ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Самурај

(По­во­дом збор­ни­ка тек­сто­ва у соп­стве­ном из­да­њу)

УВОД

По­сред­ством пла­не­тар­не мре­же ма­сов­них ко­му­ни­ка­ци­ја, фи­гу­ра са­му­ра­ја сте­кла је из­ван­ред­ну по­пу­лар­ност, при­вла­че­ћи огром­на и ис­трај­на ин­те­ре­со­ва­ња ни­за ге­не­ра­ци­ја чо­ве­ка мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је. На пр­ви по­глед, та­ква по­пу­лар­ност је па­ра­док­сал­на, јер ар­ха­ич­на при­ро­да са­му­ра­ја очи­глед­но про­ти­ву­ре­чи оби­ча­ји­ма и мен­та­ли­те­ту чо­ве­ка мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је. Про­дор­ни­ји по­глед мо­жда би от­крио упра­во у том про­тив­реч­ју – од­но­сно у тој те­жњи ка ег­зо­тич­ној су­прот­но­сти – је­дан од узро­ка по­пу­лар­но­сти са­му­ра­ја, осим оног ко­ји по­чи­ва у ар­ха­ич­ним, а ипак трај­но ви­тал­ним, сло­је­ви­ма чо­ве­ка, скло­ним по­што­ва­њу и ди­вље­њу спрам фи­гу­ра и де­ла ју­на­штва, те хе­рој­ског et­ho­sa ак­ци­је.

Мо­жда су у пра­ву и они ис­тра­жи­ва­чи зна­ко­ва вре­ме­на ма­сов­не кул­ту­ре ко­ји у ван­ред­ној по­пу­лар­но­сти ре­бел­ских фи­гу­ра, по­пут „са­му­ра­ја без го­спо­да­ра”, ро­ни­на, уса­мље­них ре­вол­ве­ра­ша we­ster­na, тра­гич­ног по­ли­цај­ца или ганг­сте­ра-пљач­ка­ша банaка – да­кле, у том по­ри­ву иде­ал­не и емо­тив­не иден­ти­фи­ка­ци­је са хе­ро­ји­ма ко­ји уста­ју про­тив из­о­па­че­ња по­ре­да­ка вла­сти – пре­по­зна­ју из­ра­зе ду­бо­ког не­за­до­вољ­ства и от­по­ра мо­дер­ног чо­ве­ка, уса­мље­ног у го­ми­ла­ма мо­дер­них ва­ви­ло­ни­ја, чо­ве­ка угро­же­них пра­ва и сло­бо­да у све­ту „јед­но­ди­мен­зи­о­нал­ног уни­вер­зу­ма”? Да­кле, фи­гу­ра са­му­ра­ја је је­дан при­мер мо­гућ­но­сти ин­ди­ви­ду­ал­ног устан­ка?

Из­ло­же­ни фе­но­мен по­пу­лар­но­сти нај­че­шће је ли­шен спо­зна­је ду­бљих сло­је­ва фи­гу­ре са­му­ра­ја, осо­би­то ду­хов­них, фи­ло­соф­ских и кул­тур­них осно­ва на ко­ји­ма по­чи­ва ње­гов пут. Још ма­ње су по­зна­те ду­хов­не и кул­тур­не тво­ре­ви­не тог екс­клу­зив­ног пу­та чо­ве­ка. А са ви­ше тач­ке гле­ди­шта, над-исто­риј­ске, упра­во су та­кве тво­ре­ви­не је­ди­но зна­чај­не, рас­по­ла­жу­ћи вред­но­сти­ма ко­је ле­ги­ти­ми­шу из­и­ски­ва­ње ис­трај­но­сти људ­ског, ци­ви­ли­за­циј­ског, пам­ће­ња.

Овај збор­ник (Са­му­рај – нап. ур.) на­сто­ји да у скром­ним, сим­бо­лич­ним, раз­ме­ра­ма пру­жи на­зна­ке не­ких од основ­них сто­же­ра тог тре­зо­ра ду­хов­них и кул­тур­них вред­но­сти ко­је је ство­ри­ла са­му­рај­ска пу­сто­ло­ви­на. Основ­ни део збор­ни­ка чи­ни из­бор из Ха­га­ку­ре, де­ла са­му­ра­ја Ја­ма­мо­тоа Цу­не­то­моа, да­кле из кла­си­ка ја­пан­ске и свет­ске кул­ту­ре. У ци­љу осве­тља­ва­ња ис­хо­ди­шта са­му­рај­ске ети­ке, пру­жи­ли смо по­вест о Yoro­zuu, про­то­ти­пу са­му­ра­ја, ко­ју је на осно­ву Хро­ни­ке Ја­па­на пре­нео Иван Мо­рис, у сво­јој на­дах­ну­тој сту­ди­ји The No­bi­lity of fa­i­lu­re (Пле­ме­ни­тост по­ра­за). Ко­нач­но, по­ред син­те­тич­ког ко­дек­са Бу­ши­до, ту је и од­ло­мак из ау­то­би­о­граф­ског де­ла пи­сца Ју­ки­ја Ми­ши­ме, ко­ји ва­ља­но ре­пре­зен­ту­је оно „по­сле” са­му­рај­ске епо­хе, да­кле по­зи­тив­не од­је­ке та­квог по­гле­да на свет у до­ме­ну са­вре­ме­не умет­но­сти. <

Д. К.

