ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Бела Хамваш — мислилац треће функције

Ка­кво ме­сто за­у­зи­ма Бе­ла Хам­ваш (Béla Ham­vas) (1897–1968) у иде­ал­ној збор­ни­ци учи­те­ља европ­ске нео­тра­ди­ци­о­нал­не ми­сли? При­ме­њу­ју­ћи оп­ти­ку раз­ли­ко­ва­ња из­ве­де­ну из те­мељ­не осо­бе­но­сти ин­до­е­вроп­ске (тач­ни­је ре­че­но: евро­а­риј­ске) ор­га­ни­за­ци­је за­јед­ни­штва, да­кле из иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти — ко­ју нам је от­кри­ла и нај­пот­пу­ни­је осве­тли­ла ка­те­дра Жор­жа Ди­ме­зи­ла (Ge­or­ges Dymézil)^[1]Ge­or­ges Dumézil: L’I­de­o­lo­gie tri­par­tie des In­do-Eu­ropéen­s, La­to­mus, Bru­xel­les, 1958. — основ­на свој­ства Хам­ва­ше­вог све­то­на­зо­ра мо­же­мо пре­по­зна­ти као осве­до­че­ња вр­сте што је су­штин­ски укорењенa у тре­ћој функ­ци­ји, у све­ту плод­но­сти. У пи­та­њу је сво­је­вр­сна рет­кост у ре­че­ној збор­ни­ци, где ина­че пре­о­вла­ђу­је дух брах­ма­ни­зма, нај­до­стој­ни­је пред­ста­вљен фи­гу­ром Ре­неа Ге­но­на (René Guénon). Сто­га ту са Ге­но­ном, и са јед­на­ко рет­ком по­ја­вом кша­триј­ске при­ро­де, оли­че­не ми­шљу и де­лом Ју­ли­ју­са Ево­ле — Бе­ла Хам­ваш чи­ни трој­ку ко­ја нај­пот­пу­ни­је и нај­и­зра­зи­ти­је пред­ста­вља for­me men­tis свој­стве­не иде­о­ло­ги­ји тро­дел­но­сти у од­го­ва­ра­ју­ћем до­ме­ну.

Као по во­љи не­ког усу­да, из­ло­же­ним раз­ли­ка­ма од­го­ва­ра­ју — по­сред­но или не­по­сред­но — и по­ли­тич­ки си­сте­ми у ко­ји­ма су се пр­вен­стве­но из­ра­зи­ли учи­те­љи о ко­ји­ма је реч. Ге­нон се об­ра­зо­вао у ре­пу­бли­кан­ском си­сте­му, за­сно­ва­ном на ру­ше­ви­на­ма бо­жан­ски ле­ги­ти­ми­са­не мо­нар­хи­је. Ис­трај­но и за­луд­но је тра­гао за ве­ро­до­стој­ном, из­рав­ном ве­зом с При­мор­ди­јал­ном Тра­ди­ци­јом (Tra­di­zi­o­ne Pri­mor­di­a­le), што га је во­ди­ло од ма­сон­ских ло­жа до исла­ма, те од­ве­ло под сен­ку пи­ра­ми­да и у splen­did iso­la­tion еги­пат­ског, ко­ло­ни­јал­ног псе­у­до­кра­љев­ства. Ју­ли­јус Ево­ла се ка­лио у ва­тра­ма свет­ских ра­то­ва и у усло­ви­ма фа­ши­зма ре­жи­ма (бит­но раз­ли­чи­тог од фа­ши­зма по­кре­та, по опа­жа­њу Де Фе­ли­чеа), чи­ји су хи­је­рар­си пост­ва­ри­ли же­љу Д’А­це­ља и de fac­to ство­ри­ли ита­ли­јан­ску на­ци­ју, те на­сто­ја­ли да рас­по­ло­жи­ви људ­ски ма­те­ри­јал очвр­сну и пре­и­на­че по ро­ман­ти­чар­ским пред­ста­ва­ма чо­ве­ка што је био у осно­ви рим­ске им­пе­ри­је.

Учи­тељ тре­ће функ­ци­је, Бе­ла Хам­ваш је жи­вео и ства­рао у јед­ном од нај­го­рих пост­ва­ре­ња евро­фоб­ских и ан­ти­хри­шћан­ских ви­зи­ја Кар­ла Марк­са и ње­го­вих бољ­ше­вич­ких след­бе­ни­ка. Да­кле, жи­вео је у си­сте­му ко­ји је екс­трем­ни из­раз ате­и­стич­ко-ма­те­ри­ја­ли­стич­ке и ли­бе­ра­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је, свој­стве­не па­то­ло­шким из­ро­ђа­ва­њи­ма де­ло­ва тре­ћег ста­ле­жа, што су би­ла омо­гу­ће­на, од­но­сно осло­бо­ђе­на сло­мом по­след­њих уста­но­ва и струк­ту­ра иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти, под уда­ри­ма бур­жо­а­ских ре­во­лу­ци­ја.

Пре не­го што се оти­сне­мо у смо­тру пре­до­че­не ди­мен­зи­је Хам­ва­ше­вог де­ла, основ­но пра­ви­ло по­на­ша­ња из­и­ску­је да му за­тра­жи­мо до­пу­ште­ње за свр­ста­ва­ње ње­го­ве по­ја­ве у трој­но дру­штво. Ту до­зво­лу по­сред­но пру­жа­ју Хам­ва­ше­ве ви­со­ке оце­не до­при­но­са Ре­неа Ге­но­на и Ју­ли­ју­са Ево­ле. На са­мом по­чет­ку огле­да Ре­не Ге­нон и ме­та­фи­зи­ка дру­штва из 1942. го­ди­не Хам­ваш ис­ти­че: „Пред­мет (Ге­но­но­вих ра­до­ва) је увек из­не­на­ђу­ју­ћи, тон за­ни­мљив, раз­ми­шља­ње оштро и бр­зо, за­кљу­чи­ва­ње отва­ра до са­да не­слу­ће­не уза­јам­не ве­зе, осе­ћа­ње за исти­ну је не­под­ми­тљи­во, зна­ње је та­ко сна­жно, бо­га­то и мно­го­стра­но да је онај ко му је јед­ном раз­у­мео на­ме­ру оча­ран и при­си­љен да га сле­ди.”^[2]Бе­ла Хам­ваш: Хи­пе­ри­он­ски есе­ји, Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад, 1992.

Су­де­ћи по Хам­ва­ше­вим на­зна­ка­ма из­во­ра у огле­ду Мо­дер­на апо­ка­лип­са — ли­те­ра­ту­ра о кри­зи све­та из 1935. го­ди­не, суд о Ево­ли за­сно­ван је на лек­ти­ри Im­pe­ri­a­li­si­mo pa­ga­no и Ri­vol­ta con­tro il mon­do mo­der­no. Упра­во по­то­ње де­ло под­ста­кло је Хам­ва­ша да пре­ду­зме ве­ли­ку смо­тру са­вре­ме­не ли­те­ра­ту­ре о кри­зи све­та: „Но­ва књи­га Ју­ли­ју­са Ево­ле ни­је при­ли­ка већ из­рав­ни по­зив да чо­век раз­ми­сли о оно­ме што се по­след­њих го­ди­на обич­но на­зи­ва кри­зом све­та. Не­ма сум­ње у ње­го­ву озбиљ­ност; о ње­го­вој те­мељ­но­сти не све­до­че то­ли­ко бе­ле­шке већ по­у­ке из­ву­че­не из њих; ње­гов зна­чај је као Ва­ле­ри­јев у Фран­цу­ској, Ор­те­гин у Шпа­ни­ји, Кај­зер­лин­гов у Не­мач­кој: но­ви тип ми­сли­о­ца, ко­ји је ра­ни­је мал­ко снис­хо­дљи­во озна­ча­ван из­ра­зом фи­ло­соф жи­во­та, али за ко­ји је овај из­раз не­у­ме­сан. У ра­ни­јем све­ту ни­је би­ло ме­ста за ова­квог ми­сли­о­ца. У од­ре­ђе­ном по­гле­ду он је ар­ха­ич­ни фи­ло­соф, јер је уни­вер­за­ли­ста и на­и­ван…”^[3]Ham­vas Béla: A vi­la­gval­sag,  Bu­da­pest, 1983.

Пред кри­зом мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да

Је­дан од основ­них за­јед­нич­ких чи­ни­ла­ца те трој­ке је ван­ред­на су­сре­ђе­ност њи­хо­вих спо­знај­них по­ри­ва ка ства­ри­ма и по­ја­ва­ма кри­зе мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. Већ на том ме­сту на­ше смо­тре мо­же­мо уо­чи­ти бит­не раз­ли­ке: док Ге­нон и Ево­ла, под све­тлом тра­ди­ци­о­нал­не док­три­не о ци­клич­ном раз­во­ју исто­ри­је кроз че­ти­ри ре­гре­сив­на до­ба, ви­де кри­зу мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да као по­след­њи пе­ри­од ka­li yuga — Хам­ваш пак ис­по­ве­да уве­ре­ња да је кри­за веч­на: „По­сто­ји ли уоп­ште кри­за? Ни­је ли то не­што веч­но по­сто­је­ће? Увек по­сто­ји кри­за.”^[4]Ham­vas Béla: op. cit.

