ви­шта мор­фо­ло­ги­је инте­лек­ту­ал­них прег­ну­ћа, Тила­ко­ва основ­на спо­знај­на мето­да је узор­ни израз тра­ди­ци­о­нал­ног пута индук­ци­је, по дефи­ни­ци­ји кате­дре Јули­ју­са Ево­ле: „При­бли­жа­ва­ње дис­кур­зив­ног мишље­ња духов­ној инту­и­ци­ји у којој се оства­ри­ва­ње инте­гра­ци­ја и ује­ди­ње­ње раз­ли­чи­тих еле­ме­на­та, суче­ље­них у једин­стве­ном зна­че­њу и једин­стве­ном прин­ци­пу.”[11]

У сушти­ни, Тила­ко­во дело је маги­страл­ни израз индиј­ских пан­ди­та, јед­на од послед­њих вели­чан­стве­них мани­фе­ста­ци­ја нај­ви­ших ква­ли­те­та умне суб­стан­ци­је и есен­ци­је, фор­ми­ра­не и чува­не кроз миле­нар­на душев­на, инте­лек­ту­ал­на и инту­и­тив­на прег­ну­ћа. У пита­њу је плод чуде­сног ума, фор­ми­ра­ног миле­нар­ним тру­дом гене­ра­ци­ја мудра­ца, посве­ће­них нај­стро­жим дисци­пли­на­ма и нај­ви­шим зада­ци­ма, од мемо­ри­са­ња басно­слов­них тре­зо­ра све­тих књи­га, пре­ко овла­да­ва­ња нај­сло­же­ни­јим систе­ми­ма логи­ке, до узди­за­ња космич­ких мосто­ва изме­ђу субјек­тив­ног и објек­тив­ног пола ствар­но­сти, изме­ђу чове­ка и Апсо­лу­та.

 

Од Ори­о­на до Арк­ти­ка

 

Прво Тила­ко­во истра­жи­ва­ње, изло­же­но у Ори­о­ну, пола­зи од чиње­ни­це обред­не функ­ци­је вед­ских све­тих књи­га. Ако наше изла­га­ње пра­те и неу­пу­ће­ни, зна­чај те чиње­ни­це нео­п­ход­но је осве­тли­ти поја­шње­њем сми­сла вед­ских жртве­них обре­да, уз помоћ маги­страл­не кате­дре Пиа Фили­па­ни­ја-Ран­ко­ни­ја (Pio Filip­pa­ni-Ran­co­ni): „За вед­ске Ари­је добра дела се састо­је у извр­ша­ва­њу про­пи­са­не жртве и на жртви почи­ва сав про­пи­са­ни духов­ни живот древ­ног Инду­са… Жртва прет­по­ста­вља обред­ну ево­ка­ци­ју и учвр­шће­ње космич­ких прин­ци­па, који су, изван чове­ка, силе уни­вер­зал­не При­ро­де, а уну­тар чове­ка су пси­хо-физич­ке енер­ги­је; те енер­ги­је покре­ћу и чине кохе­рент­ном њего­ву теле­сну струк­ту­ру. Истин­ска сушти­на обред­не жртве је кон­са­кра­ци­ја (diksã), то јест пре­нос јед­не жртве или суп­стан­ци­је од про­фа­ног ка сакрал­ном ста­њу. Тај пре­нос пре­о­бра­жа­ва уну­тра­шње ста­ње оно­га ко га врши или ко нала­же врше­ње, те нада­све пре­о­бра­жа­ва његов однос са тана­ним сила­ма које пред­во­де њего­во посто­ја­ње. Сто­га је вед­ско жртво­ва­ње еми­нент­но магиј­ско. Жртва омо­гу­ћа­ва кому­ни­ка­ци­ју изме­ђу про­фа­ног све­та ,чиње­ни­ца’ и све­тог све­та ,енер­ги­ја’; све­ште­ник, чији је небе­ски про­то­тип (бог) Agni, слу­жи као опу­но­мо­ће­ник при­но­си­о­ца жртве (yãjamãna) и исто­вре­ме­но као посла­ник бого­ва. Дакле, при­но­си­лац жртве је ,госпо­дар’ (isa) бого­ва које при­зи­ва, јер их маги­јом при­ну­ђа­ва на сво­ју вољу.”[12]

Кате­дра Пија Фили­па­ни­ја-Рако­ни­ја нам посред­но обја­шња­ва и сми­сао сво­је­вр­сног „тех­ни­ци­зма” свој­стве­ног не само вед­ским већ и свим еми­нент­ним индо­е­вроп­ским обли­ци­ма рели­ги­о­зно­сти, те општи став Индо­е­вро­пља­на да успех обре­да не зави­си од вере или паси­је већ једи­но од тех­нич­ке пра­вил­но­сти њего­ве извед­бе.

Сад се може­мо вра­ти­ти пола­зи­шту Тила­ко­вих истра­жи­ва­ња: како су вед­ски обре­ди били у чвр­стој спре­зи са про­це­си­ма при­ро­де и одре­ђе­ним кли­мак­си­ма годи­шњег циклу­са – они су изи­ски­ва­ли од све­ште­ни­ка висо­ке ступ­ње­ве астро­ном­ских зна­ња. По Тила­ко­вим нала­зи­ма, вед­ски ris­hi су зна­ли и раз­ли­ке изме­ђу сиде­рал­не и земаљ­ске годи­не, те сфе­рич­ки облик пла­не­те.[13] По истом нала­зу, у нај­древ­ни­јем сло­ју вед­ске рели­ги­о­зно­сти годи­шњи циклус није почи­њао зим­ским сол­сти­ци­јем већ про­лећ­ном рав­но­дне­ви­цом, када Сун­це „пре­ла­зи” еква­тор и запо­чи­ње свој пут пре­ко север­не хемис­фе­ре, озна­чен тер­ми­ни­ма Deva­lo­ka и Devayana („пут бого­ва”, „пут Сун­ца”), насу­прот Pitra­lo­ka или Pitrayana, који на рази­ни тог мета­ге­о­граф­ског сим­бо­ли­зма одго­ва­ра­ју јужној хемис­фе­ри.

За Тила­ко­ва истра­жи­ва­ња изло­же­на у Ори­о­ну од пре­суд­ног зна­ча­ја је налаз вед­ских иска­за кон­јук­ци­ја одре­ђе­них сазве­жђа и про­лећ­не рав­но­дне­ви­це (дакле почет­ка древ­не вед­ске годи­не), јер се уз помоћ астро­ном­ских зна­ња такви иска­зи могу лако дати­ра­ти. У вед­ској лите­ра­ту­ри Тилак је уочио низ посред­них и непо­сред­них осве­до­че­ња кон­јук­ци­ја сазве­жђа и про­лећ­не рав­но­дне­ви­це који одго­ва­ра покре­ту про­лећ­не рав­но­дне­ви­це пре­ко Ори­о­на до Пле­ја­да; такав низ осве­до­ча­ва миле­ни­ји­ма дуг ток обра­зо­ва­ња или „вође­ња” вед­ске лите­ра­ту­ре.

Сиде­рал­ни сек­стант омо­гу­ћа­ва и егзе­гет­ска осве­тље­ња; при­ме­ри­це, по Тила­ку, „пола­зе­ћи од прет­по­став­ке да је про­лећ­на рав­но­дне­ви­ца била у сазве­жђу Ори­он, ми тиме има­мо лако и јед­но­став­но обја­шње­ње којим три основ­на божан­ства хин­ду-мито­ло­ги­је могу бити истра­же­на и одре­ђе­на у том делу небе­са. Vis­hnu пред­ста­вља срећ­на вре­ме­на Vasan­ta, Rudra вла­да над непо­го­да­ма, а Pra­ja­pa­ti, божан­ство жртви, запо­чи­ње годи­ну када се сви тро­је нала­зе на истом месту. Ту је Vis­hnu одбио Vara­ha (Rig-Veda, I, 61, 7); ту је Indra убио Vri­tra и ту је Rudra хај­као Pra­ja­pa­ti, у обли­ку Yajna или оном у којем је себе жртво­вао. Небе­ски Gand, раз­два­ја­ју­ћи виши и нижи свет, био је, тако­ђе, у истом под­руч­ју и кроз то под­руч­је поста­вио је ста­зу ка пре­де­лу Yama. Украт­ко, три­ја­да хин­ду пан­те­о­на била је пот­пу­но пред­ста­вље­на у сазве­жђу Ори­он када је про­лећ­на рав­но­дне­ви­ца била тамо. Касни­ји писци опи­си­ва­ли су ту три­ја­ду у обли­ку сазве­жђа Пса; након рече­ног, мислим да нема тешко­ће да се пре­по­зна та пер­со­ни­фи­ко­ва­на три­ја­да у Ори­о­ну, који има три зве­зде у гла­ви а крај ногу га пра­те пси (Canis). Било и тешко наћи на небе­си­ма неко дру­го место где су сви ти еле­мен­ти спрег­ну­ти на тако зани­мљив начин.”[14]

„Ори­он­ску тео­ри­ју” Тилак је подр­жао и мно­гим ана­ло­ги­ја­ма на дру­гим путе­ви­ма индо­е­вроп­ске дија­спо­ре. При­ме­ри­це, хелен­ски Ори­он поти­че од коре­на који озна­ча­ва појам „почет­ка”, као што у инду­и­стич­ком доме­ну Agra­hayani (који су ту поне­кад упо­тре­бља­ва као сино­ним за Mri­ga, одно­сно Ори­о­на) дослов­но озна­ча­ва поче­так годи­не.

