ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Поетика Ричарда Баха

При­ви­ђа­ња, но­ви плод по­е­ти­ке Ри­чар­да Ба­ха, по­ти­чу са истог ста­бла ме­та­фи­зич­ке тен­зи­је ко­је је — у не­кој од прет­ход­них се­зо­на ства­ра­ла­штва — уро­ди­ло чу­ве­ним де­лом Џо­на­тан Ли­винг­стон Га­леб. Прем­да је Ри­чард Бах ве­о­ма осе­буј­на фи­гу­ра на сце­ни са­вре­ме­не књи­жев­но­сти, ми­шље­ња смо да ње­го­во ства­ра­ла­штво ни­је мо­гу­ће спо­зна­ти без по­зна­ва­ња кон­тек­ста, аме­рич­ке кул­ту­ре, у зна­ку тра­га­ња за ин­ди­ви­ду­ал­ном или дру­штве­ном тра­ди­ци­јом. За раз­ли­ку од „кла­сич­ног” ју­на­ка европ­ског ро­ма­на, ко­ји сво­ју пу­сто­ло­ви­ну за­по­чи­ње од упо­ри­шта од­ре­ђе­не тра­ди­ци­је — да би је по­том при­ме­њи­вао, ис­ку­ша­вао или опо­вр­га­вао на по­при­шти­ма ро­ма­неск­ног жи­во­та — уо­би­ча­је­ни ју­нак аме­рич­ког ро­ма­на за­по­чи­ње пу­сто­ло­ви­ну са ta­bu­la ra­sa из­гу­бље­не или ни­кад при­мље­не тра­ди­ци­је, на­сто­је­ћи да је по­вра­ти или от­кри­је, осво­ји… Из­ло­же­на ка­рак­те­ри­сти­ка аме­рич­ког ро­ма­на је за­јед­нич­ки име­ни­лац ко­ји по­ве­зу­је ра­зно­вр­сна те и ве­о­ма раз­ли­чи­та ства­ра­лач­ка прег­ну­ћа, од Фиц­џе­рал­да до Ба­ха.

По­след­њим ре­до­ви­ма свог ре­мек-де­ла, Ве­ли­ки Гет­сби, Фиц­џе­ралд је­згро­ви­то ре­пре­зен­ту­је, по­сред­ством ле­пе ме­та­фо­ре, оп­шти пра­вац пу­сто­ло­ви­на аме­рич­ких ју­на­ка: „И та­ко, про­би­ја­мо се, као бро­до­ви што про­тив стру­је пло­ве, а стал­но кли­зи­мо на­траг, у про­шлост.” У тој „про­шло­сти” по­чи­ва из­гу­бље­на или усво­ји­ва тра­ди­ци­ја чи­ји не­до­ста­так аме­рич­ки ју­нак на­слу­ћу­је или до­жи­вља­ва као сво­ју те­мељ­ну ег­зи­стен­ци­јал­ну дра­му. Фиц­џе­ралд се но­стал­гич­но окре­ће ка бље­сци­ма ме­мо­ри­је чед­но­сти и „слат­ко­ће жи­во­та” по­ра­же­ног Ју­га. Џек Ке­ро­ук, са бит­нич­ким са­пут­ни­ци­ма, тра­гао је за тра­ди­ци­јом зен-док­три­на „про­све­тље­ња” по ау­то­стра­да­ма Аме­ри­ке да би са­то­ри, ко­нач­но, до­жи­вео у свом по­след­њем ве­ли­ком де­лу, Са­то­ри у Па­ри­зу, ис­тра­жу­ју­ћи по ар­хи­ва­ма Евро­пе соп­стве­не ге­не­а­ло­шке ко­ре­не. Прем­да фор­мал­но по­чи­ва на ти­пич­но аме­рич­ком па­тен­ту зва­ном „тра­ди­ци­ја но­вог” — и Ба­ро­у­зо­ва фу­ту­ри­стич­ка ви­зи­ја ре­во­лу­ци­је и уто­пи­је, у зна­ку нар­ко­ман­ско-пе­дер­ског ра­ја или то­та­ли­та­ри­зма (The Wilds Botfs), из­и­ску­је упо­ри­шта у „про­шло­сти” те сво­ју тра­ди­ци­ју по­ку­ша­ва пре­по­зна­ти у уче­њи­ма и де­ли­ма исма­е­лит­ске сек­те „Хаш­ша­ши­на”.^[1]Ши­ра раз­ма­тра­ња Bur­ro­ugh­so­ve уто­пи­је ви­де­ти у: Дра­гош Ка­ла­јић, Ма­па (ан­ти) уто­пи­ја, Вр­њач­ка Ба­ња 1976. Ко­нач­но, по­сред­ством При­ви­ђа­ња, из та­кве „про­шло­сти” Ри­чард Бах до­во­ди на сце­ну са­вре­ме­ног све­та мит о Ме­си­ји или Спа­си­о­цу да би пе­да­го­шким кон­тра­стом сво­је але­го­ри­је по­ка­зао ре­ал­ност кру­го­ва уза­луд­но­сти не­све­сне ег­зи­стен­ци­је и мо­гућ­но­сти вер­ти­кал­них пу­те­ва тран­сцен­ди­ра­ња ор­ди­нар­не ра­зи­не жи­во­та, те ње­го­ве еми­нент­не ре­а­ли­за­ци­је, „с оне стра­не до­бра и зла”.

