Књижевна дела Драгоша Калајића

Кр­ше­ви­на (по­е­ма, 1968)

Ко­смо­тво­рац (SF ро­ман, 1989)

Ко­декс со­лар­ног ре­да (1985)

По­след­њи Евро­пља­ни (ро­ман, 2001)

Срп­ска де­ца Цар­ства (ро­ман, 2005)

Ве­ро­ват­но ни­је ве­ли­ки број оних ко­ји би уз име Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа нај­пре ста­ви­ли од­ред­ни­цу пи­сац. Пре би ре­кли сли­кар, пу­бли­ци­ста, фи­ло­соф, ан­га­жо­ва­ни ин­те­лек­ту­а­лац, иде­о­лог, али не и пи­сац. Ме­ђу­тим, исти­на је да је Ка­ла­јић на јав­ну сце­ну сту­пио јед­ним књи­жев­ним де­лом par ex­cel­len­ce, по­е­мом Кр­ше­ви­на из бур­не 1968, и ис­ту­пио са ње та­ко­ђе књи­жев­ним де­лом, ро­ма­ном Срп­ска де­ца Цар­ства из 2005, го­ди­не свог ко­нач­ног од­ла­ска са ове ста­ни­це бив­ства. Из­ме­ђу та два де­ла, пр­вог и по­след­њег, на­пи­сао је мно­го дру­гих и друк­чи­јих (сту­ди­ја, огле­да, но­ви­нар­ско-пу­бли­ци­стич­ких збир­ки тек­сто­ва, ре­пор­та­жа, те­о­риј­ских рас­пра­ва…), али су по­че­так и крај, и до­ста то­га на плод­ном пу­ту, би­ли књи­жев­ни. Књи­жев­ност је за ње­га има­ла ве­ли­ку ва­жност и о то­ме је че­сто го­во­рио, на­ро­чи­то у по­след­њој де­це­ни­ји и по­след­њим го­ди­на­ма свог жи­во­та ов­де, са ове стра­не ства­ри. Ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је сво­је по­след­ње вре­ме на овом све­ту, бо­ре­ћи се про­тив опа­ке бо­ле­сти и стра­шног цајт­но­та, тро­шио пи­шу­ћи је­дан ро­ман и је­дан ро­ман-ме­мо­ар. Ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што су два од три Ка­ла­ји­ће­ва те­ста­мен­тар­на де­ла ро­ма­ни.

Књи­жев­ност је за Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, ка­ко је у по­след­њим ме­се­ци­ма свог жи­во­та ис­по­ве­дао при­ја­те­љи­ма, би­ла нај­ва­жни­ја и нај­моћ­ни­ја умет­ност. Му­зи­ку је мо­жда сма­трао ви­шом, сли­кар­ство леп­шом, али са­мо је у књи­жев­но­сти пре­по­знао моћ да за­и­ста ути­че на људ­ски жи­вот и ме­ња свет. Књи­жев­ност је за ње­га би­ла по­ље где се кри­ста­ли­зу­ју и ис­пи­ту­ју иде­је, мо­де­ли и лич­но­сти. По­ље ко­је осве­тља­ва и осми­шља­ва жи­вот, ну­ди пу­то­ка­зе и ори­јен­та­ци­је, омо­гу­ћа­ва да­ро­ви­том чи­та­о­цу да ви­ди и оно где ве­ро­ват­но ни­ка­да не­ће до­спе­ти на не­ке дру­ге на­чи­не. Че­сто је ци­ти­рао бри­тан­ског исто­ри­ча­ра књи­жев­но­сти Френ­ка Кер­мо­ди­ја ко­ји је, об­ја­шња­ва­ју­ћи огром­ну по­пу­лар­ност ро­ма­на, на­во­дио ка­кве све уло­ге има тај књи­жев­ни об­лик у ха­о­су све­та.

