ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Carlyle, пагански повратник

Суд­би­на де­ла То­ма­са Кар­лај­ла (Тhomasа Саrlylea, 1795-1881) у европ­ском чи­та­ли­шту је део спек­та­ку­лар­но­сти ње­го­ве по­ја­ве: од свих ве­ли­ка­на европ­ске кул­ту­ре ни­ко ни­је до­жи­вео та­ко че­сте и вра­то­лом­не успо­не и па­до­ве, од нај­ви­ше сла­ве – до нај­ду­бљег за­бо­ра­ва. И у тој ћу­дљи­во­сти чи­та­ли­шта спрам Кар­лај­ло­вог де­ла по­сто­ји не­ки си­стем: жи­во­сти или ожи­вља­ва­ња па­жње обич­но ко­ин­ци­ди­ра­ју са пе­ри­о­ди­ма кри­за ко­ји на­го­ве­шта­ва­ју за­ма­шне пре­о­бра­жа­је оп­штих по­ре­да­ка: пред 1848, пред Пр­ви и Дру­ги свет­ски те гра­ђан­ски рат… Сто­га, мо­жда и ово дру­го из­да­ње срп­ског пре­во­да Кар­лај­ло­вог ре­мек де­ла О хе­ро­ји­ма, хе­ро­и­зму и обо­жа­ва­њу хе­ро­ја у исто­ри­ји на­ја­вљу­је но­ви та­лас спо­знај­них по­вра­та­ка ње­го­вом зна­ча­ју, као знак пост-мо­дер­ног in­ter­reg­nu­ma, од­но­сно пла­не­тар­не кри­зе основ­них иде­ја или илу­зи­ја мо­дер­не кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је?

Из­ло­же­не по­ду­дар­но­сти нас по­сред­ним пу­тем упу­ћу­ју ка основ­ној осо­бе­но­сти Кар­лај­ло­ве ства­ра­лач­ке лич­но­сти, осма­тра­не оп­ти­ком стил­ских и иде­о­ло­шких ка­те­го­ри­ја: он оте­ло­тво­ра­ва и ре­пре­зен­ту­је, ду­шом и ми­шљу, екс­трем­ни из­раз јед­не трај­не кри­зе европ­ског чо­ве­ка, у зна­ку ни­за не­раз­ре­ши­вих про­ти­ву­реч­ја, од ан­ти­те­зе „апо­лон­ског” и „ди­о­ни­зиј­ског” ду­ха или „кла­си­ци­зма” те „ро­ман­ти­зма”, пре­ко ду­а­ли­зма па­ган­ског на­сле­ђа и хри­шћан­ског обра­зо­ва­ња, до су­ко­ба „кон­зер­ва­тив­не” но­стал­ги­је за про­шло­шћу и „ре­во­лу­ци­о­нар­не” но­стал­ги­је за бу­дућ­но­шћу.

Основ­ни обри­си про­ти­ву­реч­ја

„Апо­лон­ски” еле­мент Кар­лај­ло­ве лич­но­сти про­си­ја­ва кроз чи­та­ву рас­пра­ву О хе­ро­ји­ма, ис­трај­но тка­ну све­тло­сним, со­лар­ним или си­де­рал­ним ме­та­фо­ра­ма вр­хов­ног фор­ма­тив­ног и ин­фор­ма­тив­ног прин­ци­па. Ње­го­ви хе­ро­ји по­се­ду­ју „све­тлост ко­ја оба­сја­ва тми­не све­та” и „ства­ра об­ли­ке”; они су „жи­ви из­во­ри све­тло­сти” и очо­ве­че­ња Се­вер­ња­че, а у мо­дер­ном до­бу де­ка­ден­ци­је „си­ро­ва пле­ме­ни­тост ср­ца је је­ди­на вр­ста све­тло­сти ко­ју још по­се­ду­је­мо”. „Апо­лон­ској” стра­ни Кар­лај­ло­вог ли­ка при­па­да ње­го­ва ис­трај­на и нео­б­у­зда­на те­жња да све­му да „име и об­лик”, да чи­тав свет ства­ри и по­ја­ва исто­ри­је „ге­о­ме­три­зу­је”, од­ре­ди и из­ме­ри рит­мо­ви­ма по­ја­ва бит­не, хе­рој­ске, де­тер­ми­нан­те. Ту спа­да и се­ку­ла­ри­зо­ва­ни од­раз „апо­лон­ског” ду­ха у об­ли­ку нео­гра­ни­че­ног по­ве­ре­ња ис­ка­зи­ва­ног на­уч­ним до­стиг­ну­ћи­ма свог вре­ме­на, од фи­ло­ло­ги­је до би­о­ло­ги­је, али је упра­во тај део Кар­лај­ло­вог де­ла нај­тро­шни­ји и да­нас не­у­по­тре­бљив.

На дру­гој стра­ни, ње­го­во основ­но ства­ра­лач­ко на­дах­ну­ће је „ди­о­ни­зиј­ског” ка­рак­те­ра: пред­ме­те сво­јих спо­знај­них на­по­ра Кар­лајл углав­ном на­сто­ји осво­ји­ти по­кре­ти­ма ду­ше и осе­ћај­но­сти те стре­ла­ма ин­ту­и­ци­је, не ко­ри­сте­ћи клоп­ке ло­ги­ке или мре­же дис­кур­зив­ног ми­шље­ња. И ње­го­ва ре­то­ри­ка, бре­ме­ни­та ме­та­фо­ра­ма, пре­че­сто оп­те­ре­ће­на при­де­ви­ма и си­но­ни­ми­ма те ди­гре­си­ја­ма и скло­но­шћу ка жи­во­пи­сном сја­ју по­вр­ши­на — не­у­по­ре­ди­во је бли­жа „ази­јан­ском” не­го „ати­ци­стич­ком” сти­лу.