И по­е­ти­ка Џо­на­та­на Ли­винг­сто­на Га­ле­ба по­чи­ва­ла је на слич­ним осно­ва­ма тра­ди­ци­је, у ра­спо­ну од ни­че­ан­ског по­зи­ва ка пре­ва­зи­ла­же­њу мо­ста зва­ног чо­век — до бу­ди­стич­ке иде­је „ве­ли­ког осло­бо­ђе­ња” од усло­вља­ва­ња са­др­жа­ја про­сто­ра-вре­ме­на те од­го­ва­ра­ју­ће пат­ње. При­ви­ђа­ња обо­га­ћу­ју из­ло­же­ну осно­ву усва­ја­њем дру­гих те и суп­тил­ни­јих по­ру­ка из тре­зо­ра уни­вер­зал­них тра­ди­ци­ја и док­три­на ме­та­фи­зич­ке ре­а­ли­за­ци­је чо­ве­ка. Ја­сно је да вр­стан по­зна­ва­лац тог тре­зо­ра ла­ко пре­по­зна­је по­ре­кло основ­них и нај­су­ге­стив­ни­јих иде­ја ко­је из­ла­же Ме­си­ја из Ба­хо­вих При­ви­ђа­ња. Ме­ђу­тим, не­до­ста­так док­три­нар­не ори­ги­нал­но­сти не ума­њу­је вред­ност Ба­хо­вог де­ла ко­ја по­чи­ва у до­ме­ну ро­ма­неск­не при­ме­не и ди­вул­га­ци­је тра­ди­ци­о­нал­них уче­ња, те у спо­соб­но­сти ор­га­нич­ног по­ве­зи­ва­ња раз­ли­чи­тих гла­со­ва тра­ди­ци­је. На­и­ме, прем­да су из­во­ри иде­ја ко­је из­ла­же Ба­хов Ме­си­ја че­сто ме­ђу­соб­но ве­о­ма уда­ље­ни, раз­дво­је­ни огром­ним раз­ма­ци­ма про­сто­ра и вре­ме­на — Ба­хов ра­ди­кал­ни еклек­ти­ци­зам успе­ва да их об­је­ди­ни у фор­ми ин­те­грал­ног си­сте­ма. У истом сле­ду ли­те­рар­них вр­ли­на нео­п­ход­но је ис­та­ћи и из­у­зет­ну спо­соб­ност Ба­ха да ве­о­ма сло­же­не док­три­не пре­ве­де тер­ми­ни­ма обич­ног, сва­ко­днев­ног, го­во­ра, жар­го­ном поп кул­ту­ре, скру­пу­ло­зно из­о­ста­вља­ју­ћи упра­во оне аспек­те ко­ји су не­пре­во­ди­ви, од­но­сно не­сво­ди­ви на та­кву ра­зи­ну ко­му­ни­ка­ци­је.

