НО­ВА ИСТО­РИ­ЈА

Јингер међу Србима

У Евро­пи под оку­па­ци­јом ко­му­ни­зма, пр­ве ре­до­ве Ерн­ста Јин­ге­ра об­ја­вио је Дра­гош Ка­ла­јић, по­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на, на стра­ни­ца­ма бе­о­град­ског ча­со­пи­са Де­ло. Ка­ла­јић је и пр­ви по­зи­тив­но вред­но­вао пло­до­ве Јин­ге­ро­вог ге­ни­ја, у сво­јој књи­зи Ма­па (ан­ти)уто­пи­ја (1978). Ве­ро­ват­но баш за­то су бе­о­град­ски но­ви­на­ри упра­во Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа пр­во пи­та­ли шта ми­сли о „но­вом кру­гу по­зне сла­ве Ерн­ста Јин­ге­ра”, у по­след­њој де­це­ни­ји XX сто­ле­ћа. Ево шта је од­го­во­рио

У овом слу­ча­ју осе­ћа­ње прет­хо­ди ми­шље­њу. Вест да је глав­ни до­га­ђај Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла умет­но­сти по­ја­ва од­лом­ка Јин­ге­ро­вог днев­ни­ка, као пред­го­во­ра у ка­та­ло­гу те ма­ни­фе­ста­ци­је — иза­зва­ла ми је осе­ћа­ње у ко­ме се ме­ша­ју се­та, за­до­вољ­ство и иро­ни­ја.

Са се­том сам се се­тио пр­вог су­сре­та са Јин­ге­ро­вом ми­шљу, у Бе­о­гра­ду пе­де­се­тих го­ди­на, по­сред­ством лек­ти­ре Лу­ка­че­ве сту­ди­је Ра­за­ра­ње ума, по­све­ће­не марк­си­стич­кој осу­ди „ре­ак­ци­о­нар­них ми­сли­ла­ца”, на­рав­но све са­мих „фа­ши­ста”, ме­ђу ко­ји­ма се, уз Ни­чеа и Хај­де­ге­ра, ис­ти­цао Ернст Јин­гер. Нас не­ко­ли­ци­на ма­ло­лет­них ан­ти­ко­му­ни­ста — да не ка­жем „де­сни­ча­ра”, јер тај атри­бут из­и­ску­је ул­тра ви­со­ко об­ра­зо­ва­ње — чи­та­ли смо из те књи­ге са­мо ци­та­те озло­гла­ше­них ми­сли­ла­ца, пре­ска­чу­ћи Лу­ка­че­ве марк­си­стич­ке гња­ва­же. У оном мра­ку марк­си­зма на вла­сти, ти ци­та­ти су де­ло­ва­ли као дра­гу­љи, кри­ста­ли­за­ци­је со­лар­не све­тло­сти, ко­ји су по­кре­та­ли на­ше ми­шље­ње и сно­ве.

Осе­ћа­ње за­до­вољ­ства по­ти­че из са­зна­ња да је са још јед­ног ве­ли­ка­на европ­ске ми­сли ски­ну­та цен­зу­ра вла­да­ју­ће ле­ви­чар­ске кул­ту­ре. Цен­зу­ра је скри­ва­ла вр­ли­не и вред­но­сти од по­гле­да но­вих по­ко­ле­ња и та­ко шти­ти­ла без­вре­ђа зва­нич­не кул­ту­ре. Ка­да сам, по­чет­ком се­дам­де­се­тих, тра­гао за пре­во­ди­о­цем од­ло­ма­ка Јин­ге­ро­ве књи­ге На зи­ду вре­ме­на, са не­мач­ког из­вор­ни­ка, ни­ко се из стра­ха од по­ли­тич­ких ка­зни ни­је усу­ђи­вао да то ура­ди, те сам био при­ну­ђен да сам то учи­ним са ита­ли­јан­ског пре­во­да. На сре­ћу, по­ја­ва Јин­ге­ро­вог ра­да на стра­ни­ца­ма бе­о­град­ског ча­со­пи­са Де­ло ни­је иза­зва­ла осу­де, али са­мо за­то што ни­ко од зва­нич­них цен­зо­ра или ма­се бес­плат­них до­ста­вља­ча ни­је за­пам­тио Јин­ге­ро­во име са Лу­ка­че­вог спи­ска за­бра­ње­них ми­сли­ла­ца.