На пр­ви по­глед, по­ли­тич­ки про­фил Кар­лај­ла је из­ра­зи­то кон­зер­ва­ти­ван, да не ка­же­мо ре­ак­ци­о­на­ран, јер у ње­го­вом слу­ча­ју та­кво од­ре­ђе­ње са­мо ево­ци­ра ори­ги­нал­ну ети­мо­ло­ги­ју пој­ма, да­кле спрем­ност на де­ло­твор­не од­го­во­ре иза­зо­ви­ма. Ипак, са­свим је из­ве­сно да се ње­го­ве ре­ак­ци­је на иде­је и са­др­жа­је мо­дер­ног до­ба ни­ка­ко не мо­гу до­па­сти ор­ди­нар­ној пар­ти­ји кон­зер­ва­ти­ва­ца, јер је он та­ко­ђе нај­бе­спо­штед­ни­је опо­вр­га­вао са­ме осно­ве an­cien régi­me, про­зи­ру­ћи њи­хо­ву оп­се­нар­ску и об­ма­њи­вач­ку при­ро­ду, ви­де­ћи у ре­во­лу­ци­ји ле­ги­тим­ни ре­волт про­тив илу­зи­ја. Ја­сно је да ни пар­ти­ја ре­во­лу­ци­о­на­ра не мо­же при­хва­ти­ти та­кву по­хва­лу, не са­мо због огра­ни­че­ња сми­сла ре­во­лу­ци­је већ и због од­го­ва­ра­ју­ћих ло­гич­ких им­пли­ка­ци­ја: по Кар­лај­лу, ре­во­лу­ци­ја, све­сно или не­све­сно, сво­јим чи­ном пре­вас­ход­но тра­жи ус­по­ста­вља­ње ве­ро­до­стој­ног ау­то­ри­те­та уме­сто оног ко­ји је сру­шен за­то што је био ла­жан. Ина­че, Кар­лај­ло­вој иде­ји прет­хо­ди ис­ку­ство пле­ми­ћа и пе­сни­ка Ри­ва­ро­ла: у да­ни­ма Те­ро­ра, осма­тра­ју­ћи ка­ко ма­са ка­ме­ну­је спо­ме­ник су­ве­ре­на, он је опа­зио да је са­мо пр­ви удар усме­рен про­тив ау­то­ри­те­та, док га сви по­то­њи са­мо при­зи­ва­ју, га­ђа­ју­ћи за­пра­во ру­пу на­чи­ње­ну на ста­туи, ме­та­фо­ру ни­хи­ли­стич­ке пра­зни­не.

Со­ци­ја­ли­сто­ид­ним уку­си­ма не мо­же се до­па­сти ни од­луч­на кри­ти­ка усло­ва жи­во­та рад­ни­штва у мо­дер­ном ка­пи­та­ли­стич­ком дру­штву, ко­ју је ис­трај­но из­ла­гао тај син нај­цр­ње шкот­ске си­ро­ти­ње. Сво­ју кри­ти­ку Кар­лајл ни­је за­сни­вао на уто­пиј­ско-ес­ха­то­ло­шкој про­јек­ци­ји иде­а­ла кла­сне еман­ци­па­ци­је, већ на по­зи­тив­ним при­ме­ри­ма сред­њо­ве­ков­ног дру­штва, по­пут Рас­ки­на и Мо­ри­са: „Мо­дер­ни рад­ник, са сво­јом сло­бо­дом и у сво­јој фа­бри­ци, мо­же са­мо за­ви­де­ти се­ља­ци­ма у сред­њо­ве­ков­ном ре­жи­му.”

Спи­сак про­ти­ву­реч­но­сти Кар­лај­ло­ве при­ро­де не огра­ни­ча­ва са­мо еко­но­ми­ја рас­по­ло­жи­вог про­сто­ра већ и јед­на те­мељ­на сум­ња: ни­је ли тај ути­сак про­ти­ву­реч­но­сти за­пра­во по­сле­ди­ца усва­ја­ња из­ве­шта­че­них псе­у­до-кар­те­зи­јан­ских ка­те­го­ри­ја и гра­ни­ца из­ме­ђу иде­ја ко­је су про­ти­ву­реч­не сло­же­но­сти и не­раз­дво­ји­во­сти са­др­жа­ја чо­ве­ка Евро­пе? Да­кле, из­ло­же­не про­ти­ву­реч­но­сти не ка­рак­те­ри­шу то­ли­ко Кар­лај­ла већ при­про­сто­сти и спо­знај­не не­по­доб­но­сти рас­по­ло­жи­вих оп­ти­ка? Ако су на­ше сум­ње осно­ва­не, он­да у Кар­лај­лу тре­ба пре­вас­ход­но ви­де­ти вр­сни при­мер сна­ге европ­ске лич­но­сти да пре­ва­зи­ђе по­де­ле, рас­ко­ле и су­ко­бе све­та исто­риј­ских кон­тин­ген­ци­ја, иза­зва­не те под­сти­ца­не и бе­дом по­пу­лар­них оп­ти­ка ди­фе­рен­ци­ја­ци­је и дис­кри­ми­на­ци­је. Сво­јим де­лом Кар­лајл убе­дљи­во осве­до­ча­ва не­мер­љи­ву сло­же­ност европ­ског чо­ве­ка, ко­ја је ди­ја­лек­тич­ка и енер­гет­ска осно­ва ње­го­вог ис­трај­ног исто­риј­ског ди­на­ми­зма, ње­го­ве „веч­не” спо­соб­но­сти да пре­о­бра­жа­ва и ре­во­лу­ци­о­ни­ше свет про­из­во­ди­ма ра­ди­о­ни­ца „фа­у­стов­ског” ду­ха. Исто­риј­ско ис­ку­ство нам све­до­чи да је упра­во кри­за те сло­же­но­сти (или про­ти­ву­реч­но­сти) ре­дов­ни и нај­е­фи­ка­сни­ји под­сти­цај де­ло­твор­но­сти европ­ских ра­ди­о­ни­ца иде­ја и док­три­на, те­о­ри­ја и хи­по­те­за, сти­ло­ва и по­кре­та…

По­вра­так лич­но­сти

Кар­лај­ло­ва сна­жна пер­со­нал­ност об­ја­шња­ва дру­ги и не ма­ње зна­ча­јан раз­лог ње­го­ве пе­ри­о­дич­не по­пу­лар­но­сти у европ­ском чи­та­ли­шту. Реч је о пе­ри­о­ди­ма по­ра­ста раз­о­ча­ра­ња или не­по­ве­ре­ња у „си­сте­ме” или „струк­ту­ре” те од­го­ва­ра­ју­ће иде­о­ло­ги­је hybri­sa, од­но­сно ап­стракт­них или тех­нич­ких прин­ци­па и мо­де­ла ме­ха­нич­ког по­друштвља­ва­ња. У тој кри­зи по­ве­ре­ња у свет hybri­sa нај­о­се­тљи­ви­ји ду­хо­ви се обра­ћа­ју при­род­ним свој­стви­ма људ­ске „ме­ша­ви­не” зва­не zoon no­e­ti­kon, у ра­спо­ну од „ани­мал­них” до „бо­жан­ских” са­сто­ја­ка и од­го­ва­ра­ју­ћих по­ри­ва и на­дах­ну­ћа.