У се­ди­шту ис­ку­ства ме­та­фи­зич­ких док­три­на тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра, При­ви­ђа­ња чи­та­о­цу пру­жа­ју за­ни­мљив увид у спек­та­ку­лар­не по­сле­ди­це ко­је мо­гу иза­зва­ти иде­је истих док­три­на, пу­ште­не у оп­ти­цај сва­ко­днев­ног са­о­бра­ћа­ја, као у слу­ча­ју лан­си­ра­ња ме­та-мо­рал­них кон­се­квен­ци на­че­ла „с оне стра­не до­бра и зла”, по­сред­ством по­пу­лар­не ра­дио-еми­си­је. Из­ло­же­ни при­мер ва­ља­но ре­пре­зен­ту­је јед­но од основ­них обе­леж­ја При­ви­ђа­ња ко­је је Џо­на­тан Ли­винг­стон Га­леб на­го­ве­стио: у пи­та­њу је ра­ди­кал­на (а иро­ни­јом, нај­че­шће, по­сре­до­ва­на) кон­тра­по­зи­ци­ја ор­ди­нар­не ег­зи­стен­ци­је мо­дер­ног чо­ве­ка и ме­та­фи­зич­ке ра­зи­не еми­нент­ног жи­во­та. По де­фи­ни­ци­ји, ети­мо­ло­шки, „ег­зи­стен­ци­ја” зна­чи „из­ван би­ти”, те овим од­ре­ђе­њем при­ро­де јед­ног по­ла Ба­хо­ве кон­тра­по­зи­ци­је же­ли­мо ука­за­ти на основ­ни сми­сао ње­го­ве але­го­ри­је: у пи­та­њу је пи­кар­ско-ини­ци­јат­ски ро­ман ко­ји чи­та­о­ца упу­ћу­је ка скри­ве­ном цен­тру би­ћа, ка би­ти људ­ског еле­мен­та. Ја­сно је да ми­ли­јар­дер­ско бо­гат­ство ин­ди­ви­ду­ал­них фор­ми људ­ског еле­мен­та по­тен­ци­јал­но са­др­жи и од­го­ва­ра­ју­ћу број­ност мо­гућ­но­сти лек­ти­ре де­ла по­пут При­ви­ђа­ња: не­ки, или бо­ље ре­ћи ве­ћи­на, упо­тре­би­ће При­ви­ђа­ња да би из­бе­гли до­са­ду или ис­пу­ни­ли вре­ме до­ко­ли­це, док ће дру­ги ту мо­жда до­жи­ве­ти ду­го и не­све­сно тра­же­но „про­све­тље­ње” или от­кри­ти вр­то­гла­ву пер­спек­ти­ву „ае­ро­на­ут­ског” по­гле­да на свет, пре­ва­зи­ла­зе­ћи, на­пре­чац, ко­стре­ти илу­зи­ја кон­вен­ци­о­нал­не, мо­дер­не, оп­ти­ке. Чи­та­о­ци­ма ко­ји не по­зна­ју из­вор­не ма­те­ри­ја­ле Ба­хо­ве ра­ди­о­ни­це ства­ра­лач­ке пре­ра­де на­сле­ђа, При­ви­ђа­ња за­и­ста мо­гу „про­ме­ни­ти на­чин жи­во­та” — ка­ко то обе­ћа­ва уред­ник ори­ги­нал­ног из­да­ња, бли­жи исти­ни не­го ре­клам­ној до­ми­шља­то­сти.