Хам­ва­ше­во раз­ма­тра­ње ли­те­ра­ту­ре о кри­зи све­та ода­је дух про­жет дво­стру­ким, про­ти­ву­реч­ним осе­ћа­њи­ма при­влач­но­сти и од­бој­но­сти: „Це­ла ли­те­ра­ту­ра о кри­зи пре­пу­на је сјај­но сре­за­них из­ра­за, али већ и из на­ве­де­них ме­ста на кон­цу па­да у очи ко­ли­ко је у су­до­ви­ма еле­ме­на­та рас­по­ло­же­ња а ка­ко је ма­ло осе­ћа­ња за ствар­ност.”^[5]Ham­vas Béla: op. cit. До­пу­шта­ју­ћи мо­гућ­ност „да ће за­пад­на кул­ту­ра про­па­сти” јер ју је „чо­ве­чан­ство ижи­ве­ло”, Хам­ваш ре­ла­ти­ви­зу­је зна­чај та­квог ис­хо­да. При­зна­ју­ћи да су ау­то­ри чи­ја „апо­ка­лип­тич­на” де­ла раз­ма­тра „да­нас нај­бо­љи умо­ви Евро­пе”, Хам­ваш ипак ис­ти­че да се „апо­ка­лип­тич­на тра­ди­ци­ја… као по­сле­ди­ца пре­о­вла­да­ва­ња ци­ви­ли­за­ци­је но­ви­на и књи­га, пре­тво­ри­ла у не­ку вр­сту хи­сте­ри­је.”^[6]Ham­vas Béla: op. cit.

По Хам­ва­ше­вом су­ду, пак, „кри­зе је да­нас исто то­ли­ко ма­ло као и у до­ба Лао Цеа, то јест да­нас по­сто­ји исто та­ко као што је и он­да по­сто­ја­ла: али ово да­на­шње до­ба ни­је из­у­зет­но кри­зно, ни­је ви­ше кри­зно не­го би­ло ко­је дру­го до­ба исто­ри­је… Ов­де ни­че­му не­ма кон­ца, ни­је су­мрак за­пад­не кул­ту­ре, ни­шта не­ће про­па­сти. Свет се ме­ња, али то је ње­го­ва при­ро­да.”^[7]Ham­vas Béla: op. cit.

У огле­ду Кри­за и ка­тар­за Хам­ваш по­ја­ча­ва кри­ти­ку са­вре­ме­них про­по­вед­ни­ка кри­зе, оп­ту­жу­ју­ћи их за не­кон­струк­ти­ван став у ко­ме по­до­зре­ва по­ри­ве ма­зо­хи­зма: „Ова вр­ста љу­ди ни­је су­о­че­на са сво­јим про­бле­ми­ма ова­ко: ево за­дат­ка ко­ји тре­ба да ре­шим, мо­рам да му при­сту­пим и да га ура­дим на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин. Упра­во су­прот­но: из­ми­шља оп­ту­жбе и на­ла­зи из­го­во­ре да би за сво­ју те­шку си­ту­а­ци­ју не­што оп­ту­жи­вао… Иза не­за­до­вољ­ства ових љу­ди по­сто­ји не­што што се ра­ду­је овом не­за­до­вољ­ству. Пи­та­ње са­мо за­то из­о­штра­ва да би за се­бе учи­нио по­о­штре­не и оте­жа­не об­ли­ке пи­та­ња. Кри­зу за­мр­шу­је и ти­ме, раз­у­ме се, уче­ству­је у ра­за­ра­њу кул­ту­ре.”^[8]Ham­vas Béla: op. cit. По Хам­ва­шу, „чо­век у кри­зи” је нео­бјек­ти­ван: „Не­ма ком­пе­тен­ци­је у су­до­ви­ма ко­ји се од­но­се на свет: су­ди су­бјек­тив­но и без пер­спек­ти­ве, јер је за­ин­те­ре­со­ва­на стра­на.”^[9]Ham­vas Béla: op. cit.

Ал­тер­на­ти­ва је чо­век ко­ји је пре­вла­дао кри­зу кроз ка­тар­зу: „по­ве­ре­ње пре­ма та­квом во­ђи, вас­пи­та­чу, на­уч­ни­ку, ми­сли­о­цу, умет­ни­ку, чи­ја је си­ту­а­ци­ја у све­ту по­зи­тив­на, и окре­та­ње ле­ђа оно­ме чи­ја је си­ту­а­ци­ја не­га­тив­на.”^[10]Ham­vas Béla: op. cit.

Хам­ва­шев при­ступ ли­те­ра­ту­ри о кри­зи — у ко­ме пре­о­вла­да­ва­ју пси­хо­ло­шки по­ри­ви над ана­ли­тич­ким, осе­ћа­ња над про­ми­шља­њи­ма, уз не­до­след­не оп­ту­жбе да упра­во раз­ма­тра­ни ау­то­ри го­во­ре из „рас­по­ло­же­ња” а без „осе­ћа­ња за ствар­ност” — ода­је упо­ри­ште ко­је он из­ве­сно не де­ли с Ге­но­ном и Ево­лом. Реч је о упо­ри­шту са­зда­ном од осе­ћа­ња веч­не и по­сву­да­шње — али по­жељ­но не­бе­ским на­че­ли­ма про­же­те и усло­вља­ва­не — си­ле жи­во­та, нео­гра­ни­че­не си­ле на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња, у ко­јој Хам­ваш, ка­ко им­пли­цит­но осве­до­ча­ва ње­гов опус, пре­по­зна­је и при­зна­је не са­мо основ­ну ствар­ност све­та већ и основ­ни кри­те­ри­јум раз­ли­ко­ва­ња ау­тен­тич­ног и не­а­у­тен­тич­ног, при­род­ног и hybri­sa–а, исти­не и ла­жи.

Ту по­чи­ва и из­ве­сна од­бој­ност ка­кву Хам­ваш не кри­је спрам ау­то­ра ли­те­ра­ту­ре о кри­зи, као да они сво­јим де­ли­ма све­сно на­па­да­ју све­ту моћ жи­во­та што увек и сву­да уме да три­јум­фу­је над свим огра­ни­че­њи­ма. Реч је о јед­ном по­бор­ни­штву ко­је је Хам­ваш нај­је­згро­ви­ти­је из­ра­зио у огле­ду Ве­ро­до­стој­но хе­лен­ство: „Што год да се зби­ва у све­ту, из­ви­ре из це­ли­не све­та, и до­ти­че це­ли­ну: на­ме­ње­но је жи­вом, осе­тљи­вом ср­цу ва­си­о­не, и не­ма скри­ве­ног, тај­ног дрх­та­ја ко­ји не би до­ку­чи­ла ова без­гра­нич­на осе­тљи­вост ср­ца. Жи­вот је бес­крај­но до­бар док би­ће жи­ви с њим у са­гла­сно­сти, а бес­крај­но је зао и рас­по­ма­мљен и осве­то­љу­бив чим бу­де по­вре­ђен.”^[11]Ham­vas Béla: He­xa­ku­mi­on, Szom­bat­hely, 1993.

На­во­де­ћи Ва­ле­ри­је­во опа­жа­ње да ни­ка­да у по­ве­сти ста­ње све­та ни­је би­ло без­на­де­жни­је, јер пр­ви пут оно не за­ви­си од љу­ди ко­ји ве­ру­ју у жи­вот већ од љу­ди ко­ји не ве­ру­ју у жи­вот, Хам­ваш је не­ку уте­ху мо­жда на­шао у дру­гом опа­жа­њу фран­цу­ског пе­сни­ка: „Ум сва­ки пут мо­ра да по­гре­ши ка­да год из­ву­че не­по­во­љан за­кљу­чак ко­ји се од­но­си на жи­вот.” Сле­ди за­кљу­чак та­да че­тр­де­се­то­го­ди­шњег, пред­рат­ног Хам­ва­ша: „Мо­жда по­сто­ји кри­за, али је очи­то да апо­ка­лип­ти­ча­ри пре­те­ру­ју. Су­шти­на је: чо­век.”^[12]Ham­vas Béla: A vi­la­gval­sag, Bu­da­pest, 1983.