Де­ло О хе­ро­ји­ма је мо­жда нај­и­стак­ну­ти­ји и нај­спек­та­ку­лар­ни­ји при­мер ве­ре у пре­суд­ну уло­гу еми­нент­них кон­фи­гу­ра­ци­ја људ­ског еле­мен­та на пу­те­ви­ма исто­ри­је, по фор­му­ли ко­ју Кар­лајл че­сто по­на­вља: „Исто­ри­ја је би­о­гра­фи­ја ве­ли­ких љу­ди.” По де­фи­ни­ци­ји, ве­ра не­ма по­тре­бе за до­ка­зи­ма те их је из­ли­шно тра­жи­ти кад већ Кар­лајл то ни­је учи­нио. Ми­сли­мо да је та­ко­ђе из­ли­шна и ди­ле­ма из­ме­ђу усва­ја­ња и од­би­ја­ња из­ло­же­не фор­му­ле, ко­ју би сва­ко ра­зу­ман мо­гао при­хва­ти­ти уз услов јед­ног ма­лог про­ши­ре­ња: „Исто­ри­ја је и би­о­гра­фи­ја ве­ли­ких љу­ди.” У пи­та­њу је ти­пич­но мо­дер­но те­о­риј­ско „пре­те­ри­ва­ње” — по­пут Хе­ге­ло­вог, Марк­со­вог, Ни­че­о­вог, Фрој­до­вог, Вај­нин­ге­ро­вог или Шпен­гле­ро­вог — у ци­љу скре­та­ња по­зор­но­сти на зна­чај јед­ног де­ла не­спо­зна­тљи­вог то­та­ли­те­та исти­не. Уо­ста­лом, осно­ва­не или нео­сно­ва­не, Кар­лај­ло­ве иде­је о пре­суд­ној де­тер­ми­на­ци­о­ној уло­зи ве­ли­ких љу­ди су по­ста­ле ин­те­грал­ни и нео­ту­ђи­ви део европ­ске ми­сли, те их че­сто сре­ће­мо у но­вим и нео­че­ки­ва­ним из­да­њи­ма.

При­ме­ри­це, ла­ко је пре­по­зна­тљив Кар­лај­лов ути­цај у Шпен­гле­ро­вој те­о­ри­ји да „из­ме­ћу хе­ро­ја као чи­ње­ни­це и дру­гих (исто­риј­ских) чи­ње­ни­ца по­сто­ји хар­мо­ни­ја ме­та­фи­зич­ког рит­ма.” Кар­лај­ло­ве иде­је су из­ве­сно на­дах­ну­ле и те­о­ри­ју Ор­те­ге и Га­се­та о ци­клич­ним по­вра­ци­ма ин­тер­вен­ци­ја ели­та: „Бол и крах ства­ра­ју у ма­са­ма но­ву осо­би­ну ис­кре­не скром­но­сти ко­ја окре­ће ле­ћа свим ан­ти­а­ри­сто­крат­ским илу­зи­ја­ма и те­о­ри­ја­ма. Не­ста­је мр­жња пре­ма ели­ти. При­зна­је се нео­п­ход­ност ње­не спе­ци­фич­не ин­тер­вен­ци­је у дру­штве­ном жи­во­ту. На тај на­чин за­тва­ра се је­дан и по­чи­ње дру­ги исто­риј­ски ци­клус.” Last but not le­ast, иро­нич­ни од­раз Кар­лај­ло­вих иде­ја на­ла­зи­мо и у чу­ве­ном опа­жа­њу Кеј­нзи­ја, нај­у­ти­цај­ни­јег еко­но­ми­сте XX сто­ле­ћа, да чак и љу­ди ко­ји ни­ка­да у жи­во­ту ни­су узе­ли књи­гу у ру­ке ми­сле, де­ла­ју и жи­ве по на­ло­зи­ма дав­но пре­ми­ну­лих фи­ло­зо­фа и еко­но­ми­ста.

Да­кле, уме­сто бес­плод­них по­твр­ђи­ва­ња или оспо­ра­ва­ња, бо­ље је и ко­ри­сни­је ис­тра­жи­ва­ти шта Кар­лај­ло­ве иде­је из­ра­жа­ва­ју осим из­рав­не и очи­глед­не функ­ци­је пру­жа­ња уте­хе и под­стре­ка чо­ве­ку по­сред­ством ве­ли­чан­стве­не ре­ха­би­ли­та­ци­је су­прем­ног зна­че­ња и зна­ча­ја људ­ског еле­мен­та у об­ли­ко­ва­њу са­др­жа­ја исто­ри­је.

Ре­волт про­тив мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је

Под све­тлом ин­ди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је, ду­бо­ки раз­ло­зи апо­ло­ги­је ве­ли­ких исто­ри­о­тво­ра­ца и исто­ри­о­кра­то­ра по­чи­ва­ју у ин­стинк­тив­ној од­бој­но­сти Кар­лај­ла пре­ма све­ту мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је те вла­да­ви­ни ду­ха и во­ље тре­ћег ста­ле­жа, де­ма­го­шки за­сно­ва­ној на су­ве­ре­ни­те­ту de­mo­sa. Сто­га је дру­ги и мо­жда нај­зна­чај­ни­ји слој де­ла 0 хе­ро­ји­ма  скуп раз­ба­ца­них, је­згро­ви­тих и не­ми­ло­срд­них де­фи­ни­ци­ја без­вре­ђа до­ми­нан­ти мо­дер­ног до­ба као по­лар­не ан­ти­те­зе све­та вред­но­сти у ко­ме Кар­лајл пре­по­зна­је сво­је иде­а­ле. Сти­че се ути­сак да је у мо­дер­ном до­бу, осим оми­ље­них али да­ле­ких не­мач­ких ро­ман­ти­ча­ра, Кар­лајл по­след­њи вер­ник кул­та хе­ро­ја, ко­ји упра­во сна­гом те ве­ре ис­тра­ја­ва на упо­ри­шту зад­њег и па­те­тич­ног от­по­ра сти­хи­ји али­је­на­ци­је људ­ског од бо­жан­ског прин­ци­па.