О ХА­ГА­КУ­РЕ

У тре­зо­ру ре­мек-де­ла уни­вер­зал­не кул­ту­ре, Ха­га­ку­ре је пе­да­го­шки при­мер мо­ћи или све­мо­ћи та­квих тво­ре­ви­на: упр­кос из­ван­ред­не осо­би­то­сти свог по­ре­кла и ства­ра­лач­ког прин­ци­па, екс­клу­зи­ви­зма пр­во­бит­не на­ме­не и екс­тре­ми­зма за­сту­па­ног по­гле­да на свет – та књи­га је да­ле­ко над­ма­ши­ла про­стор и вре­ме свог ис­хо­ди­шта, по­став­ши пла­не­тар­но рас­про­стра­ње­ни уџ­бе­ник жи­во­та, у овој епо­хи кра­ја мо­дер­не и на­го­ве­шта­ја пост-мо­дер­не кул­ту­ре.

У пи­та­њу је де­ло чи­ји зна­чај убе­дљи­во пре­ва­зи­ла­зи до­ме­не и до­ме­те ка­те­дри спе­ци­ја­ли­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња, мо­би­ли­шу­ћи ми­сли и сно­ве мла­дих и ста­рих, кри­ста­ли­шу­ћи око сво­је вер­ти­ка­ле ду­хов­но пре­по­зна­ва­ње и за­јед­ни­штво љу­ди, са оне стра­не ра­сних, на­ци­о­нал­них или кла­сних раз­ли­ка. Пи­сац ових ре­до­ва че­сто сре­ће при­пад­ни­ке те не­ви­дљи­ве за­јед­ни­це, за­ду­бље­не чи­та­о­це Ха­га­ку­ре, од бу­ке и ме­те­жа њу­јор­шког или па­ри­ског ме­троа до брв­на­ра ег­зи­стен­ци­јал­не еми­гра­ци­је, ег­зи­ла оних зга­ђе­них мо­дер­ним све­том, окру­же­них ти­ши­ном и лек­ци­ја­ма спо­кој­ства алп­ских гле­че­ра или се­вер­њач­ких шу­ма. Опа­жао је при­су­ство Ха­га­ку­ре и у нај­про­бир­љи­ви­јим, при­руч­ним и не­раз­двој­ним, би­бли­о­те­ка­ма веч­не лек­ти­ре, као и у ра­су­тим са­др­жа­ји­ма пр­тља­га нај­ну­жни­јих по­тре­ба веч­них пут­ни­ка.

Из­ве­сно је да из­ло­же­не ква­ли­те­те и раз­ме­ре чи­та­лач­ке по­зор­но­сти Ха­га­ку­ре ду­гу­је и пре­по­ру­ци спре­ге де­ла и жи­во­та Ју­ки­ја Ми­ши­ме, ко­ји је пру­жио нај­у­бе­дљи­ви­ју, ин­спи­ри­са­ну и ин­спи­ра­тив­ну, ег­зе­ге­зу ак­ту­ел­но­сти и мо­гућ­но­сти при­ме­на ње­них по­ру­ка:

„То је чу­де­сна књи­га из­ван­ред­не етич­но­сти. Ње­на иро­ни­ја ни­је пред­у­ми­шље­на иро­ни­ја ци­ни­ка, већ се она при­род­но уз­ди­же из опреч­но­сти из­ме­ђу спо­зна­је соп­стве­ног др­жа­ња и де­ло­твор­не од­лу­ке. Ка­ко је то моћ­на, ху­ма­на, књи­га! Ка­ко она окре­пљу­је ду­шу! За­па­њу­ју­ће раз­у­ме­ва­ње све­та раз­ви­је­но је, у овој књи­зи, без при­ме­са ци­ни­зма. Рет­кост је на­ћи књи­гу ко­ја етич­ким пу­тем и у тој ме­ри осло­ба­ђа са­мо­по­што­ва­ње, ка­ко то чи­ни ‘Ха­га­ку­ре’. Не­мо­гу­ће је про­це­ни­ти енер­ги­ју ко­ја из­би­ја из тог са­мо­по­што­ва­ња… Ка­да ау­тор ‘Ха­га­ку­ре’ ка­же: ,Ја сам от­крио да је пут са­му­ра­ја – смрт’ – он из­ра­жа­ва свој уто­пи­зам, сво­ја на­че­ла сло­бо­де и сре­ће. За­то смо ми у ста­њу да и да­нас чи­та­мо ‘Ха­га­ку­ре’ као по­вест о јед­ној иде­ал­ној зе­мљи. Ако се та иде­ал­на зе­мља ика­да пост­ва­ри – ја сам уве­рен да ће ње­ни ста­нов­ни­ци би­ти сло­бод­ни­ји и срећ­ни­ји не­го ми, да­нас. Али, оно што да­нас по­сто­ји – то је је­ди­но овај сан ау­то­ра ‘Ха­га­ку­ре’. Он нам је пру­жио, у на­след­ство, ве­о­ма сна­жне ле­ко­ве про­тив мо­дер­них бо­ле­сти. Слу­те­ћи рас­це­пље­ња људ­ског ду­ха, он је пре­до­чио не­сре­ће та­квих по­де­ла. Ми мо­ра­мо об­но­ви­ти ве­ру у чед­ност и ње­ну сла­ву.”^[1]Yukio Mis­hi­ma: On Ha­ga­ku­re, New York, 1977.