Че­тврт ве­ка ка­сни­је, ис­пи­су­ју­ћи, па­те­тич­но и дир­љи­во, ин­тер­вју са са­мим со­бом — услед осе­ћа­ња без­на­де­жне ин­те­лек­ту­ал­не уса­мље­но­сти и ано­ним­но­сти — Хам­ваш нам пру­жа по­след­њи из­ве­штај свог ис­ку­ства кри­зе, спо­зна­ју да је ње­но основ­но ме­сто упра­во у уо­че­ној су­шти­ни, да­кле у чо­ве­ку:

„Ау­тен­тич­на ег­зи­стен­ци­ја је она ко­ја по­сто­ји. За ме­не по­сто­ја­ти зна­чи би­ти у кри­зи. Овај став је оба­ве­зан од Кјер­ке­го­ра. Као да се да­нас зби­ло, је­два да сам био ми­нуо два­де­се­ту, кад ми је у би­бли­о­те­ци, ни сам не знам ка­ко, до­шла до ру­ке Кјер­ке­го­ро­ва сту­ди­ја Кри­ти­ка вре­ме­на. Не­ма дру­штва, не­ма др­жа­ве, не­ма по­е­зи­је, не­ма фи­ло­со­фи­је, не­ма ре­ли­ги­је, оно што по­сто­ји по­ква­ре­на је и ла­жна збр­ка. Тач­но је та­ко, по­ми­слио сам. Али то је не­ка­да мо­ра­ло да за­поч­не. По­чео сам да тра­жим там­ну тач­ку, pro­ton pse­u­dos, од­но­сно пр­ву лаж. Та­да сам био у кри­зи, и од та­да ни­сам из ње иза­шао. От­крио сам да је да­нас мо­гу­ће по­сто­ја­ти са­мо ако се кри­за при­хва­ти у свој ње­ној це­ли­ни. На­пре­до­вао сам уна­зад од сре­ди­не про­шлог ве­ка до Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, до про­све­ти­тељ­ства, до ра­ци­о­на­ли­зма, до ху­ма­ни­зма, пре­ко сред­њег ве­ка до Гр­ка, до Је­вре­ја, до Егип­ћа­на, до при­ми­тив­них. Сву­да сам на­ла­зио кри­зу, али је сва­ка кри­за ука­зи­ва­ла на још ду­бље вре­ме. Там­на тач­ка је још да­ље, још ра­ни­је. По­чи­нио сам ка­рак­те­ри­стич­ну европ­ску гре­шку, тра­жио сам там­ну тач­ку из­ван се­бе, ма­да је она би­ла у ме­ни. Цен­тар кри­зе сва­ко но­си у се­би… Кри­за не зна­чи дру­го до би­ти у кри­зи, од­го­ва­ра­ти, би­ра­ти, од­ва­ја­ти се, при­хва­та­ти. Зна­чи при­су­ство­ва­ти, и не скри­ва­ти се и не за­гла­ђи­ва­ти и не зби­ја­ти ша­ле и не бе­жа­ти ни­куд, ни у те­о­ри­ју, ни­ти у по­глед на свет, ни­ти у по­е­зи­ју, ни­ти у ре­ли­ги­ју. При­хва­ти­ти зна­чи зна­ти да је там­на тач­ка, пр­ва лаж, у ме­ни са­мом. За­јед­но са жи­во­том дат је и мед жи­во­та ко­ји све­му прет­хо­ди… Там­на тач­ка и мед су јед­но. У сре­ди­шту жи­во­та смрт и у сре­ди­шту смр­ти жи­вот и обо­је су јед­но.”^[13]Ham­vas Béla: Pat­mosz, Szom­bat­hely, 1992.

Под све­тлом из­ло­же­не ис­по­ве­сти мо­же­мо за­кљу­чи­ти да свој од­нос спрам кри­зе све­та Хам­ваш опи­су­је ни­зом ме­та­фо­ра (при­вид­не) ду­ал­но­сти, од оне ка­кву чи­не су­прот­но­сти из­ме­ђу исти­не (жи­во­та) и ла­жи (hybris–а), до та­о­и­стич­ког сим­бо­ли­зма yin-yang на­че­ла, да би ко­нач­но све то свео на Јед­но, по­ја­шње­но упу­ћи­ва­њем на хин­ду­и­стич­ки по­јам адва­и­та (не­двој­ства), те хе­ра­кли­тов­ско хен пан­та еи­наи, уз чуд­но пре­ћут­ки­ва­ње Пло­ти­но­ве док­три­не о по­сву­да­шњо­сти и све­о­бу­хват­но­сти Јед­ног.

Си­ла жи­во­та

Под све­тлом из­ло­же­ног мо­же­мо раз­у­ме­ти и из­о­ста­нак би­ло ка­квог тра­га фи­ло­соф­ски из­гра­ђе­ног си­сте­ма у Хам­ва­ше­вом све­то­на­зо­ру. Те­жи­ште ње­го­вог све­то­на­зо­ра — у ко­ме по­кре­ти ду­ше и осе­ћа­ња, до­жи­вља­ји и фи­зи­ог­ном­ски ути­сци има­ју пред­ност над пер­спек­ти­ва­ма ин­те­лек­ту­ал­но по­сре­до­ва­них спо­зна­ја — по­крет­но је, као у оној сфе­ри чи­је је сре­ди­ште сву­да, а обим ниг­де. Реч је о те­жи­шту мно­го бли­жем би­о­ло­шком не­го ин­те­ли­ги­бил­ном све­ту, са­о­бра­зно до­ме­ну тре­ће а не пр­ве или дру­ге функ­ци­је иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти, ко­је су у зна­ку пре­вла­сти му­драч­ке ум­но­сти, од­но­сно хе­рој­ске, бор­бе­не де­ло­твор­но­сти. Пред пре­суд­ним пи­та­њем о вред­но­сти­ма овог све­та — ко­је је Хам­ваш по­ста­вио на са­мом по­чет­ку огле­да Пси­хо­ло­ги­ја бра­ња цве­ћа — ње­гов од­го­вор упу­ћу­је на је­дан плод до­ме­на ко­ји је под над­ле­жно­шћу тре­ће функ­ци­је:

„Ка­да се на кра­ју жи­во­та на­ђем пред Ан­ђе­лом Смр­ти, ми­слим да ћу га без роп­та­ња сле­ди­ти у не­по­зна­то. Ако ме упи­та: ‘Да ли си не­што про­пу­стио?’ — од­го­во­ри­ћу: ‘Не ве­ру­јем.’ Али ако ка­же ова­ко: ‘Да ли ти је жао што ов­де не­што оста­вљаш?’ —  ре­ћи ћу: ‘Цве­ће’.”^[14]Ham­vas Béla: A ba­ber­li­get­konyv, Szom­bat­hely, 1993.

Ка­да се са­гле­да­ју пло­до­ви Хам­ва­ше­ве ви­ше­де­це­ниј­ски ис­трај­не и спек­та­ку­лар­но за­ма­шне мо­би­ли­за­ци­је спо­знај­них те ду­шев­них ра­до­зна­ло­сти и мо­ћи — мо­ра­ју се уо­чи­ти број­ни учин­ци опле­ме­ња­ва­ња гла­ди за жи­во­том. Хам­ваш под­вр­га­ва сво­ју глад за жи­во­том те са­мо бив­ство жи­во­та све­тло­сти­ма му­дро­сти пр­ве функ­ци­је да би је спа­сао и ме­та­фи­зич­ки пре­о­бра­зио. Ис­по­ве­да у по­ме­ну­том Ин­тер­вјуу:

„Чо­век се ра­ђа гла­дан. Глад за вла­шћу, глад за има­њем, глад за сла­вом, глад за же­на­ма, глад за опи­ја­њем, и од свих нај­ма­ње уоч­љи­ва са­ма глад за жи­во­том, јер је по­нај­ма­ње кон­крет­на… Чи­ни ми се да је ужи­ва­ње у жи­во­ту мо­гу­ће са­мо по це­ну за­тва­ра­ња од не­чег ви­шег. За­кон жи­во­та ни­је у ње­му са­мом, не­го сте­пен ви­ше, и оно што је са­мо жи­вот, то је пра­зни­на, не­до­ста­так, не­по­сто­ја­ње, ни­шта.”^[15]Ham­vas Béla: Pat­mosz, Szom­bat­hely, 1992.

Вр­хов­ни учи­нак тог пре­о­бра­жа­ја под све­тло­сти­ма са ка­те­дри Тра­ди­ци­је је веч­ност:

„Ра­ни­је се жи­вот жр­тво­вао за спа­се­ње на дру­гом све­ту. Ка­сни­је се спа­се­ње дру­гог све­та жр­тво­ва­ло жи­во­ту. Та­ко су рас­по­лу­ће­ни жи­вот и дру­ги свет. Нео­це­њи­вост жи­во­та се са­сто­ји у то­ме што оно­ме ко­ји то зна веч­ност се отва­ра у сва­ком тре­нут­ку. За то су зна­ли са­мо древ­ни љу­ди.”

Из све­та тре­ће функ­ци­је по­ти­че и ина­че за­па­њу­ју­ћа, те је­дин­стве­на мо­бил­ност Хам­ва­ше­вог по­гле­да на свет ко­ји об­у­хва­та огром­не хо­ри­зон­те ни­зо­ва пот­пу­но раз­ли­чи­тих пред­ме­та и те­ма, од нај­про­сти­је вр­сте су­пе или ви­на што се слу­жи у нај­ни­жим крч­ма­ма до Валд­штајн-со­на­те, хра­ма Сто­ун­хенџ и вр­хо­ва му­дро­сти евро­а­риј­ских кул­ту­ра. Сва­ки од тих пред­ме­та Хам­ваш удо­сто­ју­је јед­на­ком па­жњом и по­све­ће­но­шћу, као да су сви они јед­на­ко вред­ни, вр­ли или зна­чај­ни. Та осо­би­на са­вр­ше­но од­ра­жа­ва ма­те­рин­ско на­че­ло свој­стве­но тре­ћој функ­ци­ји, од­но­сно функ­ци­ји плод­но­сти. Реч је о на­че­лу јед­на­ко­сти ма­те­рин­ске љу­ба­ви и бри­ге за сва­ко ње­но че­до. Ва­ља ис­та­ћи да је и на Хам­ва­ша — као и на Ево­лу — пре­суд­но ути­ца­ла ра­на лек­ти­ра Ба­хо­фе­но­ве сту­ди­је о ма­три­јар­ха­ту, прем­да је он из ње из­вео упу­ћи­ва­ња ка су­прот­ном прав­цу. За­то у огле­ду о хи­по­те­зи Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва да Евро­па ула­зи у пе­ри­од но­вог сред­њо­ве­ко­вља (Но­ви сред­њи век — фи­ло­со­фи­ја исто­ри­је Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва из 1932. го­ди­не) Хам­ваш ис­ка­зу­је сво­је на­де у ус­по­ста­вља­ње но­вог ма­три­јар­ха­та.