Ако је исто­ри­ја „би­о­гра­фи­ја ве­ли­ких љу­ди”, он­да је мо­дер­но до­ба из­ван исто­ри­је, као ани­мал­ни и не­га­тив­ни из­у­зе­так, јер „го­то­во од­ри­че да по­сто­је ве­ли­ки љу­ди, од­ри­че ко­рист од ве­ли­ких љу­ди”. По­ла­зе­ћи од не­про­вер­љи­ве пре­ми­се, ме­та­фи­зич­ке при­ро­де „ве­ли­ких љу­ди” — као из­рав­них или по­сред­них ма­ни­фе­ста­ци­ја ко­смич­ких си­ла — Кар­лајл до­спе­ва до тач­ног опа­жа­ња ау­ти­стич­ког оту­ђе­ња мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, о че­му да­нас сви­ре­по све­до­чи ра­сту­ћа пу­сти­ња еко­ло­шке ка­та­стро­фе. Дру­ги из­раз али­је­на­ци­је од кул­та хе­ро­ја те рас­ки­да­ња спре­га са ко­смич­ким је­дин­ством је фе­но­мен пре­о­вла­да­ва­ња ме­ха­но­форм­них кон­цеп­ци­ја чо­ве­ка и дру­штва, ко­ји Кар­лајл пра­во­вре­ме­но уо­ча­ва те оп­ту­жу­је. Скеп­ти­ци­зам и не­моћ спо­зна­је бо­жан­ског и оте­ло­тво­ре­ња „бо­жан­ског пра­ва” на­ла­зе су­ро­гат у ла­жном уче­њу да је овај свет — „пар­на ма­ши­на”. На ис­тој оп­се­ни по­чи­ва и мо­дер­на псе­у­дог­но­се­о­ло­ги­ја ко­ја сву­да ви­ди је­ди­но при­ви­де ме­ха­ни­ци­стич­ке при­ро­де еко­но­ми­је од­но­са, узро­ка и по­сле­ди­ца.

На дру­гој, по­зи­тив­ној, стра­ни „све­та као во­ље и пред­ста­ве”, бље­сци­ма на­дах­ну­ћа или во­лун­та­ри­зма, Кар­лајл ви­ди истин­ски свет као ме­та-би­о­ло­шки ор­га­нон спре­ге бо­жан­ског и чо­ве­чан­ског, ко­смич­ког и људ­ског, где је чо­век „јед­на та­јан­стве­на сна­га у цен­тру свих тих сна­га”. Уз­гред ре­че­но, из­ло­же­на де­фи­ни­ци­ја чо­ве­ка „апо­лон­ски” про­ти­ву­ре­чи „ди­о­ни­зиј­ској”, ко­ја јој прет­хо­ди, ин­спи­ри­са­ној окри­љем тај­не Вре­ме­на, где тра­жи збег дух угро­жен у про­сто­ри­ма са­вре­ме­но­сти: „Ствар нео­гра­ни­че­на, ћу­тљи­ва, ко­ја ни­кад не ми­ру­је, на­зва­на вре­ме, ко­ја се ко­тр­ља бр­зо, ћут­ке, као ка­кав мор­ски при­лив ко­ји об­у­хва­та све, на ко­ме ми и це­ла ва­си­о­на леб­ди­мо као по­ја­ве ко­је је­су и по­сле опет ни­су…”

Оту­ђе­ње мо­дер­ног чо­ве­ка од ко­смич­ке при­ро­де не са­мо да де­са­кра­ли­зу­је већ и ис­пра­жњу­је људ­ску пред­ста­ву све­та, где ме­ста истин­ских ства­ри и по­ја­ва за­у­зи­ма­ју оп­се­не или пу­ке ре­чи: „Отвр­дло је око нас; по­што пот­пу­но за­тва­ра­мо сва­ки по­јам ко­ји ства­ра­мо, то је је­дан склоп тра­ди­ци­ја, при­ча не­про­ве­ре­них, го­лих ре­чи… Овај свет по­сле све на­ше на­у­ке и на­у­ка још је чу­до; чуд­но­ват, не­про­зрив, ма­ђиј­ски, и још ви­ше, за сва­ког ко­ји хо­ће да ми­сли о ње­му.”

Склад­но сво­јој ве­ри у су­прем­ни зна­чај бо­жан­ско-ко­смич­ког фор­ма­тив­ног и ин­фор­ма­тив­ног прин­ци­па исто­ри­је, Кар­лајл све оста­ле де­тер­ми­нан­те сво­ди на ра­зи­ну пу­ких кон­тин­ген­ци­ја, ко­је мо­гу са­мо од­ре­ди­ти, пре­ма по­тре­ба­ма епо­хе, функ­ци­ју по­ја­ве хе­ро­ја или „ве­ли­ких љу­ди”: бог, по­сла­ник, бард, све­ште­ник, књи­жев­ник, краљ… Та­ква ве­ра им­пли­ци­ра и пре­зир спрам сва­ке те­о­ри­је или прак­се ко­ја оправ­да­ва или при­хва­та ап­со­лу­ти­стич­ки ау­то­ри­тет ин­фе­ри­ор­них де­тер­ми­нан­ти. И упра­во мо­дер­ни свет, под Кар­лај­ло­вим по­гле­дом, обе­ле­жа­ва идо­ла­три­ја ра­зно­вр­сних ин­фе­ри­ор­них де­тер­ми­нан­ти исто­ри­је. Из­ло­же­но обе­леж­је оправ­да­ва по­ра­зни Кар­лај­лов суд о ква­ли­те­ту мо­дер­ног чо­ве­ка: „Ни­ка­кав жа­ло­сни­ји до­каз не мо­же чо­век да­ти о сво­јој сит­но­ћи не­го не­по­ве­ре­њем у ве­ли­ке љу­де…” Те­о­ри­је тог мо­дер­ног, скеп­тич­ног до­ба „по­ка­зу­ју нај­жа­ло­сни­ју ду­хов­ну кло­ну­лост и го­ли мр­тви жи­вот ду­ша људ­ских.”