Тила­ко­ва дале­ко­се­жна и надах­ну­та истра­жи­ва­ња под­сти­чу и спрем­ну мемо­ри­ју европ­ског чита­о­ца ка одго­ва­ра­ју­ћим еле­мен­ти­ма соп­стве­ног насле­ђа, дакле ка спо­ме­ни­ци­ма при­мор­ди­јал­ног индо­е­вроп­ског једин­ства. При­ме­ри­це, Тила­ко­ва подр­жа­ва­ња „ори­он­ске тео­ри­је” нала­зи­ма пове­за­но­сти вед­ске све­те пре­ђе и све­тог тка­ња са Ори­о­но­вим опа­са­чем, који тако­ђе сим­бо­ли­ше опа­сач Pra­ja­pa­ti, боги­ње божан­ских ства­ра­ња и плод­но­сти – ево­ци­ра­ју у мемо­ри­ји европ­ског чита­о­ца низ ана­лог­них кри­ста­ли­за­ци­ја тра­ди­ци­је, од Скан­ди­на­ви­је до Бал­ка­на. У скан­ди­нав­ској тра­ди­ци­ји, пре­сли­ца Frig­ge, Оди­но­ве супру­ге и Бал­дро­ве мај­ке, боги­ње плод­но­сти, љуба­ви, бра­ко­ва и мате­рин­ства – тако­ђе се нала­зи у сазве­жђу Ори­он, које сто­га ту носи име „Фри­гин опа­сач” (Frig­gja­roc­kr). За исти поре­дак сиде­рал­ног сим­бо­ли­зма веза­но је и пре­да­ње о гер­ман­ској Brec­hti која хоће да два­на­ест „пра­зних вре­те­на” про­ту­ри „кроз про­зор”, одно­сно кроз „бож­ји про­зор годи­не”.[15] Нат­ко Ноди­ло тач­но уоча­ва да су исту поја­ву виде­ли и наши пра­пре­ци, јер је „наше име Ори­о­ну ,Баби­ни шта­пи’ или ,Баби­на штап­ка’”.[16]

Јасно, у пита­њу је оста­ре­ла сло­вен­ска Frig­ga, одно­сно оста­ре­ла супру­га суве­рен­ског бога Вида, те та ста­рост можда ука­зу­је на древ­ност мемо­ри­је вре­ме­на када је про­лећ­на рав­но­дне­ви­ца пада­ла у сазве­жђе Ори­он и када је пре­ђа њего­вог опа­са­ча поти­ца­ла од вре­те­на сло­вен­ске боги­ње плод­но­сти.[17]

Уз помоћ мапе дина­ми­ке пре­це­си­ја поло­жа­ја про­лећ­не рав­но­дне­ви­це, Тилак је одре­дио и дати­рао чети­ри основ­на циклу­са-пери­о­да раз­во­ја вед­ске тра­ди­ци­је. Први пери­од, пре-ори­он­ски, обу­хва­та вре­ме изме­ђу шестог и четвр­тог миле­ни­ју­ма: то је пери­од у којем вед­ска тра­ди­ци­ја још није била кри­ста­ли­са­на у нама позна­те лите­рар­не обли­ке. Дру­ги циклус-пери­од, када је про­лећ­на рав­но­дне­ви­ца била у сазве­жђу Ори­он, при­ла­зе­ћи сазве­жђу Пле­ја­де, обу­хва­та пери­од од четвр­тог миле­ни­ју­ма до два­де­сет петог сто­ле­ћа. у пита­њу је нај­ста­ри­ји пери­од-циклус, обе­ле­жен ства­ра­њем мно­гих вед­ских хим­ни, те основ­них струк­ту­ра мито­ло­шке и рели­гиј­ске тра­ди­ци­је. Пери­од од два­де­сет петог до четр­на­е­стог сто­ле­ћа пре нове ере Тилак озна­ча­ва син­таг­мом „пери­од Пле­ја­де”. По Тила­ку, тај пери­од карак­те­ри­ше сла­бље­ње мемо­ри­је зна­че­ња пору­ка вед­ске тра­ди­ци­је, што иза­зи­ва сна­жне и вели­ке покре­те про­ми­шља­ња и егзе­гет­ских осве­тља­ва­ња насле­ђа. Један од одго­во­ра на иза­зо­ве сла­бље­ња мемо­ри­је је пред­у­зе­ће ску­пља­ња те свр­ста­ва­ња насле­ђа, Sam­hi­ta, у систе­мат­ске књи­ге. То је и пери­од Tait­ti­riya Sam­hi­ta те мно­гих Brah­ma­na. Послед­њи пери­од тра­је од шестог сто­ле­ћа пре нове ере до буди­стич­ке реак­ци­је на изро­ђа­ва­ње брах­ма­ни­зма; обе­ле­жен је ства­ра­ње Sutra и ван­ред­ним раз­во­јем дис­кур­зив­ног мишље­ња, те уста­но­вље­њем мно­гих dar­sha­na, одно­сно раз­ли­чи­тих спо­знај­них погле­да на вед­ско насле­ђе.

„Ори­он­ску” визи­ју раз­во­ја вед­ске тра­ди­ци­је Тилак је знат­но изо­штрио и попра­вио на путе­ви­ма сле­де­ћег истра­жи­ва­ња, неу­по­ре­ди­во дале­ко­се­жни­јег и зама­шни­јег, које га је одве­ло арк­тич­кој пра­по­стој­би­ни исхо­ди­шта Веда. У истра­жи­ва­њу под насло­вом The Arc­tic Home in the Vedas, Тилак је знат­но про­ши­рио и репер­то­ар спо­знај­них сред­ста­ва, од гео­ло­ги­је до архе­о­ло­ги­је, те су прва погла­вља њего­вог дела нека врста com­pen­di­u­ma одго­ва­ра­ју­ћих, савре­ме­них, науч­них сазна­ња, што омо­гу­ћа­ва чита­о­цу да се упо­зна не само са врли­на­ма Тила­ко­вих опти­ка, већ и са исто­ри­јом и осо­би­на­ма гео­фи­зич­ких усло­ва живо­та у полар­ним и око­ло­по­лар­ним обла­сти­ма. Ује­ди­њу­ју­ћи таква „спољ­на” осве­тља­ва­ња вед­ске тра­ди­ци­је са оним „уну­тра­шњим”, изве­де­ним нај­стро­жом фило­ло­шком мето­дом „индек­са пој­мо­ва” (Ber­ga­in­ge) – Тилак је оства­рио једин­стве­ну визи­ју којом је про­зрео при­мор­ди­јал­ни, арк­тич­ки, зави­чај вед­ског наро­да те Индо­е­вро­пља­на. Са том инте­грал­ном визи­јом Тилак је откри­вао и пове­зи­вао срод­не или исто­вет­не иска­зе мемо­ри­је при­мор­ди­јал­ног зави­ча­ја у низу индо­е­вроп­ских кул­ту­ра, те их је кроз таква суче­ља­ва­ња међу­соб­но осве­тља­вао и раз­ја­шња­вао рекон­стру­и­шу­ћи опште пра-пам­ће­ње арк­тич­ких усло­ва живо­та и ката­стро­фал­не гла­ци­ја­ци­је која је раз­гна­ла Индо­е­вро­пља­не ка раз­ли­чи­тим и миле­ни­ји­ма дугим путе­ви­ма дија­спо­ре.

Сле­де­ћи спо­знај­не пер­спек­ти­ве нату­ра­ли­стич­ке шко­ле, Тилак је у вед­ској лите­ра­ту­ри уочио без­број осве­до­че­ња при­род­них фено­ме­на које није могу­ће обја­сни­ти тео­ри­ја­ма зоре или про­ле­ћа, већ једи­но њего­вом, арк­тич­ком, тео­ри­јом. При­ме­ри­це, са нату­ра­ли­стич­ког ста­но­ви­шта, опис све­те пла­ни­не Меру из Махаб­ха­ра­те, честе ево­ка­ци­је шесто­ме­сеч­ног дана и шесто­ме­сеч­не ноћи, при­зо­ре зоре или сви­та­ња који кру­же око хори­зон­та, или фигу­ру бога Индре што носи небе­са на врху јар­бо­ла те их обр­ће као точак – није могу­ће при­ве­сти дру­гом до арк­тич­ком иску­ству.

Наш саже­ти при­каз може­мо закљу­чи­ти судом да је Тилак сво­јим сме­лим а убе­дљи­вим и нео­спо­ре­ним истра­жи­ва­њи­ма пру­жио не само јед­ну спек­та­ку­лар­ну тео­ри­ју вре­ме­на и про­сто­ра пра­по­стој­би­не вед­ске тра­ди­ци­је, већ и вели­чан­стве­но осве­до­че­ње при­мор­ди­јал­ног једин­ства Индо­е­вро­пља­на.

 

Кри­ти­ка пред Тила­ко­вим делом

 

Пре него што сим­бо­лич­ки изра­зи­мо захвал­ност Локо­ма­њи Маха­ра­ју Тила­ку на даро­ви­ма, нео­п­хо­дан је један inter­mez­zo који ћемо испу­ни­ти освр­том на однос кри­ти­ке спрам „ори­он­ске” и „арк­тич­ке тео­ри­је”. Једин­стве­ност Тила­ко­вих тео­ри­ја изра­же­на је и једин­стве­но­шћу њихо­ве рецеп­ци­је у амби­јен­ти­ма ака­дем­ске кри­ти­ке; прем­да те амби­јен­те карак­те­ри­ше истрај­ни дух жесто­ких поле­ми­ка и пово­дом пита­ња од микрон­ских димен­зи­ја зна­ча­ја и зна­че­ња – Тила­ко­ве тео­ри­је, макро­скоп­ских раз­ме­ра, нису до данас дожи­ве­ле ни јед­но озбиљ­ни­је оспо­ра­ва­ње.