Ка­ко већ ори­ги­нал­ни на­слов де­ла на­го­ве­шта­ва (За­пам­ће­не ре­чи учи­те­ља Ха­га­ку­ре), у пи­та­њу је зби­р­ка за­пи­са ко­је је чи­нио мла­ди са­му­рај и скриб, Та­ши­ро Цу­ра­мо­то (Tas­hi­ro Tsu­ra­mo­to), слу­ша­ју­ћи при­се­ћа­ња и уче­ња, ис­по­ве­сти и по­у­ке ста­рог са­му­ра­ја, Ја­ма­мо­тоа Цу­не­то­моа (Yama­mo­to Tsu­ne­to­mo), у ње­го­вом бу­ди­стич­ком ег­зи­лу из све­тов­ног жи­во­та. На прет­ход­ном пу­ту жи­во­та, Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо био је у слу­жби го­спо­да­ра Са­га Ха­на, da­imyo Ми­цу­ши­ге На­бе­ши­ма (Mitsushigа Na­bes­hi­ma), упу­ћен вр­хов­ним уло­га­ма у вла­ди кла­на. Тај пут пре­пре­чи­ла је смрт го­спо­да­ра. Же­ља и спрем­ност Ја­ма­мо­тоа Цу­не­то­моа да у сво­јој че­тр­де­сет дру­гој го­ди­ни сле­ди свог го­спо­да­ра на пу­ту смр­ти, по­сред­ством ри­ту­ал­ног са­мо­у­би­ства, ju­nus­hi, би­ла је оне­мо­гу­ће­на јав­ном за­по­ве­шћу Ми­цу­ши­ге На­бе­ши­ма ко­ја је за­бра­њи­ва­ла та­кав, ира­ци­о­нал­ни, из­раз вер­но­сти.

Ра­за­пет из­ме­ђу сво­је же­ље и го­спо­да­ре­ве за­по­ве­сти, ау­тор Ха­га­ку­ре пред­у­зео је тре­ћи пут, у зна­ку бу­ди­стич­ке за­ре­ђе­но­сти. Та­ко је ис­по­што­вао за­по­вест го­спо­да­ра и де­ли­мич­но из­вр­шио сво­ју же­љу, умрев­ши за прет­ход­ни а ро­див­ши се за но­ви жи­вот. Тај пре­лом, ко­јим је ау­тор Ха­га­ку­ре пре­ра­но окон­чао је­дан, ве­о­ма успе­шан, пут жи­во­та и пред­у­зео дру­ги те пот­пу­но раз­ли­чи­ти, обе­ле­жен је и чи­ном пре­у­зи­ма­ња но­вог име­на: Јо­ко Ки­о­ку­зан (Joc­ho Kyoku­zan), од­но­сно „Веч­на зо­ра” или „Пла­ни­на зо­ре”. Де­сет го­ди­на ка­сни­је, 1710, он у ко­ли­бу свог ег­зи­ла при­ма два­де­сет го­ди­на мла­ђег са­му­ра­ја и скри­ба, Та­ши­роа Цу­ра­мо­тоа, ко­ји ће га по­се­ћи­ва­ти, ис­трај­но, то­ком се­дам сле­де­ћих го­ди­на, за­пи­су­ју­ћи За­пам­ће­не ре­чи учи­те­ља Ха­га­ку­ре.

Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо, од­но­сно Јо­ко Ки­о­ку­зан, умро је 1719. го­ди­не, у ше­зде­сет пр­вој го­ди­ни. Свом уче­ни­ку за­по­ве­дио је, пред смрт, да све за­пи­са­но ба­ци у ва­тру и спа­ли. Сре­ћом, уче­ник ни­је из­вр­шио за­по­вест, већ је је­да­на­ест то­мо­ва Ха­га­ку­ре пре­дао тре­зо­ру тај­них зна­ња кла­на, где су „за­пам­ће­не ре­чи” пре­пи­си­ва­не, пам­ће­не и пре­но­ше­не ни­зом по­ко­ле­ња са­му­ра­ја Са­га Ха­на.

Прем­да је де­ло одав­но из­ве­де­но из све­та тај­ни, ње­гов на­слов, Ха­га­ку­ре, ис­трај­но одо­ле­ва спо­знај­ним на­по­ри­ма, оку­пља­ју­ћи број­не те­о­ри­је. До­слов­но, ха­га­ку­ре зна­чи „скри­ве­но ли­шћем” (или „скри­ве­но ли­шће”). По јед­ној хи­по­те­зи, на­слов је ре­ми­ни­сцен­ци­ја јед­ног сти­ха све­ште­ни­ка-пе­сни­ка Са­и­ги­оа (Sa­igyoa­), са кра­ја Хе­и­ан и по­чет­ка Ка­ма­ку­ра пе­ри­о­да, ко­ји нам ево­ци­ра тру­ба­дур­ску па­си­ју, из истог до­ба и слич­ног, ви­те­шког, ам­би­јен­та Евро­пе:

„Са­мо у не­ко­ли­ко за­др­жа­них цве­то­ва, сми­ре­них и скри­ве­них ли­шћем

чи­ни ми се да осе­ћам при­су­ство оне за  ко­јом тај­но жу­дим.”

У на­сло­ву мо­гу­ће је на­зре­ти и из­раз дво­стру­ке скри­ве­но­сти: оне ко­ја од­ли­ку­је са­му­рај­ску слу­жбу, ње­ну су­пер­и­ор­ну ано­ним­ност, из­над свих ис­ку­ше­ња ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ких та­шти­на и стра­хо­ва, те ону ко­ја ка­рак­те­ри­ше уса­мље­но ста­ни­ште учи­те­ља, да­ле­ко по­ву­че­ног из све­тов­ног жи­во­та. Ко­нач­но, по­сто­је и те­о­ри­је ко­је у на­сло­ву ви­де ево­ка­ци­ју не­ког древ­ног ста­бла, крај учи­те­ље­ве ко­ли­бе, или гу­сте шу­ме, око зам­ка кла­на На­бе­ши­ма. По јед­ном пре­да­њу, то­ком пе­ри­о­да То­ку­га­уа (To­ku­ga­wa), љу­ди су за­мак Са­га зва­ли „ли­шћем скри­ве­ни за­мак”, а ње­го­ве са­му­ра­је „ли­шћем скри­ве­ни са­му­ра­ји”.

Ха­га­ку­ре са­вр­ше­но из­ра­жа­ва је­дан од те­мељ­них иде­а­ла са­му­рај­ске тра­ди­ци­је у ко­ме мо­же­мо пре­по­зна­ти ана­ло­гон рим­ског hu­ma­ni­tas. У пи­та­њу је иде­ал бу­ђе­ња, чу­ва­ња и раз­ви­ја­ња це­ло­ви­то­сти чо­ве­ка и ње­го­вих вред­но­сти. То­ком пе­ри­о­да То­ку­га­уа, тај иде­ал био је нај­и­стак­ну­ти­ја де­ви­за са­му­рај­ског ми­шље­ња и де­ло­ва­ња: „Ује­ди­ње­ње пу­та уче­ња и пу­та бор­бе”.  Већ од три­на­е­стог сто­ле­ћа, од пе­ри­о­да Ка­ма­ку­ре, упу­ћи­ва­ње у док­три­не зен-бу­ди­зма је бит­ни део са­му­рај­ског вас­пи­та­ња. Та­ква спре­га пу­та ак­ци­је и пу­та кон­тем­пла­ци­је ево­ци­ра ана­лог­ну син­те­зу, из­ра­же­ну кроз европ­ски, исто­вре­ме­ни, Or­do tem­pla­rum. У европ­ском про­сто­ру, као и у ни­пон­ском, ис­прав­ност из­ло­же­не спре­ге би­ла је по­твр­ђи­ва­на прак­сом де­ло­твор­но­сти. Из­ве­сно је да су ту иде­ал­ну спре­гу по­др­жа­ва­ла и под­сти­ца­ла број­на осве­до­че­ња из­ван­ред­не ефи­ка­сно­сти ду­хов­ног оруж­ја ко­је је пру­жа­ла док­три­на бу­ђе­ња, про­све­тље­ња и пре­вла­да­ва­ња ди­хо­то­ми­ја ор­ди­нар­ног све­та.

Упу­ћи­ван у ли­те­рар­не и бо­ри­лач­ке ве­шти­не, у тај­не зен-бу­ди­зма и по­сло­ве ад­ми­ни­стра­ци­је ари­сто­крат­ског по­рет­ка, Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо је већ у пр­вој зре­ло­сти су­о­чио огром­ни хо­ри­зонт људ­ских мо­гућ­но­сти. При јед­ној крај­но­сти тог хо­ри­зон­та, од­се­цао је гла­ве, јед­ним уда­р­цем ма­ча, у уло­зи ka­is­ha­ku, да­кле оног ко­ји за­да­је co­up de grâce, пре­кра­ћу­ју­ћи аго­ни­ју из­вр­ши­о­ца ри­ту­ал­ног са­мо­у­би­ства, sep­pu­ku. При су­прот­ној крај­но­сти, ства­рао је по­е­зи­ју по ка­но­ни­ма ha­i­ku и wa­ka. Пе­сник Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо сте­као је, за жи­во­та, из­у­зет­но ви­со­ко при­зна­ње и по­част, при­мив­ши од Са­не­но­ри­ја Ни­ши­са­њоа (Sa­ne­no­ri Nis­hi­sa­njo), слав­ног мај­сто­ра кла­сич­не по­е­зи­је, ди­пло­му Wa­ka ko­kin­de­nju (Тај­не древ­не и но­ве wa­ka), ко­ја пре­но­си, до­стој­ни­ма, зна­ња тај­них а истин­ских зна­че­ња ре­чи са­др­жа­них у Ko­kin­shu, цар­ској ан­то­ло­ги­ји по­е­зи­је, из де­се­тог сто­ле­ћа.

Спре­га et­ho­sa спо­зна­је и ак­ци­је основ­на је струк­ту­ра ко­ја по­ве­зу­је ра­зно­род­не и ра­зно­вр­сне еле­мен­те Ха­га­ку­ре, од из­ра­за лич­ног по­гле­да на свет про­шло­сти, са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти до по­у­ка о це­ре­мо­ни­ји ча­ја или му­шкој ко­зме­ти­ци, у ци­љу при­пре­ма­ња ли­ца за до­стој­ни из­глед при смр­ти ко­ју ве­ро­до­стој­ни са­му­рај мо­ра сва­ко­днев­но оче­ки­ва­ти, увек спре­ман да је су­о­чи.

О раз­ло­зи­ма хте­ња и за­по­ве­сти учи­те­ља Ха­га­ку­ре да за­пи­си ње­го­вих из­ла­га­ња бу­ду уни­ште­ни – мо­же­мо са­мо на­га­ђа­ти. Из­раз скром­но­сти? Ан­ти­ин­те­лек­ту­а­ли­зам чи­ји ко­ре­ни по­ти­чу из Бу­ди­ног устан­ка про­тив из­ро­ђа­ва­ња и из­о­па­че­ња спе­ку­ла­тив­ног брах­ман­ства? Или је у пи­та­њу из­раз пре­до­стро­жно­сти, од­но­сно бо­ја­зни да ши­ре­ње из­ло­же­них иде­ја мо­же иза­зва­ти по­губ­не или опа­сне по­сле­ди­це у до­ме­ну не­ква­ли­фи­ко­ва­них чи­та­ла­ца? (Уз­гред ре­че­но, прет­ход­ни раз­лог је осно­ва уста­но­ве тај­но­сти зна­ња у мно­гим по­зи­тив­ним тра­ди­ци­ја­ма). Лек­ти­ра Ха­га­ку­ре ства­ра ути­сак да је ау­тор ис­трај­но ве­ро­вао у уни­ште­ње свог де­ла, јер је ње­го­во из­ла­га­ње пот­пу­но осло­бо­ђе­но сва­ке бри­ге у по­гле­ду об­ли­ка, до­ка­зних по­сту­па­ка и ре­то­рич­ке убе­дљи­во­сти, ко­ја је уо­би­ча­је­на при су­о­ча­ва­њу јав­но­сти. Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо го­во­ри као да је­ди­но са­мом се­би го­во­ри, не тру­де­ћи се да уоб­ли­чу­је оно што је већ соп­стве­но ис­ку­ство уоб­ли­чи­ло, да до­ка­зу­је оно што је соп­стве­ни ум по­у­зда­но спо­знао, да у се­би стек­не при­ста­ли­цу оно­га уз шта је већ при­стао де­ли­ма и ми­сли­ма. Ми­сли­мо да у том чи­ну из­два­ја­ња из све­та и ко­ра­ча­ња ци­та­де­лом ап­со­лут­не уса­мље­но­сти чо­ве­ка, са­мог пред со­бом, тре­ба ви­де­ти узрок спек­та­ку­лар­не искре­но­сти и екс­тре­ми­зма иде­ја Ха­га­ку­ре.

На из­ло­же­ном ме­сту лек­ти­ре су­о­ча­ва­мо је­дан од ни­за чу­де­сних па­ра­док­са ко­ји­ма оби­лу­је из­ла­га­ње учи­те­ља Ха­га­ку­ре: упра­во вр­ли­на­ма из­два­ја­ња из свог све­та Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо спо­зна­је, осве­тља­ва и из­ра­жа­ва ње­го­ве су­штин­ске вред­но­сти. И да­ље, та­ко­ђе при­вид­но па­ра­док­сал­но, учи­тељ Ха­га­ку­ре на­ла­же етос ап­со­лут­не вер­но­сти и при­вр­же­но­сти од­ре­ђе­ном прин­ци­пу, от­кри­ва­ју­ћи, иза при­ви­да не­сло­бо­де та­квог из­бо­ра – ба­сно­слов­не пер­спек­ти­ве људ­ског осло­бо­ђе­ња. На­и­ме, при­вид не­сло­бо­де не ка­рак­те­ри­ше из­бор са­му­рај­ске, ви­те­шке, вер­но­сти – већ ко­стре­ти за­стра­ше­не ин­ди­ви­ду­ал­но­сти ко­је за­то­мљу­ју би­ће и оне­мо­гу­ћа­ва­ју ње­го­во уз­ди­за­ње ка над-ин­ди­ви­ду­ал­ним ви­си­на­ма ме­та­фи­зич­ке ре­а­ли­за­ци­је и ве­ро­до­стој­не сло­бо­де. И ту је у пи­та­њу она су­ве­рен­ска сло­бо­да за, уме­сто ку­ка­вич­ке сло­бо­де од ко­ју тра­же ин­фе­ри­ор­ни са­др­жа­ји људ­ске „ме­ша­ви­не”, под­врг­ну­ти не­у­мо­љи­вом пре­зи­ру по­но­сног кри­ти­ци­зма ау­то­ра Ха­га­ку­ре.

У уо­би­ча­је­ном стра­ху од смр­ти, учи­тељ Ха­га­ку­ре про­зи­ре по­сле­ди­цу ар­би­трар­ног раз­два­ја­ња смр­ти од жи­во­та, те упра­во три­јумф смр­ти и ка­пи­ту­ла­ци­ју жи­во­сти вред­но­сти жи­во­та. Већ је уо­че­но да су смрт и жи­вот, за ау­то­ра Ха­га­ку­ре, два ли­ца је­дин­стве­не су­шти­не. Он учи о тех­ни­ци сло­бо­де за жи­вот, пу­ту осло­бо­ђе­ња од при­ну­да смр­ти. Спрем­ност ве­ро­до­стој­не лич­но­сти за смрт је­дан је од де­ло­твор­них из­ра­за из­гра­ђе­не струк­ту­ре лич­но­сног са­мо­по­што­ва­ња ко­је по­но­сно од­би­ја уце­не и усло­вља­ва­ња, на­де и за­стра­ши­ва­ња. Па­ра­док­сал­но, из те ди­сци­пли­не ис­трај­но буд­не спрем­но­сти и сло­бо­де за смрт – ко­ју ни­зом при­ме­ра и уче­ња осве­до­ча­ва Ха­га­ку­ре – из­би­ја чу­де­сна жи­вот­на енер­ги­ја и сна­га. Чо­век Ха­га­ку­ре вр­ли­ном спрем­но­сти за смрт су­ве­ре­но го­спо­да­ри и жи­во­том – и смр­ћу, спо­со­бан да смр­ти од­ре­ђу­је об­лик, уме­сто па­сив­ног, роп­ског, тр­пље­ња ње­них по­ни­же­ња и од­ре­ђе­ња. Упра­во оства­ре­њем сло­бо­де за смрт, Жи­вот се еми­нент­но оства­ру­је, у пот­пу­но­сти сво­јих су­ве­рен­ских мо­гућ­но­сти, по­бе­ђу­ју­ћи и под­вр­га­ва­ју­ћи смрт сво­јим нор­ма­ма до­сто­јан­ства и ле­по­те.

У су­шти­ни, од из­во­ђе­ња основ­них ли­ни­ја сна­ге док­три­не до ни­за тех­нич­ких упут­ста­ва – Ха­га­ку­ре осве­тља­ва је­дан ве­ли­чан­стве­ни про­је­кат осми­шља­ва­ња смр­ти. Са­мо она дру­га смрт, па­сив­но тр­пље­на, бе­сми­сле­на је. Од­ре­ђе­на во­љом и мо­ћи­ма сло­бод­ног чо­ве­ка – она по­при­ма сми­сао и по­ста­је, опет па­ра­док­сал­но, нео­дво­ји­ви део жи­во­та или дру­го ли­це жи­во­та. Љу­де вас­пи­та­ва­не и ку­ша­не нај­бо­љим ди­сци­пли­на­ма европ­ског hu­ma­ni­tas та­кав про­је­кат осми­шља­ва­ња смр­ти не мо­же из­не­на­ди­ти. Лек­ти­ра Ха­га­ку­ре, у ми­сли­ма и ср­цу ве­ро­до­стој­ног Евро­пља­ни­на, иза­зва­ће број­не ре­ми­ни­сцен­ци­је сто­и­ци­зма. Ме­ђу­тим, та­квог чи­та­о­ца мо­ра из­не­на­ди­ти не­до­ста­так тран­сцен­ден­тал­не или ме­та­фи­зич­ке струк­ту­ре, те пер­спек­ти­ве, у уче­њу о вр­лој смр­ти ко­је из­ла­же Ха­га­ку­ре. У пи­та­њу је из­раз он­то­ло­ги­је и ап­со­лут­не има­нен­ци­је ко­ји осве­до­ча­ва јед­ну од основ­них осо­бе­но­сти ни­пон­ске кул­ту­ре и са­му­рај­ске тра­ди­ци­је. Ка­ко опа­жа Мо­рис Пин­жу (Ma­u­ri­ce Pin­gu­et), у ни­пон­ској кул­ту­ри „ап­со­лу­ти­зам веч­но­сти ни­је до­ми­нант­ни прин­цип жи­во­та. На­шим (европ­ским) док­три­на­ма тран­сцен­ден­ци­је (та­мо) од­го­ва­ра ин­стинк­тив­ни и при­мор­ди­јал­ни фе­но­ме­ни­зам ко­ји не по­зна­је дру­гу ап­со­лут­ност до сен­зи­бил­ни свет… Од­лу­ка о соп­стве­ној смр­ти и са­мо­у­би­ство чи­не део жи­во­та и из истог жи­во­та при­ма­ју свој сми­сао те је смрт, ка­ко је хтео Епи­кур, све­де­на на ни­шта­ви­ло ко­је ту ни­је и ни­кад не­ће би­ти.”^[2]Ma­u­ri­ce Pin­gu­et: La mort vo­lon­ta­i­re au Ja­pon, Pa­ris 1984. По Епи­ку­ру, ка­ко нам пре­но­си се­ћа­ње, док по­сто­ји­мо – смрт је не­ва­жна. Кад смо мр­тви – ми не по­сто­ји­мо. Сто­га не­ма раз­ло­га за стра­хо­ва­ња од смр­ти. До истог за­кључ­ка до­се­же и учи­тељ Ха­га­ку­ре, али пре­вас­ход­но не­по­сред­ним ис­ку­ством спек­та­кла жи­во­та у овој аре­ни уни­вер­зу­ма, што ње­гов про­је­кат чи­ни не­у­по­ре­ди­во убе­дљи­ви­јим од свих фи­ло­соф­ских спе­ку­ла­ци­ја. Ка­ко би ре­као Ју­кио Ми­ши­ма, Ја­ма­мо­то­о­ва фи­ло­со­фи­ја жи­во­та је и „жи­ву­ћа фи­ло­со­фи­ја”.

У из­ло­же­ним вред­но­сти­ма Ха­га­ку­ре по­чи­ва и ак­ту­ел­ност ње­ног уче­ња у епо­хи кра­ја мо­дер­не кул­ту­ре чи­је сла­бо­сти и бе­де симп­том­ски ода­је ма­сов­на пси­хо­ло­ги­ја стра­ха од смр­ти и од­го­ва­ра­ју­ћих та­буа, те не­сло­бо­да. Ха­га­ку­ре је, сво­јим уче­њем о смр­ти, еми­нент­ни из­раз зна­ња и ми­ле­нар­ног ис­ку­ства ни­пон­ске кул­ту­ре ко­ја је „схва­ти­ла да су­штин­ски део гран­ди­о­зно­сти и спо­кој­ства јед­не ци­ви­ли­за­ци­је иш­че­за­ва ка­да она из­гу­би сло­бо­ду за смрт”.^[3]Ma­u­ri­ce Pin­get: оп. цит. Ка­ко је мо­дер­на кул­ту­ра, са ста­но­ви­шта на­шег по­гле­да на свет, са­мо по­след­ња (и мо­жда ко­нач­на) ста­ни­ца јед­ног ми­ле­нар­ног, ин­во­лу­тив­ног про­це­са, ак­ту­ел­ност Ха­га­ку­ре им­пли­ци­ра да­ле­ко­се­жни­ји кри­ти­ци­зам. У пи­та­њу је ства­ра­лач­ки, по­зи­тив­ни кри­ти­ци­зам, ко­ји у све­сти ве­ро­до­стој­них Евро­пља­на мо­же осве­тли­ти ме­мо­ри­ју те­мељ­них вред­но­сти, ре­ха­би­ли­то­ва­ти и про­бу­ди­ти енер­ги­је оне гран­ди­о­зно­сти и спо­кој­ства ко­ју је Евро­па из­гу­би­ла кон­вер­зи­јом у хри­шћан­ство, у док­три­ну ко­ја је про­па­ги­ра­ла страх од смр­ти, јер је про­спе­ри­ра­ла екс­пло­а­ти­шу­ћи та­кву сла­бост људ­ског еле­мен­та.

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи ка­ко је Ја­ма­мо­то­о­ва лек­ци­ја о смр­ти са­мо део ве­ли­ке лек­ци­је о сло­бо­ди ко­ја осве­тља­ва све хо­ри­зон­те Ха­га­ку­ре. Све­тлост те Ја­ма­мо­то­о­ве сло­бо­де за­се­њу­је и скан­да­ли­зу­је све­сти фор­ми­ра­не и ин­фор­ми­ра­не ре­ли­ги­о­зним или се­ку­ла­ри­зо­ва­ним док­три­на­ма ис­ку­пље­ња и спа­се­ња, све­сти ко­је дре­си­ра­но, ис­трај­но а за­луд­но, оче­ку­ју обе­ћа­не по­кло­не сло­бо­де, од дру­гих или дру­штва, про­ви­ђе­ња или иде­о­ло­ги­је, не схва­та­ју­ћи да се та­ква обе­ћа­ња ни­ка­да не­ће ис­пу­ни­ти јер се сло­бо­да не по­кла­ња, већ је ва­ља за­слу­жи­ти и осво­ји­ти. У пи­та­њу је ве­ро­до­стој­на сло­бо­да лич­но­сти, ко­ју лич­ност оства­ру­је са­мо­стал­ном ак­ци­јом, на пу­те­ви­ма уса­вр­ша­ва­ња и над­ра­ста­ња.

Вр­ли­ном те сло­бо­де чо­век Ха­га­ку­ре је са­вр­ше­но рав­но­ду­шан пред пло­до­ви­ма сво­јих ак­ци­ја. Би­тан је сми­сао ак­ци­је, а не њен ре­зул­тат. Бри­га за пло­до­ве ак­ци­је усло­вља­ва сми­сао ак­ци­је, те сма­њу­је и по­ни­жа­ва чо­ве­ка. Ја­ма­мо­то­о­ва док­три­на са­мо­по­што­ва­ња из­и­ску­је не­у­сло­вљи­вост це­ло­ви­тог чо­ве­ка. У пи­та­њу је спе­ци­фи­чан из­раз оног ста­ва сло­бод­ног чо­ве­ка ко­ји је у Евро­пи нај­је­згро­ви­ти­је из­ра­зио Ђор­да­но Бру­но: „Бо­рио сам се – и то је до­вољ­но!” Нај­древ­ни­ји по­зна­ти из­раз тог ето­са ак­ци­је са­др­жи Бха­га­вад­–ги­та: „Рав­но­ду­шан пред за­до­вољ­ством и бо­лом, по­бе­дом и по­ра­зом, до­бит­ком и гу­бит­ком – устај у бор­бу!”

Сло­бо­да осве­тље­на уче­њем Ха­га­ку­ре је ис­хо­ди­ште ето­са и па­си­је ко­ји окру­жу­ју, у ни­пон­ској тра­ди­ци­ји и исто­ри­ји, по­ра­же­ног хе­ро­ја, да­кле чо­ве­ка ко­ји је остао ве­ран се­би и сво­јим прин­ци­пи­ма, упр­кос по­ра­за, и у смр­ти.^[4]Ши­ре и про­ду­бље­ни­је спо­знај­не по­тре­бе упу­ћу­је­мо ка из­ван­ред­но на­дах­ну­тој и до­ку­мен­то­ва­ној сту­ди­ји Iva­na Mor­ri­sa, The No­bi­lity o/Fa­i­lu­re, New York, 1975. Хри­шћан­ство и ње­го­ви се­ку­ла­ри­зо­ва­ни де­ри­ва­ти уста­но­ви­ли су и про­па­ги­ра­ли, те про­па­ги­ра­ју, култ успе­шног хе­ро­ја, по­бед­ни­ка или жр­тво­ва­ња ко­је се ис­пла­ћу­је три­јум­фом сво­је ства­ри. Европ­ском чи­та­о­цу лек­ти­ра Ха­га­ку­ре мо­же ево­ци­ра­ти или про­бу­ди­ти се­ћа­ње на друк­чи­ји етос, за­пра­во ве­ро­до­стој­ни европ­ски, где по­сто­ји и па­си­ја за по­ра­же­не хе­ро­је, ка­ко то пре­о­бил­но осве­до­ча­ва нај­бо­ља европ­ска тра­ди­ци­ја, од Или­ја­де, пре­ко спе­ва Еда и ње­го­вог пан­те­о­на бо­жан­ских гу­бит­ни­ка ко­ји од­луч­но сту­па­ју у бор­бу, упр­кос све­сти о из­ве­сно­сти по­ра­за и сло­ма сво­јих мо­ћи (Rag­na­rok), до овог сто­ле­ћа, до овог „раз­ру­ше­ног мра­ви­ња­ка Евро­пе” где њен бард, „ego scrip­tor, ис­тра­ја­ва умет­но­шћу, јер је европ­ски чо­век, ре­че­но ре­чи­ма Yeal­sa, „од­ра­стао за те­же ства­ри не­го што је три­јумф”.

Спрем­ност за смрт, по­ра­зе и гу­бит­ке чо­ве­ка Ха­га­ку­ре ис­ко­ва­на је и сво­је­вр­сним по­зи­тив­ним, да­кле ства­ра­лач­ким, ни­хи­ли­змом, ко­ји се очи­ту­је че­стим по­ре­ђе­њи­ма жи­во­та и све­та са сце­ном лу­та­ка. И на тим ме­сти­ма Ха­га­ку­ре ми­сао лек­ти­ре ус­по­ста­вља не­ви­дљи­ве мо­сто­ве ка ор­га­но­ну европ­ске тра­ди­ци­је, где Пло­тин учи: „И уби­ства, и сва­ку смрт, и уни­шта­ва­ње гра­до­ва и гра­беж – све то тре­ба по­сма­тра­ти као и на по­зо­ри­шној сце­ни: као про­ме­не, пре­о­бли­ча­ва­ња и глу­мље­ња пла­ча и ја­ди­ко­ва­ња. Јер и ов­де, у по­је­ди­нач­ним (до­га­ђа­ји­ма) у жи­во­ту, ни­је уну­тра­шња ду­ша већ спо­ља­шња сен­ка чо­ве­ка та ко­ја ја­ди­ку­је, ту­гу­је и сва­шта чи­ни на сце­ни ко­ја је чи­та­ва Зе­мља, по­што су љу­ди сву­где на­чи­ни­ли сце­не.”^[5]Пло­тин: Ене­а­де, III, 2, 15. (Пре­вод С. Бла­го­је­вић) 

Осве­тља­ва­ју­ћи илу­зор­ност те свет­ске сце­не, Пло­тин је учио о по­тре­би тран­сцен­ди­ра­ња ка Јед­ном, ка је­ди­но ствар­ном, док учи­тељ Ха­га­ку­ре, са де­ло­твор­ним пе­си­ми­змом, кроз спо­зна­ју истог све­та илу­зи­ја ис­ку­ша­ва, по­бе­до­но­сно, вер­ност са­мом се­би, упр­кос све­га: „Увек сам био оп­сед­нут јед­ном иде­јом: ако се ро­дим се­дам пу­та да увек бу­дем у ста­њу ис­пу­ни­ти же­љу ко­ју чу­вам у ср­цу, а то је да се сва­ки пут ро­дим као са­му­рај свог кла­на.”

И ту опа­жа­мо не по­след­њи од Ја­ма­мо­то­о­вих па­ра­док­са: из ни­хи­ли­зма из­би­ја ван­ред­на енер­ги­ја во­ље за вер­но­шћу се­би, упр­кос ни­хи­ли­зма. По па­ра­док­сал­ном уче­њу Ха­га­ку­ре, рав­но­ду­шност пред по­ра­зи­ма и гу­би­ци­ма цр­пи сво­ју сна­гу и из зна­ња да су та­кви ис­хо­ди са­став­ни део и пред­у­слов по­сти­за­ња оне је­ди­но ва­жне по­бе­де, је­ди­ног зна­чај­ног до­бит­ка: оста­ти ве­ран се­би, сво­јим вред­но­сти­ма и на­че­ли­ма. Нај­је­згро­ви­ти­ји из­раз овог уче­ња на­ла­зи­мо у Ја­ма­мо­то­о­вом осве­тље­њу „пра­вог са­му­ра­ја” ко­ји мо­ра, бар се­дам пу­та, ис­ку­си­ти уло­гу ро­ни­на, да­кле са­му­ра­ја без слу­жбе и го­спо­да­ра: „Не­за­ми­сли­во је да не­ко­га мо­же уз­не­ми­ри­ти на­ре­ђе­ње да по­ста­не ро­нин. Љу­ди су, у вре­ме Го­спо­да­ра Кал­су­ши­ге, го­во­ри­ли: ,Ако не­ко ни­је био ро­нин бар се­дам пу­та, он ни­је пра­ви са­му­рај. Се­дам пу­та до­ле – осам пу­та го­ре!’” <