Про­си­ја­ва­ња древ­ног et­ho­sa ак­ци­је

Апо­ло­ги­ја кул­та хе­ро­ја и кри­ти­ка ње­го­вог од­су­ства у мо­дер­ном до­бу мо­би­ли­шу и ре­ха­би­ли­ту­ју древ­ни et­hos ак­ци­је европ­ског pa­ga­ni­tas ко­ји по­чи­ва на ис­ку­ству људ­ских раз­ли­ка. Сто­га Кар­лајл култ хе­ро­ја по­др­жа­ва и раз­ло­зи­ма ви­со­ке етич­ке функ­ци­је тог кул­та, по фор­му­ли ре­то­рич­ке за­пи­та­но­сти: „Зар сва­ки пра­ви чо­век не осе­ћа да и он сам по­ста­је ви­ши ода­ју­ћи по­што­ва­ње оно­ме ко­ји је до­ста из­над ње­га?”

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да по­тре­ба­ма етич­ког ус­пра­вља­ња н упу­ћи­ва­ња чо­ве­ка од­го­ва­ра и иде­ал­на це­ло­ви­тост Кар­лај­ло­вог мо­де­ла хе­ро­ја, чи­је пар­ти­ку­лар­не функ­ци­је са­мо из­ра­жа­ва­ју од­го­ва­ра­ју­ће, спе­ци­фич­не, исто­риј­ске по­тре­бе љу­ди: „Ја не знам ни­ко­је­га до­и­ста ве­ли­ког чо­ве­ка ко­ји не би мо­гао би­ти све вр­сте љу­ди.” По­ла сто­ле­ћа ка­сни­је, на истом или слич­ном ис­ку­ству Вај­нин­гер је из­гра­дио сво­ју чу­де­сну те­о­ри­ју ге­ни­ја, мо­жда нај­зна­чај­ни­ји и нај­трај­ни­ји део ње­го­ве сту­ди­је Пол и ка­рак­тер. Са­свим ло­гич­но или при­род­но, иде­ал це­ло­ви­то­сти је је­дан од нај­зна­чај­ни­јих уло­га у Вај­нин­ге­ро­вој све­о­бу­хват­ној кри­ти­ци пре­по­ло­вље­но­сти и ме­ди­о­кри­тет­ства мо­дер­ног чо­ве­ка.

Са ста­но­ви­шта жи­ве ети­ке древ­ног на­сле­ђа, Кар­лајл осве­тља­ва те­мељ­не „мо­дер­не за­блу­де”, од­но­сно еко­ном­ски де­мо­ни­зам: „Ја др­жим да је мо­дер­на за­блу­да да све би­ва из лич­них ин­те­ре­са, да грам­зи­во лу­пе­штво во­ди и одр­жа­ва у рав­но­те­жи све, украт­ко да ни­че­га бо­жан­ског не­ма у удру­же­њу људ­ском…” Истом по­рет­ку ети­ке при­па­да и кон­стан­та Кар­лај­ло­вог де­ла, у зна­ку апо­ло­ги­је вр­ли­на искре­но­сти, исти­ни­то­сти и исти­но­љу­би­во­сти. Кар­лајл спо­зна­је су­шти­ну ин­до­е­вроп­ске ре­ли­ги­о­зно­сти, да­кле ње­ну етич­ку за­сно­ва­ност, ка­да учи да је бит скан­ди­нав­ских и па­ган­ских ми­то­ло­ги­ја „искре­на за­јед­ни­ца чо­ве­ка са та­јан­стве­ним не­ви­дљи­вим си­ла­ма”, до­да­ју­ћи да је та искре­ност бо­ља од хе­лен­ске „ми­ло­ште”. Та „ду­бо­ка, ве­ли­ка, пра­ва искре­ност је пр­ва ка­рак­те­ри­сти­ка свих љу­ди ко­ји су на ма ко­ји на­чин ју­на­ци”; она спре­же ето­се ак­ци­је и ми­шље­ња; сто­га је и Дан­те „пре све­га ви­до­вит вр­ли­ном сво­је искре­но­сти” ко­ја га чи­ни рав­ним древ­ним по­сла­ни­ци­ма Бо­га.

Ко­нач­но, по Кар­лај­лу, и ве­ков­ни ре­во­лу­ци­о­нар­ни по­крет, од Лу­те­ро­ве ре­фор­ме до Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, по­чи­ва на де­он­то­ло­шком им­пе­ра­ти­ву искре­но­сти; по­след­ња ре­во­лу­ци­ја из­би­ја из „осе­ћа­ња не­сно­сне ла­жно­сти ко­ја је би­ла про­же­ла све”, као „по­бу­не про­тив свих вр­ста хи­ме­ра”. И прем­да је свр­ста­ва у „ђа­вол­ску” ал­тер­на­ти­ву, Кар­лајл оправ­да­ва Фран­цу­ску ре­во­лу­ци­ју, и све ње­не „те­ро­ре” и „ужа­се”, етич­ком ну­жно­шћу по­врат­ка исти­ни.