Ипак, изо­ста­ле су и пози­тив­не те кон­крет­не после­ди­це Тила­ко­вих откри­ћа у раз­во­ју индо­е­вроп­ских истра­жи­ва­ња. Sum­ma sum­ma­rum, само је поја­ва сту­ди­је Ори­он иза­зва­ла јасне изра­зе позор­но­сти струч­ња­ка, те подр­шку мно­гих врхун­ских ауто­ри­те­та тог вре­ме­на, од Max Mülle­ra, пре­ко Whit­neya и Jako­bia до Blo­om­fi­el­da. Испо­ве­да­ју­ћи апри­ор­ну скеп­су коју је про­ду­бље­на лек­ти­ра Тила­ко­вог дела пре­о­бра­зи­ла у пот­пу­но пове­ре­ње, јер га је оно „убе­ди­ло по свим суштин­ским пита­њи­ма” – др Mau­ri­ce Blo­om­fi­eld је луцид­но наго­ве­стио будућ­ност Тила­ко­вих нала­за, те дубо­ке раз­ло­ге њихо­ве (при­вре­ме­не) постра­ње­но­сти: „Исто­ри­ја, тај хро­нич­ни попра­вљач, има­ће неу­о­би­ча­је­но пуне руке посла да би аси­ми­ло­ва­ла резул­та­те Тила­ко­вих откри­ћа и поде­си­ла њена сред­ства пре­ма новим пер­спек­ти­ва­ма.”[18]

Усво­јив­ши blo­om­fi­el­dov­sku але­го­рич­ност, могли бисмо рећи да титан­ски терет сту­ди­је The Arc­tic in the Vedas запра­во поти­ре и сахра­њу­је посто­је­ћу исто­ри­ју те изи­ску­је рађа­ње нове учи­те­љи­це живо­та, пот­пу­но друк­чи­јег кова и уче­ња. Пред вели­чи­ном таквих зах­те­ва и чуде­сно­шћу нових пер­спек­ти­ва које је отво­ри­ла „арк­тич­ка тео­ри­ја” – ака­дем­ска кри­ти­ка је дослов­но зане­ме­ла. Сна­гу иза­зо­ва Тила­ко­вих тео­ри­ја одме­ра­ва деце­ни­ја­ма дуго ћута­ње индо­ло­га, немоћ­них да оспо­ре, али и да усво­је њихо­ве рево­лу­ци­о­нар­не пер­спек­ти­ве спо­зна­је исти­не, које очи­то оче­ку­ју сме­лост буду­ћих гене­ра­ци­ја истра­жи­ва­ча. Недо­ста­так сме­ло­сти углед­ни­ци ака­дем­ске кул­ту­ре бар сим­бо­лич­но иску­пљу­ју осе­ћа­њем за ети­ке­ци­ју: у при­ка­зи­ма вед­ских исхо­ди­шта, помен Тила­ко­вих тео­ри­ја, као пла­у­за­бил­них алтер­на­ти­ва, постао је ско­ро кон­вен­ци­о­на­лан знак науч­не објек­тив­но­сти.

Основ­ни изго­вор за уздр­жа­ност ака­дем­ске кул­ту­ре пред фасци­нант­ним пер­спек­ти­ва­ма Тила­ко­вих откри­ћа је недо­ста­так мате­ри­јал­них, архе­о­ло­шких дока­за посто­ја­ња арк­тич­ке циви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре. Наи­ме, за свест модер­ног чове­ка, про­же­ту разно­вр­сним демо­ни­ја­ма режи­ма наста­ја­ња и неста­ја­ња, мате­ри­је и кван­ти­те­та, непојм­љи­во је да може посто­ја­ти циви­ли­за­ци­ја, те одго­ва­ра­ју­ћа кул­ту­ра, која сво­ја бит­на осве­до­че­ња не пове­ра­ва трај­ни­ма мате­ри­ја­ли­ма. Са дру­ге стра­не, ако мате­ри­јал­ни тра­го­ви арк­тич­ке циви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре посто­је – они су дубо­ко скри­ве­ни под „веч­ним ледом”. Ипак, ако је таква циви­ли­за­ци­ја те кул­ту­ра посто­ја­ла, онај је зра­чи­ла сво­је ути­ца­је макар на окол­не про­сто­ре, у доме­ну уме­ре­не кли­ме, где бисмо мора­ли сре­сти бар неке њихо­ве тра­го­ве и спо­ме­ни­ке. Међу­тим, посто­ја­ње таквих тра­го­ва и спо­ме­ни­ка је посред­но и одлуч­но пори­ца­ла нај­по­пу­лар­ни­ја и нај­и­страј­ни­ја архе­о­ло­шка тео­ри­ја (данас може­мо рећи: заблу­да) о вре­ме­ни­ма и прав­ци­ма циви­ли­за­циј­ских про­це­са. По тој тео­ри­ји, „дифу­зи­о­ни­стич­кој”, сви вели­ки пра­и­сто­риј­ски спо­ме­ни­ци Евро­пе, од Сто­ун­хен­џа до Вин­че, ода­ју посред­ни или непо­сред­ни ути­цај бли­ско­и­сточ­них и источ­но­ме­ди­те­ран­ских кул­ту­ра, те им вре­мен­ски усле­ђу­ју.

Ту зна­чај­ну пре­пре­ку за усва­ја­ње Тила­ко­ве тео­ри­је укло­ни­ло је откри­ће изван­ред­но пре­ци­зног сред­ства за одре­ђи­ва­ње ста­ро­сти пра­и­сто­риј­ских спо­ме­ни­ка: ради­о­кар­бон 14.[19] По суду Coli­na Ren­fre­wa, „то откри­ће је разо­ри­ло сло­же­ни систем међу­за­ви­сних хро­но­ло­ги­ја[20] који је обез­бе­ђи­вао осно­ву за нај­ве­ћу гра­ђе­ви­ну архе­о­ло­шких сту­ди­ја: тео­ри­ју кул­тур­них дифу­зи­ја… Рево­лу­ци­ја у хро­но­ло­ги­ји пока­зу­је да су мега­лит­ске гроб­ни­це Евро­пе и мета­лур­ги­ја Бал­ка­на ста­ри­ји од прет­по­ста­вље­них меди­те­ран­ских про­то­ти­по­ва.”[21]

При­ме­ном ради­о­кар­бо­на 14 тако­ђе је утвр­ђе­но да ни спо­ме­ни­ци мега­лит­ске кул­ту­ре нису дела егеј­ских неи­ма­ра (како су твр­ди­ли заступ­ни­ци „дифу­зи­о­ни­стич­ке тео­ри­је”) већ да су за миле­ни­јум ста­ри­ји од егеј­ских мону­ме­на­та. „Сада је јасно и да су мега­лит­ске гроб­ни­це биле диза­не у Вели­кој Бри­та­ни­ји пре четвр­тог миле­ни­ју­ма, дакле читав миле­ни­јум пре мону­мен­тал­не архи­тек­ту­ре источ­ног Меди­те­ра­на и око хиља­ду пет сто­ти­на годи­на пре узди­за­ња пира­ми­да. Поре­кло тих европ­ских оби­ча­ја и спо­ме­ни­ка тре­ба тра­жи­ти не на Бли­ском Исто­ку већ у самој Евро­пи.”[22]

Дакле, ако „дифу­зи­о­ни­стич­ка тео­ри­ја” има неке осно­ве – онда су прав­ци дифу­зи­ја пот­пу­но супрот­ни од пре­ду­го прет­по­ста­вља­них; про­це­си циви­ли­зо­ва­ња све­та текли су од Евро­пе ка Бли­ском Исто­ку, од севе­ра ка југу. То је и гло­бал­ни пра­вац индо­е­вроп­ских осва­ја­ња и мигра­ци­ја. Уоста­лом, у нај­ра­зви­је­ни­јој бли­ско­и­сточ­ној циви­ли­за­ци­ји ста­рог доба, у циви­ли­за­ци­ји Егип­та, поред еле­ме­на­та „хтон­ске” тра­ди­ци­је (који ће касни­је пре­о­вла­да­ти кроз три­јумф кул­та Ози­ри­са те „демо­кра­ти­за­ци­ју” посмрт­них путе­ва, уз укла­ња­ње свих испи­та херој­ства) уоч­љи­ве су број­не, доми­нант­не, кри­ста­ли­за­ци­је индо­е­вроп­ских тема и струк­ту­ра, од нагла­ше­не три­пар­тит­но­сти дру­штве­ног порет­ка и „солар­не” рели­ги­о­зно­сти те уран­ских пра­ва­ца мета­фи­зич­ких реа­ли­за­ци­ја људ­ског еле­мен­та, пре­ко дра­ма­ти­за­ци­ја дуа­ли­зма ред­–ха­ос или све­тлост­–та­ма и типич­но индо­е­вроп­ских обли­ка космо­ства­ра­ња, до тра­го­ва упра­во арк­тич­ког кален­да­ра. Већ први спо­ме­ни­ци еги­пат­ске циви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре осве­до­ча­ва­ју висо­ки сту­пањ раз­во­ја, узди­жу­ћи се напре­чац, из пра­зни­не, без прет­ход­ни­ца и кон­ти­ну­и­те­та, што нас уве­ра­ва да је у пита­њу један „увоз”, дело стра­них осва­ја­ча. Изве­сно је да је тај „увоз”, због раз­ло­га о који­ма може­мо само да нага­ђа­мо, инте­гри­сао еле­мен­те домо­ро­дач­ке кул­ту­ре, о чему све­до­че број­не непо­мир­љи­ве про­тив­реч­но­сти те док­три­нар­не неко­хе­рент­но­сти које садр­же и први, дакле нај­ста­ри­ји и пре­суд­ни, сло­је­ви ста­ро­е­ги­пат­ског циви­ли­за­циј­ског чуда и њего­ве тра­ди­ци­је.