Ме­тод ужи­вља­ва­ња

Прем­да је Хам­ва­ше­ва еру­ди­ци­ја за­ди­вљу­ју­ће ве­ли­ка и ен­ци­кло­пе­диј­ски рас­про­стра­ње­на, основ­но сред­ство ње­го­вог спо­знај­ног при­сту­па ства­ри­ма и по­ја­ва­ма овог све­та по­чи­ва у ду­ши, од­но­сно у ду­шев­ним мо­ћи­ма ужи­вља­ва­ња, чак и по це­ну при­вре­ме­ног гу­бит­ка соп­стве­ног иден­ти­те­та, по­пут глум­ца ко­ји на сце­ни за­бо­ра­вља се­бе и по­ста­је све­сно ору­ђе у слу­жби пред­ста­вља­ња за­да­тог ли­ка. До­бар при­мер из­ра­за тог ме­то­да ужи­вља­ва­ња пру­жа нам по­след­ња стра­ни­ца огле­да Др­ве­ће:

„Бла­го­слов свог соп­стве­ног жи­во­та чо­век ни­ка­да не но­си у се­би. За­то је до­бро кад по­сто­ји мај­чин­ско би­ће као ова смо­ква ко­ја чо­ве­ку же­ли до­бро. Кад сам под ње­ном за­шти­том, знам да је су­ви­шно по­же­ле­ти се­би би­ло шта: ни­је по­треб­но да же­лим. Оно што она же­ли с ти­ме се мо­гу по­ми­ри­ти и бо­ље је не­го да ја по­же­лим. Бо­ље од ме­не зна шта хо­ћу… Оства­ре­ње нај­ве­ћих же­ља чо­век и не осе­ћа. Је­ди­но осе­ћа да уз ње­га по­сто­ји не­ко, при­ви­ја се. Осе­ћа да се и он сам пре­тво­рио у смо­кву: већ и не же­ли за се­бе не­го за дру­ге; и оста­ли ће ми при­ћи и под­ву­ћи се, јер зна­ју да ћу уме­сто њих по­же­ле­ти до­бро.”^[16]Ham­vas Béla: A ba­ber­li­get­konyv, Szom­bat­hely, 1993.

Оглед Др­ве­ће та­ко­ђе осве­до­ча­ва да тај по­сту­пак по­и­сто­ве­ћи­ва­ња што ис­ка­зу­је спо­зна­ју пред­ме­та из ње­го­ве ну­три­не ни­је јед­но­сме­ран: су­бјект за­ди­ре у свет об­јек­та, али и објект по­при­ма свој­ства при­ро­де су­бјек­та. Уз је­дин­стве­на свој­ства, Хам­ва­ше­во др­ве­ће има и људ­ске осо­би­не ко­је он од­ре­ђу­је по­мо­ћу реч­ни­ка ин­ди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је и ка­рак­те­ро­ло­ги­је. Јед­на­ко тој ан­тро­поп­си­хич­кој ви­зи­ји, у огле­ду Пси­хо­ло­ги­ја бра­ња цве­ћа Хам­ваш ука­зу­је на знак јед­на­ко­сти из­ме­ђу Јун­го­ве Ани­ме — „же­не ко­ју му­шка­рац од свог ро­ђе­ња но­си у свом ср­цу и ко­ју за­пра­во и ве­чи­то во­ли” — и ви­шег сим­бо­ли­зма цве­та, „Цве­та сре­ће”, „Цве­та Не­у­га­сле Не­ви­но­сти”.^[17]Ham­vas Béla: op. cit. Али то је са­мо пр­ва сте­пе­ни­ца на пу­ту сим­бо­ли­зма ко­ји Хам­ва­ша во­ди ка спо­зна­ји мо­ста што ду­шу во­ди, кроз ми­сти­ку цве­ћа, до оно­стра­ног све­та рај­ских оче­ки­ва­ња. Та­ко Хам­ва­ше­ва по­е­ти­ка пре­вла­да­ва и низ ве­ко­ва те ми­ле­ни­ју­ма што нас од­ва­ја­ју од ре­ли­ги­ја и кул­то­ва ан­тич­ког све­та оме­ђе­них кру­гом тре­ће функ­ци­је, те од од­го­ва­ра­ју­ћих бо­жан­ста­ва, од Ве­не­ре и Де­ме­тре, пре­ко Кви­ри­ну­са и Ди­о­ску­ра, до Ди­о­ни­зи­ја. Реч је о ре­ли­ги­ја­ма и кул­то­ви­ма су­штин­ски по­све­ће­ним све­ту плод­но­сти, у ко­ме су пре­по­зна­ва­ли зна­ке и сред­ства тран­сцен­ден­ци­је те по­сти­за­ња бе­смрт­но­сти ду­ше. На­кон ве­ко­ви­ма ду­гог му­ка, Хам­ваш об­на­вља го­вор њи­хо­вих ча­роб­ња­ка и бар­до­ва, усред пост­ва­ре­ња Ни­че­о­вог пред­ска­за­ња три­јум­фа ни­хи­ли­зма, усред „пу­сти­ње што се (и до­слов­но) ши­ри” сву­да, не са­мо око­ло већ на­да­све уну­тар чо­ве­ка:

„Цве­ће је је­ди­на сли­ка на зе­мљи у ко­јој ду­ша пре­по­зна­је се­бе. Ко­рен ми је у та­ми и ра­стем пре­ма све­тло­сти. И кад бе­рем цве­ће за бу­кет или за ве­нац, да га за­де­нем у за­пу­чак или за ше­шир, се­бе ки­тим цве­та­њем, ја сам као цвет… Бра­ти зна­чи цве­та­ти; а то зна­чи иза­ћи у не­по­зна­то кроз јед­ну ка­пи­ју. Ка­да от­ки­нем цвет, пре­ла­зим пре­ко ми­стич­ног мо­ста. Ку­да? Не знам, али знам да ћу уче­ство­ва­ти у нео­бја­шњи­вим ди­во­та­ма и да се отва­рам пре­ма до­са­да­шњем тај­ном сме­ру би­ћа.”^[18]Ham­vas Béla: op. cit.

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња упут­но је отво­ри­ти јед­ну за­гра­ду и ука­за­ти на слич­но опа­жа­ње ме­та­фи­зич­ке ди­мен­зи­је цве­ћа ко­је је ис­пи­сао Ернст Јин­гер, вр­сни пред­став­ник књи­жев­но­сти дру­ге функ­ци­је, али и вр­сни ба­шти­ник Ге­те­о­ве те­о­ри­је при­ро­де, од­но­сно тра­ди­ци­о­нал­не на­у­ке о ње­ним ква­ли­та­тив­ним ди­мен­зи­ја­ма, об­да­рен ван­ред­ним мо­ћи­ма осве­тља­ва­ња крај­њих ду­би­на све­та ма­те­ри­је. У свом рат­ном днев­ни­ку Јин­гер је, 12. ма­ја 1941. го­ди­не, за­бе­ле­жио:

„Сва­ки пут ка­да ви­дим ка­ко се цве­то­ви та­ко не­жно отва­ра­ју под све­тло­шћу сун­ца, тај њи­хов ужи­так жи­вље­ња ми из­гле­да бес­крај­но ду­бок. Имам и ути­сак да ми се оно об­ра­ћа ре­чи­ма, ре­че­ни­ца­ма при­јат­ним и уте­шним. И сва­ки пут осе­ћам бол што од све­га то­га ни­ка­кав звук ми не до­пи­ре до уха. Осе­ћа­мо да смо при­зи­ва­ни али не зна­мо ку­да.”^[19]Ernst Ju­en­ger: Di­a­rio 1941–1945, Mi­la­no, 1983.