Ве­ран вр­ли­ни зва­ној искре­ност, Кар­лајл дир­љи­вом јед­но­став­но­шћу ис­по­ве­да свој иде­ал дру­штва, ко­ји нео­до­љи­во ево­ци­ра вре­ме­на „бар­бар­ске” Евро­пе: „На­ђи­те у ко­јој зе­мљи нај­спо­соб­ни­јег чо­ве­ка ко­ји ту по­сто­ји; уз­диг­ни­те га до нај­ви­шег ме­ста, и по­штуј­те га ча­сно и вер­но; ви има­те са­вр­ше­ну упра­ву за ту зе­мљу... Та је зе­мља у са­вр­ше­ном ста­њу; то је иде­ал­на зе­мља.” На­рав­но, Кар­лајл из­ло­же­ном до­да­је и свест о не­мо­гућ­но­сти оства­ре­ња иде­а­ла, ко­ја не оп­ту­жу­је то­ли­ко уто­пиј­ску или на­ив­ну при­ро­ду ње­го­ве за­ми­сли већ hybris мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је. Сто­га се осмех по­ру­ге мо­дер­ног чо­ве­ка пред из­ре­че­ним иде­а­лом, из­ве­де­ним из кул­та хе­ро­ја, окре­ће про­тив ње­га са­мог, као у огле­да­лу, тим пре јер мо­дер­но-ци­ви­ли­за­циј­ски си­сте­ми де­мо­кра­ти­ја пре­че­сто слу­же као пу­ка фор­мал­на по­кри­ћа ли­би­да до­ми­на­ци­је тај­них или јав­них оли­гар­хи­ја или ти­ра­на, ко­ји рас­по­ла­жу јед­на­ким кван­ти­те­том вла­сти као и иза­бра­ни­ци Кар­лај­ло­ве „иде­ал­не зе­мље”. Је­ди­на прак­тич­на раз­ли­ка је ква­ли­та­тив­не при­ро­де: Кар­лај­ло­ва ви­зи­ја на вла­сти ви­ди нај­бо­ље, а прак­са мо­дер­них си­сте­ма де­мо­кра­ти­ја осве­до­ча­ва да они по­го­ду­ју вла­сто­др­жач­ким ам­би­ци­ја­ма осред­њих, па и нај­го­рих. Уо­ста­лом, све су то већ уо­чи­ле или пред­ви­де­ле по­ли­тич­ке те­о­ри­је Пла­то­на и Ари­сто­те­ла. Кар­лајл са­мо по­јед­но­ста­вљу­је уни­вер­зум по­ли­ти­ке, сво­де­ћи га на по­лар­ну ал­тер­на­ти­ву: хе­рој­ски су­ве­рен — или „шар­ла­тан”.

У по­рет­ку ево­ка­ци­ја вр­ли­не искре­но­сти, Кар­лајл тач­но уо­ча­ва да са­мо ис­кре­ни чо­век мо­же пре­по­зна­ти искре­ност и при­зна­ти ау­то­ри­тет ње­не вред­но­сти. На том ме­сту мо­же­мо уо­чи­ти и нај­сна­жни­ју ди­ја­лек­тич­ку те функ­ци­о­нал­ну ве­зу из­ме­ђу апо­ло­ги­је хе­ро­ја и кри­ти­ке мо­дер­ног све­та: ни­је са­мо у пи­та­њу ак­ту­ел­ни из­о­ста­нак хе­ро­ја већ је у пи­та­њу и не­до­ста­так све­та до­стој­ног хе­ро­ја, љу­ди спо­соб­них да искре­но­шћу уо­че, при­зна­ју и усво­је хе­рој­ске вред­но­сти. Ту та­ко­ђе по­чи­ва те­мељ пе­да­го­шке вред­но­сти Кар­лај­ло­вог де­ла ко­је је, за­јед­но са Плу­тар­хо­вим Жи­во­ти­ма, би­ло и оста­ло не­пре­ва­зи­ђе­но по­пу­лар­но учи­ло етич­ког вас­пи­та­ња ни­за мла­до­сти Евро­пе.

Пре­вас­ход­но етич­ка функ­ци­ја рас­пра­ве О хе­ро­ји­ма по­сред­но по­твр­ђу­је наш ути­сак да су у Кар­лај­ло­вој ства­ра­лач­кој лич­но­сти оста­ци древ­ног et­ho­sa ак­ци­је пр­ви и бит­ни по­кре­та­чи ње­го­вог от­по­ра мо­дер­ној ци­ви­ли­за­ци­ји и ње­му од­го­ва­ра­ју­ће ви­зи­о­нар­ске ал­тер­на­ти­ве, у зна­ку кул­та хе­ро­ја.

Кар­лај­ло­ва са­вре­ме­ност

Из­ве­сно је да да­нас ни­ко озби­љан не­ће чи­та­ти О хе­ро­ји­ма да би се оба­ве­стио о жи­во­ти­ма и де­ли­ма Оди­на, Му­ха­ме­да, Дан­теа, Шек­спи­ра или На­по­ле­о­на. За та­кве по­тре­бе по­сто­ји огром­на и не­у­по­ре­ди­во по­доб­ни­ја или бо­ља ли­те­ра­ту­ра. Па­ра­док­сал­но, у кон­тек­сту рас­пра­ве О хе­ро­ји­ма, је­ди­ни „пре­жи­ве­ли” ју­нак је сам ау­тор, јер да­нас чи­та­мо ње­го­во де­ло да би се о ње­му оба­ве­сти­ли. Пор­тре­ту Кар­лај­ло­вих „про­ти­ву­реч­но­сти” или сло­же­но­сти, тре­ба до­да­ти и по­себ­ну цр­ту ко­ја све­до­чи да тај ве­ли­ки уста­ник про­тив мо­дер­ног ду­ха свог вре­ме­на ни­је био пот­пу­но имун на мо­дер­не сла­бо­сти. Име нај­у­оч­љи­ви­је сла­бо­сти је его­и­зам. Тај его­и­зам дир­љи­во от­кри­ва и Кар­лај­ло­ва ко­ре­спон­ден­ци­ја са Ге­те­ом, за­по­че­та апри­ла 1827. го­ди­не. У пи­та­њу је мо­жда нај­слав­ни­ји и нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји при­мер не­све­сног не­ра­зу­ме­ва­ња са­го­вор­ни­ка: Ге­те у Кар­лај­лу ви­ди сна­жан мла­да­лач­ки дух, иде­а­лан ху­мус за осе­ме­ња­ва­ње ге­те­ов­ским иде­ја­ма; са дру­ге стра­не ка­на­ла Ла­манш, Кар­лајл уоп­ште не схва­та Ге­те­о­ву на­ме­ру, ви­де­ћи у Ге­теу са­мо не­ку вр­сту слав­ни­јег двој­ни­ка, уве­ћа­ног огле­да­ла соп­ства.