 

Један низ европ­ских инту­и­ци­ја арк­тич­ке пра­до­мо­ви­не

 

За сим­бо­лич­ни узвра­ћај захвал­но­сти Loko­manya Maha­ra­ju Tila­ku на даро­ви­ма иза­бра­ли смо ево­ка­ци­ју јед­ног низа европ­ских инту­и­ци­ја арк­тич­ке пра­до­мо­ви­не Евро­пља­на те Индо­е­вро­пља­на.

Већ нам Херо­дот пру­жа све­до­чан­ство о јед­ном хелен­ском прет­ход­ни­ку Тила­ка на путе­ви­ма спо­зна­је арк­тич­ке пра­до­мо­ви­не, о Ари­сте­ју са Про­ко­не­са који је – надах­нут Апо­ло­ном те пре­да­њем о њего­вом хипер­бо­реј­ском зави­ча­ју, где одла­зи сва­ке зиме – кре­нуо тра­гом хипер­бо­реј­ског бога, доспев­ши до Исе­до­ни­је. По Херо­до­ту, у сво­јим песма­ма Ари­стеј је учио да „иза Исе­до­ња­на ста­ну­ју Арим­па­си, људи са јед­ним оком,[23] а да су даље иза њих орло­ви, чува­ри зла­та, а још даље од ових, све до мор­ске оба­ле, ста­ну­ју Хипер­бо­реј­ци”.[24] Под све­тлом индо­е­вроп­ске сим­бо­ло­ги­је, у тим орло­ви­ма и њихо­вом зла­ту – из неса­чу­ва­них Арим­па­ских песа­ма Ари­сте­ја – може­мо лако пре­по­зна­ти обе­леж­ја солар­но­сти и при­мор­ди­јал­но­сти хипер­бо­реј­ске пра­до­мо­ви­не, која је, тран­спо­зи­ци­јом про­сто­ра у вре­ме, пове­за­на са мит­ским „злат­ним добом”. По низу хелен­ских мемо­ри­ја, из те хипер­бо­реј­ске пра­до­мо­ви­не Ахај­ци су доне­ли култ Апо­ло­на, а по тра­ди­ци­ји коју пре­но­си Плу­тарх, у арк­тич­ким пре­де­ли­ма – где Сун­це зала­зи само један час днев­но током чита­вог месе­ца и где ноћ није там­на већ слич­на сумра­ку – сни­ва Кро­нос, бог злат­ног доба.[25]

И у Херо­до­то­вом све­до­че­њу да су Хипер­бо­реј­ци сво­је завет­не даро­ве, уви­је­не у пше­нич­ну сла­му, сла­ли, шта­фет­но, од наро­да до наро­да, од крај­њег севе­ра Евро­а­зи­је до хелен­ског југа и остр­ва Дела (IV, 33) – може­мо јасно пре­по­зна­ти јед­ну кри­ста­ли­за­ци­ју мемо­ри­је индо­е­вроп­ских мигра­ци­ја или пре­но­са при­мор­ди­јал­них вред­но­сти. За успо­ме­ну на смрт хипер­бо­реј­ских дево­ја­ка које су први пут доне­ле даро­ве, „дел­ске девој­ке и мом­ци секу сво­ју косу; уочи свад­бе одсе­ку девој­ке себи један пра­мен косе, оба­ви­ја­ју га око вре­те­на и ста­вља­ју на гроб… а сви мом­ци са Дела омо­та­ва­ју пра­мен косе око јед­не зеле­не гран­чи­це и тако­ђе ста­вља­ју на гроб.”[26] Изло­же­ни риту­ал одла­га­ња пра­ме­но­ва косе недво­сми­сле­но при­па­да сим­бо­ли­зму афир­ма­ци­је уче­шћа у хипер­бо­реј­ској тра­ди­ци­ји, те вер­но­сти њеним вред­но­сти­ма. Поме­ну­ти жит­ни омо­тач у који су поло­же­ни хипер­бо­реј­ски даро­ви јасно сим­бо­ли­ше веч­ност тих вред­но­сти.

И у касној хелен­ској те рим­ској тра­ди­ци­ји нала­зи­мо број­не ево­ка­ци­је хипер­бо­реј­ске земље веч­не све­тло­сти: Thu­le ulti­ma a sole nomen habens. О веро­до­стој­но­сти те мемо­ри­је све­до­чи и чиње­ни­ца да исту Тулу (Thu­le) нала­зи­мо у број­ним тра­ди­ци­ја­ма пре­ко­лум­бов­ске Аме­ри­ке. И тамо је Tul­la или Tul­lan мит­ска „земља Сун­ца”, која се нала­зи на „дале­ком Севе­ру”, код „вели­ких вода”, ода­кле поти­чу пле­ме­на Нахуа, Асте­ка и Тол­те­ка. Тол­те­ци су и сре­ди­ште сво­је импе­ри­је назва­ли Тула, по општем тра­ди­ци­о­нал­ном обра­сцу тран­спо­зи­ци­је топо­ни­ма или име­на сакрал­не гео­гра­фи­је. По јед­ној леген­ди пле­ме­на Кви­ке, из Цен­трал­не Аме­ри­ке, њего­ви пре­ци су пред­у­зе­ли пут поврат­ка ка пра­до­мо­ви­ни, ка земљи веч­не све­тло­сти, али су је нашли под ледом и у тми­ни, без Сун­ца.[27]

Јасно је да се изло­же­не изо­мор­фи­је не могу обја­сни­ти тео­ри­јом дифу­зи­је, услед непо­сто­ја­ња ма какве везе изме­ђу хелен­ског и пра­а­ме­рич­ког све­та. Изве­сно је само да пле­ме­на пре­ко­лум­бов­ске Аме­ри­ке поти­чу из Ази­је,[28] те да је њихо­ва мигра­ци­ја била изве­де­на нај­ка­сни­је у осмом миле­ни­ју­му, дакле при кра­ју послед­ње гла­ци­ја­ци­је која је зале­ди­ла Берин­гов море­уз, омо­гу­ћив­ши пре­лаз. У пита­њу је иста гла­ци­ја­ци­ја која је, по Тила­ку, покре­ну­ла прве вели­ке тала­се индо­е­вроп­ских мигра­ци­ја.

По уче­њу Ренеа Гено­на (Rene Gue­non), „име Тула дато је при­лич­но раз­ли­чи­тим обла­сти­ма јер се и данас нала­зи у Руси­ји, као и у Цен­трал­ној Аме­ри­ци,[29]) без ика­кве сум­ње мора се мисли­ти да је сва­ка од тих обла­сти, у мање или више уда­ље­ним епо­ха­ма, била седи­ште спи­ри­ту­ал­не вла­сти као ема­на­ци­ја оне при­мор­ди­јал­не (дослов­но полар­не) Туле… Реч Тула у сан­скри­ту зна­чи вага и посеб­но озна­ча­ва зоди­јач­ки знак тог име­на; али, по кине­ској тра­ди­ци­ји, зве­зда­на Вага је прво­бит­но била сазве­жђе Вели­ког Медве­да. То опа­жа­ње је од нај­ве­ћег зна­ча­ја, јер сим­бо­ли­зам који се везу­је за Вели­ког Медве­да је при­род­но и на нај­у­жи начин пове­зан са сим­бо­ли­змом Север­ног пола.”[30]

У пер­спек­ти­ва­ма евро­а­зиј­ских ана­ло­ги­ја, слав­ном Пин­да­ро­вом уче­њу да пут ка Хипер­бо­ре­ји не води „ни по земљи ни по мору” – одго­ва­ра уче­њу Li-Tzea о див­ној арк­тич­кој земљи до које се „не може сти­ћи ни бро­дом, ни коли­ма, већ једи­но летом духа”.[31] У том духу пра-мемо­ри­је, по уче­њи­ма тибе­тан­ских лама, почи­ва мит­ска све­та земља тра­ди­ци­је, Sham­ba­la, коју иста тра­ди­ци­ја одре­ђу­је у прав­цу дале­ког севе­ра.[32]

Сећа­ња на хипер­бо­реј­ску, арк­тич­ку, пра­до­мо­ви­ну тра­ди­ци­је нагло су изби­ла и ожи­ве­ла у сумра­ку рим­ске импе­ри­је, кри­ста­ли­са­на око кул­та „непо­бе­ди­вог Сун­ца”, Sol invic­tus, на упо­ри­шти­ма послед­ње одбра­не иде­је Рима, осна­жи­ва­не надом да ће хипер­бо­реј­ски Апо­лон ина­у­гу­ри­са­ти ново злат­но доба Рима.[33] Тако је Кон­стан­ци­је Хлор пред­у­зео поход ка бри­тан­ским остр­ви­ма не само да би тамо потвр­дио ауто­ри­тет иде­је Рима већ и да би „досе­гао нај­све­ти­ју земљу, нај­бли­жу небу”, те кон­тем­пли­рао „дан ско­ро без ноћи”. Та хипер­бо­реј­ска мемо­ри­ја про­си­ја­ва кроз ико­но­гра­фи­ју рето­ри­ке која је окру­жи­ва­ла импе­ра­то­ра Кон­стан­ти­на, хва­ле­ћи њего­ву пред­о­дре­ђе­ност за уло­гу спа­си­о­ца импе­ри­је и врли­не њего­вог поре­кла, јер је рођен „нај­бли­же бого­ви­ма”, одно­сно на север­ним гра­ни­ца­ма земље; на севе­ру, по истој апо­ло­ги­ји, „Сун­це не зала­зи” и тамо се нала­зе све­ти­ја места од меди­те­ран­ских, јер су „бли­жа небу”.[34]

И у кул­ту­ри сред­њо­ве­ко­вља сачу­ва­ни су број­ни руди­мен­ти пра­се­ћа­ња на север­ну колев­ку европ­ских наро­да; по Јор­да­не­со­вој исто­ри­ји Гота, те арк­тич­ке обла­сти су „qua­si offi­ci­na gen­ti­um aut cer­te velut nati­o­num”.