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да из­ло­же­ни Хам­ва­шев ме­тод уме да уро­ди и је­дин­стве­ним уви­ди­ма, по­пут оних што су из­ло­же­ни у огле­ду Сто­ун­хенџ, ек­ста­за сте­не. По­пут не­ког ме­та­фи­зич­ког огле­да­ла, тај­на сми­сла или свр­хе из­град­ње кру­га ка­ме­них ка­пи­ја ис­трај­но од­ра­жа­ва дух и све­то­на­зо­ре оних ко­ји већ ве­ко­ви­ма на­сто­је да је од­го­нет­ну. Низ ра­зно­род­них хи­по­те­за окру­жу­ју Сто­ун­хенџ, под­у­ча­ва­ју­ћи нас мно­го ви­ше о по­ве­сти ме­на иде­ја и ве­ро­ва­ња не­го о пред­ме­ту основ­не за­пи­та­но­сти. На по­чет­ку тог ни­за из XII сто­ле­ћа, Џе­фри од Мон­ма­у­та (Ge­of­frey of Mon­mo­uth), у сво­јој по­ве­сти бри­тан­ских кра­ље­ва, пре­но­си нам келт­ску ле­ген­ду о спо­ме­ни­ку не­и­мар­ства ди­во­ва те уве­ре­ње ка­ко је тај њи­хов „пр­стен”, по са­ве­ту ча­роб­ња­ка Мер­ли­на, краљ Ам­бро­зио (Am­bro­si­us) пре­нео с бр­да Ки­ла­ра­ус (Kil­la­ra­us), у Ир­ској, на ме­сто бит­ке про­тив сак­сон­ских осва­ја­ча, као обе­леж­је сво­је по­бе­де.^[20]Mic­hael Bal­fo­ur: Sto­ne­hen­ge and its myste­ri­es, Mac­do­nald & Ja­ne’s, Lo­don, 1979. На кра­ју тог ни­за, у мо­дер­ној кул­ту­ри, као симп­то­ми ње­них ма­те­ри­ја­ли­стич­ких и ути­ли­та­ри­стич­ких оп­се­си­ја и су­је­вер­ја, мно­же се те­о­ри­је по ко­ји­ма су гра­ди­те­љи Сто­ун­хен­џа до­вла­чи­ли из сто­ти­на­ма ки­ло­ме­та­ра уда­ље­них ка­ме­но­ло­ма те уз­ди­за­ле огром­не гро­ма­де сте­на у зно­ју ли­ца свог са­мо ра­ди бе­ле­же­ња и пам­ће­ња да­на у ко­је па­да­ју со­лар­не рев­но­дне­ви­це и сол­сти­ци­ји или пу­та­ње ме­се­че­вих ме­на.

По­глед Хам­ва­ше­ве по­е­ти­ке је уо­чио да упра­во у ка­ме­ној суп­стан­ци­ји Сто­ун­хен­џа по­чи­ва бит­ни сми­сао и свр­ха тог пред­у­зет­ни­штва:

„Оно што је у жи­вом би­ћу сло­бо­да по­но­сног и та­штог жи­во­та, за то ка­мен не зна. Због то­га сва­ки ка­мен па­ти. Су­шти­на пат­ње, бит­ка про­тив те­жи­не — те­жи­не про­тив ма­се. У ње­го­вој гро­зно зби­је­ној, те­шкој суп­стан­ци­ји ко­ја је стра­хо­ви­то бес­по­моћ­на по­сто­ји стал­ни ја­ло­ви на­пор да по­бе­ди соп­стве­ну те­жи­ну… А ка­да, на том сту­бу, го­ре у ва­зду­ху леб­ди ка­мен, то је ек­ста­за ка­ме­на: уз­диг­ну­ти ка­мен, ле­те­ћи ка­мен; он ле­ти: до­сти­гао је оно за шта се та­ко ужа­сно бо­рио. Го­ре је у ва­зду­ху — сло­бо­дан. Тај­на ве­ли­чан­стве­но­сти Сто­ун­хен­џа је што је ка­мен по­диг­нут, одр­жан у ва­зду­ху и осло­бо­ђен.”^[21]Бе­ла Хам­ваш: Хи­пе­ри­он­ски есе­ји, Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад, 1992.

У пи­та­њу је не са­мо је­дин­стве­но ту­ма­че­ње — ко­је, на­рав­но, ва­ља схва­ти­ти као сво­је­вр­сну над­град­њу ду­ха Сто­ун­хен­џа — већ и је­дин­стве­на иде­ја у по­ве­сти европ­ских ви­зи­ја. Де­се­так го­ди­на ка­сни­је, на­дах­нут трак­та­том о ку­бич­ним об­ли­ци­ма Ху­а­на де Хе­ре­ре (Juan de Her­re­ra), ар­хи­тек­те Фи­ли­па II и твор­ца ма­на­сти­ра Ел Еску­ри­јал (El Esco­rial), Сал­ва­дор Да­ли је пре­вео у сли­ку иде­ју ка­ме­ња осло­бо­ђе­ног си­ла гра­ви­та­ци­је, си­лом жр­тве Хри­ста, при­ка­за­ног ра­за­пе­тог на леб­де­ћим коц­ка­ма, пред кон­вер­ти­ра­ним, по­ка­то­ли­че­ним по­гле­дом па­си­је Га­ле. (Cor­pus hyper­cu­bus, 1954).

Пред Хам­ва­ше­вим де­лом, си­лом по­ред­би, мо­же­мо за­кљу­чи­ти ка­ко ма­те­ри­ја­ли­сти мо­дер­ног до­ба не за­слу­жу­ју сво­је име јер су им до­ме­ти спо­зна­ја не­до­стој­но плит­ки. Хам­ва­ше­ва по­ет­ска ура­ња­ња у свет ма­те­ри­је су то­ли­ко ду­бо­ка да до­се­жу до оне тач­ке где суп­стан­ци­ја сен­зи­бил­ног све­та до­ди­ру­је те от­кри­ва сво­је пр­во на­че­ло, од­го­ва­ра­ју­ћу есен­ци­ју ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Ту скло­ност све­ту ма­те­ри­је Хам­ваш по­ка­зу­је чак и та­мо где је пред­мет ње­го­вих раз­ма­тра­ња сав са­здан од иде­ја, по­пут Ге­но­но­вог уче­ња о При­мор­ди­јал­ној Тра­ди­ци­ји и тра­ди­ци­о­нал­не док­три­не ци­клич­ног раз­во­ја исто­ри­је (Ре­не Ге­нон и ме­та­фи­зи­ка дру­штва, 1942). Да би чи­та­о­ца увео у док­три­ну че­ти­ри (ре­гре­сив­на) до­ба, Хам­ваш пру­жа свој до­при­нос, из­ла­же крат­ку и је­дин­стве­ну по­вест де­гра­да­ци­је зла­та, од злат­ног до­ба, где је оно има­ло ме­та­фи­зич­ка свој­ства, при­па­да­ју­ћи не љу­ди­ма већ са­мо бо­го­ви­ма — до мрач­ног до­ба:

„Сун­це се спу­сти­ло ме­ђу ви­те­зо­ве, за­тим ме­ђу тр­гов­це, за­тим у ма­су. Вре­ме га је сле­ди­ло: до­ба је по­ста­ја­ло све из­дро­бље­ни­је, там­ни­је, не­мир­ни­је. Власт је из ру­ку ари­сто­кра­ти­је до­шла у ру­ке тр­го­ва­ца, гра­ђа­ни­на, на кра­ју у ру­ке на­ро­да. У ру­ка­ма шу­дре зла­то ви­ше ни­је сим­бол, не­го тек ма­те­ри­ја: ме­тал. Не при­ме­ћу­је се да зла­то ни­је ни­шта из­гу­би­ло од сво­је из­вор­не при­ро­де; и да­нас је исто та­ко знак мо­ћи, сун­ца, бо­жан­ске сна­ге, као што је и у пра­дав­ним вре­ме­ни­ма би­ло: ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­на сун­че­ва све­тлост и сим­бол Злат­ног до­ба. Али ти­ме што је по­ти­сну­то у ма­те­ри­ју, пре­тво­ри­ло се у зло.”^[22]Бе­ла Хам­ваш: op. cit.

Оглед о Ре­неу Ге­но­ну пру­жа до­бру при­ли­ку да спо­зна­мо ван­ред­ну моћ Хам­ва­ше­вог ужи­вља­ва­ња у ства­ри и по­ја­ве ко­је раз­ма­тра. Та моћ до­жи­вља­ја не са­мо да уме пре­вла­да­ва­ти раз­ли­ке из­ме­ђу су­бјек­та и пред­ме­та ту­ма­че­ња већ га на та­квим ме­сти­ма уме и пре­ма­ши­ти, пру­жа­ју­ћи не­што ви­ше и ши­ре, ин­спи­ра­тив­ни­је и од­луч­ни­је. При­ме­ри­це, ни­кад се Ге­нон не би усу­дио да то­ли­ко од­луч­но ис­пи­ше та­ко ра­ди­кал­ни суд као што то чи­ни Хам­ваш, из­во­де­ћи, ина­че са­свим осно­ва­ни, за­кљу­чак из ње­го­вог де­ла: „По­сто­ји са­мо јед­но зна­ње: Тра­ди­ци­ја; са­мо је­дан по­ре­дак: Тра­ди­ци­ја; са­мо је­дан за­кон: Тра­ди­ци­ја.”