Да­кле, Ба­хо­во де­ло је спе­ци­фич­ни вид пе­да­го­шке де­мон­стра­ци­је не­ких те­мељ­них са­зна­ња људ­ске му­дро­сти по­сред­ством по­доб­не пре­ра­де или пре­во­да те про­јек­ци­је у по­ље сва­ко­днев­ног „ре­а­ли­зма” поп кул­ту­ре. По­ве­зи­ва­ње хи­је­рар­хиј­ски пот­пу­но раз­ли­чи­тих или по­лар­но уда­ље­них ра­зи­на Бах оства­ру­је и од­го­ва­ра­ју­ћом мон­та­жом ли­те­рар­них по­сту­па­ка: са јед­не стра­не је афо­ри­стич­ка ре­то­ри­ка Ме­си­је, а са дру­ге стра­не је „хи­пер­ре­а­ли­зам”, свој­ствен но­вој аме­рич­кој умет­но­сти, у зна­ку та­у­то­ло­шких афир­ма­ци­ја, у зна­ку пот­пу­ног од­су­ства ме­та­фи­зич­ких ди­мен­зи­ја. Мон­та­жа раз­ли­чи­тих го­во­ра иза­зи­ва и фе­но­ме­не про­жи­ма­ња или ре­флек­то­ва­ње, те афо­ри­зми и по­у­ке Ме­си­је по­при­ма­ју тон поп жар­го­на, док хи­пер­ре­ал­ност по­при­ма из­глед фан­та­сти­ке. У ства­ри, има­ју­ћи у ви­ду ме­та­фи­зич­ки фор­ма­тив­ни и ин­фор­ма­тив­ни прин­цип ин­спи­ра­ци­је, ко­ји за­сту­па и де­мон­стри­ра Ри­чард Бах, пре би се мо­гло ре­ћи да ту „фан­та­сти­ка” до­би­ја из­глед хи­пер­ре­ал­но­сти, са по­сле­ди­цом из­ван­ред­не су­ге­стив­но­сти ути­ска у кон­вен­ци­о­нал­ној све­сти лек­ти­ре, на­ви­клој на оби­чај фан­та­стич­не ли­те­ра­ту­ре да ре­ал­ност пре­о­бра­жа­ва у свет фан­та­сти­ке.

Хи­пе­р­ре­а­ли­стич­кој убе­дљи­во­сти овог ае­ро­на­ут­ско-пи­кар­ско-ини­ци­јат­ског ро­ма­на из­ве­сно је до­при­не­ло и ае­ро­на­ут­ско ис­ку­ство ау­то­ра. На­и­ме, у свет књи­жев­но­сти Ри­чард Бах је до­шао из све­та рат­не ави­ја­ци­је. Ме­ђу­тим, Ри­чард Бах ни­кад ни­је на­пу­стио страст ле­те­ња, те му је огром­ни успех Џо­на­та­на Ли­винг­сто­на Га­ле­ба пру­жио и ма­те­ри­јал­ну осно­ву по­све­ћи­ва­ња акро­бат­ској ави­ја­ци­ји. Ис­ку­ство у акро­бат­ској ави­ја­ци­ји је „ма­те­ри­јал­на” осно­ва При­ви­ђа­ња ко­ја по­ка­зу­ју и је­дан леп, пле­ме­нит, те охра­бру­ју­ћи или под­сти­ца­јан при­мер ре­кон­вер­зи­је „ма­те­ри­је” у „дух”. Пред из­ло­же­ним чи­ње­ни­ца­ма ево­ка­ци­ја ми­сли и де­ла, де­ла и жи­во­та, пи­ло­та и пи­сца Сент-Ег­зи­пе­ри­ја је не­ми­нов­на. На сво­јим ноћ­ним ле­то­ви­ма из­ме­ђу зве­зда­них све­тло­сти, све­мир­ских са­зве­жђа и све­тло­сти ур­ба­них са­зве­жђа ци­ви­ли­за­ци­је, Сент-Ег­зи­пе­ри је про­ни­цао тај­ну људ­ског еле­мен­та ко­ји је ге­о­ме­триј­ско и мо­жда ме­та­фи­зич­ко сре­ди­ште из­ме­ђу ин­фи­нит­ног и ин­фи­ни­те­зи­мал­ног, из­ме­ђу ко­смич­ког и ми­крон­ског све­та. Мо­жда из­ве­сне ана­ло­ги­је и по­ду­дар­но­сти из­ме­ђу по­е­ти­ка Ба­ха и Сент-Ег­зи­пе­ри­ја по­ти­чу упра­во из тог пи­лот­ског ис­ку­ства, „ае­ро­на­у­тич­ког” по­гле­да на свет? Ипак, нео­п­ход­но је ис­та­ћи и вред­но­сне дис­тан­це ко­је од­ре­ђу­је по­след­ње, не­за­вр­ше­но, де­ло Сент-Ег­зи­пе­ри­ја (Ci­ta­del­le), бре­ме­ни­то ори­ги­нал­ним и ве­ли­чан­стве­ним уз­ле­ти­ма ин­ту­и­ци­је. Пред­ност Сент-Ег­зи­пе­ри­ја по­сред­но об­ја­шња­ва и те­за ко­јом смо отво­ри­ли наш го­вор о по­е­ти­ци Ри­чар­да Ба­ха: у пи­та­њу је „по­зи­ци­о­на” пред­ност, јер Сент-Ег­зи­пе­ри по­ла­зи од тра­ди­ци­је, те се од ње уз­ди­же, одва­ја, ства­ра­ју­ћи на­до­град­ње, док Бах тек тра­жи и про­на­ла­зи тра­ди­ци­ју, или ње­ну је­ку.