У овом одељ­ку сај­та ко­ји но­си име Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа и у пот­пу­но­сти је ње­му по­све­ћен, под­се­ти­ће­мо на ње­го­ва упра­во књи­жев­на де­ла. Ра­се­ја­ће­мо не­ке оце­не, пу­то­ка­зе и под­сти­ца­је да их са­ми (по­но­во) про­чи­та­те и ис­тра­жи­те. По­ну­ди­ће­мо не­ке од­лом­ке, са­свим су­бјек­тив­не, као илу­стра­ци­ју оби­ља и охра­бре­ње; ти од­лом­ци су сво­је­вр­сна бе­ле­жни­ца са на­шег соп­стве­ног пу­та кроз Ка­ла­ји­ће­ву књи­жев­ност.

КР­ШЕ­ВИ­НА

(По­е­ма, Не­за­ви­сно ау­тор­ско из­да­ње, Бе­о­град, 1968)

Пр­ва књи­га Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, мо­жда је тач­ни­је ре­ћи за­јед­нич­ки мул­ти­ме­ди­јал­ни про­је­кат, сво­јом нео­бич­но­шћу тач­но је на­ја­ви­ла сту­па­ње на сце­ну јед­не из­у­зет­не по­ја­ве, јед­ног ау­то­ра ко­јем „при­па­да­ју не­ка бу­ду­ћа сви­та­ња за ко­ја вре­ди жи­ве­ти и бо­ри­ти се”. „Кр­ше­ви­на” је за­пра­во Хе­рал­дов штап ко­јим је об­зна­њен ула­зак ве­ли­чи­не у дво­ра­ну.

И бур­на го­ди­на из­да­ња (1968), и из­да­ва­чи-ко­а­у­то­ри (Дра­гош Ка­ла­јић, Бе­о­град, Фи­ли­па Фи­ли­по­ви­ћа 68; Сло­бо­дан Ма­шић, Бе­о­град, Вој­во­де Бра­не 7; Ра­до­мир Ре­љић, Бе­о­град, Ку­мо­дра­шка 22а; Ле­о­нид Шеј­ка, Бе­о­град, Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа 24), и кон­цепт из­да­ња (би­бли­о­фил­ско ну­ме­ри­са­но бро­је­ви­ма од 1 до 50, „обич­но” ну­ме­ри­са­но бро­је­ви­ма од 51 до 1250), на­чин ди­стри­бу­ци­је („књи­га се мо­же на­ру­чи­ти са­мо не­по­сред­но код из­да­ва­ча а пла­ћа­ње са за­ра­чу­на­тим по­штан­ским тро­шко­ви­ма оба­вља се при­ли­ком при­је­ма књи­ге”), чи­ње­ни­ца да су би­бли­о­фил­ском из­да­њу при­до­да­ти ори­ги­нал­ни, уни­кат­ни, у сва­ком при­мер­ку друк­чи­ји ли­ков­ни ра­до­ви из­да­ва­ча, ко­ји су од­ре­да вр­хун­ски ли­ков­ни умет­ни­ци – све ову дав­ну и од стра­не мно­гих не­за­слу­же­но за­бо­ра­вље­ну књи­гу по­ста­вља на са­свим по­себ­но ме­сто.

Пре­при­ча­ва­ти по­е­му, или (не дај, Бо­же) ко­тр­ља­ти оп­шта кри­ти­чар­ска ме­ста о њој, зна­чи­ло би су­штин­ски из­не­ве­ра­ва­ти основ­ну иде­ју це­лог тог мла­да­лач­ког про­јек­та, би­ти не­до­стој­ни на­след­ник и не­по­треб­ни ту­мач. (О, има ли шта го­ре од оних не­по­треб­них ту­ма­ча умет­но­сти!?) Сто­га при­ла­же­мо текст „По­сти­ла за би­бли­о­фил­ско из­да­ње” и „Пред­го­вор” из ори­ги­на­ла, оног из 1968, као и не­ко­ли­ко „су­бјек­тив­них од­ло­ма­ка”. При­до­да­је­мо, на­рав­но, и пред­лог да у сво­јој би­бли­о­те­ци, лич­ној или јав­ној, по­тра­жи­те „Кр­ше­ви­ну” и са овом ода­бра­ном еки­пом ау­то­ра-из­да­ва­ча про­ђе­те јед­ну ва­жну фор­ма­тив­ну де­о­ни­цу на Пу­ту.