Међу прет­ход­ни­ци­ма на путе­ви­ма Тила­ко­вих истра­жи­ва­ња индо­е­вроп­ске пра­до­мо­ви­не исти­че се фигу­ра астро­но­ма послед­њег фран­цу­ског кра­ља, Jean Sylvain Baillya (1736 – гиљо­ти­ни­ран 1793). Може­мо само жали­ти што Тилак није знао за раз­ми­шља­ње кра­љев­ског астро­но­ма над неким древ­ним индиј­ским астро­ном­ским мапа­ма које су му доно­си­ли миси­о­на­ри и пут­ни­ци из Инди­је. Са вели­ким изне­на­ђе­њем и запи­та­но­шћу Bailly је мислио да су у пита­њу астро­ном­ске опсер­ва­ци­је неког „непо­зна­тог наро­да” (прет­по­ста­вљао је Атлан­ти­ђа­на), на путе­ви­ма мигра­ци­је од крај­њег севе­ра ка југу. Зани­мљи­во је да су ти нала­зи и кра­љев­ског астро­но­ма под­ста­кли да истра­жу­је нату­ра­ли­стич­ки сми­сао дра­ма број­них мито­ло­шких фигу­ра, од ста­ро­е­ги­пат­ске, пре­ко хелен­ске, до скан­ди­нав­ске, од Ози­ри­са, пре­ко Про­спер­пи­не и Адо­ни­са до Freyje и њеног супру­га. У свим тим мито­ло­шким иска­зи­ма тра­ди­ци­је Bailly је умео да спо­зна јасне тра­го­ве сећа­ња на арк­тич­ку пра­по­стој­би­ну: „Када ује­ди­ни­мо те тра­ди­ци­је, често мут­не и кон­фу­зне, са запа­ње­но­шћу опа­жа­мо да оне све теже истом циљу, који њихо­ва исхо­ди­шта поста­вља на север.”[35]

У епо­хи три­јум­фал­ног поле­та модер­не циви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре те ско­ро општих, еуфо­рич­них нада­ња у испу­ње­ње обе­ћа­них бла­го­ста­ња, Фри­дрих Ниче (Fri­e­drch Nietzsche) надах­ну­тим мета­фо­ра­ма хипер­бо­реј­ске само­бит­но­сти изра­жа­ва сво­ју постра­ње­ност и осло­бо­ђе­ност од модер­них илу­зи­ја: „Погле­дај­мо се у лице! Ми смо Хипер­бо­реј­ци – добро зна­мо коли­ко по стра­ни живи­мо. ,Ни по земљи, ни по мору нећеш наћи пут који води Хипер­бо­реј­ци­ма’: већ је Пин­дар то знао о нама. С оне стра­не севе­ра, леда и смр­ти – тамо је наш живот, тамо је наша сре­ћа… Откри­ли смо сре­ћу, позна­је­мо пут, нашли смо излаз из лави­рин­та ста­рог чита­ве миле­ни­ју­ме. Ко би га ина­че нашао? Модер­ни човек можда? – ,Не знам куда идем ни отку­да дола­зим’ – узди­ше модер­ни човек. Од те модер­но­сти смо се раз­бо­ле­ли – од гњи­лог мира, од кука­вич­ког ком­про­ми­са, од све нечи­сто­ће модер­ног да и не.”

И наш Милош Црњан­ски, тра­га­ју­ћи чита­вог ства­ра­лач­ког живо­та за иде­ал­ним зави­ча­јем,[36] дола­зи, конач­но, међу Хипер­бо­реј­це: „Док сам оби­ла­зио Швед­ску и Нор­ве­шку, био сам уобра­зио да тамо идем да видим земље у соци­ја­ли­зму, напрет­ку. Али то није било тач­но. Сад, када се она­мо вра­ћам у сећа­њу, видим да сам тамо ишао зато што ме је нешто нео­до­љи­во вукло пре­ма дале­ком севе­ру… Мене те везе Евро­пе, Ази­је и Аме­ри­ке теше као неко мир­но, бистро, пла­во море кроз које кора­чам, лага­но одла­зе­ћи пре­ма севе­ру, у Хипер­бо­ре­ју.[37]

Већ смо у Мапи (анти)уто­пи­ја[38] иста­кли сми­сао Хипер­бо­ре­је у погле­ду на свет Мило­ша Црњан­ског: она је иде­ал­ни, пози­тив­ни пол ствар­но­сти од кога се њени доми­нант­ни про­це­си само­у­ни­ште­ња и изро­ђа­ва­ња уда­ља­ва­ју, ка дну ката­стро­фе. Овде свет ула­зи у рат – а тамо, у Хипер­бо­ре­ји, вла­да веч­ни мир; овде тама пада по спо­ме­ни­ци­ма европ­ске кул­ту­ре које јуна­ци Код Хипер­бо­ре­ја­ца оби­ла­зе и опра­шта­ју се од њих, као да их послед­њи пут виде – а тамо „полар­но Сун­це не зала­зи ни ноћу”. Упра­во та анти-уто­пи­ја, Хипер­бо­ре­ја и њено „непо­бе­ди­во Сун­це”, чини сна­гу којом Црњан­ски одо­ле­ва сила­ма таме и раза­ра­ња модер­не Евро­пе. У сред при­пре­ма за европ­ски гра­ђан­ски рат, у коме ће се суко­би­ти брат­ски наро­ди, потом­ци Хипер­бо­ре­ја­ца, Црњан­ски мисли­ма и сно­ви­ма одла­зи у Хипер­бо­ре­ју, „под веч­ним Сун­цем, у веч­ној радо­сти, веч­ној сре­ћи”. Хипер­бо­ре­ја је и супрем­на „веза међу наро­ди­ма и земља­ма”, јер „све нам, каже Вер­ги­ли­је, дола­зи из тих север­них зема­ља, од Хипер­бо­ре­ја­ца”.

У XX сто­ле­ћу, Црњан­ски није уса­мљен у сво­јој хипер­бо­реј­ској жуд­њи; он при­па­да неком тај­ном брат­ству које оку­пља и људе акци­је и људе кон­тем­пла­ци­је, од полар­них истра­жи­ва­ча до песни­ка и мудра­ца. Вели­ки полар­ни истра­жи­вач Cha­ret испо­ве­да дубо­ки раз­лог пусто­лов­них пред­у­зе­ћа када каже да „изнад север­ног кру­га нема више Фран­цу­за, Нема­ца, Енгле­за; тамо су само људи”. Ту иде­ју про­ду­жа­ва Ернст Јин­гер (Ernst Jünger): „Ностал­ги­ја за север­ним полом у XIX и XX сто­ле­ћу под­се­ћа на тра­га­ња за фило­соф­ским каме­ном, јер је Полар­ни круг тако­ђе Апсо­лут у коме не може опста­ти ни јед­на дифе­рен­ци­ра­на већ само при­мор­ди­јал­на (ори­ги­нал­на) сна­га.”[39]

Ностал­ги­ја за нашом хипер­бо­реј­ском пра­до­мо­ви­ном је и ностал­ги­ја будућ­но­сти; она је сна­га која дола­зи из дале­ка и дале­ко сме­ра, сао­не стра­не хори­зон­та крај­њих исхо­да ове нака­зне, тро­вач­ке и лихвар­ске „модер­не циви­ли­за­ци­је” и њене пот­кул­ту­ре, њених кул­то­ва и идо­ла­три­ја демо­на и фети­ша еко­но­ми­је наста­ја­ња и неста­ја­ња, њених систе­ма „либе­рал­ног” или „држав­ног” капи­та­ли­зма. Исто­риј­ско иску­ство нас учи да је демо­ни­ја еко­но­ми­је и капи­та­ли­зма сво­ју моћ сти­ца­ла екс­пло­а­ти­шу­ћи и под­сти­чу­ћи наци­о­нал­не и дру­ге раз­ли­ке које при­па­да­ју све­ту пуких кон­ти­ген­ци­ја. Сто­га су пер­спек­ти­ве хипер­бо­реј­ске или индо­е­вроп­ске спо­зна­је само­бит­но­сти и ори­ги­нал­но­сти, са оне стра­не све­то­ва исто­риј­ских кон­ти­ген­ци­ја, еми­нент­ни путе­ви осло­ба­ђа­ња од опсе­на и усло­вља­ва­ња „мрач­ног доба”, kali yuga, или „доба каљу­ге”, у зна­ку доми­на­ци­је демо­ни­је еко­но­ми­је и капи­та­ли­зма.

Сво­јим дели­ма Локо­ма­ња Маха­рај Бал Ган­гад­хар Тилак пру­жио је вели­чан­стве­ни допри­нос спо­зна­ја­ма индо­е­вроп­ске само­бит­но­сти, педа­го­шки демон­стри­ра­ју­ћи суве­рен­ску мето­ду пре­вла­да­ва­ња таме незна­ња и при­ви­да, по фор­му­ли древ­не мудро­сти: „Не бори се про­тив мра­ка – упа­ли све­тлост.” Тилак је надах­ну­то осве­тлио једин­стве­но, над-исто­риј­ско, исхо­ди­ште, упо­ри­ште и одре­ди­ште нашег погле­да на свет, те сми­сла наше акци­је у све­ту. Хипер­бо­реј­ско упо­ри­ште, иде­ал­но и нео­сво­ји­во, недо­сти­жно је за нихи­ли­стич­ке силе и мржње, отро­ве и прљав­шти­не демо­ни­је еко­но­ми­је те њене модер­не циви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре. Хипер­бо­ре­ја је наша иде­ал­на домо­ви­на у којој је уко­ре­ње­на тра­ди­ци­ја чији нам даро­ви осми­шља­ва­ју, осна­жу­ју у упу­ћу­ју живот овде, у туђи­ни.