Уни­вер­зал­на по­пу­лар­ност ства­ра­ла­штва Ри­чар­да Ба­ха на пра­гу но­вог „кра­ја ве­ка” ма­ни­фе­сту­је по­себ­ни зна­чај и зна­че­ње ње­го­вог де­ла у до­ме­ну „зна­ко­ва вре­ме­на”, по­сред­но или ре­флек­сно из­ра­жа­ва­ју­ћи „дух вре­ме­на”. Очи­глед­но је да по­пу­лар­ност Ба­хо­вих де­ла не мо­же би­ти об­ја­шње­на пу­ком те­о­ри­јом о су­ге­стив­но­сти про­па­ган­де: Џо­на­тан Ли­винг­стон Га­леб се го­ди­на­ма по­вла­чио по ла­ди­ца­ма из­да­ва­ча док ко­нач­но ни­је по­ле­тео, на мар­ги­ни из­да­вач­ких им­пе­ри­ја, осво­јив­ши, нео­че­ки­ва­но, по­зор­ност и па­си­је, ми­сли и сно­ве чи­та­лач­ких ма­са, раз­ли­чи­тих уз­ра­ста и ин­те­лек­ту­ал­них ра­зи­на, ши­ром све­та. Ми­сли­мо да по­пу­лар­ност де­ла по­пут Џо­на­та­на Ли­винг­сто­на Га­ле­ба или При­ви­ђа­ња пре­вас­ход­но иза­зи­ва њи­хов са­др­жај ко­ји од­го­ва­ра ду­бо­ким спи­ри­ту­ал­ним по­тре­ба­ма чо­ве­ка но­вог „кра­ја ве­ка” чо­ве­ка brut epo­que. Прем­да на­зна­че­на пер­спек­ти­ва раз­ма­тра­ња пре­ва­зи­ла­зи окви­ре на­шег за­дат­ка, на овом ме­сту мо­же­мо бар ла­пи­дар­но на­го­ве­сти­ти основ­не ли­ни­је тен­зи­ја истих по­тре­ба. У пи­та­њу су тен­зи­је по­тре­ба за лич­ним ду­хов­ним ре­а­ли­за­ци­ја­ма ко­је се раз­ви­ја­ју на ру­ше­ви­на­ма ре­гу­лар­них ре­ли­ги­ја и њи­хо­вих ла­ич­ких, се­ку­ла­ри­зо­ва­них, де­ри­ва­та, у ви­ду тех­но­ло­шко-сци­јен­ти­стич­ких или ета­ти­стич­ких уто­пи­ја. За раз­ли­ку од ста­ња ко­је је ка­рак­те­ри­са­ло XIX век За­па­да, где су др­жав­не ор­га­ни­за­ци­је и од­го­ва­ра­ју­ће опо­зи­ци­о­не пар­ти­је или сна­ге маг­не­ти­зо­ва­ле и мо­би­ли­са­ле ду­хов­не тен­зи­је ма­са за­хва­љу­ју­ћи иде­о­ло­шким или па­ра-спи­ри­ту­ал­ним де­фи­ни­ци­ја­ма др­жа­ве и дру­штва — др­жав­ни ен­ти­те­ти За­па­да на пра­гу но­вог „кра­ја ве­ка” ис­кљу­чи­во се де­фи­ни­шу у еко­но­ми­ци­стич­ким тер­ми­ни­ма, по­пут не­ких ма­кро-пред­у­зе­ћа екс­порт-им­пор­та или обр­та, те умно­жа­ва­ња ка­пи­та­ла. Ја­сно је да у та­квим си­сте­ми­ма мо­дер­ни чо­век не мо­же пре­по­зна­ти мо­гућ­но­сти ре­а­ли­за­ци­је сво­јих спи­ри­ту­ал­них тен­зи­ја, што — уз фе­но­мен кри­зе ре­гу­лар­них ре­ли­ги­ја хри­шћан­ске ма­три­це, те уз фе­но­мен