Тај его­и­зам је Кар­лај­ла при­род­но упу­ћи­вао ка Шо­пен­ха­у­е­ро­вој док­три­ни „све­та као во­ље и пред­ста­ве”, те ка екс­трем­ним али и ба­на­ли­зо­ва­ним пер­спек­ти­ва­ма пост­кан­тов­ског, ап­со­лут­ног, иде­а­ли­зма и од­го­ва­ра­ју­ћег, гно­се­о­ло­шког, „ак­ти­ви­зма”. Сто­га и у рас­пра­ви О хе­ро­ји­ма Кар­лајл не кри­је свој спо­знај­ни во­лун­та­ри­зам: он ту че­сто отво­ре­но при­зна­је да ства­ри и по­ја­ве, лич­но­сти и по­кре­те ви­ди са­мо она­ко ка­ко же­ли да ви­ди, нај­че­шће по им­пе­ра­ти­ву свог чул­ног есте­ти­зма, од „обо­жа­ва­ња” до иди­о­син­кра­зи­ја.

До­бар при­мер Кар­лај­ло­вих мо­дер­них сла­бо­сти осве­до­ча­ва чи­ње­ни­ца да је, упр­кос свог от­по­ра мо­дер­ној кул­ту­ри и ци­ви­ли­за­ци­ји, усво­јио основ­ну иде­ју — сна­гу мо­дер­ни­те­та, те­о­ри­ју исто­риј­ске ево­лу­ци­је чо­ве­ка и дру­штва. По­себ­но обе­леж­је рас­пра­ве О хе­ро­ји­ма је уси­ље­но на­сто­ја­ње да се у ни­зу иза­бра­ни­ка уо­чи и по­твр­ди ево­лу­ци­о­ни по­ре­дак и сми­сао. Сто­га Кар­лајл, са­о­бра­зно усво­је­ном ево­лу­ци­о­ни­зму, кон­се­квент­но за­кљу­чу­је да су по­след­њи ве­ли­ки љу­ди исто­вре­ме­но и нај­ве­ћи. Ме­ђу­тим, ако је исто­риј­ски про­цес за­и­ста ево­лу­ти­ван и про­гре­си­ван, ка­ко об­ја­сни­ти бе­ду мо­дер­ног до­ба ко­ју уо­ча­ва Кар­лајл? Ка­ко, под све­тлом усво­је­не ево­лу­ци­о­ни­стич­ке дог­ме, об­ја­сни­ти нео­че­ки­ва­но про­ти­ву­реч­је Кар­лај­ла, из­ра­же­но при­зна­њем да је „обо­жа­ва­ње хе­ро­ја” — „нај­у­те­шни­ји факт ко­ји се ви­ди у да­на­шњем све­ту”? Чи­тав Кар­лај­лов ево­лу­ци­о­ни­стич­ки по­ре­дак хе­ро­ја се ру­ши пу­ким при­зна­њем да је на кра­ју тог исто­риј­ског про­це­са култ хе­ро­ја — „по­след­ња пре­о­ста­ла на­да”, по­пут оне са дна Пан­до­ри­не ку­ти­је.

Нео­п­ход­но је до­да­ти јед­ну уз­гред­ну али зна­чај­ну на­по­ме­ну да је култ хе­ро­ја — под све­тлом ка­те­дри ин­до­е­вроп­ских ис­тра­жи­ва­ња — за­пра­во по­след­њи и дра­ма­тич­ни об­лик тра­ди­ци­је у кри­зи, опа­сно­сти или у су­мра­ку. Иза­зо­ви­ма и прет­ња­ма ха­о­са или анар­хи­је тра­ди­ци­ја та­да од­го­ва­ра мо­би­ли­за­ци­јом хе­ро­ја, ко­ји су нај­по­доб­ни­ји за бор­бу про­тив „не­при­ја­те­ља” јер по­се­ду­ју слич­ну, сти­хиј­ску и не­нор­мал­ну, при­ро­ду или for­ma men­tis. Кар­лајл упо­тре­бља­ва име­ни­цу „хе­рој” у мо­дер­ном се­ку­ла­ри­зо­ва­ном зна­че­њу ко­је чак про­ши­ру­је до раз­ме­ра си­но­ни­ма јед­не оп­шти­је ква­ли­фи­ка­ци­је: „ве­ли­ки чо­век”. Ипак, ка­да го­во­ри о зна­че­њу и зна­ча­ју кул­та хе­ро­ја у мо­дер­ном до­бу, он за­пра­во не­све­сно ево­ци­ра древ­но ин­до­е­вроп­ско зна­че­ње, спе­ци­фич­ну уло­гу хе­ро­ја у кри­тич­ним мо­мен­ти­ма тра­ди­ци­је вред­но­сти: „И ме­ни са­мо­ме у на­шим да­ни­ма чи­ни се да ви­дим у тој не­ра­зо­ри­во­сти обо­жа­ва­ња хе­ро­ја ве­чи­ти ди­ја­мант, ис­под ко­га не мо­же па­сти сплет ре­во­лу­ци­о­нар­них ства­ри. За­мр­ше­ни сплет ства­ри, ко­ји се ру­ши, рас­па­да и пр­ска сву­да око нас у овим ре­во­лу­ци­о­нар­ним вре­ме­ни­ма, мо­же па­сти до­тле, али да­ље не. То је ве­чи­ти ка­мен те­ме­љац, од ко­је­га они опет мо­гу по­че­ти да се ди­жу… то је за ме­не жи­ва сте­на, по­ред свих мо­гу­ћих сло­мо­ва.”

За „Or­dre po­ur le méri­te”

На кра­ју на­шег пор­тре­та Кар­лај­ла нео­п­ход­но је ис­та­ћи да стра­сни ира­ци­о­на­ли­зам ње­го­вог по­гле­да на свет има и ши­ру, екс­тра-ин­ди­ви­ду­ал­ну осно­ву, јер је у пи­та­њу спе­ци­фич­ни из­раз ре­бел­ске тра­ди­ци­је јед­не кван­ти­та­тив­но за­не­ма­ри­ве ма­њи­не у исто­ри­ји кул­ту­ре Ве­ли­ке Бри­та­ни­је. Реч је о тра­ди­ци­ји от­по­ра пре­о­вла­ђу­ју­ћим тен­ден­ци­ја­ма у кул­ту­ри Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, ти­пич­ним за до­ми­на­ци­ју тре­ћег ста­ле­жа: од ути­ли­та­ри­зма до по­зи­ти­ви­зма и нео-по­зи­ти­ви­зма. Прем­да без­на­де­жно ма­њин­ска, та је тра­ди­ци­ја — од ме­та­фи­зич­ких пе­сни­ка, пре­ко Кар­лај­ла, Рас­ки­на и Мо­ри­са, до Па­ун­да и ње­го­вог кру­га — пру­жи­ла нај­зна­чај­ни­је до­при­но­се европ­ској кул­ту­ри. И ни­је слу­чај­но да се, на­су­прот ан­гло­сак­сон­ском изо­ла­ци­о­ни­зму, упра­во из те тра­ди­ци­је уз­ди­жу мо­сто­ви европ­ског пре­по­зна­ва­ња.