Они који у овој лихвар­ској и трго­вач­кој, „модер­ној”, циви­ли­за­ци­ји не могу пре­по­зна­ти свој дом – захва­љу­ју­ћи Тила­ко­вим лек­ци­ја­ма могу спо­зна­ти нај­ви­ше раз­ло­ге свог непри­ста­ја­ња, свог стран­ство­ва­ња у овом све­ту, свог непо­ко­ле­бљи­вог отпо­ра: чини их раз­ли­чи­тим и иде­ал­но издво­је­ним упра­во сјај оног хипер­бо­реј­ског „непо­бе­ди­вог сун­ца” које бли­ста и у њихо­вим гру­ди­ма.[40]

На овом месту нашег изла­га­ња очи­ту­је се орган­ска пове­за­ност Тила­ко­ве „арк­тич­ке тео­ри­је” и њего­вих егзе­ге­за Bha­ga­vad-Gita, спре­га Хипер­бо­ре­ја­ца и ето­са акци­је: пра­до­мо­ви­на Индо­е­вро­пља­на је и иде­ал­на шко­ла космич­ког ето­са. Дакле, из насле­ђа те шко­ле космич­ког ето­са поти­че осе­ћај стран­ства у модер­ном све­ту, све­ту који почи­ва на анти-етич­ким прин­ци­пи­ма. По еми­нент­ним уче­њи­ма индо­е­вроп­ских тра­ди­ци­ја, читав све­мир почи­ва, иде­ал­но, на етич­ком зако­ну скла­да изме­ђу пре­у­зе­тих уло­га и извр­ше­ња, мисли и дела. Сто­га и људ­ска дела иде­ал­но почи­ва­ју на том етич­ком зако­ну и нису покре­та­на кори­сто­љу­бљем, како нала­жу и веру­ју жре­ци модер­не демо­ни­је еко­но­ми­је. Са ста­но­ви­шта индо­е­вроп­ског погле­да на свет, кори­сно је само оно што потвр­ђу­је или уна­пре­ђу­је вред­но­сти чове­ка, што изра­жа­ва космич­ки закон ето­са спо­зна­је и акци­је, те су сто­га исти­но­љу­бље и часто­љу­бље нај­ко­ри­сни­ја дела. Сва­ка лаж и сва­ко издај­ство части или врли­не иза­зи­ва­ју слом неког дела струк­ту­ре чове­ка и то је упра­во пут капи­ту­ла­ци­је људ­ског еле­мен­та коју суд­би­на модер­ног чове­ка јасно осве­до­ча­ва. Уоста­лом, та капи­ту­ла­ци­ја је очи­та и у доме­ну крај­њих, мате­ри­јал­них, после­ди­ца: у модер­ној циви­ли­за­ци­ји, која је изгу­би­ла сми­сао за ети­ку, људи масов­но уми­ру од уну­тра­шњих узро­ка, док су у прет­ход­ним циви­ли­за­ци­ја­ма углав­ном уми­ра­ли од спо­ља­шњих узро­ка или ста­ро­сти; уми­ру од можда­них или срча­них „уда­ра”, од прска­ња крв­них судо­ва, од расу­ла порет­ка (рак) или сло­ма иму­но­ло­шког систе­ма (сида)…

Доду­ше, при­род­но је и разу­мљи­во да већи­на људи, са осно­ве дру­штве­ног порет­ка, дела под­сти­ца­на тежњом за мате­ри­јал­ном кори­шћу, али у нор­мал­ним дру­штви­ма такве тежње ника­да не пре­о­вла­ђу­ју, нити се изро­ђа­ва­ју, јер су огра­ни­че­не те неу­тра­ли­са­не општим духов­ним тежња­ма које поти­чу од еми­нент­них мањи­на. Међу­тим, модер­на циви­ли­за­ци­ја је прин­цип кори­сто­љу­бља и њего­ве демо­не изве­ла на врх дру­штве­ног порет­ка, зајед­но са кла­сом меше­та­ра, послед­њом кла­сом у индо­е­вроп­ском дру­штве­ном устрој­ству, као и слав­ној мемо­ри­ји тог устрој­ства, Пла­то­но­вој Држа­ви. Тај чудо­ви­шни пре­о­крет је нај­не­по­сред­ни­ји узрок „кри­за” и „ката­стро­фа” које пре­жи­вља­ва модер­но чове­чан­ство покре­та­но акти­ви­змом псе­у­до-фау­стов­ског духа. Под све­тлом тра­ди­ци­је, посеб­но Bha­ga­vad-Gita те надах­ну­те Тила­ко­ве егзе­ге­зе њеног ето­са акци­је, јасно је да зло не почи­ва у самом акти­ви­зму већ у циље­ви­ма.

 

Post scrip­tum, за дома­ће етно­ло­ге

 

Нада­мо се да ће поја­ва срп­ског пре­во­да Тила­ко­вог дела под­ста­ћи спо­соб­не дома­ће етно­ло­ге да пре­и­спи­та­ју народ­не тре­зо­ре тра­ди­ци­ја нашег паган­ства под све­тлом „арк­тич­ке тео­ри­је”. Доду­ше, са док­три­нар­ног ста­но­ви­шта, садр­жа­ји тог тре­зо­ра нису прво­кла­сног ква­ли­те­та, јер је у пита­њу тра­ди­ци­ја одр­жа­ва­на у доме­ну тре­ће функ­ци­је, уз одго­ва­ра­ју­ће цен­зу­ре или нера­зу­ме­ва­ња, закр­пе и изоб­ли­че­ња. На жалост, ми не рас­по­ла­же­мо сло­вен­ском и илир­ском тра­ди­ци­јом која израв­но поти­че из ради­о­ни­ца прве и дру­ге функ­ци­је: она је изгу­бље­на под уда­ри­ма кон­вер­зи­ја, вој­ни, гено­ци­да, те више­ве­ков­ног роп­ства. Конач­но, није било ни сре­ће да се роди неки надах­ну­ти еру­ди­та попут Snor­ri Stur­lu­so­na, који би умео да сачу­ва такву еми­нент­ну и нај­ве­ро­до­стој­ни­ју тра­ди­ци­ју. Упр­кос изло­же­них недо­ста­та­ка, народ­ни тре­зо­ри тра­ди­ци­је садр­же ван­ред­но богат­ство тема и фигу­ра индо­е­вроп­ске кул­ту­ре, како су то већ уочи­ли број­ни истра­жи­ва­чи, из злат­не и ненад­ма­шне епо­хе наше етно­ло­ги­је, од Ноди­ла до Чај­ка­но­ви­ћа.

У индо­е­вроп­ском тре­зо­ру вред­но­сти, срп­ска и хрват­ска народ­на тра­ди­ци­ја исти­чу се доми­нант­но­шћу теме истрај­не и уни­вер­зал­не бор­бе сила све­тло­сти и сила таме. Са нату­ра­ли­стич­ког ста­но­ви­шта, доми­нант­ност и дра­ма­тич­ност садр­жа­ја те теме не могу на задо­во­ља­ва­ју­ћи начин бити обја­шње­ни тео­ри­ја­ма зоре или тео­ри­ја­ма про­ле­ћа. Број­ни народ­ни изра­зи истрај­ног и жуд­ног народ­ног оче­ки­ва­ња Зоре – која често касни, бива оти­ма­на од сила и прин­че­ва таме, те дуго­трај­но зато­ча­ва­на у „под­зе­мљу” – ника­ко не одго­ва­ра­ју иску­стви­ма солар­них циклу­са свој­стве­ним бал­кан­ским или сред­њо­а­зиј­ским гео­граф­ским шири­на­ма. При­ме­ри­це, у хрват­ском пре­да­њу Отми­ца и спа­са­ва­ње Зоре, тро­гла­ви госпо­дар под­зе­мља угра­био је Зору и „Зора више није сви­та­ла; људи су седе­ли у мра­ку и хлад­но­ћи, не оба­вља­ју­ћи сво­је посло­ве, а Зора се јед­на­ко опи­ра­ла Црно­бо­гу, не хоте­ћи да му поста­не неве­ста. Бук­ти­ња коју је послед­њег јутра испу­сти­ла уга­си­ла се у језе­ру, а тако се од туге гаси­ла и сама све­тло­сна боги­ња.” Солар­ни јунак-осло­бо­ди­лац, Сва­ни­мир, зати­че у све­ту там(ниц)е „Зору све бле­ду и посу­ста­лу, уто­ну­лу у тежак сан”.[41]

Мисли­мо да је несум­њи­во како такве и број­не слич­не дра­ме јужно­сло­вен­ских пре­да­ња нату­ра­ли­стич­ка опти­ка може при­ве­сти једи­но иску­стви­ма арк­тич­ких усло­ва живо­та, где се зора жуд­но ишче­ку­је месе­ци­ма и где сви­та­ња тра­ју неде­ља­ма. И опис гра­да Сви­то­го­ра, у који се побе­до­но­сно вра­ћа солар­ни херој Сва­ни­мир, садр­жи, можда, древ­ну мемо­ри­ју арк­тич­ке или хипер­бо­реј­ске „веч­не све­тло­сти”: то је град „који не зна за ноћ, јер у њему вла­да веч­на све­тлост”.