рас­про­стра­ње­ног раз­о­ча­ра­ња због из­не­ве­ра­ва­ња тех­но­ло­шко-сци­јен­ти­стич­ких обе­ћа­ња бес­крај­ног про­гре­са бла­го­ста­ња — отва­ра про­стор за дру­ге, ин­ди­ви­ду­ал­не, ал­тер­на­ти­ве. Про­стор дру­гих ал­тер­на­ти­ва да­нас ис­пу­ња­ва „екс­пло­зи­ја” сек­ти али и умет­ност, ко­ја по­при­ма све од­ре­ђе­ни­је про­фи­ле „дру­ге ре­ли­ги­о­зно­сти” или „ла­ич­ке ре­ли­ги­је”, са му­зе­ји­ма и из­да­вач­ким би­бли­о­те­ка­ма ко­је за­ме­њу­ју цр­кве и све­те спи­се.

У пи­та­њу је гло­ба­лан про­цес огром­них раз­ме­ра ко­ји пред умет­ни­ка но­вог „кра­ја ве­ка”, или кра­ја јед­ног ци­клу­са кул­ту­ре За­па­да, по­ста­вља нео­че­ки­ва­не иза­зо­ве и за­дат­ке. По­пу­лар­ност Ба­хо­вих де­ла ука­зу­је нам да ње­го­ва по­е­ти­ка и ви­зи­ја од­го­ва­ра­ју по­тре­ба­ма ма­са на овој ра­зи­ни уо­че­ног про­це­са, hic et nunc. Ра­ди­кал­ни еклек­ти­ци­зам ње­го­ве ин­спи­ра­ци­је, те ствар­ност или при­вид ор­га­нич­не при­ро­де ње­го­вих сје­ди­ња­ва­ња фраг­ме­на­та раз­ли­чи­тих тра­ди­ци­ја и док­три­на — из­ве­сно об­ја­шња­ва­ју фе­но­мен по­пу­лар­но­сти ко­ји оку­пља чи­та­о­це из ве­о­ма раз­ли­чи­тих ин­те­лек­ту­ал­них, кул­тур­них или ет­нич­ких сфе­ра. Мо­жда иста по­пу­лар­ност озна­ча­ва, као спе­ци­фич­ни „знак вре­ме­на”, пер­спек­ти­ве про­це­са кон­вер­ген­ци­ја ка не­кој бу­ду­ћој, но­вој, је­дин­стве­ној пла­не­тар­ној кул­ту­ри? У кон­тек­сту ових раз­ма­тра­ња нео­п­ход­но је ево­ци­ра­ти и Ге­но­но­ву те­о­ри­ју да су сви ве­ли­ки ми­то­ви и ре­ли­ги­је, тра­ди­ци­је и од­го­ва­ра­ју­ће док­три­не — са­мо пар­ти­ку­ли, де­ло­ви мо­за­и­ка, не­ке из­гу­бље­не При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је. Ако је Ге­но­но­ва те­о­ри­ја осно­ва­на, он­да ње­ну осно­ва­ност до­ка­зу­је и по­пу­лар­ност де­ла Ри­чар­да Ба­ха, на од­го­ва­ра­ју­ћој ра­зи­ни фе­но­ме­на: у пи­та­њу је не­све­сна, ма­сов­на, ин­ту­и­ци­ја да ра­ди­кал­ни еклек­ти­ци­зам де­ла по­пут Џо­на­та­на Ли­винг­сто­на Га­ле­ба или При­ви­ђа­ња на­го­ве­шта­ва, та­ко­ђе не­све­сно, ре­ал­ност про­шло­сти При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је, као и мо­гућ­но­сти ње­не бу­ду­ће ре­ха­би­ли­та­ци­је или ре­кон­струк­ци­је? <