КО­СМО­ТВО­РАЦ

(Ро­ман, „Бе­ле­тра”, Бе­о­град, 1989)

Ка­да се пред­рат­не 1989. у Бе­о­гра­ду по­ја­вио пр­ви и је­ди­ни SF ро­ман Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, Ко­смо­тво­рац, са Да­ли­је­вом сли­ком Све­ти Сан­тја­го на на­слов­ној стра­ни, од­мах је би­ло ја­сно да то де­ло за­у­зи­ма са­свим по­себ­но ме­сто и у опу­су овог ства­ра­о­ца ре­не­сан­сног оп­се­га ин­те­ре­со­ва­ња, као и у но­ви­јој срп­ској књи­жев­но­сти. У овом ро­ма­ну Дра­гош Ка­ла­јић је књи­жев­но-умет­нич­ким сред­стви­ма ис­тра­жи­вао оне „зве­зда­не маг­ни­ту­де”, оне ду­би­не људ­ске и ко­смич­ке дра­ме ко­је је че­ти­ри го­ди­не ра­ни­је бри­љант­но од­сли­као у Ко­дек­су со­лар­ног ре­да, па и не­ке еле­мен­те ко­је је те­о­риј­ско-фи­ло­соф­ски об­ра­дио у Упо­ри­шти­ма, Сма­ку све­та и Ма­пи (ан­ти)уто­пи­ја. Ко­смо­тво­рац нас во­ди упра­во у оне не­бе­ске пре­де­ле пра­се­ћа­ња то­ли­ко пу­та, с пла­кат­ном ја­сно­ћом и про­чи­шће­но­шћу сим­бо­ла, ожи­вље­не на Ка­ла­ји­ће­вим сли­ка­ма.

Ро­ман пред­ста­вља, ис­по­ста­ви­ће се ка­сни­је, и по­след­ње де­ло јед­не ве­ли­ке фа­зе Ка­ла­ји­ће­вог жи­во­та и ства­ра­ња обе­ле­же­не тра­ди­циј­ским, фи­ло­соф­ско-те­о­риј­ским и умет­нич­ким. Већ сле­де­ће ње­го­во де­ло, Аме­рич­ко зло, об­ја­вље­но три го­ди­не ка­сни­је, рат­не 1993, озна­чи­ће ње­гов си­ла­зак у аре­ну не­по­сред­не иде­о­ло­шке, по­ли­тич­ке, па и рат­нич­ке бор­бе, од­но­сно пре­у­зи­ма­ња јед­ног огром­ног де­ла до­слов­ног фрон­та од­бра­не Ср­би­је и Евро­пе, ко­ји ће хра­бро и не­по­ко­ле­бљи­во др­жа­ти, упр­кос све­му, до по­след­њег се­кун­да свог жи­во­та. Ме­ђу знал­ци­ма Ка­ла­ји­ће­вог де­ла, на­ро­чи­то ме­ђу ње­го­вим при­ја­те­љи­ма, оста­је не­ка вр­ста жа­ла што овај ро­ман ни­је на­пи­сао „по­зни Ка­ла­јић”, ко­ји се та­ко ва­тре­но за­ла­гао за чи­сто­ту срп­ског је­зи­ка, из­бе­га­ва­ње не­по­треб­них ту­ђи­ца, и тра­гао за јед­но­став­но­шћу као дру­гим име­ном за мај­стор­ство.

Уме­сто књи­жев­но-кри­ти­чар­ских оп­сер­ва­ци­ја и оце­на, као под­сти­цај за баш ваш је­дин­стве­ни су­срет са овим ро­ма­ном, и уве­ре­ни да пра­ви жи­вот књи­жев­ног де­ла по­чи­ње ње­го­вим чи­та­њем, до­но­си­мо два за­вр­шна одељ­ка из Епи­ло­га овог ро­ма­на (La-sol-la и Ка хи­пер­про­сто­ру).

ПО­СЛЕД­ЊИ ЕВРО­ПЉА­НИ

(Ро­ман, „Апо­строф”, Бе­о­град, 2001)

„Ко су да­нас истин­ски Евро­пља­ни у све­ту под сен­ком За­па­да?