Тила­ко­во „арк­тич­ко” осве­тља­ва­ње пери­о­да из Tait­ti­riya Sam­hi­ta, где се опи­су­ју кру­же­ња три­де­сет фигу­ра Зоре око полар­ног хори­зон­та, ево­ци­ра нам јед­ну срп­ску пер­со­ни­фи­ка­ци­ју Зоре, из Женид­бе Тодо­ра од Ста­ла­ћа, која „зла­том везе све по чистој сви­ли”, међу „три­де­сет дево­ја­ка” што „бело плат­но беле”.[42] У тим сли­ка­ма и при­зо­ри­ма, јасно је, тако­ђе, да тана­ни и дуго­трај­ни „злат­ни” вез те истрај­но беље­ње белог плат­на сим­бо­ли­шу вео­ма дуга сви­та­ња. Изли­шно је дода­ти да је тако дуга и људ­ском оку дра­го­це­на сви­та­ња могу­ће виде­ти једи­но у полар­ним и око­ло­по­лар­ним пре­де­ли­ма. Тих три­де­сет кри­ста­ли­за­ци­ја сви­та­ња сре­ће­мо и у јед­ној босан­ској песми о бор­би два солар­на херо­ја: „са два мача зеле­на од јед­но­га ско­ва­на кова­ча”, про­тив Леђа­ни­на бана и „леђан­ских црних Лаћ­ма­на”.[43] Тај Леђа­нин бан је прет­ход­но „два­на­ест пута на меј­дан иза­шо – погу­био два­на­ест капе­та­на” и „три­на­е­стог Здри­ни­ћа”. Један од дво­ји­це херо­ја већ се прет­ход­но борио про­тив Леђа­ни­на бана: „седам пута на меј­дан иза­шо – све на њему меј­дан оста­нуо”. Бор­ба се води на „Врт­ни­ку пла­ни­ни”, на којој гори „три­де­сет вата­ра”. У надах­ну­тој егзе­ге­зи ове песме, Нат­ко Ноди­ло је тач­но уочио да поги­би­ја два­на­ест капе­та­на и три­на­е­стог Здри­ни­ћа сим­бо­ли­ше годи­шњу про­паст види­ла и сун­ча­них бого­ва од зиме, као што је тач­но одре­дио да сед­мо­стру­ки изла­зак на мег­дан јед­ног солар­ног херо­ја озна­ча­ва циклус „напред­них и бла­го­дат­них месе­ци” годи­не, прем­да тај циклус може озна­чи­ти и онај месе­ци­ма дуги полар­ни „дан”. Међу­тим, пот­пу­но неу­вер­љи­во изгле­да њего­ва тврд­ња да Врт­ник пла­ни­на сим­бо­ли­ше зим­ски сол­сти­циј „уз прат­њу сво­јих три­де­сет дана јану­ар­ских”, јер би с обзи­ром на децем­бар­ски поло­жај сол­сти­ци­ја таква прат­ња тре­ба­ло да буде број­ни­ја да би обу­хва­ти­ла јану­ар. Уоста­лом, таква прат­ња нема ника­квих потвр­да у ужој или широј индо­е­вроп­ској тра­ди­ци­ји. Сто­га смо скло­ни­ји да Врт­ник пла­ни­ну и њених „три­де­сет вра­та­ра” тума­чи­мо под све­тлом „арк­тич­ке тео­ри­је” Тила­ко­ве: Врт­ник пла­ни­на (попут Меру) све­та је пла­ни­на, кон­са­кри­ра­на мемо­ри­јом арк­тич­ког све­тог про­сто­ра пра­до­мо­ви­не, око чијег хори­зон­та се врте, кру­же, три­де­сет дана сви­та­ња, три­де­сет сеста­ра зоре из Tait­ti­riya Sam­hi­ta.

Ина­че, у ремек-делу наше индо­е­вро­пе­и­сти­ке, у Ста­рој вери Срба и Хрва­та, Нат­ко Ноди­ло је успе­шно изло­жио број­не спре­ге изме­ђу вед­ских Ashvi­na, хелен­ских Dio­sku­ra и наше бра­ће Поје­зде и При­је­зде, као и ана­ло­ги­је или изо­мор­фи­је њихо­вих бор­би про­тив суве­ре­не таме а за све­тлост, за осло­ба­ђа­ње Зоре. Ипак, Ноди­ло није успео убе­дљи­во раз­ја­сни­ти број­на све­до­че­ња народ­них пре­да­ња о дугим зато­че­ни­штви­ма солар­ног јуна­ка „доле”, где „нема ни Сун­ца, ни Мје­се­ца, ни бије­ла дан­ка ни јуна­ка”,[44] и која тра­ју некад два­на­ест месе­ци, а поне­кад и чети­ри годи­не. Наи­ме, Ноди­ло је, у недо­стат­ку „арк­тич­ке” инту­и­ци­је, могао прет­по­ста­ви­ти једи­но да су тих два­на­ест месе­ци там­но­ва­ња два­на­ест ноћ­них часо­ва те „ако је вите­шки брат замрк­нуо у ,четвр­тој годи­ни’, тиме је, ваљ­да, рече­но да замр­че у четвр­тој чести дана…” Под све­тлом „арк­тич­ке тео­ри­је”, ти број­ни иска­зи о више­ме­сеч­ним или дуго­го­ди­шњим там­но­ва­њи­ма јужно­сло­вен­ских Дио­ску­ра те Зоре и њених пра­ти­ља у све­ту под­зем­не таме (јужне хемис­фе­ре) пре све­до­че о истрај­ној мемо­ри­ји усло­ва живо­та у полар­ној и око­по­лар­ној пра­до­мо­ви­ни Индо­е­вро­пља­на, дакле и Сло­ве­на. Можда и честе сли­ке „ста­кле­них брда” (што доно­се несре­ћу) и „ска­ме­ње­не кра­ље­ви­не”, које нам пру­жа народ­на тра­ди­ци­ја, тако­ђе чува­ју мемо­ри­ју на ката­стро­фал­ну гла­ци­ја­ци­ју при­мор­ди­јал­ног зави­ча­ја? Можда и упо­ри­ште бор­бе срп­ских Dio­sku­ra или Ashvi­na, Поје­зде и При­је­зде, „Небој­ша кула” и „Стој­ни Био­град” при­па­да­ју порет­ку индо­е­вроп­ских твр­ђа­ва, послед­њих одбра­на од таме и зиме, које се про­те­жу од скан­ди­нав­ске, пре­ко иран­ске, до вед­ске тра­ди­ци­је?

То су само неке од број­них могу­ћих пло­до­но­сних запи­та­но­сти које иза­зи­ва Тила­ко­во дело, отва­ра­ју­ћи ван­ред­не само­спо­знај­не пер­спек­ти­ве ка исти­на­ма са оне стра­не кру­га наста­ја­ња и неста­ја­ња. <

 

(Овај текст први пут је обја­вљен као пред­го­вор за срп­ско изда­ње Тила­ко­ве Арк­тич­ке пра­до­мо­ви­не веда, пре­вод Милан Мла­де­но­вић, библи­о­те­ка „Исток-Запад”, уред­ник Дра­гош Кала­јић, НИРО „Књи­жев­не нови­не”, Бео­град, 1987)

 

 