Осе­ћај иро­ни­је упу­ћен је ме­штри­ма и ме­ше­та­ри­ма зва­нич­не кул­ту­ре Евро­пе под аме­рич­ком оку­па­ци­јом. Хте­ли су да Ве­не­ци­јан­ском би­је­на­лу до­да­ју ма­ли украс, из Јин­ге­ро­ве ра­ди­о­ни­це, као до­каз сво­је ин­те­лек­ту­ал­не сме­ло­сти, али је он све за­се­нио, от­кри­ва­ју­ћи ру­жно­ћу мо­дер­не умет­но­сти, ко­ја у нај­бо­љем слу­ча­ју ме­ди­јум­ски осве­до­ча­ва раз­мах ни­хи­ли­зма на­о­па­ке ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. Се­лек­тор Би­је­на­ла и уред­ник од­го­ва­ра­ју­ћег ка­та­ло­га, Бо­ни­то Оли­ва, очи­глед­но ни­шта ни­је схва­тио чи­та­ју­ћи Јин­ге­ра, јер га свр­ста­ва у пр­во­бор­це „ре­во­лу­ци­о­нар­ног ни­хи­ли­зма”. Јин­гер и пре­ма соп­стве­ном од­ре­ђе­њу при­па­да ве­ли­ка­ни­ма „кон­зер­ва­тив­не ре­во­лу­ци­је”, по­пут Шпен­гле­ра, Ме­ле­ра ван ден Бру­ка или Хај­де­ге­ра, ко­ји су уста­ли пр­во про­тив „ре­во­лу­ци­о­нар­ног ни­хи­ли­зма” за­пад­не кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је.

Не­мач­ки „кон­зер­ва­тив­ни ре­во­лу­ци­о­на­ри” су схва­ти­ли да се раз­ма­ху мо­дер­ног ни­хи­ли­зма не мо­же ва­ља­но су­прот­ста­ви­ти ни­ка­кав но­стал­гич­ни по­зив на об­но­ву уста­но­ва и оби­ча­ја про­па­лог по­рет­ка, већ да је нео­п­ход­но вр­ли­не и вред­но­сти европ­ске Тра­ди­ци­је пре­по­ро­ди­ти ре­во­лу­ци­о­нар­ном ак­ци­јом, усва­ја­њем са­вре­ме­них тех­ни­ка и са­зна­ња.

У том по­гле­ду ве­о­ма је упут­на лек­ти­ра ро­ђен­дан­ских да­ро­ва­ња пре­пи­ски Јин­ге­ра и Хај­де­ге­ра (Über die Li­nie, Франк­фурт, 1955), на те­му мо­дер­ног ни­хи­ли­зма и мо­гућ­но­сти од­бра­не од ње­го­вих пла­не­тар­них пу­сто­ше­ња и пу­сти­ња. Хај­де­гер по­зи­ва на спо­зна­ју су­шти­не ни­хи­ли­зма и ве­ру­је да нам „са­мо не­ки Бог мо­же по­мо­ћи”. Јин­гер је ве­ро­вао да је си­ла ни­хи­ли­зма ис­цр­пљи­ва и „на до­бро од­ме­ре­ном лан­цу”. Он по­зи­ва пре­о­ста­ле европ­ске ели­те да у пу­сти­њи ни­хи­ли­зма чу­ва­ју оа­зе „ди­вљи­не”, као упо­ри­шта бу­ду­ће об­но­ве кул­ту­ре.