То је пи­та­ње ко­је по­кре­ће тра­га­ње ју­на­ка ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни број­ним пу­те­ви­ма се­ћа­ња, од бри­сел­ског се­ди­шта Европ­ске Уни­је и Ри­ма, бив­шег се­ди­шта све­та, пре­ко бал­кан­ских ра­ти­шта, до пост­со­вјет­ске Мо­скве.

Ју­нак ро­ма­на, но­ви Кан­дид, ко­га ау­тор озна­ча­ва дру­гим ли­цем јед­ни­не, во­ди чи­та­о­ца у ве­ли­ку смо­тру спек­та­ку­лар­них иде­ја и лич­но­сти, од ико­но­ло­ги­је и ге­о­по­ли­ти­ке до тра­ди­ци­о­нал­них док­три­на и ме­та­фи­зи­ке, од оста­та­ка европ­ске ари­сто­кра­ти­је, чу­ва­ра тај­них зна­ња и рат­ни­ка, до по­ли­тич­ких еми­гра­на­та, бес­кућ­ни­ка и пре­ступ­ни­ка.

Раз­ли­ку­ју­ћи Евро­пу и За­пад као крај­ње су­прот­но­сти, по­пут оне из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, Ка­ла­јић овим сво­јим ро­ма­ном уво­ди у на­шу књи­жев­ност, по пр­ви пут, про­блем од­ре­ђе­ња су­штин­ског сми­сла европ­ског ује­ди­ње­ња. Пре­ма опа­жа­њу Ср­бе Иг­ња­то­ви­ћа, по­ла­зе­ћи с ме­ста где су ста­ли Ми­лош Цр­њан­ски и Кур­цио Ма­ла­пар­те, Ка­ла­јић је ис­пи­сао ро­ман иде­ја ко­ји ни­ко­га не­ће оста­ви­ти рав­но­ду­шним.”

Та­ко из­да­вач, бе­о­град­ски „Апо­о­строф”, на зад­њој ко­ри­ци пре­по­ру­чу­је чи­та­о­ци­ма овај нео­бич­ни ро­ман Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, прет­по­след­њи ко­ји је на­пи­сао. Ако га до­сад ни­сте про­чи­та­ли, или по­ми­шља­те да је вре­ме да га по­но­во про­чи­та­те, на ва­шем пу­ту ка ње­му пре­до­ча­ва­мо вам ов­де не­ке „су­бјек­тив­не од­лом­ке”.

СРП­СКА ДЕ­ЦА ЦАР­СТВА

(Ро­ман, „Књи­га ко­мерц”, Бе­о­град, 2005)

Су­бјек­тив­ни од­лом­ци

„… Тач­но је да ону зва­нич­ну исто­ри­ју пи­шу са­мо по­бед­ни­ци, ка­ко је сет­но за­кљу­чио Де То­квил. Ипак, по­сто­ји и не­зва­нич­на исто­ри­ја, ко­ју пи­шу по­ра­же­ни. Али, да би на­ше исти­но­љу­бље до­спе­ло до њи­хо­вих све­до­чан­ста­ва и та­ко сте­кло пот­пу­ни увид — оно мо­ра хра­бро пре­сту­па­ти за­бра­не и ло­ми­ти пе­ча­те цен­зо­ра… Са­мо жи­вот на те­ме­љи­ма исти­не и прав­де је до­сто­јан чо­ве­ка и људ­ске за­јед­ни­це.”

То су ре­че­ни­це ко­је је сам Дра­гош Ка­ла­јић, у по­след­њој го­ди­ни свог жи­во­та, ода­брао за по­след­њу ко­ри­цу свог по­след­њег де­ла ко­је не­ће би­ти штам­па­но с од­ред­ни­цом пост­хум­но.