Че­сти дра­ма­тич­ни то­но­ви тих европ­ских пре­по­зна­ва­ња по­сред­но од­ра­жа­ва­ју или из­ра­жа­ва­ју ве­ли­ку исто­риј­ску тра­ге­ди­ју пре­ки­да кул­тур­них спо­на из­ме­ђу кон­ти­нен­та и остр­ва, иза­зва­ну ла­ко­ми­сле­ним или ма­ло­ум­ним его­и­змом Хен­ри­ја VI­II. Та­ко отрг­ну­та од европ­ске ма­ти­це и ње­них кул­тур­них под­сти­ца­ја, кул­ту­ра Бри­тан­ских остр­ва би­ла је осу­ђе­на на сте­рил­ност и под­вр­га­ва­ње до­ми­на­ци­ји нај­про­стач­ки­је, јер пот­пу­но су­ве­ре­не, for­ma men­tis бур­жо­а­зи­је. Из­ло­же­ну исто­риј­ску чи­ње­ни­цу је нео­п­ход­но има­ти у ви­ду да би се пот­пу­ни­је осве­тли­ла при­ро­да Кар­лај­ло­вог ан­ти-ра­ци­о­на­ли­зма и от­по­ра мо­дер­ном све­ту. Иста све­тлост пот­пу­ни­је об­ја­шња­ва и сми­сао ње­го­вог евро­пе­и­зма те гер­ма­но­фил­ства. Кар­лајл је био и остао нај­ве­ћи и нај­де­ло­твор­ни­ји ам­ба­са­дор са­вре­ме­не не­мач­ке кул­ту­ре, пре­во­де­ћи и ту­ма­че­ћи ње­на нај­зна­чај­ни­ја де­ла, од Ши­ле­ра и Ге­теа, до Хоф­ма­на, Жа­на По­ла Рих­те­ра и Но­ва­ли­са. И та не­зва­нич­на ам­ба­са­дор­ска уло­га је са­мо ис­ти­ца­ла и про­ду­бљи­ва­ла раз­ме­ре ње­го­ве ду­хов­не изо­ла­ци­је ко­ју је све­сно при­хва­тао као при­род­но ста­ње: пре­зри­во је од­био пле­мић­ку ти­ту­лу из ру­ку Ди­зра­е­ли­ја а ра­до­сно је при­хва­тио од Би­змар­ка нај­ве­ће пру­ско од­ли­ко­ва­ње, Or­dre po­ur le méri­te.

Али без те и та­кве изо­ла­ци­је, ко­ја је им­пли­ци­ра­ла и ду­шев­не, ин­те­лек­ту­ал­не те спо­знај­не дис­тан­це спрам три­јум­фа мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је на остр­ви­ма — не би би­ло ни Кар­лај­ло­вог де­ла те ње­го­вих вред­но­сти ко­је ис­трај­но по­кре­ћу ми­сли и сно­ве ге­не­ра­ци­ја Евро­пља­на. Кар­лај­ло­ва стра­сна и емо­тив­на кри­ти­ка мо­дер­ног све­та је при­род­на на­до­пу­на оне му­драч­ке и спе­ку­ла­тив­не кри­ти­ке ко­ју је ис­пи­си­вао Жо­зеф де Ме­стр у сво­јој пе­тро­град­ској изо­ла­ци­ји и еми­гра­ци­ји. За­хва­љу­ју­ћи и та­квим по­стра­ње­њи­ма, они су уме­ли да очи­ма ду­ше или ума про­зру оп­ште еу­фо­ри­је мо­дер­них по­кре­та „у бо­љу бу­дућ­ност” и на­зру ам­би­се у ко­ји­ма се ми да­нас на­ла­зи­мо. У ду­гој аго­ни­ји јед­ног ци­клу­са илу­зи­ја и об­ма­на.

Да је жив, Кар­лајл би да­нас из­ве­сно усво­јио Хај­де­ге­ро­во уче­ње да спас из кул­тур­не де­ка­ден­ци­је и де­гра­да­ци­је на­ро­да по­чи­ва у по­кре­ту „дру­гог по­чи­ња­ња”, из по­зи­ци­је „пр­во­бит­ни­је од пр­во­бит­но­сти”, од­но­сно из упо­ри­шта об­но­ве ко­је је бли­же ин­те­ли­ги­бил­ном фор­ма­тив­ном и ин­фор­ма­тив­ном прин­ци­пу не­го све ње­го­ве по­зна­те исто­риј­ске ма­ни­фе­ста­ци­је. Кар­лај­ло­во де­ло нам пру­жа и ин­ди­ка­ци­је где би он по­тра­жио упо­ри­ште „дру­гог по­чи­ња­ња”: ред хе­ро­ја по­чи­ње Оди­ном и скан­ди­нав­ском ми­то­ло­ги­јом. Уо­ста­лом, по­след­ње Кар­лај­ло­во де­ло, на­пи­са­но на­кон ду­гих го­ди­на ћу­та­ња, по­све­ће­но је исто­ри­ји древ­них скан­ди­нав­ских су­ве­ре­на: The Ear­lu King of Nor–way. <

(Овај оглед об­ја­вљен је као по­го­вор дру­гом срп­ском из­да­њу књи­ге О хе­ро­ји­ма То­ма­са Кар­лај­ла, пре­вод Бо­жи­дар Кне­же­вић, „Хи­тр­ост” , Бе­о­град, 1988; пр­во из­да­ње Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1903)