Ан­ти­у­то­пиј­ским ро­ма­ном Хе­ли­о­по­лис (ко­ји сам раз­ма­трао у сту­ди­ји Ма­па ан­ти­у­то­пи­ја, 1978) Јин­гер пре­до­ча­ва од­лу­чу­ју­ћу бор­бу из­ме­ђу ни­хи­ли­стич­ких и кон­зер­ва­тив­них ре­во­лу­ци­о­на­ра, на по­при­шти­ма ул­тра­бу­дућ­но­сти. Прем­да је окру­же­на пре­те­ћим не­при­ја­тељ­ством ма­се ко­ју ху­шка де­ма­го­ги­ја „де­мо­крат­ског” по­рет­ка, ели­та „кон­зер­ва­тив­них ре­во­лу­ци­о­на­ра” не при­бе­га­ва сво­јим убо­ји­тим и тех­но­ло­шки су­пер­и­ор­ним оруж­ји­ма, већ по­бе­ду тра­жи те на­ла­зи на пу­те­ви­ма соп­стве­ног ду­хов­ног уз­ди­за­ња. По­ру­ка је ја­сна: ду­хов­на оруж­ја су су­пер­и­ор­ни­ја од свих изу­ма ма­те­ри­ја­ли­зма и ње­го­ве тех­ни­ке.

Од­лом­ци днев­ни­ка ко­ји фи­гу­ри­ра­ју као пред­го­вор у ка­та­ло­гу Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла по­твр­ђу­ју ис­трај­на Јин­ге­ро­ва оче­ки­ва­ња да ула­зи­мо у епо­ху Ти­та­на и пла­не­тар­ног раз­ма­ха њи­хо­ве тех­ни­ке. Да­кле, у пи­та­њу је оче­ки­ва­ње по­врат­ка оних си­ла ко­је је древ­на хе­лен­ска ми­сао пе­снич­ки за­ми­шља­ла у об­ли­ку Ти­та­на, ад­ми­ни­стра­то­ра Ха­о­са, што су све­сно или не­све­сно при­пре­ма­ли уз­ди­за­ње Олим­па и ра­ђа­ње бо­го­ва, да­кле по­бе­ду Ре­да. Хе­лен­ски Ти­та­ни су вич­ни тех­но­ло­ги­ји, али са­вр­ше­но не­вич­ни умет­но­сти и фи­ло­со­фи­ји. Са ста­но­ви­шта људ­ских оче­ки­ва­ња, у тој Јин­ге­ро­вој мрач­ној прог­но­зи има и је­дан зрак све­тло­сти, јер нас хе­лен­ска ми­то­ло­ги­ја учи да епо­хи Ти­та­на усле­ђу­је ра­ђа­ње бо­го­ва и по­ја­ва злат­ног до­ба. Јин­ге­ро­ва прог­но­за де­ли љу­де: мно­ги, огром­на ве­ћи­на, слу­жи Ти­та­ни­ма, али има и оних, прем­да ве­о­ма рет­ких, ко­ји при­пре­ма­ју упо­ри­шта за по­вра­так бо­го­ва и об­но­ву злат­ног до­ба Евро­пе. Јин­гер је је­дан од њи­хо­вих учи­те­ља.

У по­сло­ве при­пре­ме упо­ри­шта за пре­по­род Евро­пе ва­ља уло­жи­ти и енер­ги­је сто­ич­ке не­по­ко­ле­бљи­во­сти. Ми­слим и на ону не­по­ко­ле­бљи­вост са ко­јом је Јин­гер, на­о­ру­жан ча­шом шам­па­ња, на те­ра­си хо­те­ла „Ritz”, по­сма­трао спек­такл ноћ­них бом­бар­до­ва­ња Па­ри­за. Не­дав­но је не­ки бле­са­ви но­ви­нар упи­тао Јин­ге­ра за­што ни­је оти­шао у скло­ни­ште, по­пут оста­лих смрт­ни­ка, и до­био је од­го­вор ко­ји је ма­ло ре­мек-де­ло ари­сто­ид­ног ето­са:  „Ни­сам хтео да Чер­чи­лу пру­жим за­до­вољ­ство скри­ва­ју­ћи се пред ње­го­вом си­лом у миш­ју ру­пу.”

На за­па­ду Евро­пе за та­кву ети­ку ми­шље­ња и де­ла­ња да­нас су спо­соб­ни са­мо вр­сни по­је­дин­ци, а ов­де чи­тав на­род. Срп­ски. <

Дра­гош Ка­ла­јић