Оде­ве­но у ро­ман, у књи­жев­ност, Ка­ла­јић оста­вља јед­но про­зор­љи­во и на­дах­ну­то све­до­чан­ство о ду­шев­ним ви­си­на­ма и вр­ли­на­ма јед­не Евро­пе ко­је (мо­жда) ви­ше не­ма, осим у ср­ци­ма по­след­њих са­мо­по­све­ће­них и са­мо­за­ве­то­ва­них чу­ва­ра. Они, ти по­след­њи чу­ва­ри, још сто­је ус­прав­ни ме­ђу ру­ше­ви­на­ма, ле­пи и хра­бри, тра­гич­ни и ве­ли­чан­стве­ни, и у сво­јој уса­мље­но­сти не на­ла­зе раз­лог за ко­ле­ба­ње, „ком­про­мис”, пре­да­ју. Зна­ју: све док по­сто­ји и је­дан од њих, по­сто­ји и пра­ва Евро­па, уз­ви­ше­на и обо­же­на, ка­дра да про­бу­ди сво­је блуд­не си­но­ве и по­но­во их до­зо­ве к се­би, под­се­ти их на наш не­бе­ски за­ви­чај, ко­ји је по­че­так и циљ на­шег пу­та. Све док по­сто­ји и је­дан од њих, и док успе­ва да у свом ср­цу са­чу­ва ба­рем по­след­њи пла­ми­чак, по­сто­ја­ће и по­у­здан, ра­зу­мљив оно­ме ко­ме тре­ба да бу­де ра­зу­мљив, траг за ре­кон­стру­и­са­ње по­рет­ка, вас­пи­та­ња, вр­ли­на, сно­ва. Траг за по­вра­так. За ус­пра­вља­ње и на­ста­вак пу­та „од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји”, пу­та „по­нов­ног обо­же­ња чо­ве­ка”.

У Ка­ла­ји­ће­вом ро­ма­ну, ме­ђу­тим, по­след­њи бра­ни­лац тог Цар­ства, тог по­рет­ка злат­ног до­ба, тог пра­се­ћа­ња, по­след­њи ко­ји још др­жи ли­ни­ју од­бра­не и под­но­си због то­га нај­те­же жр­тве, ни­је је­дан чо­век, или не­ко­ли­ко њих, не­го цео је­дан на­род. Срп­ски. На­род глав­ног ју­на­ка, на­род ко­ји за­пра­во и је­сте глав­ни ју­нак овог ро­ма­на. Фи­гу­ра глав­ног ју­на­ка, сре­до­веч­ни Бе­о­гра­ђа­нин ко­ји је из­да­нак оног по­ко­ле­ња пре­сто­нич­ких „злат­них де­ча­ка” из 1960-их, по­ко­ле­ња из­ван­ред­но обра­зо­ва­них и та­лен­то­ва­них мла­дих љу­ди ко­ји су се раз­ли­чи­тим уз­бу­дљи­вим пу­та­ња­ма раз­и­шли кроз жи­вот да би (сва­ко у свом до­ме­ну) осво­ји­ли свет, слу­жи пи­сцу да нас про­ве­де кроз све дра­ме и под­ви­ге, кроз за­блу­де и ис­ку­ше­ња, кроз бор­бе и ва­тре срп­ског на­ро­да у по­след­њих бар два ве­ка ње­го­ве исто­ри­је. Тај глав­ни ју­нак, Ми­ха­и­ло, по­сле ве­о­ма ду­гог од­су­ства вра­ћа се из Њу­јор­ка у Ср­би­ју, у Бе­о­град, у је­ку по­след­њих ра­то­ва у ру­ше­ви­на­ма „дру­ге Ју­го­сла­ви­је”, и баш у том ве­о­ма те­шком раз­до­бљу мо­ра то­ли­ко то­га по­но­во да от­кри­је о се­би и свом на­ро­ду, то­ли­ко то­га да про­ве­ри, пре­и­спи­та, ис­кри­ста­ли­ше, учвр­сти. Ту су ње­го­ви при­ја­те­љи из мла­до­сти, се­ћа­ња и сно­ви, љу­ба­ви и иде­а­ли. По­но­во сто­ји на дав­ним рас­кр­шћи­ма, на ко­ји­ма је до­но­сио ве­ли­ке жи­вот­не од­лу­ке, ко­је су га од­ве­ле да­ле­ко и опет га, ето, вра­ти­ле ту. И опет је ту ве­ли­ко рас­кр­шће, мо­жда до­тад нај­ве­ће. На јед­ној стра­ни је тај ве­ли­ки свет, но­ви Ва­ви­лон, „чмар све­та” – ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ка ци­ви­ли­за­ци­ја спек­та­кла, под вла­шћу де­мо­ни­је нов­ца, ма­те­ри­ја­ли­стич­ког вар­вар­ства, кон­зу­ме­ри­зма, али је­дан уре­ђен свет, са су­ро­вим пра­ви­ли­ма али пред­ви­дљив, агре­сив­но ре­кла­ми­ран као „обе­ћа­на зе­мља”. На дру­гој стра­ни су рат­ни ме­теж у ру­ше­ви­на­ма јед­не зе­мље, про­кљу­ча­ли ка­ра­ка­зан, смрт­на опа­сност, из­ве­сност стра­да­ња, нај­те­жи ис­пит „људ­ског ма­те­ри­ја­ла”, али и ме­сто где стра­да твој на­род и му је по­тре­бан сва­ки при­пад­ник.