НАПОМЕНЕ

НАПОМЕНЕ
1 При­ме­ри­це, у нај­ста­ри­јим упа­ни­ша­да­ма суве­ре­ни и вите­зо­ви често упу­ћу­ју све­ште­ни­ке (брах­ма­не) у зна­ња о атма­ну и тех­ни­ке осло­ба­ђа­ња од бола (Chan­dogya-upa­ni­sad, VII, VIII), те у зна­ња о Брах­ма­ну, објек­тив­ном полу ствар­но­сти (Brha­da­ranyka-upa­ni­sad, II). На дру­гом кра­ју кон­ти­нен­та индо­е­вроп­ских кул­ту­ра, у скан­ди­нав­ској тра­ди­ци­ји, Один је не само врхов­ни суве­рен­ски бог, те врхов­ни вој­ско­во­ђа, већ и врхов­ни учи­тељ мудро­сти, посед­ник све­зна­ња и све­се­ћа­ња.
2 У Vis­hwa­nath Pra­sad Var­ma: The life and phi­klo­sophy of Loko­manya Tilak, Agra 1978.
3 У Vis­hwa­nath Pra­sad Var­ma: нав. дело.
4 У анек­су изда­ња енгле­ског пре­во­да Sri­man Bha­ga­vad­gi­ta-Rahasya, Б. Г. Тила­ка.
5 B. G. Tilak: Sri­man Bha­ga­vad­gi­ta-Rahasya, Poo­na, 1936.
6 Из Тила­ко­вог пре­да­ва­ња, син­те­тич­ког при­ка­за Sri­man Bha­ga­vad­gi­ta-Rahasya, одр­жа­ног у Амра­ва­ти, 1917. У Vis­hwa­nath Pra­sad Var­ma: нав. дело.
7 В. Rene Gue­non: L Cri­se du mon­de moder­ne, Paris 1927; La Reg­ne de la quan­ti­te et les sig­nes des Temps, Paris, 1945.
8 Б. Г. Тилак: нав. дело.
9 В. Fri­e­drich Max Müller: A History of anci­ent san­skrit lite­ra­tu­re.
10 Тра­го­ве истог схва­та­ња при­ро­де еми­нент­них дела тра­ди­ци­је нала­зи­мо и у европ­ској анти­ци, где је одсут­на (модер­на) иде­ја о умет­нич­ком делу као једи­но људ­ској тво­ре­ви­ни и где су висо­ко­вред­на дела била уко­ре­ње­на у божан­ској сфе­ри те при­пи­си­ва­на „божан­ском надах­ну­ћу”. Дале­ке одје­ке изло­же­не тра­ди­ци­је садр­жи и роман­ти­чар­ска „диви­ни­за­ци­ја” умет­ни­ка, као заме­ни­ка пову­че­ног и умр­лог деми­јур­га.
11 Juli­us Evo­la: Revol­ta con­tro il mon­do moder­no, Roma 1969.
12 Pio Filip­pa­ni-Ron­co­ni: Magia, reli­gi­o­ni e miti dell’ India, Roma 1981.
13 Таква зна­ња садр­же и нај­ста­ри­ји писа­ни спо­ме­ни­ци европ­ског доме­на индо­е­вроп­ске тра­ди­ци­је, како све­до­чи Хомер и поје­ди­ни аспек­ти пред­со­кра­тов­ске фило­зо­фи­је при­ро­де.
14 B. G. Tilak: The Orion, 1893.
15 Jakob Grimm: Deutsche Mytho­lo­gie.
16 Нат­ко Ноди­ло: Ста­ра вје­ра Срба и Хрва­та, Сплит 1981.
17 Слич­не ана­ло­ги­је може­мо опа­зи­ти и у доме­ну сим­бо­ли­зма сазве­жђа Пле­ја­да: у вед­ском систе­му, Пле­ја­да­ма пред­се­да­ва бог огње­ног еле­мен­та, Агни, док срп­ско и хрват­ско име истог сазве­жђа, Вла­ши­ћи, очи­глед­но поти­че од Volos­ža­ra, од жара ста­ро­сло­вен­ског бога Воло­са.
18 Dr Mau­ri­ce Blo­om­fi­eld у допи­су од 22. фебру­а­ра 1894, пово­дом осам­на­е­сто­го­ди­шњи­це John Hop­kins Uni­ver­sity; у Ram Gopal: Loka­manya Tilak, Bom­bay – New Delhy 1956.
19 В. Wil­lard F. Libby: Radi­o­car­bon dating, Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1952.
20 До упо­тре­бе ради­о­кар­бо­на 14, архе­о­ло­ги­ја се углав­ном кори­сти­ла стро­е­ги­пат­ском хро­но­ло­ги­јом као рефе­рен­цом при дати­ра­њу европ­ских пра­и­сто­риј­ских спо­ме­ни­ка. На истој осно­ви почи­ва­ла је и нај­по­пу­лар­ни­ја тео­ри­ја, дифу­зи­о­ни­стич­ка, са одго­ва­ра­ју­ћим систе­мом међу­за­ви­сних хро­но­ло­ги­ја, која је исхо­ди­ште дифу­зи­је кул­тур­них и циви­ли­за­циј­ских тала­са виде­ла у Источ­ном Меди­те­ра­ну. По екс­трем­ним погле­ди­ма дифу­зи­о­ни­стич­ке тео­ри­је (Sir Graf­ton Smith), чак су и пре­ко­лум­бов­ске циви­ли­за­ци­је Цен­трал­не и Јужне Аме­ри­ке поти­ца­ле из Ста­рог Егип­та.
21 Colin Ren­frew: Car­bon 14 and the pre­hi­story of Euro­pe, у Old World Archa­e­logy, San Fran­ci­sco 1972. Види тако­ђе: Colin Ren­frew: Colo­ni­a­lism and Mega­lit­hi­smus, у Anti­qu­ity, том 41, бр. 164, 1967; Colin Ren­frew: The Auto­nomy of South-east Euro­pean cop­per age, у Pro­ce­e­dings of the Pre­hi­sto­ric Soci­ety, том 35, 1969; Colin Ren­frew: The Tree-ring cali­bra­tion of radi­o­car­bon: an arche­o­lo­gi­cal evo­lu­a­tion, у Pro­ce­e­dings of the Pre­hi­sto­ric Soci­ety, том 36, 1970; Ingrid U. Olson: Radi­o­car­bon vari­a­ti­ons and abso­lu­te chro­no­logy, у 120 Nobel Sympo­si­um, Uppsa­la Uni­ver­sity, 1970.
22 Colin Ren­frew: нав. дело.
23 „… зове­мо их скит­ским нази­вом Ari­ma­spi јер ari­ma’ на скит­ском јези­ку зна­чи један а спу зна­чи око.” (Херо­дот, Исто­ри­ја IV, 27) Нарав­но, Херо­до­то­ва ети­мо­ло­ги­ја је пот­пу­ни про­ма­шај. Све­тлост ста­ро­и­ран­ске лек­си­ке омо­гу­ћа­ва нам спо­зна­ју исправ­ног зна­че­ња име­на „Ari­ma­spi”: „Aryanna­a­spa” = „Ари­ји који воле коње”. Помен Ari­ma­spa нала­зи­мо и код Есхи­ла (Prom. inc., 805), те код рим­ског еру­ди­те Aulo Gelia (Noc­tes Attcae, IX, 4), прем­да је мало веро­ват­на њего­ва тврд­ња да је имао израв­ни увид у дело Ари­сте­ја са Про­ко­не­са јер се његов изве­штај, шту­ри­ји, не раз­ли­ку­је од Херо­до­то­вог, те га пона­вља и у погле­ду изло­же­не ети­мо­ло­ги­је именa Ari­ma­spi.
24 Херо­дот: Исто­ри­ја, IV, 13.
25 Плу­тарх: Defa­cie in orbe lunae, XXVI.
26 Херо­дот: Исто­ри­ја, IV, 34.
27 В. Јули­јус Ево­ла: нав. дело, II, 3, где је пру­же­на син­те­тич­ка сли­ка обим­не доку­мен­та­ци­је изло­же­не теме.
28 Један од пре­суд­них дока­за мигра­ци­о­них про­це­са наро­да пре­ко­лум­бов­ске Аме­ри­ке пру­жа осо­бе­ност крв­не сли­ке њихо­вих пото­ма­ка, где доми­ни­ра гру­па 0 (прва мигра­ци­ја), уз при­ме­се (10-15 одсто) гру­пе А (дру­га мигра­ци­ја). В. Art­hur Ernest Mou­rant, Ada C. Kopeč и Kazi­mi­e­ra Doma­ni­ew­ska-Sobczak: The ABO Blood Gro­ups; com­pre­hen­si­ve tables and maps of world distri­bu­tion, Oxford 1958.
29 О истрај­но­сти мит­ске Туле у мемо­ри­ји наро­да Цен­трал­не Аме­ри­ке све­до­чи и побу­на пле­ме­на Цуна, 1925, када је поку­ша­ло да успо­ста­ви неза­ви­сну репу­бли­ку зва­ну Tule. (По „Jour­nal des Debats”, од 22. јану­а­ра 1929, Paris; у Rene Gue­non: For­mes tra­di­ti­on­nel­les et cycles cosmi­qu­es, Paris 1970
30 Rene Gue­non: Le Roi du Mon­de, X, Paris 1927. Изло­же­ну про­бле­ма­ти­ку зани­мљи­во осве­тља­ва­ју нала­зи пио­нир­ских истра­жи­ва­ња наше етно­а­стро­но­ми­је; по Вла­ди­ми­ру Јан­ко­ви­ћу, „за сазве­жђа Рало или Рал­ци до сада се веро­ва­ло да су то неки од нази­ва за Вели­ки Медвед, али на тере­ну се пока­за­ло да људи под тим име­ни­ма под­ра­зу­ме­ва­ју део сазве­жђа Ори­он. Тера­зи­је (Вага) спо­ми­њу се у етно­ло­шкој лите­ра­ту­ри, али нису иден­ти­фи­ко­ва­не. У ужич­ком кра­ју тим нази­вом се тако­ђе озна­ча­ва део сазве­жђа Ори­он.” (У „Рало” за Ори­он, „Галак­си­ја”, бр. 177, Бео­град 1987)
31 Li-Tze, II
32 Edwin Ber­nba­um: The Way ti Sham­ha­la. A search for the Mythi­cal King­dom beyond the Hima­layas, New York 1980.
33 Вер­ги­ли­је: Eclo­ge, IV, 5-10.
34 Eumen: Pane­gir. p. Const. August., VII.
35 Jean Sylvain Bailly: Let­tres sur l’an­ci­en­ne histo­i­re de l’Asie pour ser­vir de sui­te aux let­tres sur l’ori­gi­ne des sci­en­ce, dres­se­es a M. de Vol­ti­re par M. Bailly, Lon­dres-Paris 1779. Види тако­ђе, од истог ауто­ра: Histo­i­re de l’astro­no­mie anci­en­ne depu­is son ori­gi­ne jusqu’a l’eta­blis­sment de l’Eco­le d’Ale­xan­drie, Paris 1775.
36 В. у Дра­гош Кала­јић: Зна­че­ње Хипер­бо­ре­је, „Дело”, мај 1978, Бео­град
37 Милош Црњан­ски: Код Хипер­бо­ре­ја­ца, Бео­град 1978.
38 Дра­гош Кала­јић: Мапа (анти)уто­пи­је, Врњач­ка Бања 1978.
39 Ernst Jünger: Stra­hlun­gen, Штут­гарт 1963.
40 Rig-Veda, I, 115, I; Chan­dogya-upa­ni­sad, III, 13, 7; Јули­јан Импе­ра­тор: Про­тив Гали­ле­ја­ца, 65 b, etc.
41 У Пре­да­ња сло­вен­ских наро­да (избор и пре­вод Миро­сла­ва Сми­ља­нић-Спа­сић), Бео­град 1964.
42 Вук, II, 82
43 Јукић и Мар­тић, I, 19
44 Вук, II, 95

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа