ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ: ПИ­СЦИ ЕВРОП­СКЕ ИДЕ­ЈЕ

Малапарте

I — Ни­сам од ра­се ро­бо­ва

II — Учи­тељ европ­ског по­но­са

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ ПО­ВО­ДОМ БЕ­О­ГРАД­СКИХ ФО­ТО­ГРА­ФИ­ЈА КУР­ЦИ­ЈА МА­ЛА­ПАР­ТЕА

„Ни­сам од ра­се ро­бо­ва”

„Тај је спо­со­бан да се ста­ви на че­ло не­ке бан­де по­бу­ње­ни­ка с на­ме­ром да осво­ји Ита­ли­ју!” — ре­као је Бе­ни­то Му­со­ли­ни ди­рек­то­ру днев­ни­ка Co­ir­ri­e­re del­la Se­ra ко­ји је тра­жио до­пу­ште­ње да за­по­сли Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа у свој­ству спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча из Аби­си­ни­је. Ма­ла­пар­те ни­је ис­пу­нио Му­со­ли­ни­је­ва стра­хо­ва­ња, али је сво­јим рат­ним из­ве­шта­ји­ма пру­жио нај­ду­бље све­до­чан­ство о по­ра­зу Евро­пе

Ка­да чу­јем да не­ко за се­бе ка­же ка­ко је „ин­те­лек­ту­а­лац” — ја по­у­зда­но знам да се до­тич­ни ла­жно пред­ста­вља. Као што је не­за­ми­сли­во да пра­ви све­тац или истин­ски хе­рој се­бе на­зи­ва све­цем или хе­ро­јем — та­ко је јед­на­ко не­мо­гу­ће да ве­ро­до­стој­ни ин­те­лек­ту­а­лац ис­ти­че сво­ју уло­гу, јер њу са­мо они дру­ги, ко­ји­ма не­се­бич­но слу­жи, има­ју пра­во да пре­по­зна­ју и осло­вља­ва­ју. Реч је о осо­би­тој уло­зи жи­ве и не­пот­ку­пљи­ве све­сти и са­ве­сти, ка­кву сва­ка за­јед­ни­ца из­и­ску­је, осо­би­то пред нај­те­жим иза­зо­ви­ма и ис­ку­ше­њи­ма.

Ин­те­лек­ту­а­лац је из­над свих пар­ти­ја јер при­па­да це­ли­ни за­јед­ни­це, сто­је­ћи, по це­ну и нај­ве­ћих лич­них жр­та­ва, на нај­и­сту­ре­ни­јој осма­трач­ни­ци, ода­кле мо­три по­ја­ве уну­тра­шњих сла­бо­сти и спољ­них прет­њи да би на њих бла­го­вре­ме­но упо­зо­рио и пред­ло­жио спа­со­но­сне од­лу­ке. Реч је о ван­ред­но те­шкој а че­сто и ве­о­ма опа­сној ми­си­ји, за ко­ју су спрем­ни са­мо ин­те­лек­ту­ал­но нај­спо­соб­ни­ји и мо­рал­но нај­сме­ли­ји ду­хо­ви.

Ако би из га­ле­ри­је ин­те­лек­ту­а­ла­ца на­ше Евро­пе, ко­ји су обе­ле­жи­ли нај­го­ре сто­ле­ће ње­не по­ве­сти, ва­ља­ло ис­та­ћи са­мо је­дан узор за бу­ду­ћа по­ко­ле­ња — он­да би то мо­рао би­ти, бар пре­ма мом скром­ном су­ду, Кур­цио Ма­ла­пар­те, пи­сац чи­ја де­ла, од трак­та­та Тех­ни­ка др­жав­ног уда­ра до ро­ма­на Ко­жа и Ka­putt, ви­со­ко све­до­че о вр­ли­на­ма и тра­ге­ди­ји европ­ског чо­ве­ка.

Ка­ко је на­љу­тио Хи­тле­ра

Ње­го­ва Тех­ни­ка др­жав­ног уда­ра то­ли­ко је раз­љу­ти­ла Адол­фа Хи­тле­ра да је Бе­ни­то Му­со­ли­ни мо­рао пру­жи­ти свом иде­о­ло­шком са­бра­ту за­до­вољ­шти­ну по­слав­ши Ма­ла­пар­теа у кон­фи­на­ци­ју, на остр­во Ли­па­ри, у Еол­ском ар­хи­пе­ла­гу.

Из зва­нич­ног лим­ба про­скри­бо­ва­них, „по­ли­тич­ки не­ко­рект­них” — ка­ко да­нас гла­си пре­вод из­ра­за „мо­рал­но-по­ли­тич­ки не­по­доб­ни” на мон­ди­ја­ли­стич­ки је­зик — Ма­ла­пар­теа је из­ву­као ди­рек­тор ми­лан­ског днев­ни­ка Cor­ri­e­re del­la serа Ал­до Бо­ре­ли, ус­пев­ши да уми­ло­сти­ви Му­со­ли­ни­ја. Све­до­ци тог за­ла­га­ња за ми­лост твр­де да је Бо­ре­ли уве­ра­вао Му­со­ли­ни­ја ка­ко ће се Ма­ла­пар­те „по­пра­ви­ти” ако у свој­ству спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча ми­лан­ског днев­ни­ка до­би­је при­ли­ку да оде у Аби­си­ни­ју и да се та­ко лич­но уве­ри у „ван­ред­не мо­ћи фа­ши­зма, чу­да ор­га­ни­за­ци­је и ве­ли­чи­ну об­но­вље­не Им­пе­ри­је”. Све­до­ци ка­жу да је Му­со­ли­ни, ука­зав­ши ми­лост, ипак зло­вољ­но упо­зо­рио:

„Тај је спо­со­бан да се та­мо ста­ви на че­ло не­ке бан­де по­бу­ње­ни­ка с на­ме­ром да осво­ји Ита­ли­ју!”

Ма­ла­пар­те ни­је ис­пу­нио Му­со­ли­ни­је­ва па­ко­сна оче­ки­ва­ња, али је сво­јим но­вин­ским из­ве­шта­ји­ма — од Аби­си­ни­је, пре­ко бал­кан­ских ра­ти­шта до Ис­точ­ног фрон­та — пру­жио нај­ду­бља па и нај­по­тре­сни­ја све­до­чан­ства о европ­ском чо­ве­ку на нај­те­жим ис­пи­ти­ма ура­га­на исто­ри­је. Ма­ла­пар­те је по­се­до­вао не­пот­ку­пљи­во око све­сти и са­ве­сти што је уме­ло да про­зре исти­ну кроз све ма­гле зва­нич­них об­ма­на али и са­мо­об­ма­на, ко­ји­ма је обич­но скло­на сла­бост људ­ске при­ро­де.

Фо­то­гра­фи­је ко­је иза­зи­ва­ју стид

О исти­ни осва­јач­ког по­хо­да на Аби­си­ни­ју — ко­јим је фа­ши­стич­ка Ита­ли­ја на­сто­ја­ла да по­ку­пи ко­ло­ни­јал­не мр­ви­це, ка­ска­ју­ћи, с ве­ли­ким за­ка­шње­њем и не­у­по­ре­ди­во ма­њим си­ла­ма, за Ве­ли­ком Бри­та­ни­јом — све­до­че и Ма­ла­пар­те­о­ве фо­то­гра­фи­је где је до­сто­јан­стве­на ле­по­та мла­дих Ети­о­пљан­ки, мо­би­ли­са­них да пру­жа­ју сек­су­ал­не услу­ге ита­ли­јан­ским вој­ни­ци­ма, мо­ра­ла по­сра­ми­ти сва­ки ио­ле са­ве­сни по­глед са тач­ке гле­ди­шта са­мо­зва­них „ци­ви­ли­за­то­ра” африч­ких „ди­вља­ка”.

Већ у свом пр­вом до­пи­су са европ­ског фрон­та, об­ја­вље­ном 1940. го­ди­не, Ма­ла­пар­те ис­ка­зу­је нај­ду­бљу спо­зна­ју по­ра­зног ис­хо­да Дру­гог свет­ског ра­та по све Евро­пља­не:

„Ово је мој пр­ви до­пис са фрон­та, или, ка­ко би дру­ги ре­кли, мој пр­ви рат­ни из­ве­штај. Мо­би­ли­сан у чи­ну ка­пе­та­на ре­ги­мен­те ал­пи­на­ца, пи­шем ова раз­ма­тра­ња под ша­то­ром, пред при­зо­ром Мон Бла­на… Са­свим је из­ве­сно да ће овај рат ду­бо­ко и не­на­док­на­ди­во из­ме­ни­ти свет. Пре­о­бра­жај из­вр­шен ра­том 1915-1918. из­гле­да­ће као игра кад се бу­де по­ре­дио са овим ко­ји се при­пре­ма. Свет, а осо­би­то Евро­па, би­ће по­се­ја­ни ле­ше­ви­ма иде­ја, осе­ћа­ња, пред­ра­су­да, фи­ло­со­фи­ја, мо­рал­них кон­цеп­ци­ја, тра­ди­ци­ја. Вра­ти­ће­мо се ку­ћи је­два на вре­ме да при­су­ству­је­мо нај­не­ве­ро­ват­ни­јим и нај­чу­де­сни­јим по­гре­би­ма.”

До­ду­ше, већ то­ком тог ра­та, Ма­ла­пар­те је имао при­ли­ке да при­су­ству­је до­и­ста нај­не­ве­ро­ват­ни­јим по­гре­би­ма све­га људ­ског, по­пут оног опи­са­ног на стра­ни­ца­ма ро­ма­на Ka­putt, у кан­це­ла­ри­ји по­глав­ни­ка Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске, где му се Ан­те Па­ве­лић по­хва­лио да­ром уста­шке ода­но­сти, ко­ји је имао об­лик ко­та­ри­це од пле­те­ног пру­ћа пу­не срп­ских, ка­мом не­за­ми­сли­вог зло­чин­ства ис­ко­па­них очи­ју.

До­сто­јан­стве­ност Бе­о­гра­ђан­ки ме­ђу ру­ше­ви­на­ма

Ка­ко све­до­чи Ka­putt, ис­пи­сан у пр­вом ли­цу јед­ни­не, 6. апри­ла 1941. го­ди­не Ма­ла­пар­те се об­рео у Пан­че­ву, на пу­ту из Ру­му­ни­је ка Бе­о­гра­ду. Уве­че је ушао у Бе­о­град, у ру­ше­ви­на­ма. И на том де­лу пу­то­ва­ња кроз Евро­пу за­хва­ће­ну ве­ли­ким по­жа­ром стра­те­ги­је di­vi­de et im­pe­ra, Ма­ла­пар­те је но­сио фо­то­а­па­рат, ути­ску­ју­ћи у не­га­тив при­зо­ре ко­ји су при­вла­чи­ли ње­гов по­глед, од­но­сно ње­го­ву ван­ред­ну моћ да у по­је­ди­нач­ном пре­по­зна­је зна­ке и зна­ме­ња оп­штег. С об­зи­ром на то да за жи­во­та те фо­то­гра­фи­је ни­ка­да ни­је по­ка­зао јав­но­сти, мо­же­мо осно­ва­но прет­по­ста­вља­ти да су оне Ма­ла­пар­теу слу­жи­ле као не­ка вр­ста под­сет­ни­ка на угле­да­не при­зо­ре ко­је је по­том, с од­го­ва­ра­ју­ћим ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма, пре­во­дио у ре­чи.

Низ фо­то­гра­фи­ја сни­мље­них на пу­ту од Пан­че­ва до Бе­о­гра­да све­до­чи да су му па­жњу по­себ­но при­вла­чи­ли при­зо­ри по­ги­ну­лих ко­ња, ко­ји­ма су по­све­ће­не не­ке од нај­по­тре­сни­јих стра­ни­ца ро­ма­на Ka­putt. Али то ни­су ви­ше ко­њи ко­ји све­ча­ним ка­сом про­во­де по пу­те­ви­ма исто­риј­ске сла­ве ко­чи­је с фи­гу­ром По­бе­де. На кла­ни­ца­ма бра­то­у­би­лач­ког ра­та Евро­пља­на они су по­ста­ли ме­та­фо­ре стра­шног по­ра­за Евро­пе.

На пу­ту кроз Ју­го­сла­ви­ју у пла­ме­ну, око Ма­ла­пар­теа угле­да­ло је и ове­ко­ве­чи­ло по­уч­ни при­зор ту­жне скло­но­сти ма­лог чо­ве­ка да се по­да ис­ку­ше­њи­ма уло­ге моћ­ни­ка и на­сил­ни­ка: де­сном ру­ком при­др­жа­ва кун­дак пу­шке као да хо­ће да­ти до зна­ња да рас­по­ла­же пра­вом да ли­ша­ва жи­во­та сва­ког ко се учи­ни „по­ли­тич­ки не­ко­рект­ним” по­гле­ду ње­го­ве осло­бо­ђе­не и са­мо­за­до­вољ­не зло­во­ље. На де­сном ру­ка­ву вој­ног ка­пу­та, на­ба­че­ног пре­ко ци­вил­ног оде­ла, с ма­шном, ис­ти­че се по­вез с ку­ка­стим кр­стом, као зна­ме­њем но­ве „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти”. У ле­вој ру­ци го­ри ци­га­ра, као знак ужит­ка у свр­ста­но­сти на стра­ну по­бед­ни­ка те у од­го­ва­ра­ју­ћој, прет­по­ста­вље­ној мо­ћи ли­ша­ва­ња не­при­ја­те­ља или про­тив­ни­ка сва­ког до­сто­јан­ства, па и са­мог жи­во­та. Ка­ко ме­лан­хо­лич­но све­до­чи ис­ку­ство европ­ских гра­ђан­ских и ме­ђу­на­ци­о­нал­них ра­то­ва, у вре­ме­ни­ма ве­ли­ких пре­о­кре­та ни­шчи до­би­ја­ју ван­ред­не при­ли­ке да ли­ку­ју над уз­ви­ше­ним, ко­ји­ма пре­о­ста­је са­мо сме­лост да оста­ну уса­мље­ни и да то по­ка­жу.

На су­прот­ном по­лу тих Ма­ла­пар­те­о­вих све­до­чан­ста­ва сто­ји при­зор ру­ше­ви­на у Ка­ра­ђор­ђе­вој ули­ци, крај ко­јих про­ла­зе Бе­о­гра­ђан­ке ко­ра­ком до­сто­јан­стве­не од­луч­но­сти, упор­но­сти и не­са­ло­мљи­во­сти жен­ског еле­мен­та у ње­го­вој веч­ној бор­би за по­бе­ду оп­ти­ми­зма над ма­ло­ду­шно­шћу, ве­ре над без­на­ђем, жи­во­та над смр­ћу.

„Ја ни­сам од ра­се ро­бо­ва”

У сто­ле­ћу ко­је сре­ћом на­пу­шта­мо, Ма­ла­пар­те је увек био и остао на стра­ни по­ра­же­них, на стра­ни Евро­пе. Био је увек сам, че­сто про­тив „свих”, и умео је да ту уса­мље­ну по­сто­ја­ност на из­гу­бље­ним по­ло­жа­ји­ма сме­ло сви­ма по­ка­же. Све­до­чи, ве­о­ма по­уч­но, ње­гов раз­го­вор во­ђен с мај­ком у Евро­пи по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, ис­пи­сан на стра­ни­ца­ма не­до­вр­ше­ног и пост­хум­но об­ја­вље­ног ро­ма­на Тру­ла мај­ка (где реч мај­ка ва­ља чи­та­ти као Евро­па):

„  — За­што не ра­диш као што то чи­не дру­ги? — ре­че мо­ја мај­ка. — Ни­ка­да не пи­шу не­што што мо­же да бу­де опа­сно, пи­шу љу­бав­не при­че, ни­ка­да не ис­ка­зу­ју свој суд, сво­је ми­шље­ње. За­што се не угле­даш на дру­ге?

– Ја ни­сам од њи­хо­ве ра­се — ре­кох — они су од ра­се ро­бо­ва… Већ су свик­ну­ти на роп­ство. Ја то не мо­гу, ни­сам од ра­се ро­бо­ва.

– Не, ре­че мо­ја мај­ка, — ти не при­па­даш ра­си ро­бо­ва.

Би­ла је срећ­на, гле­да­ла ме је осме­ху­ју­ћи се, по­но­сна.

– И по­том, они се стра­ше… Али још го­ре је, још срам­ни­је, што су увек на стра­ни оних ко­ји на­па­да­ју и вре­ђа­ју сло­бод­не љу­де. Сра­мо­та је шта за­вист мо­же да учи­ни од чо­ве­ка у си­ро­ма­шној зе­мљи без сло­бо­де, ка­ква је Ита­ли­ја, ка­ква је Евро­па. И у Фран­цу­ској је исто, а и Не­мач­кој. Це­ла Евро­па је по­ста­ла јед­на пр­ља­ва и гад­на зе­мља. То је цар­ство ку­ка­ви­ца, бед­ни­ка, им­бе­ци­ла и злоб­ни­ка.“

Ро­ман Ко­жа Ма­ла­пар­те је по­све­тио „уза­луд мр­твим за Евро­пу”. Па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи ту по­све­ту да­нас, с на­кнад­ним ис­ку­ством, мо­гли би­смо за­кљу­чи­ти да Ма­ла­пар­те ни­је уза­луд све­до­чио за Евро­пу јер ње­го­ва де­ла ис­трај­но по­кре­ћу ми­сли и сно­ве нај­буд­ни­јих Евро­пља­на. <

ПИ­СЦИ ЕВРОП­СКЕ ИДЕ­ЈЕ: КУР­ЦИО МА­ЛА­ПАР­ТЕ

Учи­тељ европ­ског по­но­са

За низ по­сле­рат­них европ­ских по­ко­ле­ња Ма­ла­пар­те­о­ва де­ла – по­пут ро­ма­на Ко­жа, Ka­putt  и Тру­ла мај­ка – би­ла су и оста­ла ве­ли­ка учи­ла европ­ске са­мо­све­сти и сме­лог устан­ка ду­ха сло­бо­де про­тив ду­ха роп­ства. Ево јед­ног при­ме­ра Ма­ла­пар­те­о­вог све­до­че­ња из по­сле­рат­не Фи­рен­це

Тру­ла Евро­па

– Ка­ко је ле­па Фи­рен­ца но­ћу, — ре­че мо­ја ма­ти. Би­ла је срећ­на у Фи­рен­ци кад бе­ше мла­да, пре не­го што је сре­ла мог оца. Ни­кад ми ни­је го­во­ри­ла о сво­јим мла­да­лач­ким го­ди­на­ма, би­ла је то за­бра­ње­на област за ме­не, за све, јед­на тај­на област где је мо­ја мај­ка во­ле­ла да по­вре­ме­но са­ма свра­ћа ка­ко би про­ше­та­ла ста­за­ма на ко­ји­ма је би­ла срећ­на, пре мно­го го­ди­на. Би­ле су то ње­не тај­не го­ди­не, и са­да, по пр­ви пут, от­кри­ва ми ми­сте­ри­ју тих го­ди­на, не­гда­шње ње­не сре­ће. По пр­ви пут пред очи­ма ми се по­ја­вљу­је не­по­зна­та сли­ка мо­је мла­де мај­ке.

– Би­ла сам та­ко ле­па, — го­во­ри­ла је мо­ја ма­ти — тих го­ди­на свет је био ма­ли, чи­сти­ји. Све је би­ло ма­ње, тих го­ди­на. Ето, ако сад гле­дам Бру­не­ле­ски­је­ву ку­по­лу, из­гле­да ми огром­на, ско­ро да ме стра­ши. Он­да је би­ла ма­ња, а и Ђо­тов зво­ник био је та­на­ни­ји, све је би­ло тво­ре­но по ме­ри чо­ве­ка.

– Љу­ди су би­ли до­бри, та­да, — ре­кох, — да­нас су зли и ни­ски.

– Не, — ре­че мо­ја ма­ти, — та­да љу­ди ни­су по­зна­ва­ли страх, глад, мр­жњу. Био је то сре­ћан свет.

Мо­ја ма­ти по­че да се сме­ју­љи, као де­вој­чи­ца.

– Ни­кад ни­је би­ло ви­ђе­но то­ли­ко мно­го ни­ско­сти — ре­че. — Ста­ра сам и у мом жи­во­ту ви­де­ла сам ни­ско­сти. Али не пам­тим да су се љу­ди ика­да то­ли­ко упи­ња­ли да ис­пад­ну ју­на­ци као са­да.

И сме­ја­ла се, раз­ве­се­ље­на по­ми­шљу на на­по­ре ко­је су љу­ди чи­ни­ли да би ис­па­ли ју­на­ци, оста­ју­ћи и да­ље ку­ка­ви­це. По­вест по­след­њих го­ди­на из­гле­да­ла јој је сме­шна, за­бав­ни спек­такл. Ни­кад се ни­је то­ли­ко за­ба­вља­ла као сад. Ви­ђе­на тим очи­ма, већ без ве­ла, Евро­па је мо­ра­ла из­гле­да­ти ве­о­ма раз­ли­чи­та од оне што се ука­зи­ва­ла мла­дом и сна­жном би­ћу. Из­гле­да­ла је као ва­зда на­ки­ће­ни кон­ти­нент, кр­цат ме­га­фо­ни­ма ко­ји су из­ви­ки­ва­ли уо­би­ча­је­не па­ро­ле: отаџ­би­на, сла­ва, сло­бо­да. У ме­ђу­вре­ме­ну, љу­ди се ни­су бу­ни­ли, ни­су се бри­ну­ли ни о сло­бо­ди, ни­ти о прав­ди. Би­ла је то утак­ми­ца ко ће ви­ше и бо­ље кра­сти, и сви, од дна до вр­ха, из­гле­да­ли су јој као го­ми­ла ло­по­ва и ку­ка­ви­ца. При­ча­ла ми је о бол­ни­ца­ма и сме­ја­ла се. При­ча­ла ми је ка­ко су је од­ве­ли у бол­ни­цу San­ta Ma­ria Nuovа, у Фи­рен­ци, и сме­ја­ла се. Ја сам је тра­жио по це­лој Фи­рен­ци, уз по­моћ пу­ков­ни­ка Ка­мин­га, и ко­нач­но смо је про­на­шли у оде­ље­њу за ста­ре, опру­же­ну на пр­ља­вом кре­ве­ту, окру­же­ну гру­пом ста­ри­ца ко­је су се сме­ја­ле на ње­не ре­чи, ми­сле­ћи да је лу­да и у де­ли­ри­ју­му.

– Се­ћаш се? — го­во­ри­ла је ма­ти.

Бол­ни­ца је би­ла на два ко­ра­ка од мра­мор­не ста­туе, од сли­ка Сан­дра Бо­ти­че­ли­ја, Фи­ли­па Ли­пи­ја, на два ко­ра­ка од Ђо­та, Ми­ке­лан­ђе­ла, Бру­не­ле­ски­ја. Из­гле­да­ло је не­мо­гу­ће да та­ко бли­зу Кр­сти­о­ни­це, Уфи­ћи­ја, Сан Мар­ка, мо­же да по­сто­ји јед­но та­кво ме­сто пр­љав­шти­не и бо­ла. И ни­ко ни­је при­ме­ћи­вао то ме­сто ужа­са. И ако би не­ко по­ди­гао глас да ка­же „То је сра­мо­та!” — од­мах би ска­ка­ли на ње­га, оп­ту­жу­ју­ћи га за из­да­ју отаџ­би­не. Отаџ­би­на су би­ле пр­ља­ве игле за ин­јек­ци­је, ва­те на­то­пље­не гно­јем, раз­ба­ца­не у го­ми­ла­ма по по­ду, за­ра­зни за­во­ји око ра­на, ла­во­ри с пр­ља­вом во­дом у ко­ји­ма су ле­ка­ри и бол­ни­ча­ри пра­ли ру­ке, нок­ши­ри пре­пу­ни смр­дљи­ве мо­кра­ће, ко­ју ни­ко ни­је жу­рио да ис­пра­зни. То­ком но­ћи, смрад уста­ја­ле мо­кра­ће се ши­рио ход­ни­ци­ма; ма­гла гну­сних за­да­ха је за­сти­ра­ла ноћ­не лам­пе. И бол­ни­це, ка­сар­не, шко­ле, ка­за­ма­те. Пр­љав­шти­на, и ни­шта дру­го до пр­љав­шти­на, и про­стач­ка по­на­ша­ња, и над­ме­ност, ва­зда она ма­гич­на па­ро­ла, увек она глу­па и ју­нач­ка па­ро­ла: Ћу­ти­те! И то је би­ла Ита­ли­ја, то је би­ла Евро­па, то је би­ла европ­ска ци­ви­ли­за­ци­ја, сла­ва, сло­бо­да, отаџ­би­на. Чи­та­ви на­ро­ди упра­вља­ни од стра­не ша­чи­це пр­ља­вих, ни­ских, ко­рум­пи­ра­них, пре­по­тент­них, злих, спрем­них да по­ка­зу­ју сво­ју хра­брост и си­лу про­тив си­ро­ма­шних љу­ди, сла­бих, про­тив чи­та­вих на­ци­ја ро­бо­ва, ко­ји­ма се да­је, као за­до­во­ље­ње, илу­зи­ја да су ве­ли­ке, ци­ви­ли­зо­ва­не, хе­рој­ске. Мо­ја ма­ти сме­ја­ла се бла­го и ја сам раз­у­мео да се ни­шта дру­го ни­је мо­гло чи­ни­ти до сме­ја­ти се.

– Се­ћаш се, — ре­че мо­ја ма­ти, — оног што је го­во­рио Пу­ков­ник? Да би се сти­део жи­ве­ти ка­ко се жи­ви у Евро­пи, да би се сти­део да је Ита­ли­јан, Фран­цуз, Не­мац, Бел­ги­ја­нац, Шпа­нац, По­љак, Ју­го­сло­вен, Рус? Да би се сти­део да је хе­рој с та­квим бол­ни­ца­ма, шко­ла­ма, ка­сар­на­ма, за­тво­ри­ма, иза се­бе? — и сме­ја­ла се. Јер све јој је већ би­ло ја­сно, већ је и она по­чи­ња­ла да схва­та, и сме­ја­ла се, као де­те, бла­га и ра­зо­но­ђе­на.

– Да се чо­век упла­ши, — ре­че мо­ја ма­ти, — од по­ми­сли да се раз­бо­ли у зе­мљи као што је ова.

Да, да се чо­век упла­ши од по­ми­сли да се раз­бо­ли у Ри­му, у На­пу­љу, у Фи­рен­ци, у Бо­ло­њи, у Пра­ту, у Пе­ру­ђи, да се раз­бо­ли у Ита­ли­ји, у Евро­пи. И сме­ја­ла се ми­сле­ћи на ону им­бе­цил­ну, ни­ску, пр­ља­ву го­спо­ду што су ме оп­ту­жи­ли за из­да­ју и прог­на­ли из гра­да за­то што сам се усу­дио да на­пи­шем да су „вре­ме и за­пу­ште­ност учи­ни­ли смрад­ном” на­пуљ­ску бол­ни­цу. И сме­ја­ла се ми­сле­ћи на оног по­де­ти­ње­ног им­бе­ци­ла ко­ји је пла­чу­ћи и ур­ла­ју­ћи устао про­тив увре­де на­не­се­не На­пу­љу — гра­ду хи­ља­ду­го­ди­шње ци­ви­ли­за­ци­је, нај­ци­ви­ли­зо­ва­ни­јем гра­ду, где је не­бо увек ве­дро, и та­ко да­ље, и та­ко да­ље — са­мо за­то што сам се усу­дио на­пи­са­ти ка­ко је на­пуљ­ска бол­ни­ца срам­но ме­сто пр­љав­шти­не и за­пар­ло­же­но­сти. И већ сви та­ко, у Евро­пи. Ма­са си­ро­тих, по­ни­жа­ва­них љу­ди, ко­јом вла­да бан­да по­хлеп­них и ко­рум­пи­ра­них ни­тко­ва што се го­је нов­цем Мар­ша­ло­вог пла­на и до­бро па­зе да ни­ко не ка­же исти­ну, да не по­диг­не вео пр­љав­шти­не што по­кри­ва то­ли­ке сра­мо­те, то­ли­ке жр­тво­ва­не до­бро­те, то­ли­ка бол­на ли­ша­ва­ња, то­ли­ке жр­тве умил­них ро­бо­ва Евро­пе.

– Не­мој да пи­шеш не­ке ства­ри, — ре­че мо­ја ма­ти из­не­на­да, — па­зи се, они су спо­соб­ни на све. Опа­сно је ре­ћи исти­ну. Па­зи се.

– Не бо­јим их се, — ре­кох, — они су бан­да ку­ка­ви­ца.

– Да, али па­зи се, — ре­че мо­ја ма­ти, — спрем­ни су на све. Ка­да не мо­гу да те по­го­де на дру­ги на­чин, они те кле­ве­ћу, а кле­ве­та је опа­сна у зе­мљи као што је ова. Су­ди­је, по­ли­цај­ци, ту­жи­о­ци, увек су спрем­ни да ти су­де због јед­не кле­ве­те. Има­ју та­кве на­ред­бе. Пла­ће­ни су за то. Па­зи се.

– Шта ми мо­гу? — ре­кох, — сад је за то већ пре­ка­сно, мо­ра­ли су на то ра­ни­је ми­сли­ти. Сад би то сви зна­ли.

– За­што не ра­диш као што ра­де дру­ги? — ре­че мо­ја ма­ти. — Ни­ка­да не пи­шу ни­шта што би мо­гло би­ти опа­сно, пи­шу љу­бав­не при­че, али ни­ка­да не ис­ка­зу­ју не­ки суд, не­ко ми­шље­ње. За­што не ра­диш као дру­ги?

– Ја ни­сам од њи­хо­ве ра­се, — ре­кох, — они су ра­са ро­бо­ва…ве­ћ су свик­ну­ти на роп­ство. Ја то не мо­гу, ни­сам од ра­се ро­бо­ва.

– Не, — ре­че мо­ја ма­ти, — ти не при­па­даш ра­си ро­бо­ва.

Би­ла је срећ­на, по­сма­тра­ла ме је осме­ху­ју­ћи се, по­но­сна.

– И, по­том, пла­ше се. Њи­хо­ва је суд­би­на да по­ста­ну др­жав­ни слу­жбе­ни­ци, или по­ли­цај­ци, или су­ди­је, или адво­ка­ти. Не зна се за­што су се опре­де­ли­ли да пи­шу. Мо­жда за­то што је у њи­ма при­ро­да пи­сца би­ла ја­ча од ата­ви­стич­ног стра­ха. Не знам. Чи­ње­ни­ца је да се бо­је. Али бед­но је, од­врат­но, што се увек сла­жу са оним ко­ји на­па­да и вре­ђа сло­бод­не љу­де.

– Икс* не, — ре­че мо­ја ма­ти, — ме­ни се сви­ђа Икс… Уо­ста­лом, он је твој при­ја­тељ.

– Икс, не, — ре­кох — али и он је као и дру­ги, ни­је ми при­ја­тељ. Па­ти због мог успе­ха, дао би сто ли­ра, што је огром­на сво­та за ње­га, дао би сто ли­ра да ме ви­ди она­квим ка­кав сам из­гле­дао кад сам иза­шао из кон­фи­на­ци­је. Икс не, али и он је као и дру­ги.

– Он је Је­вре­јин, — ре­че мо­ја ма­ти.

– Да, он је Је­вре­јин, — ре­кох — и Је­вре­ји, по­сле ра­та, по­не­ли су се не­ча­сно пре­ма они­ма ко­ји су их по­ма­га­ли, бра­ни­ли их, шти­ти­ли.

– И Икс?

– Да, и Икс.

– Жао ми је, — ре­че мо­ја ма­ти, — ште­та, јер ми је био драг. Ве­ро­ва­ла сам да ти је при­ја­тељ.

– Да, ште­та, — ре­кох, — ште­та, али дру­ги? Сра­мо­та је шта за­вист мо­же да учи­ни од чо­ве­ка у јед­ној зе­мљи си­ро­ма­шној и без сло­бо­де, ка­ква је Ита­ли­ја, ка­ква је Евро­па. И Фран­цу­ска је иста ствар, И Не­мач­ка та­ко­ђе, већ це­ла Евро­па је јед­на гад­на, од­врат­на зе­мља. То је кра­љев­ство ку­ка­ви­ца, сла­би­ћа, им­бе­ци­ла, злих.

– И Не­мач­ка? — ре­че мо­ја ма­ти.

– Да, и Не­мач­ка.

– Чуд­но, — ре­че мо­ја ма­ти вр­те­ћи гла­вом, — чуд­но, а ипак су до­бри вој­ни­ци.

– Да, до­бри су вој­ни­ци, али има то­ме већ се­дам го­ди­на ка­ко се рат за­вр­шио и би­ло је до­вољ­но вре­ме­на да и до­бри вој­ни­ци по­ста­ну као и сви оста­ли. Од­врат­но је ви­де­ти на шта се сро­за­ла Не­мач­ка. Већ це­ла Евро­па је го­ми­ла сли­на и из­ме­та. Ето шта је Евро­па: зе­мља ко­јом вла­да­ју ку­ка­ви­це, им­бе­ци­ли и зли.

– Увек је то би­ла ле­па зе­мља за бо­га­те, — ре­кох, — за оне ко­ји не по­зна­ју глад. Она је отаџ­би­на бо­га­та­ша, моћ­ни­ка. То ни­је отаџ­би­на си­ро­ма­шних. Си­ро­ма­шни су увек би­ли не­срећ­ни у Евро­пи. Ка­да хо­ће да по­ка­жу шта је би­ла Евро­па пре пе­де­сет, ше­зде­сет го­ди­на, да­ју ти да ви­диш фи­ја­ке­ре на Је­ли­сеј­ским по­љи­ма, на Via Kor­so у Ри­му, на Ка­ши­на­ма у Фи­рен­ци, из­лаз из ми­лан­ске Ска­ле, ше­та­ли­ште у Ви­зба­де­ну, у Карлс­ба­ду, у Ба­ден-Ба­де­ну, у Плом­бе­ри­ју, у Ба­ту, у Риyент пар­ку, у До­ви­лу, у Остен­деу; не по­ка­зу­ју ти ћу­ме­зе, бол­ни­це, шко­ле, за­тво­ре Евро­пе, си­ро­тињ­ске че­твр­ти Евро­пе. По­ка­зу­ју ти ка­ко Едвард VII сти­же у Па­риз, Едвард VII у Опе­ру, Едвард VII у Би­ја­риц; али не по­ка­зу­ју slums Лон­до­на, си­ро­тињ­ске че­твр­ти свих европ­ских гра­до­ва. Да, љу­ди ни­су би­ли све­сни то­ли­ке не­прав­де, ве­ро­ва­ли су да су срећ­ни. Али сад већ сви у Евро­пи зна­мо да смо не­срећ­ни.

– Али та­да је по­сто­ја­ла сло­бо­да — ре­че мо­ја ма­ти — мо­гао си да пи­шеш шта хо­ћеш, без опа­сно­сти.

– Да, би­ло је ви­ше сло­бо­де за пи­сце, та­да, али умет­ност је та­да би­ла за бо­га­та­ше, за моћ­ни­ке. Ма­ло је би­ло оних ко­ји су пи­са­ли за ро­бо­ве, и на њих се ло­ше гле­да­ло. Сви су пи­са­ли на кит­ња­сти на­чин, опе­ва­ли ру­же и љу­бав, и по­ро­ке дру­штва. Али да­нас ни­је ви­ше та­ко. Да­нас је ма­ло оних ко­ји пи­шу за бо­га­та­ше и моћ­ни­ке. Ето за­што бо­га­та­ши и моћ­ни­ци мр­зе пи­сце, и пра­ве се да их пре­зи­ру.

– Ште­та, — ре­че мо­ја ма­ти, — ве­ро­ва­ла сам да је глад до­вољ­на да осло­бо­ди на­ро­де. Ве­ро­ва­ла сам да је глад моћ­ни лек. Ште­та.

Мо­ја мај­ка за­ћу­та и окре­те се на бок. Ма­ло ка­сни­је сам опа­зио да је скло­пи­ла очи. Би­ла је умор­на, има­ла је по­тре­бу за сном.

Глад. Би­ла је ве­ли­ка ствар, глад. Има­ла је пра­во мо­ја мај­ка. Би­ло је вре­ме­на ка­да су сло­бод­ни, хра­бри љу­ди по­ла­га­ли сву њи­хо­ву на­ду за сло­бо­ду у глад. Ја ни­кад ни­сам мр­зео глад. Би­ла је то пре­ле­па ствар, глад; би­ла је мно­го леп­ша од ре­чи­то­сти Ал­фи­је­ри­ја и Вик­то­ра Игоа; био је то пре­ле­пи раз­лог, ужа­сни ар­гу­мент про­тив бо­га­тих и моћ­них, про­тив злих, про­тив хи­по­кри­та. Мно­ги су се на­да­ли да ће глад ко­нач­но про­бу­ди­ти на­род. Ни­су зна­ли да је глад сред­ство до­ми­на­ци­је а не сред­ство сло­бо­де.

Глад чи­ни од на­ро­да ку­ка­ви­це. Али мно­ги су ве­ро­ва­ли у су­прот­но. Пти­чи­ји пој је див­на ствар за оног ко­ји је гла­дан; мно­го див­ни­ја не­го за бо­га­те. Са­мо онај ко­ји је гла­дан зна шта је ста­бло, ре­ка, бо­ја ли­ста, жу­бор по­то­ка, дрх­тај тра­ве под ве­тром, пла­мен сун­ца на за­ла­ску. Са­мо онај ко­ји је гла­дан зна ка­ква је ле­по­та ча­са и го­ди­шњих до­ба. Сва­ки звук је нај­ми­ли­ја му­зи­ка за оне ко­ји су глад­ни. А тек очи оних ко­ји су глад­ни! У њи­ма су мо­ре, шу­ме, ре­ке, зе­мља, це­ла зе­мља, и бо­ја ства­ри, истин­ска бо­ја ства­ри; у њи­ма је цео свет, са сво­јим истин­ским бо­ја­ма, са сво­јом ту­гом, ко­ја је ту­га шу­ма, рав­ни­ца, је­се­њег не­ба, са сво­јом про­лећ­ном ра­до­шћу, са оном нај­ми­ли­јом му­зи­ком што стал­но пре­ла­зи по све­ту, с оном ви­со­ком по­е­зи­јом што ра­сте у све­ту као огром­но, не­де­љи­во ста­бло.

Це­ло­куп­на умет­ност Евро­пе је умет­ност на­ро­да ко­ји су би­ли глад­ни. Кад ка­жем глад, ми­слим не са­мо на по­тре­бу за хле­бом већ и на по­тре­бу за по­што­ва­њем, за прав­дом, за сло­бо­дом, на по­тре­бу за љу­ба­вљу. Мо­же се ја­сно ви­де­ти да ли је не­ка сли­ка, не­ка ста­туа, не­ка ка­те­дра­ла на­дах­ну­та мр­жњом или љу­ба­вљу, гла­ђу или роп­ским ду­хом. Ми­ке­лан­ђе­ло је сит чо­век, чо­век ко­ји ни­је имао по­тре­бе за хле­бом. Жи­вео је за тр­пе­зом моћ­ни­ка, ни­је знао шта је глад. Али по­гле­дај­те Ма­за­ћа и ви­де­ће­те страх, стреп­њу, по­бу­ну, глад што су у очи­ма Ада­ма из цр­кве Де­ле Кар­ми­не, у Фи­рен­ци. По­гле­дај­те не­ке гла­ве До­на­те­ла, или На­ни­ја. И гот­ска умет­ност је ро­ђе­на из гла­ди. Це­ла Ре­не­сан­са је се­ла за тр­пе­зу моћ­ни­ка, за тр­пе­зу Де­ла Ро­ве­ре у Ур­би­ну, за тр­пе­зу па­па, за тр­пе­зу Ме­ди­чи­ја, око ве­ли­ког пе­де­ра­ста Ло­рен­ца, окру­же­ног ње­го­вим ве­ли­ким пе­де­ра­сти­ма што су про­из­во­ди­ли умет­ност за ра­зо­но­ду и у част Ло­рен­ца. Би­ла је див­на ствар, глад.

Глад је осе­ћа­ње, она ни­је по­тре­ба, фи­зич­ко или дру­штве­но зло. Она је осе­ћа­ње, при­па­да по­рет­ку осе­ћа­ња али је и ум­на ствар, као и све што се ра­ђа из ду­би­не чо­ве­ка. Они ко­ји осе­ћа­ју глад, са­мо глад, по­тре­бу за хле­бом, ни­че­му не слу­же, не­ко­ри­сни су за прав­ду, за сло­бо­ду, за до­сто­јан­ство чо­ве­ка. Али те­шко те­би ако осе­ћаш глад. Те­шко те­би ако си пи­сац и ако до­пу­стиш да ти дик­ти­ра­ју из­ну­тра тво­ја глад и глад дру­гих! Са­мо ако си за­сео за тр­пе­зу бо­га­тих и моћ­них мо­жеш да го­во­риш о сло­бо­ди и прав­ди, јер та­да они по­ста­ју пред­мет сме­ха. Али, ако си гла­дан — он­да не; ако осе­ћаш глад сме­таш, уз­не­ми­ра­ваш, стра­шиш.

То­ком мно­гих го­ди­на слу­шао сам глас гла­ди у свим зе­мља­ма Евро­пе. Био је то ди­ван глас, оча­ра­ва­ју­ћи глас, пун не­чег ду­бо­ког, та­јан­стве­ног, што је мо­жда би­ла љу­бав. Чу­де­сно је ка­ко је глас гла­ди глас пре­пун љу­ба­ви. У по­чет­ку сам ми­слио да је глас гла­ди пун мр­жње, по­бу­не, су­ро­во­сти. Не. Чуо сам глас Је­вре­ја у ужа­сним ја­ма­ма Ки­је­ва, Вар­ша­ве, Ја­си­ја; чуо сам ка­ко глас Је­вре­ја пе­ва и био је то глас пун љу­ба­ви. Ни­је то био глас пун на­де, не, на­да је би­ла умр­ла тих да­на, тих го­ди­на, већ је то био глас пун љу­ба­ви, глас гла­ди, роп­ства, аго­ни­је… Ми, Ита­ли­ја­ни, ни­смо мо­гли да га чу­је­мо а да не за­дрх­ти­мо. Вој­ни­ци су го­во­ри­ли, с њи­хо­вим твр­дим ка­ла­бриј­ским, си­ци­ли­јан­ским, лом­бар­диј­ским, пи­је­монт­ским ак­цен­том, го­во­ри­ли су: „Ни­је мо­гу­ће да љу­ди тре­ба да то­ли­ко па­те, ужа­сно је та­ко му­чи­ти љу­де, до­ста, до­ста, до­ста!” Пе­ва­ли су као пти­це у ка­ве­зу. Не, ни­су пе­ва­ли као пти­це у ка­ве­зу. Глас роп­ства је дру­га­чи­ји глас. Пе­ва­ли су као сло­бод­ни љу­ди, о див­ној сло­бо­ди и из­ве­сно су би­ли је­ди­ни сло­бод­ни љу­ди у Евро­пи, они ко­ји су та­ко пе­ва­ли, са дна њи­хо­вих ужа­сних ја­ма. Био је то по­след­њи глас сло­бо­де; и сло­бо­да је умр­ла, у све­ту, на­кон што се глас тих љу­ди уга­сио за­у­век. Да­нас је глас сло­бо­де, у Евро­пи, про­му­као глас, очај­нич­ки глас, глас мр­жње. Ни­је то ви­ше онај глас љу­ба­ви. То је сад глас мр­жње и осве­те. Глас ко­ји иза­зи­ва од­бој­ност. По­не­кад је то глас ко­ји за­сме­ја­ва, сме­шан глас. По­пут гла­са пе­сни­ка ко­ји опе­ва­ју да­на­шњу сло­бо­ду, у Евро­пи. Глас Ара­го­на, Ели­ја­ра, Фа­де­је­ва. То је сме­шан глас: опе­ва­ју сло­бо­ду све­та пу­ног кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра, про­мр­злих Си­би­ра, за­стра­ше­них и ућут­ка­них ма­са. За­сме­ја­ва глас ко­ји опе­ва сло­бо­ду у Евро­пи.

Жид, ма­ло пре смр­ти, сме­јао се кад би чуо тај глас што опе­ва сло­бо­ду, у Евро­пи. Глас Ара­го­на, Ели­ја­ра, Фа­де­је­ва, и та­ко да­ље, и та­ко да­ље. И пе­де­ра­сти пе­ва­ју сло­бо­ди, и Сар­тр, не­мач­ки ми­њон од 1940. до 1944. пе­вао је сло­бо­ди у пра­шња­вим огле­да­ли­ма ка­фа­не Фло­ра. Смрад пр­ља­вог те­ла што ба­зди од Сар­тра пе­вао је сло­бо­ди. Мо­ја мај­ка ни­је по­зна­ва­ла ту тру­лу Евро­пу, ту смрад­ну Евро­пу… Евро­па је за њу би­ла зе­мља ње­не мла­до­сти, отаџ­би­на ње­них осам­на­ест го­ди­на. Ни­је мо­гла ни да за­ми­сли да је Евро­па оста­ри­ла. Да сам јој ре­као исти­ну, да је већ це­ла Евро­па тру­ла, пу­на цр­ва, мо­жда ми не би по­ве­ро­ва­ла. <

(Из Ма­ла­пар­те­о­вог ро­ма­на Тру­ла мај­ка, 1959)

НА­ПО­МЕ­НА

* Су­де­ћи по слич­ним ис­по­ве­сти­ма на стра­ни­ца­ма Днев­ни­ка јед­ног стран­ца у Па­ри­зу, реч је о Ал­бер­ту Мо­ра­ви­ји. (Прим. прев.)