Под сен­ком бо­га Мар­са

Ако би због не­ких по­тре­ба или зах­те­ва пи­сац ових ре­до­ва тре­ба­ло да из Хам­ва­ше­вог огром­ног опу­са из­дво­ји те по­ка­же нај­зна­чај­ни­ји оглед — он­да би то из­ве­сно био онај на­сло­вљен Ве­ли­чи­на ра­та и ма­лен­кост чо­ве­ка (La gran­di­o­si­ta del­la gu­er­ra e la pic­co­lez­za del­l’u­o­mo) из 1943. го­ди­не, у коjeм је из­ло­же­но рат­но ис­ку­ство ма­ђар­ског ми­сли­о­ца, сте­че­но на Ис­точ­ном фрон­ту, ве­ро­ват­но на по­ло­жа­ју код Во­ро­ње­жа, где су ма­ђар­ске је­ди­ни­це би­ле де­сет­ко­ва­не. Два основ­на раз­ло­га по­кре­ћу та­кав из­бор: по­себ­ни и оп­шти. По­себ­ни по­чи­ва у је­дин­стве­но­сти тог огле­да уну­тар Хам­ва­ше­вог опу­са: пр­ви и по­след­њи пут он ту на­пу­шта ди­ја­лек­ти­ку тре­ће и пр­ве функ­ци­је, усме­ра­ва­ју­ћи спо­знај­ну пер­спек­ти­ву из син­те­зе од­го­ва­ра­ју­ћих ис­ку­ста­ва ка дру­гој функ­ци­ји, да­кле функ­ци­ји бор­бе и ра­та. Оп­шти раз­лог по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да су са ста­но­ви­шта ан­тро­по­ло­шких ра­до­зна­ло­сти рат­на све­до­чан­ства нај­зна­чај­ни­ја јер је рат нај­те­жи или нај­ви­ши ис­пит чо­ве­ка, на ко­ме се он обич­но пот­пу­но отва­ра, по­ка­зу­ју­ћи сав спек­тар си­ла и мо­ћи, али и сла­бо­сти те пра­зни­на од ко­јих је са­здан. Ме­ђу све­до­чан­стви­ма пи­са­ца бо­га Мар­са^[23]Дра­гош Ка­ла­јић: О пи­сци­ма бо­га Мар­са, ре­ви­ја „Је­фи­ми­ја”, бро­је­ви 10–15, Бе­о­град, 2000–2001. о ра­ту, стра­ни­це ис­пи­са­не Хам­ва­ше­вим ис­ку­ством чи­не део оних што по­се­ду­ју нај­ду­бља са­зна­ња.

Уо­ста­лом, реч је о до­ме­ну ми­са­о­ног и умет­нич­ког ства­ра­ла­штва где вла­да ве­ли­ка оску­ди­ца, што чи­ни по­себ­но ан­тро­по­ло­шки вред­ним од­го­ва­ра­ју­ћа све­до­чан­ста­ва, по за­ко­ну од­но­са из­ме­ђу ко­ли­чи­не и це­не ко­ји, при­ме­ри­це, над свим ми­не­ра­ли­ма и ме­та­ли­ма уз­ди­же нај­ре­ђе, да­кле ди­ја­ман­те и зла­то. На ту оску­ди­цу уме­сно ука­зу­је Хам­ваш у свом огле­ду: „Se­con­do un cal­co­lo ap­pros­si­ma­ti­vo, fi­no­ra la gu­er­ra ha mo­bi­li­ta­to cir­ca cen­to mi­li­o­ni di uo­mi­ni ar­ma­ti. Ma non é ve­ro­si­mi­le che in qu­e­sta ma­sa se ne tro­vi­no cen­to che ab­bi­a­no sa­pu­to ap­pro­fon­di­re l’e­spe­ri­en­za del­la gu­er­ra fi­no al­la com­pre­si­o­ne del­la re­al­ta esi­sten­zi­a­le.”^[24]Béla Ham­vas: La gran­di­o­si­ta del­la gu­er­ra e la pic­co­lez­za del­l’u­o­mo. Чи­тан у пре­во­ду на ита­ли­јан­ски Кла­у­ди­ја Му­ти­ја (Cla­u­dio Mut­ti). Из­вор­ни текст об­ја­вљен у ча­со­пи­су „Tar­sa­da­lom­tu­do­many”, број 1–2, Бу­дим­пе­шта, … Наставите са читањем

У све­до­чан­стви­ма уче­сни­ка ра­то­ва пре мо­дер­не епо­хе ско­ро да не­ма ни­ка­квих тра­го­ва спо­зна­ја та­квих „re­al­ta esi­sten­zi­a­le”. Од Ксе­но­фо­но­вих (Se­no­fon­te) Ана­ба­за, Мар­це­ли­но­ве (Am­mi­a­ni Mar­cel­li­ni) Re­rum ge­sta­rum и Ке­за­ро­вог (Ce­sa­re) Гал­ског ра­та, до ус­по­ме­на са­мо­зва­ног им­пе­ра­то­ра На­по­ле­о­на и ње­го­вих ге­не­ра­ла — про­те­же се ли­те­ра­ту­ра из ко­је мо­же­мо мно­го са­зна­ти о то­ме шта се де­ша­ва­ло на ра­ти­шти­ма, али ма­ло или ни­штав­но о то­ме шта се зби­ва­ло у уму и ду­ши рат­ни­ка. Тек ра­то­ви мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да по­кре­ћу у нај­лу­цид­ни­јим и ре­чи­то­шћу об­да­ре­ним уче­сни­ци­ма спо­зна­је и из­ра­жа­ва­ња уну­тра­шњих „ег­зи­стен­ци­јал­них ре­а­ли­те­та”. То нам ва­ља­но све­до­чи о при­ро­ди мо­дер­них ра­то­ва чи­ја рас­по­ло­жи­ва сред­ства, по­кре­ну­те си­ле и раз­ме­ре уни­ште­ња да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зе чак и нај­го­ра сно­ви­ђе­ња љу­ди прет­ход­них епо­ха, по­пут оних што их је злу­ра­до при­жељ­ки­вао и ис­пи­си­вао евро­фоб­ски и ан­ти­хри­шћан­ски ум Но­стра­да­му­са.

Кад се са­бе­ру на јед­ном ме­сту све­до­чан­ства пи­са­ца бо­га Мар­са у XX ве­ку, уоч­љи­во је да је сва­ком од њих — као по на­ло­гу не­ке еко­но­ми­је из­ну­ђе­не оску­ди­цом љу­ди — по­ме­ну­то бо­жан­ство или не­ки усуд до­де­лио по­себ­ну, не­за­мен­љи­ву зо­ну од­го­вор­но­сти. Ма­ла­пар­те је ту до­био за­да­так да нам по­сред­ством ма­лих, ма­ју­шних де­ли­ћа спек­та­кла, ства­ри и по­ја­ва — од срп­ских очи­ју ви­ђе­них на по­слу­жав­ни­ку код по­глав­ни­ка Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске до ма­ло­лет­ног ита­ли­јан­ског ме­са про­да­ва­ног „осло­бо­ди­о­ци­ма” у На­пу­љу — пре­до­ча­ва огром­не маг­ни­ту­де про­ме­на ко­је иза­зи­ва свет­ски рат. Бу­ду­ћи об­но­ви­тељ ес­ха­то­ло­шких ви­зи­ја, отац Те­јар де Шар­ден (Te­il­hard de Char­din), оба­ве­стио нас је с ва­тре­них ли­ни­ја Пр­вог свет­ског ра­та, по­сред­ством пи­са­ма бра­ту, о ван­ред­ним рат­ним до­би­ци­ма: „Не са­мо да та­мо (на фрон­ту, прим. Д. К.) ви­диш ства­ри ка­кве ниг­де дру­где ни­си мо­гао ис­ку­си­ти, већ та­ко­ђе ви­диш ка­ко из те­бе са­мог из­ви­ре те­мељ­на стру­ја ја­сно­сти, енер­ги­је и сло­бо­де, ка­кву би те­шко би­ло мо­гу­ће от­кри­ти у обич­ном жи­во­ту.”

Бог Марс или по­ме­ну­ти усуд дао је ве­ли­ком срп­ском пи­сцу Ми­ло­шу Цр­њан­ском по­себ­ну те­шку ду­жност да са­гле­да сав бе­сми­сао и да упра­во њи­ме ис­так­не ве­ли­чи­ну ра­та, те да сам про­тив свих бра­ни до­сто­јан­ства рат­ни­ка од из­ру­ги­ва­ња го­ми­ле рат­них де­зер­те­ра и мир­но­доп­ских, ве­о­ма бор­бе­них „па­ци­фи­ста” у слу­жби суб­вер­зи­је др­жа­ве и на­ци­је. Ернст Јин­гер по­кри­ва сво­јим по­гле­дом зо­ну то­тал­не мо­би­ли­за­ци­је свих рас­по­ло­жи­вих сна­га људ­ског еле­мен­та, осве­тља­ва­ње про­це­па ко­је рат чи­ни и по­гле­ду отва­ра до нај­ду­бљих, фи­ло­ге­нет­ских ко­ре­на људ­ског еле­мен­та. Ста­ни­слав Кра­ков пре­у­зео је за­да­так да осве­тли ме­ста где под си­лом рат­них ра­за­ра­ња крај­ње по­жи­во­ти­ње­ње људ­ског еле­мен­та би­ва пра­ће­но бу­ђе­њем вр­хун­ске лу­цид­но­сти ума. Ан­то­ан де Сен-Ег­зи­пе­ри (An­to­i­ne de Sa­int-Exypéry) пак све­до­чи о ван­ред­ној си­ли дру­гар­ства ко­ју по­кре­ће рат у гру­ди­ма бор­ца: „От­кри­вам да ни­сам са­мо са сво­јим ка­ма­ра­ди­ма ује­ди­њен. Кроз њих ја сам ује­ди­њен са це­лом мо­јом зе­мљом. Љу­бав, ка­да про­кли­ја, пру­жа ко­ре­ње ко­је не пре­ста­је да ра­сте.” Дри­је ла Ро­шел (Dri­eu la Roc­hel­le) пак осве­тља­ва зо­не су­да­ра про­ти­ву­реч­них по­кре­та ду­ше, од по­ра­зног са­зна­ња да мо­дер­на рат­на тех­но­ло­ги­ја за­то­мља­ва и обе­сми­шља­ва хе­рој­ску ди­мен­зи­ју чо­ве­ка, до трај­не фа­сци­на­ци­је ра­том ко­ја про­си­ја­ва и при­зи­ва ко­ра­ке ју­на­ка кроз све тми­не тру­лог мир­но­доп­ског жи­во­та.