Ми­ха­и­ло, вр­хун­ски ма­те­ма­ти­чар, вр­хун­ски са­вет­ник за бер­зан­ске по­сло­ве, већ из­ван­ред­но си­ту­и­ран у том „ве­ли­ком све­ту”, успе­шан по ме­ри­ли­ма тог све­та, не­ма мно­го ди­ле­ма. Од­лу­чу­је да оста­не у соп­стве­ној отаџ­би­ни, да се при­дру­жи сво­јим дру­го­ви­ма на фрон­то­ви­ма од­бра­не, да уме­сто у ве­ли­ки „бо­инг” сед­не у ма­ли „пин­цга­у­ер” и (уме­сто пре­ко оке­а­на, на­траг у Ва­ви­лон) кре­не пре­ко ре­ке, у рат.

То ни­је слу­чај­на, про­из­вољ­на, хи­ро­ви­та од­лу­ка.

То ни­је плод сма­ње­не ура­чун­љи­во­сти, не­ра­зу­ма, „ба­нал­ног ро­ман­ти­зма”.

У са­мом ро­ма­ну ће­те про­на­ћи, мо­жда и усво­ји­ти као сво­је соп­стве­не, нај­ду­бље раз­ло­ге за ту те­шку и ве­ли­ку од­лу­ку. У овој бе­ле­шци, ре­ци­мо још то да се пред Ми­ха­и­лом, не­ду­го по­што је сти­гао у гро­тло гра­да за­хва­ће­ног ра­том, нео­че­ки­ва­но отва­ра мо­гућ­ност да срет­не Све­тла­ну, нај­ве­ћу љу­бав свог жи­во­та, сво­ју иде­ал­ну жен­ску по­ло­ви­ну, же­ну ко­ју де­це­ни­ја­ма ни­је ви­део и ко­ју од ра­не мла­до­сти но­си у свом ср­цу. Она је са­да при­ма­ри­јус док­тор, до­бро­вољ­но је из Бе­о­гра­да до­шла на под­руч­је за­хва­ће­но ра­том да сво­јим зна­њем и струч­но­шћу по­мог­не.

„Овај пар­фем ћеш да пре­даш као свој по­клон.”

„Ко­ме?”

„При­ма­ри­ју­су док­то­ру Све­тла­ни Ми­тро­вић.”

Де­се­так се­кун­ди ни­си мо­гао да из­го­во­риш ни јед­ну реч.

„Зна­чи… знао си где је Све­тла­на? За­што ми то од­мах ни­си ре­као?”

„За­то што си то за­слу­жио тек он­да кад си од­лу­чио да нам се при­дру­жиш… Ср­бин се не по­ста­је чи­ном ра­ђа­ња већ на ис­пи­ти­ма вр­ли­на.”

„Су­бјек­тив­не од­лом­ке” из ро­ма­на Срп­ска де­ца Цар­ства мо­же­те про­чи­та­ти ов­де. <