Ка­ко и сам на­слов огле­да све­до­чи, Хам­ваш се су­о­чио са за­дат­ком пре­до­ча­ва­ња дис­про­пор­ци­ја из­ме­ђу ве­ли­чи­не ра­та и ма­лен­ко­сти чо­ве­ка. Ука­зу­ју­ћи да страх ко­ји ре­че­на ма­лен­кост осе­ћа спрам ра­та ни­је то­ли­ко иза­зван прет­ња­ма смр­ћу већ са­мим жи­во­том, да је у пи­та­њу страх од жи­во­та — Хам­ваш га по­ја­шња­ва иде­ал­ним про­тив­ста­њем, про­сто­ром спа­са, што се на­ла­зи упра­во у све­ту тре­ће функ­ци­је, про­сто­ром не ве­ћим од јед­не обич­не оста­ве за на­мир­ни­це: „Nel­l’o­scu­ro sta­to de­mo­ni­co del pa­ni­co non si é ma­ni­fe­sta­to il vol­to del­la mor­te, ma qu­el­lo del­l’u­o­mo de­bo­le, meschi­no e vi­le, al qu­a­le man­ca­no la fe­de, l’a­u­da­cia e la sal­ma ne­ces­sa­ria a vin­ce­re se stes­so, qu­a­lun­que co­sa ac­ca­da… La co­sa mi­gli­o­re sa­reb­be una cam­bu­sa a pro­va di bom­ba, nel­la qu­a­le po­ter­si rin­chi­u­de­re per us­cir­ne so­lo do­po la fir­ma del trat­ta­to di pa­ce. Sa­reb­be la so­lu­zi­o­ne in­te­gra­le del pro­ble­ma del­la vi­ta.”^[25]Béla Ham­vas: op. cit. Сле­ди за­кљу­чак о оп­штем ста­њу ци­ви­ли­за­ци­је, из­ве­ден из не­скри­ве­ног пре­зи­ра рат­ни­ка спрам гра­ђа­ни­на у по­за­ди­ни, об­у­зе­тог стра­хом од жи­во­та (pa­u­ra del­la vi­ta): „In qu­e­sto mo­do pos­si­a­mo ave­re un’i­dea del pun­to in cui si tro­va­va l’u­ma­ni­ta al mo­men­to del­lo scop­pio del­la gu­er­ra, pos­si­a­mo ave­re un’i­dea di qu­el­lo che pen­sa­va, che sen­ti­va, dei Po­te­ri che es­sa ser­vi­va e del­la vi­ta che vi­ve­va.”

Пре­зир и пра­вед­на срџ­ба рат­ни­ка спрам гра­ђа­ни­на ко­ји се­бич­но ужи­ва у ми­ру по­за­ди­не, из­бе­гав­ши вој­не оба­ве­зе, чи­ни оп­ште ме­сто и кон­стан­ту исто­риј­ског ис­ку­ства, али је са­мо Хам­ваш из­ра­зио крај­њи до­мет тих по­лар­них раз­ли­ка. Те раз­ли­ке се очи­ту­ју по­чев­ши од ва­тре­ног кр­ште­ња вој­ни­ка и пр­ве, же­сто­ке кри­зе кроз ко­ју про­ла­зи и ко­ја га не­по­врат­но пре­о­бра­жа­ва:

„A par­ti­re da qu­el mo­men­to, il sol­da­to si é stac­ca­to dal ci­vi­le in qu­e­sto pun­to ve­ra­men­te es­sen­zi­a­le. E qu­e­sto é il pun­to in cui l’u­no non com­pren­de piu l’al­tro. E il pun­to che se­pa­ra in mo­do fon­da­men­ta­le il ci­vi­le dal com­bat­ten­te e li se­pa­re­ra per tut­ta la du­ra­ta del­la lo­ro vi­ta, sicché il ci­vi­le non ca­pi­ra piu il sol­da­to. Perché? Perché il sol­da­to si é li­be­ra­to dal­l’in­can­te­si­mo di qu­el Po­te­re pri­mor­di­a­le che si chi­a­ma Ter­ro­re­La con­dot­tta fon­da­men­ta­le del­l’u­o­mo ri­ma­sto a ca­sa sua éde­ter­mi­na­ta dal­l’Ur-Angst; la con­dot­ta fon­da­men­ta­le del sol­da­to é da­ta dal fat­to che la vi­ta non gli fa pa­u­ra. E us­ci­to da qu­a­lun­que si­cu­rezz; in lui é scom­par­sa la vi­si­o­ne del mon­do in­cen­tra­ta sul­la dis­pen­sa e l’i­de­a­le del­la cam­bu­sa a pro­va di bom­ba ha per­du­to il suo sen­so.”^[26]Béla Ham­vas: op. cit.

Али то ни­је све због по­зи­тив­ног оту­ђе­ња, од­но­сно еман­ци­па­ци­је вој­ни­ка од ста­ту­са гра­ђа­ни­на: оно, у крај­њој ли­ни­ји, во­ди ка ста­њу где „ il sol­da­to sen­te il ne­mi­co uma­na­men­te piu vi­ci­no a sé del ci­vi­le”.^[27]Béla Ham­vas: op. cit. Нај­ду­бља осно­ва тог пре­зи­ра по­чи­ва у от­кри­ћу да је ду­а­ли­зам ста­ња ми­ра и ра­та за­пра­во су­прот­ност из­ме­ђу мр­твих чи­ње­ни­ца и жи­во­та, те (са­мо)об­ма­на и ствар­но­сти:

„Al sol­da­to si ri­ve­la la to­ta­le man­can­za di sen­so sel­la Wel­tan­scha­u­ung del­la dis­pen­sa e co­si egli vi­e­ne a sa­pe­re che l’es­se­ree del­l’u­o­mo non é so­ste­nu­to dal ci­bo, ne­si dal­la de­ci­si­o­ne… Qu­an­do il sol­da­to si ren­de con­to che la vi­ta non vi­e­ne de­ci­sa dai fat­ti, ma dal­l’e­si­sten­za uma­na, al­lo­ra si li­be­ra del­la Wel­tan­scha­u­ung del­la cam­bu­sa e an­che de­gli ul­ti­mi bran­del­li di es­sa ed en­tra nel mon­do re­a­le. Qu­e­sta espe­ri­en­za, l’e­spe­ri­en­za del­la re­al­ta, é la piu gran­de espe­ri­en­za del­la gu­er­ra, qu­el­la in­com­pa­ra­bil­men­te piu granb­de tra tut­te.”^[28]Béla Ham­vas: op. cit.

Пот­пу­на уса­мље­ност

С об­зи­ром на то да су све ре­ли­ги­је и те­о­ло­ги­је, фи­ло­соф­ска уче­ња и док­три­не по­све­ће­ни, у крај­њој ли­ни­ји, по­зи­тив­ном пре­о­бра­жа­ју жи­во­та људ­ског еле­мен­та у овој аре­ни уни­вер­зу­ма — он­да је са­свим ле­ги­тим­но про­це­њи­ва­ти њи­хо­ву вр­лост, вред­ност или де­ло­твор­ност и на осно­ву од­го­ва­ра­ју­ћих учи­на­ка. С та­кве тач­ке гле­ди­шта, ег­зи­стен­ци­јал­не, суд о не­кој ре­ли­ги­ји или те­о­ло­ги­ји, фи­ло­соф­ском уче­њу или док­три­ни ва­ља нам об­ра­зо­ва­ти пре­вас­ход­но на осно­ву вред­но­сног уви­да у ква­ли­тет чо­ве­ка ко­га она пред­ла­же као узор, те на­да­све ства­ра. Ако би из­ло­же­ну ме­то­ду при­ме­ни­ли на свет иде­ја и док­три­на ко­ји нам син­те­тич­ки по­сре­ду­је Бе­ла Хам­ваш — има­ли би­смо на рас­по­ла­га­њу јед­но ван­ред­но ви­со­ко жи­во осве­до­че­ње вр­ли­на и вред­но­сти Тра­ди­ци­је: са­мог Бе­лу Хам­ва­ша. Са­мо они ко­ји су ис­ку­си­ли ду­ге го­ди­не и де­це­ни­је те­ро­ра јед­ног псе­у­до­со­ци­ја­ли­стич­ког и за­пра­во евро­фоб­ског си­сте­ма мо­гу раз­у­ме­ти те­жи­ну усло­ва под ко­ји­ма је ми­слио и де­лао ве­ли­кан по­пут Бе­ле Хам­ва­ша. Реч је о си­сте­му ко­ји је „атлант­ска” плу­то­кра­ти­ја пр­во на­мет­ну­ла Ру­си­ји, ху­шка­ју­ћи и фи­нан­си­ра­ју­ћи Ок­то­бар­ску (ан­ти­ру­ску) ре­во­лу­ци­ју, ра­ди уни­ште­ња хри­шћан­ског цар­ства у ван­ред­ном при­вред­ном ус­по­ну и ра­ди ге­но­ци­да над ру­ском ели­том те ру­ским на­ро­дом. Си­лом по­бе­де у Дру­гом свет­ском ра­ту, иста плу­то­кра­ти­ја је марк­си­стич­ко-ле­њи­ни­стич­ки си­стем на­мет­ну­ла и ис­точ­ној по­ло­ви­ни Евро­пе, ра­ди за­то­мља­ва­ња ње­них све­стра­них по­тен­ци­ја­ла, те про­ду­бља­ва­ња по­де­ла и су­ко­ба ме­ђу Евро­пља­ни­ма, по фор­му­ли di­vi­de et im­pe­ra.

Ра­ди не­у­пу­ће­них у тај пе­ри­од стра­шних ис­ку­ша­ва­ња вр­ли­на и вред­но­сти чо­ве­ка Ис­точ­не Евро­пе, ва­ља по­но­во ис­та­ћи да по­ме­ну­ти ин­тер­вју Хам­ва­ша са са­мим со­бом ни­је из­раз не­ке ли­те­рар­не ду­хо­ви­то­сти, не­го ме­лан­хо­лич­но осве­до­че­ње при­нуд­не дру­штве­не из­оп­ште­но­сти јед­ног ве­ли­ка­на, ко­ји под стра­хо­вла­дом марк­си­стич­ког си­сте­ма, до сво­је смр­ти 1968. го­ди­не, ни­је мо­гао да об­ја­ви ни је­дан је­ди­ни ре­дак и чи­је де­ло је сто­га до­не­дав­но би­ло за­бо­ра­вље­но или оста­ло не­по­зна­то. Ко то све не зна, не мо­же ни схва­ти­ти ис­по­вест ко­јом Хам­ваш по­чи­ње Ин­тер­вјуу: „Ни­је при­стој­но ако не­ко без пи­та­ња го­во­ри о са­мом се­би. Овај пут, бу­ду­ћи да же­лим да го­во­рим о се­би, и да не­ма ко да ме пи­та, али же­лим да за­до­во­љим при­стој­ност, тре­ба да по­ста­вљам пи­та­ња се­би.”^[29]Ham­vas Béla: Pat­mosz I, Szom­bat­hely, 1992.

Да­кле, то опа­жа­ње да „не­ма ко да ме пи­та” не опи­су­је не­ку тре­нут­ну и слу­чај­ну од­сут­ност те од­го­ва­ра­ју­ће не­стр­пље­ње ау­то­ра, већ по­сред­но из­ра­жа­ва трај­ну цен­зу­ру, на­сил­ну из­оп­ште­ност ма­ђар­ског му­дра­ца. Ва­ља има­ти у ви­ду и по­да­так да је то­ком осва­ја­ња Бу­дим­пе­ште од со­вјет­ских сна­га не­при­ја­тељ­ска бом­ба по­го­ди­ла и ра­зо­ри­ла дом Хам­ва­ша, пот­пу­но уни­штив­ши све, огром­ну би­бли­о­те­ку, те ве­ћи, нео­бја­вље­ни део ра­до­ва, бе­ле­жа­ка и про­је­ка­та „за сле­де­ћих пет сто­ти­на го­ди­на ра­да”, ка­ко све­до­чи ње­го­ва су­пру­га, пи­сац Ка­та­лин Ке­мењ (Ka­ta­lin Ke­meny).^[30]Ka­ta­lin Ke­meny: De­lo bez­i­me­ne sla­ve, у Бе­ла Хам­ваш: Бри­га о жи­во­ту, Бе­о­град, 1994. Из­гу­бив­ши по­сао би­бли­о­те­ка­ра у Бу­дим­пе­шти си­лом зва­нич­не не­тр­пе­љи­во­сти спрам сва­ке ствар­не или по­тен­ци­јал­не „по­ли­тич­ке не­ко­рект­но­сти” (Ле­њи­нов из­раз), Хам­ваш се по­ву­као на се­ло, где је хлеб за­ра­ђи­вао ра­де­ћи код се­ља­ка као над­ни­чар. У зва­нич­ним до­ку­мен­ти­ма, у ру­бри­ци „про­фе­си­ја” пи­ше да је „зе­мљо­рад­ник”. По све­му су­де­ћи, Хам­ваш тај рад ни­је схва­тао као ка­зну већ је умео да у ње­му на­ђе ви­со­ки сми­сао и од­го­ва­ра­ју­ће ра­до­сти, о че­му по­сред­но али по­себ­но на­дах­ну­то све­до­че огле­ди о бра­њу ја­бу­ка и тре­ша­ња: „По свој при­ли­ци, у пра­ву су они ко­ји ка­жу да би зе­мља са­свим ла­ко мо­гла по­ста­ти рај, са­мо је ми пре­тва­ра­мо у па­као.”^[31]Бе­ла Хам­ваш: Хи­пе­ри­он­ски есе­ји, Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад, 1992.

Сле­ди се­ћа­ње кроз ко­је мо­же­мо на­зре­ти да је рад у вр­ту за Хам­ва­ша не­ка вр­ста ег­зи­стен­ци­јал­ног спа­са, на­го­ве­ште­ног јед­ним ис­ку­ством из де­тињ­ства:

„Чуд­но је да сам у де­тињ­ству, кад ми се не­што не би до­па­ло, или ме је ди­ра­ло, ако би мо­жда до­шли не­ки љу­ди ко­је ни­сам во­лео, бе­жао на тре­шњу, чак и он­да ка­да пло­до­ва на воћ­ки одав­но ни­је би­ло. Ле­ти и у је­сен, за­сео бих са­свим на вр­ху у на­сло­њач и за крат­ко вре­ме се сми­рио.”

Ипак, си­стем ре­пре­си­је ни­је му дао да се сми­ри ни у по­ло­жа­ју зе­мљо­рад­ни­ка. Као да су чу­ва­ре зе­мље пре­тво­ре­не у ка­зни­о­ни­цу раз­љу­ти­ли ра­дост и сре­ћа ко­је је Хам­ваш умео да цр­пи из зе­мљо­дел­ства. Усле­дио је пре­ме­штај на гра­ди­ли­ште елек­тра­не, у гор­њем то­ку ре­ке Ти­се, где су Хам­ва­шу би­ли на­ло­же­ни по­сло­ви не­ква­ли­фи­ко­ва­ног, фи­зич­ког рад­ни­ка, ка­сни­је ма­га­ци­о­не­ра и еко­но­ма. И о том пе­ри­о­ду оба­ве­ште­ни смо за­хва­љу­ју­ћи се­ћа­њи­ма су­пру­ге: „До­ла­зи ку­ћи о ви­кен­ду, за­ме­њу­је књи­ге, а у по­не­де­љак зо­ром се вра­ћа на­пр­ћен те­шким рук­са­ком. То­ком ви­ше од јед­не де­це­ни­је, у ра­не ју­тар­ње и ка­сне ве­чер­ње са­те, ов­де пи­ше по оби­му и по зре­ло­сти нај­зна­чај­ни­ји део свог жи­вот­ног де­ла.”^[32]Ka­ta­lin Ke­meny: op. cit.

Ка­ко све­до­чи Пи­смо ма­ђар­ског Хи­пе­ри­о­на, Хам­ваш је умео не са­мо да тач­но од­ме­ри већ и да са му­драч­ком ве­дри­ном под­но­си те­рет сво­је ван­ред­не уса­мље­но­сти у ма­ђар­ском де­лу пра­зни­не не­гда­шњег Па­нон­ског мо­ра: „То­ли­ко сам сам да не са­мо што је­ди­но ја умем то не­што учи­ни­ти, не­го сам ја и је­ди­ни ко­ји зна шта сам ура­дио… Ево ме у овом на­ро­ду, у овој зе­мљи, сва­ка ми је на­ме­ра без­у­спе­шна, сва­ка реч уза­луд­на бе­ше, сви пла­но­ви су ми се раз­би­ли, про­пао сам, не­при­мет­но, су­ви­шно и не­по­зна­то.”^[33]Béla Ham­vas: op. cit.

На­рав­но, Хам­ваш је ду­бо­ко гре­шио про­це­њу­ју­ћи раз­ме­ре свог, прет­по­ста­вље­ног ег­зи­стен­ци­јал­ног по­ра­за, јер је пре­ви­део ду­го­роч­не пер­спек­ти­ве. Али и то нео­сно­ва­но осе­ћа­ње по­ра­за чи­ни део оних си­ла ко­је су ство­ри­ле Хам­ва­ше­во де­ло. И то је до­бра лек­ци­ја ка­ко не тре­ба бе­жа­ти од по­ра­за, по­го­то­ву не ако је це­на спа­са из­да­ја иде­ја због ко­јих жи­ви­мо. По­раз мо­же по­ста­ти ве­о­ма пло­до­но­сан у at­ha­nor–има исто­ри­је, те до­при­не­ти ко­нач­ном ус­пра­вља­њу и пре­по­ро­ду европ­ског чо­ве­ка. <